Dopadaš mi se kada ćutiš

Dopadaš mi se kada ćutiš jer kao da si odsutna,
iz daljine me čuješ i glas te moj ne dodiruje.
Kao da su ti oči nekud odletele
i poljubac jedan sklopio usne.

I pošto su sve stvari pune moje duše,
izranjaš iz njih njome ispunjena.
Leptiru sna, na moju dušu ličiš
i ličiš na reč melanholija.

Dopadaš mi se kada ćutiš i kad si kao odsutna.
I kao da se žališ , leptirice zaljubljena.
Iz daljine me čuješ i glas me tvoj ne dodiruje.
Dozvoli mi da ćutim zajedno s ćutanjem tvojim.

Pusti me da ti govorim takođe ćutanjem tvojim,
svetlim kao svetiljka, jednostavnim kao prsten.
Slična si noći, zaćutala i zvezdana.
Ćutanje ti je od zvezda, tako daleko i čisto.

Dopadaš mi se kada ćutiš jer kao da si odsutna.
Daleka i bolna kao da si preminula.
Samo reč, tada, jedan osmeh je dosta.
I radostan sam, radostan što istina to nije.


Pablo Neruda

Bele ruze

O, nemoj doci kad te zovem.
Noc mi poslednja ostade
divna, lekovita i beskrajna.

O, nemoj doci,
ostavi mi strasne jade,
slast jos jedina mi je tajna.

O, gle ruze sto se sagle bele
od nevinosti,
ispod one plave jorgovanske magle.

Drhte od radosti,
a kad ih dodirnem tako brzo
potamne, kao da se prozor smrzo
i raskido cvetove nevesele
ledene tajne.

Miloš Crnjanski

Ćutanje

Ostale su strašne reči nerečene,
Samo tvoje oči, mirne kao tmina,
One su gledale i slušale mene;
Moj bol na tvom uhu pevaše tišina.
Kakva himna srca, ta reč nerečena!
Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje!
Kad tišina zbori mesto nas, reč njena
Ima svu čistotu sna i bolne žudnje.
Ta blaga muzika ljubavi što ćuti,
Ima mir molitve u dubini duha:
Nikada se rečju laži ne pomuti,
Nit se glas poročni dirne našeg sluha.
Ideja u nemi kamen uvajana;
Vera sva u suzi što neće da kâpi;
Ta zakletva što je u neznan čas dâna;
I najviši zakon bola koji vapi.

Jova Dučić

O zašto

O zašto smo se, zašto smo se sreli
Na mrtvoj stazi opora venenja,
Nad mutnim nebom macijskog jesenja
O, zašto smo se pogledali, je li?

O, zašt' se nismo mimoišli, draga,
K'o do dve lađe na sred okeana,
što crnih jedri, a s dva mrtva kana,
Plove i minu u magli bez traga?

Veljko Petrović

Ne, ni od čega neću polovine!
Daj mi celo nebo, zemlju celu,
mora, reke i gorske lavine -
ne priznajem nikakvu podelu.
Ne, moj život ništa krnje neće.
Samo celo na bujna ramena!
Ja ne želim polovinu sreće,
ne treba mi tuga podeljena!
Samo hoću polovinu tog jastuka
gde čarobno ispod tvoga lica
cveta prsten i divna ti ruka
kao zvezda, zvezda padalica...

Jevgenij Jevtušenko