Raspalio se plamen zorom pripaljen…

Raspalio se plamen zorom pripaljen
pa buknula daljinom zelena šuma.
Znam da sada život bunca strahom smrvljen.
Sunce u zenitu sveti se onima
što objave noću misli nevernosti.
Osvete nema na putanjama krivim.
A kad tamno veče na park ruke spusti,
svet cvrkuta u jaslama mesečevim,
tražićemo pesmu usnulog slavuja
u kutku tame iza nas što se skriva.
Blesak očiju između dva treptaja
kraljice koja glasom strah nam uliva.



Filip Petrović

l

Ti, moja boginja presvetlih odora…

Ti, moja boginja presvetlih odora,
ti, od latica raznobojnih satkana;
ti, od rosnih kapi što se diže para;
činiš lepa jutra ovih vrelih dana.

Ovde vreme stoji, uvek budno prati
kada se probudiš da li bivaš setna;
da li će želje uzvišenu moć dati.
Sve te tajne su u vidu uspomena.

Vrati mi, molim, sigurnost narušenu,
priđem li ovakav ostaću bez reči;
da dodir misli učini te zaslepljenu,
taj dugin slap da na blesak zaliči.

Pokušavam da kroz trepavice slasti
uspem da uhvatim sjaj kad dodirne me;
i prodrem daljinom verne prolaznosti
u trenutku kada ti čula zaneme.



Filip Petrović

Tada noć zalista…

Tada noć zalista
u mom imenu što spava.
I taj bol kad se rodih,
zgusnut; zaboravljam nerečenu reč.

Ovde breme što krv mi pretvara u prah,
ovde vetar očaju opeva smrt.
I tu smo stali, tu u gorčini,
tužna pesmo vanvremenska.

Krvari teška ne znajući, da li
rosa usana mojih za njom čezne, pati;
povelja smrti u snu satkana.

Zveri beznadežna sa ranom što plače
na krilu skrhana bolom, suzama
u ariji setnoj pijana.



Filip Petrović

REQUIEM B.M.

Večita senko noći,
što obasja razmazane zvezde mog uma
snom dužim od beskraja?
Snuždilo se čelo svirajući mrak.

Šumo, u ime tvoje istiskujem dah,
s mojom smrću tvoj život se rađa.
Omčom rešismo zagonetku tvoju,
umorne oči traže dugi san.

Kapljice neba spiraju bol,
sazreh u pokoj, večiti mir.
Iz zemlje procveta poezija smrti.

Requiem ptici zaspaloj u letu,
u tvome krilu, na oltaru;
ekstazo sahranjena između pojmova.




Filip Petrović

GITARA

Moć gitare u trenucima bola
izravnjava vijuge čela.
Kao večita svetlost uspomena,
izvire njen zvuk,
jer ta lucidnost sahranjuje vreme.


Filip Petrović



Pored reke…

Pored reke,
i jedna žena.

Skidoh je golu na kapima.


Filip Petrović



Zvezda na nebu…

Zvezda na nabu
tugom prikovana.

Mnogo zvezda na nebu.


Filip Petrović



TIŠINA

Srce ispred mene,
zalutalo.

Nikla tišti misao,
zvoni u ušima.

Zvezda severnjača
mrsko nas pogledala,
u meni sja.


Filip Petrović

MAGLA

Pokrivač sna se spušta
u račvalo vreme uspomena.

Rascvetali mozak
skače po ogradi života.

Vlažna duša sunca
razjeda istrulelu pučinu odjeka.

Iscureli vid
pliva po večnosti;

dok sećanja guta
patetičnost bezumlja.


Filip Petrović

PESMA RAZIGRANOG UMA

Gluvo kamenje što dodirnu mi usta
skoči ubojito; uvojita
varnica poprskana snom.

Vatromet čari raščupan mirosom,
van domašaja sopstvene moći,
smrznu noć tamom zagriženu.

Duša nesnosna, ogrezla u smrti,
titra rukama po nedodirljivim zvezdama,
svojim svetim igračicama;

kao da bi htela u krošnji da se svije,
tamo u šumovitom da čuje
šum kose svojih očiju.

Neka, nek poražena lepota zri
sjajem sjajnijim od vida,
kad talas kitnjasti lišće zaleprša.


Filip Petrović

ZVEZDANA PESMA

Osećam te, dioptrio nedorečena.
Biješ me zracima uspomena,
sagorevaš simetrijom.

Trepavicama udišem smrt
vatrometino bola,
sahranjuješ mi pojam u san.


Filip Petrović

IZMEĐU VEČNOSTI I

Ti, sa mnom razapeta
između dva vremena
na zvezdanoj platformi;
ti, što tamne sene tvoje bizarnosti
grle moć ekstaze;
stežu me staklene ruke
tvoga kosmosa.

Dva hladna bezdana
odslikavaju vreme i bol.
I lepota se sjedinila s mrakom
hraneći dušu tugom.
To je novi svet bola,
izgrađen u prostoru uspomena,
širok i dubok,
osvetljen kaminom beznađa.


Filip Petrović