|
| Autoru |
Poruka |
|
Manojlo
|
|
rang
Pridružio se: 07 Nov 2016, 19:37
Postovi: 1322
|
Вучица je napisao: Obožavam ovu priču:
Profesor filozofije došao je na svoj čas, ispred sebe na stolu poređao je nekakve predmete.
Kada je čas počeo, bez reči je uzeo jednu veoma veliku, praznu teglu i napunio je kamenjem veličine oko 5 centimetara u prečniku.
Nakon toga pitao je studente da li je tegla puna. Svi su se složili da jeste.
Tada je profesor uzeo kutiju sa šljunkom, koju je sipao u teglu, a zatim je teglu lagano protreso. Šljunak je naravno popunio prazna mesta izmedju kamenja.
Profesor je ponovo zapitao studente da li je tegla puna. Složili su se da jeste.
Profesor je onda uzeo kutiju sa sitnim peskom i sipao u teglu. Naravno pesak je popunio ostale prazne prostore u tegli. Tada je zapitao još jednom da li je tegla puna. Studenti su odgovorili jednoglasno ”da”.
“E sad” , reče profesor, želim da vi prepoznate da ova tegla predstavlja vaš život. Kamenje su bitne stvari u njemu – vaša porodica, vaš partner, vaše zdravlje,vaša deca – stvari koje ako sve drugo bude izgubljeno, a samo one ostanu, vaš život će i dalje biti ispunjen. Šljunak predstavlja druge stvari koje su važne – kao na primer tvoj posao, tvoja kuća, tvoj auto. Pesak je sve ostalo, male stvari, druženja, putovanja, žurke, provod i td.”
bo
“Ako staviš prvo pesak u teglu” nastavlja on, “neće biti mesta za šljunak ili kamenje. Isto važi i za tvoj život. Ako utrošiš svo svoje vreme i energiju na male stvari, nikad nećeš imati prostora za stvari koje su najvažnije. Obrati pažnju na stvari koje su presudne za tvoju sreću. Igraj se sa svojom decom, izvedi svog partnera na ples.Uvek će biti vremena za odlazak na posao, čišćenje kuće, ili pravljenja žurki.”
“Pobrini se za kamenje prvo - stvari koje su zaista važne. Postavi svoje prioritete. Sve ostalo je samo pesak.”
Vladimir Djuric Psihoterapeut P.S. Stvarno , dobra . Fino , sto si je postavila.
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Terorizmi našeg doba
„Pasivno pušenje“, Nebojša Romčević/Egon Savin, Zvezdara Teatar i „Terorizam“, Vladimir i Oleg Presnjakov/Snežana Trišić, Beogradsko dramsko pozorište
Radnja „Pasivnog pušenja“, Romčevićeve savremene, grube, politički upadljivo nekorektne i apsurdne komedije nesporazuma, dešava se na pariskom aerodromu, gde službenici privode Srbina Radišu zbog sumnje da je terorista. Ovo polazište je plodno tlo za komički ubedljivo razobličavanje niza problema koji potresaju življenje u Srbiji na putu za EU. Od mukotrpnog sastavljanja kraja sa krajem, preko ograničenja vladajuće politike i duboko ukorenjene društvene korupcije, do globalnih potresa zbog terorizma i emigranata.
Scenski prostor je markantno i svedeno dizajniran, predstavlja kancelariju sa odvojenom prostorijom koju ograđuje zid sa prozorom, tako da je vidljiva i sekundarna radnja, iza stakla (scenograf Vesna Popović). Za režiju Egona Savina se ne može reći da je markantna, scenski rukopis nije osobeniji, ali to u ovoj predstavi nije naročiti problem, uzimajući u obzir da je reč o postavci značenjski i komički vrlo prodornog komada koju spretno razigravaju nadahnuti glumci. Oni enegično vode radnju sa osnovnim ciljem zabavljanja publike, ali ne onog trivijalnog, već kritički utemeljenog, samosvesnog. Humor se izvodi iz naših svakodnevnih života, poznatih situacija borbe za preživljavanje, i prevodi se u grublje, oštro komične scene koje nam donose odušak od takve svakodnevnice.
Radoslav Milenković verodostojno igra „obojenog“ Francuza, mrgodnog poručnika M’ Bebea, a takođe u par epizoda predstavlja lik pritajenog teroriste, aerodromskog čistača, jednog upečatljivo kukavnog odrpanca. Lucidan je izbor da isti glumac igra dve osobe, dva Muslimana, sa značenjem da su „svi oni isti“ što je replika koja se komički efektno ponavlja. Mladen Andrejević oblikuje „belog“ Francuza Lakana, nižeg inspektora, takođe je mlitav i usporen, i kao takav sa M’ Bebeom čini pomalo beketovski apsurdan par.
Aleksandar Đurica je privedeni Radiša, tunjavi profesor francuskog i engleskog u gimnaziji, slomljen na brojnim frontovima života, u meri da mu je mogućnost hapšenja i odvođenja u nedođiju Gvantanama spas od realnosti u Srbiji. Marko Baćović nastupa u sjajno komički utabanoj ulozi američkog pukovnika Džeka Bauera, izranjavanog u raznoraznim vojnim pohodima, rastavljenog i šepavog, ali i dalje nepokolebljivo vojnički odlučnog.
Radnja predstave „Terorizam“, nastale prema fragmentarnom tekstu Vladimira i Olega Presnjakova, u režiji Snežane Trišić, počinje u okolnostima sličnim Romčevićevoj komediji, na aerodromu u vreme pretnje terorističkim napadom. Tu Putnik (Bojan Žirović), glavni lik u ovoj podsticajnoj savremenoj drami o nasilju u privatnoj i javnoj sferi, biva primoran da se vrati kući, umesto da ode na poslovni put. Događaji se zatim sele u kancelariju gde Putnik zavodi red među radnicima (Ivana Nikolić, Paulina Manov, Milorad Damjanović), pa u spavaću sobu gde se odvija bračna preljuba između Putnikove žene (Nataša Marković) i ljubavnika (Daniel Sič), zatim u park gde dve starije žene kuju trovačke planove (Danica Ristovski, Vesna Čipčić), pa u svlačionicu u kojoj se odražavaju surovi zakoni jačeg u grupi muškaraca (Vladan Milić, Andrija Kuzmanović, Jovo Maksić, Zijah Sokolović).
Scenografija Darka Nedeljkovića je multifunkcionalna, dominantna sivkasta kulisa omogućava odgovarajuće promene mesta odvijanja radnje. Minimalnim korekcijama se menjaju oznake prostora, od aerodromske čekaonice, preko pregrada kancelarija, do avionske kabine. Igra glumaca je stilski neujednačena, od Žirovićeve postojane, tačne, psihološki utemeljene igre, i dramski prodorne epizode Zijaha Sokolovića, do nepotrebnog preglumljavanja, na primer, u prizoru mahnitog ispada Saradnika (Damjanović) u kancelarijskoj sceni. Ta epizoda je možda glumački vešto izvedena po sebi, i putem nje se stiču instant poeni kod gledalaca, izazivajući smeh i aplauze, ali, takvo preterivanje nije primereno ovoj predstavi, stilski joj baš i ne pripada, i smatramo ga prvoloptaškim sredstvom dodvoravanja publici.
Neuravnotežena igra glumaca je odraz odsustva delikatnije režije. Ona je preovlađujuće prilično tvrda, fali joj suptilnosti, jačih izliva scenske poezije koju dramaturgija Presnjakovih u načelu traži, za razliku od Romčevićeve komedije koja scenski ubedljivo funkcioniše i bez promišljenije režije. U nedostatku tih finijih slojeva, ovo scensko čitanje „Terorizma“ je suvo i mlako, siromašan je odraz većih mogućnosti dramskog teksta.Ana Tasić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
PRAZAN GRAD
Da sam je
samo jednom
uhvatio za ruku
od hiljadu njenih
pogleda u kojima
sam nemoćno tonuo,
vodio bih je
u sve gradove
jer bez nje ne sijaju.
A sad drugi
šeta sa njom
u praznom gradu
ulicama mračnim.
Dabetićevo
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Zvala se Marija
Zvala se Marija.
Mada je mogla da se zove bilo kako.
Bila je drugačija.
I bio joj je potreban neko drugačiji.
Nije puno marila za svet, imala je svoj.
Sećam se njenih brzih koraka po gradu
Kada proleti kroz masu,
Kao da od nekoga beži
Dok je, u stvari, bežala od sebe.
Pitao sam se gde će, kome
Tek kasnije mi je bilo jasno da se krije
Od svega što je boli
U svoju samoću.
Zanimala me je ta žena.
Nije bila kao i sve druge.
Ni na tren nije pristajala na ovaj svet, ljude.
Htela je, ili nešto veliko, pravo, vredno
Ili ništa.
Živela je neku svoju stvarnost
Daleko od onoga što su živeli drugi.
Sva u knjigama, mislima i melodijama
Sazidana u tvrđavi u kojoj je puštala
Samo retke i odabrane.
Jedne noći, nalik ovoj, svratio sam u njen svet.
Sobu.
I zagolicao njenu maštu, dlanove i tišinu.
Otvorila mi se kao najboljem prijatelju.
Kao poznatom neznancu koga decenijama čeka.
Priznala mi je da se seli iz grada u grad
Godinama unazad
Da se traži i pronalazi...
Ali nikako da se nađe.
Nisam ni slutio njene patnje.
Ni da neko može toliko da bude van sveta.
Nije pristajala na ono što joj se nudi
A za bolje nije bila u stanju da se izbori.
Dok je nisam upoznao
Mislio sam samo da je nezainteresovana i ravnodušna
A nije
Bila je samo isključena
Zbog svega što joj se dešavalo
U njoj, i oko nje.
Ničija samoća nije odjekivala kao njena.
A i lepota, prava, ženska,
neotkrivena za druge
Kao biseri skriveni na dnu mora.
Posmatrao sam je željnu razgovora, dodira, pažnje
Željnu života koji nije mogla da ima…
Kao da je sve prolazilo mimo nje
A ona večito po strani, neprimećena, neizrečena.
Treba mi samo malo – ponavljala je
Samo malo, malo… -
Nedugo zatim se odselila
I nestala kao da je nikada nije ni bilo.
U njenoj sobi sada živi jedan isti takav muškarac
Dalek i nedostupan
Njenih godina
I njenih problema
Nisu se sreli, sve što ih deli je ta soba
Kuhinja
Krevet
Kupatilo
Hladni zidovi
I misli o samoći i potrazi za nekim
Pored koga bi manje bolelo
Šta li je sa njom?
Da li je uspela da se sredi, i pripadne nekome?
Ili, i dalje, luta, negde, daleko
Seleći se iz grada u grad
Iz sobe u sobu
Iz samoće u samoću
Čekajući nekoga da je prepozna.
Ne znam
Znam samo da se zvala Marija
Mada je mogla da se zove bilo kako
I da je te noći, nalik ovoj, isplakala više suza
Nego što i najtužnija pesma može da podnese.
Stefan Simic
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
5 ZABLUDA O SRPSKIM PISCIMA:
Ivo Andić nije dobio Nobela za roman “Na Drini ćuprija”, Branko Ćopić nema most u Beogradu…
Zabluda koja postoji u vezi sa srpskom književnosti i njenim piscima najčešće potiče još iz školskih klupa. I naše profesore pogrešno su učili, pa se to prenelo i na đake, te postalo uvreženo mišljenje svake generacije. Ali, tu smo da ispravimo 5 najčešćih pogrešnih stavova i zabluda o najvećim tvorcima srpske književnosti.
1. Ivo Andrić nije dobio Nobelovu nagradu za roman Na Drini ćuprija
Kada je Nobelov komitet 1961. godine Andriću dodelio Nobelovu nagradu za književnost, to nije bila nagrada za jedno književno delo već „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Odn. Andrić je nagradu dobio za čitav književni opus i doprins književnosti. U obrazloženju Nobelovog komiteta pominju se i druga njegova dela, posle romana Na Drini ćuprija, a to su Travnička hronika, Gospođica i Prokleta avlija. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Malo je poznato i da je Andrić novčanu nagradu od milion dolara, dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade, u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.
2. Brankov most u Beogradu ne nosi naziv po Branku Ćopiću
Kada je 1935. godine Branko Ćopić prvi put došao u Beograd, pošto nikog nije poznavao u glavnom gradu, prenoćio je na jednoj kamenoj klupi ispod savskog mosta. Baš onog mosta, sa kog je jednog kobnog ponedeljka, 26. maja 1984, skočio na beton novobeogradskog keja.
Brankov most mnogi najviše pamte upravo po Branku Ćopiću, misleći da je njegova sudbina krivac za ime mosta. Međutim, ovaj savski most nosi ime po drugom Branku – Radičeviću. Ulica Branka Radičevića vodi pravo ka savskom mostu, te je nekadašnji Most bratstva i jedinstva nazvan kasnije Brankov most, po našem pesniku Radičeviću. Postoji i legenda u kraju Branka Ćopića da je i on sam dobio ime po pesniku Branku Radičeviću.
3. Branko Radičević nije bio bolestan kada je pisao “dođe doba da idem u groba”
Branko Radičević je srpski pesnik koji je prvi pisao na narodnom jeziku, posle reforme Vuka Karadžića. Pevao je o radostima života i lepotama mladosti, ali i tužne, elegične tonove. Pesma Kad mlidija’ umreti u kojoj se Branko oprašta od svojih pesama, stvaralaštva, dana, zore, sveta, života… napisana je još 1845, dve godine pre nego što je Branko objavio svoje prve pesme u zbirci Pesme I. Međutim, kao i nedovršena poema Tuga i opomena objavljena je tek posthumno 1862, tj. Branko ih nikada nije objavio lično. Dvadest jednogodišnji Radičević ovakve sluteće stihove pisao je obuzet osećajem smrti jer mu je majka umrla od tuberkuloze, nakon nje sestra, a onda i brat. Porodična tragedija uslovila je pesnikova osećanja smrti, a ne bolest. Međutim, pesnik kao da je predosetio i svoju sudbinu. Umro je u 29-oj godini života od tuberkuloze.
4. Jovan Jovanović Zmaj nije dobio nadimak po aždaji, ali ili zmaju, već je to bila igra rečima
Naš veliki romantičarski pesnik i omiljeni pesnik za decu, bio je čuven po svojim satiričnim pesmama i listovima koje je uređivao. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj, kome je dao ime na osnovu male igre rečima. Pošto je “3. мaj” po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848, na kojoj je Srbija postavila Ugarskoj svoje zahteve o autonomiji, spojenim čitanjem dana i meseca dobija se poznati nadimak pesnika. Pored ovog, Zmaj je imao još 398 pseudonima, od kojih su mnogi bili likovi iz njegovih dela, ali i imena časopisa koje je objavljivao.
5. Branko Miljković nije izvršio samoubistvo, već je ubijen
U jesen 1960. godine Branko Miljković je, rezigniran neprijateljskom atmosferom, odlučio da zauvek napusti Beograd i preseli se u Zagreb da bi radio na zagrebačkom radiju kao urednik. Raskrstio je sa političkim ulizicama i partijom, odrekao se svih do tada napisanih pesama, odao se pijanstvu i čestim kafanskim svađama. U poslednjoj noći njegovog života napustio je prijatelje za kafanskim stolom, rekavši da mora da se sastane s nekim. Sutradan u zoru pronađen je kako visi na kaišu, sa šeširom na glavi, kraj “drvceta”, klečeći na jednom kolenu. Drvo je bilo više nego tanko da bi izdržalo Brankov stas. Ljudi koji su stanovali blizu Branka svedočili su da su te noći između 11. i 12. februara čuli veliku galamu, vrisku, zapomaganje, ali da nisu smeli da izađu iz kuće, jer je u tom kraju bilo opasno hodati noću. Pronađene su i modrice na njegovom telu. Istraga je bila aljkava.
Zbog Brankove pesme Epitaf i čuvenog stiha Ubi me prejaka reč, zbog pesme
Za moj 27. rođendan, koju je napisao nekoliko meseci pre smrti i stihova: Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme; / Vreme je da sunce kaže koliko je sati; / Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme; / Ko loše živi zar može jasno zapevati… veruje se da je u pitanju bilo samoubistvo. Šta se zapravo zbilo tog 12. februara 1961. godine nikada nećemo saznati. Da li su ga ubili hrvatski nacionalisti, kako se sumnja, ili politički protivnici… Ipak, ostao je jedino da svedoči grob na beogradskom Novom groblju, između humki Vojislava Ilića i Sime Matavulja, na kom stoji epitaf Ubi me prejaka reč.
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
ŽELJKO JOKSINATRA
Bila sam prošle nedelje na koncertu „Dva sveta“ Željka Joksimovića, i još uvek sam pod utiskom. Oduševljenje je mala reč – što bi rekao Bora Đorđević „To je kulturni događaj prve klase“ – fantastične džez i sving obrade narodne, zabavne i rok muzike – velikih hitova, od Tome Zdravkovića do Električnog orgazma, uz fantastičan orkestar i prateće vokale, uz harmoniku koju je sam svirao, u scenografiji u kojoj se lako mogu zamisliti i Din Martin i Robi Vilijams, Željko Joksinatra , kako su ga već prozvali, napravio je veliku muzičku noć. Jedna oduševljena profesorka komentarisala je „Bravo, tako se čuva kulturna baština“, a aplauzi su trajali dugo.
Moja teorija je, kad ti Bog da mnogo talenata, on ti da nekako i visoku moralnost. Naime, ono što ću osim njegovog glasa, muzike i atmosfere, pamtiti sa ovog koncerta je jedna nečuvena činjenica: Željko je sa scene poimence pozdravio i napravio omaž svim pevačima koji su bili u publici – od Tozovca i Đorđa Marjanovića, Radmile Karaklajić, Bore Čorbe, Kornelija Kovača – do Saše Matića i Aleksandre Kovač. Retko lep i nikada do sada viđen gest, a doda li se tome dirljivi omaž ogromnim fotografijama na sceni – Luisu, Arsenu Dediću, i na kraju, Đuzi Stojiljkoviću, čijom je čuvenom pesmom „Još jedan prođe dan“ i završio zvanični deo koncerta, Željko Joksimović, je napravio ljudski i umetnički podvig.
Drpio me je za srce. Rasplakao me je. Ali, suze su OK.
Ali, to je samo mali deo oduševljenja koje me je zahvatilo tek kasnije. Na njegovom koncertu nije bilo političara, ni velikih faca, ničega što bi bilo zanimljivo tabloidima, ničega što bi bilo štof za udarne vesti.
Izlazeći iz Sava centra, našla sam se u grupi veselih gromkih ljudi, koji su pominjali kako će sad da idu „Kod Vula, na pečenje“.
„Gde vam je Vulo?“ pitala sam u šali. „Tu, kod Valjeva“, rekli su u glas, smejući se. Njih desetak, muškaraca i žena.
„Niste valjda, iz Valjeva, zapucali čak u Beograd, na koncert“, pitala sam zapanjena.
„Naravno“, rekli su. „Mi smo Željkovi drugovi i drugarice iz gimnazije, iz razreda.“
Zanemela sam. „Kakva ste vi ekipa“, rekla sam oduševljeno.
„A kakav je, tek, Željko! Na svim našim žurkama, on svira i peva, a mi se zabavljamo. Kako da ne dođemo!“
„Pa kako ćete sad do Vula? Pažljivo vozite.“
„Ništa se ne brini, iznajmili smo kombi“.
Dok su se ukrcavali u iznajmljeni kombi, pomislila sam samo jedno : čovek koji gaji takva prijateljstva i u najvećoj slavi, i u najvećem uspehu, izaziva samo tri slatke reči : Svaka ti čast!
Mirjana Bobić Mojsilović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Посвећено Бори Чорби:
МАЧЕЋЕ ГОВНО ЈЕДНЕ ВЕРОУЧИТЕЉИЦЕ
Правио се једном рокенрол концерт за децу на Сајму. Правила га Пионирска организација, ал` се већ тада више није тако звала. Давно је то било, осамдесет и неке...Председник извршног савета Београда, практично владе, био је Златан Перучић и он ће, као, да буде покровитељ тога. А ја ћу да будем у Одбору за „концерат“, јер волим децу. (Једном сам добила и плакету на којој је писало „Хвала Вам што волите децу“. Куку, кад нисам цркла од смеха. Тад сам мислила да сви воле децу). И био и Бора Чорба. Сад сви треба да се нађемо у Скупштини града да се лепо договоримо о свему. Бора дође у Титовој лимузини, довезао га Оливер Мандић, са све качкетом окренутим натрашке. Тад се знало да су другови пролетери носили качкете, реакција (читај – господа) шешире, а ово, качкет наопако, ваљда, зајебанти. Још, бре, био комунизам, Тито се још није о`ладио. Ко сме да носи качкет наопако...?
Улази Бора у Скупштину града и каже „Стиг`о Бора до двора“. Јоооо! Какав двор, какав краљ! Тајац. Тек кад се насмеја Златан, онда и остали. Где смеш да се смејеш без протокола.... Ја се нисам смејала од страха.
Сео Бора поред мене и каже: „Госпођо, Вас да учланим у нашу Парију пијанаца, па да ме Бог види. Ево, имамо Коло пијаних сестара, имамо и лого – срК и чеПић...“. И ја почнем наглас да се смејем у мртвој комунистичкој тишини. Само се чуло куцкање оловке по столу. „Али ја не пијем“, шапнем Бори. „Штета, то Вам и кажем. Кад бисте дошли код нас, то би Вас одмах прошло...“. Опет сам се насмејала, изгледа гласно, јер ме муну лакат са леве стране. То је значило „Ћути, будало“, а с десне стране ме гурну па Борин лакат: „Ови освојили двор, па нам не дају да писнемо. Доћи ће и моја партија на власт. Боља је од ових, кад Вам кажем. Састанци су у кафани...“, шапутао је Бора, зезајући се онако, из душе.
Више се нисмо срели, иако смо обоје уписали ФДУ, корени су нам у Чачку, рођени смо исте године. Али смо увек заједно, јер је Христос посреди нас... Сад Бора одговара „Јесте и биће. Ко је ова?“.
Те године, везано за дечји рок концерт, све је организовао – Бора! Карте продавала бивша Пионирска организација. Сви учествовали џабе, хала џабе, а паре од карата – узела Пионирска организација да поделе функционери, нису примили плате. А требало је да иду некој деци... Преварили и децу, и Бору, и учеснике, и мене.
Тада сам схватила да је почело време трансформације. Прави другови који су се бринули о пионирима никад не би узели паре од деце! Отишла би им глава. Деца су била потребна као комунистички подмладак. И у то има да се улаже! Под условом да дете заборави на Бога. А нарочито да избрише из памети реч "Србија". Ако више воли друга Тита од тате и Партију од маме, па где од таквог да узмеш паре...! Такав кадрић је инфузија за компартију. Е, сад кад је почињало да се краде од деце, значи почела је – транзиција. Паре прелазе од малих ка великим.
После дође демократија. Можеш да причаш шта хоћеш, ал` шта вреди кад нема ко да те чује. Ал`... Увек је боље не лајати. "Вунена времена" су трајно време. Ово ш'то ја радим, то није лајање. То је пишуцкање 
А какве везе има демократија са децом?
Прво, школа је сад образовна институција, не и васпитна. Дете може да ради професору шта хоће, овај има да ћути и плаче. Ако писне, оде! Увек има оних који ће да пристану на све због коре хлеба. Хоћеш хлеб или крст, готово цео век није дилема у Србији. Хлеба и игара. Отуда пекаре и кладионице на сваком кораку. И апотеке, да.
Друго. Уведена је веронаука. Вероучитељи ван сваке социјалне сигурности. И педагошке подршке. Препуштени себи. Многи и Богу. Не сви.
Значи, комунизам је гајио пионире, да би имао подмладак, кадровску базу. Ко сад гаји децу мимо родитеља и како, ако је професорима забрањена свака врста васпитања? И ту одлучим да ставим лупу на једну вероучитељицу. Можда ће бар једном детету омогућити да прогледа...
Вероучитељица дивна, злати јој се сунце на уснама кад говори. Муж – ђакон, са више мастера, доктората, шта ли, не знам баш тачно. Она није завршила никако богословље. Нити је, док је била неудата, икад ишла на Литургије, нити је постила, нити се причешћивала. Нити је ишла ових месеци док је била код родитеља, иако је био и Успењски пост. Као ни мајка јој. Отац јесте, у времја оно редовно, сестра понекад. Можда једном. Али муж... Муж је заузео своје место у Цркви.
Кад је једном, док је она била још мала, у њеној згради цркла фаза на бандери, требало је сви станари и локали да плате поправку. Хришћанство у кући где је одрастала вероучитељица свело се на: „Качите се на тролу, ма... где знате, само мене не дирајте“. „Ја“, „моје“, је било главно у њиховом дому, никад „ми“ и „наше“. Никад заједница, што је црква у својој суштини. И, кажем, из такве куће је изашла једна вероучитељица. По „мужевљеве линије“. А ови у мантијама, то ти је једна целина за себе. Неће се лажемо. Наши смо. Али морам нешто да кажем и на ту тему:
Мука ми је од оних који кажу „Верујем у Бога, али не у попове“, јер тај не верује ни у шта. Сви ми крштени, и они који нису живи и ми који јесмо, сви смо ми тело цркве, а глава је Бог. кад кажеш "Црква", то није невладина организација, то си прво ти, ако си крштен/а. Црква има јерархију. При врху је клир, а ми, крштени народ, лаос, ми смо на дну пирамиде. Наравно да су ту и свети Божји угодници. Не може се доћи до главе, до Бога, без других душа, какве год оне да су. Да л` тај у мантији ваља, или је лопина и душовадник, зависи како га је мајка одгајила. Како мајка задоји дете, такав хришћанин и буде.
Ми смо позвани да једни другима чинимо добро. Да живимо у љубави. То је наша обавеза, хришћанска. По нама хришћанима треба неверујући да виде шта је хришћанство. Наша дела треба да буду света, јер се молимо „да се свети име Твоје“, да у сваком нашем делу Он буде присутан. И Бог то одмах чује. Чује цела црква, цела заједница! Кад позовеш једног светог у помоћ, тај се помоли Богу и стигне ти сва сила коју Бог по њему пошаље. Није свети Божји угодник свемогућ, него његова молитва има моћ снажнију од наше. И зато деци дајемо имена светих. Да кад зовеш дете, призовеш и светитеља да га чува. Да дете има сталног и невидљивог заштитника, силног и милостивог.
Али, кад ти је координатни систем за одрастање „качите се на тролу, само мене не дирајте“, онда је сасвим нормално да се деца, па и вероучитељицино, зове: Ниа, Леона, Зира, Зара, Рија, Хелена, Дариа, Ника, Маша, Нора, Тара, Ања, Нина, Перла, Емили, Елена, Ела, Лиа, Луција или, ако је мушко, Марко Лео, на пример. Читала ја код фризера, у оним модним новинама, како се чије дете зове, па записивала у мобилни. Ко је заштитник на небу ове деце? Појма немам. Именима се дозива суштина нечијег бића...
Данашњи родитељи, и бабе и деде, су углавном били другови пионири. Иако су о пионирима водили рачуна они који су до 1952. имали праву веронауку, тим ондашњим пионирима, који данас имају децу и унуке, ипак су успели да избришу из свести појмове: Бог, Србија, част, стид, солидарност, заједница, опште добро, пост итд. Посебно је важно не знати шта значи крштење и венчање у цркви.То нису обичаји, то су пре заклетве пред Богом... То су тајне између Бога и човека. Ко, бре, то данас зна?! Да ли свештеници стварно крштавају децу под овим именима...? То се у време комунизма није могло, а сад за паре, ваљда, може све... Па дошла демократија . Либерална . Само паре и енглештина...
Да се вратим на вероучитељицу. Једног дана дође вероучитељица код тате и маме у госте на "неколико" дана. Дете јој се, рецимо, зове Ања Ниа и воли „мацке“. И сви има да волимо „мацке“. „Мацка“ Цица, омаци с "мацором" Рајком прво пет „мацица“, па после још пет. Толико је трајало тих "неколико" дана у гостима. Све комшијске жардињере, саксије и импровизоване баштице беху одмах претворене у јавне мачеће клозете, на отвореном. Друга, пак, комшиница – туп!, затвори воду на дворишној чесми и отпутова у њезино иностранство. Запалише се смрадом мачећи сенкрупи на београдских 35 степени (Читај: „Лажу, има више“). Све што је мирисало дивним прелепим београдским двориштем, би замењено мачећим парфемом. Избацивале комшије из саксија каке, цвеће вриштало и умирало, људи ће да притрпе „`ајде, дете је“, али на крају се ипак све претворило у ужас... Дете поче да буди комшилук у шест, пола седам, а комшилуку душа спава од Олимпијаде... Играли наши, ко да спава.
Позову комшије Ветеринарску инспекцију. Кажу „Нисмо надлежни. Зовите градску“. Зову градску, кажу: „Нисмо надлежни за смрад, зовите комуналце“. Зову комуналну полицију: „Нисмо надлежни, зовите општинску инспекцију“. У општинској инспекцији – никог нема. Сетише се комшије да напишу. Така и така ствар, нема воде. Прође две недеље. Ништа од општине. А кроз сву ту надреалну слику у центру Београда, где су већ мачке испревртале саксије, па се све разасуло по некад прелепом дворишту са верандама, чује се: „Ањооо!“, „Никоооо!“, „Тарооо“. „Елоооо“... Одзвања лудило у ваздуху. Само се надлежни демон радује. Једино фали нишлијска Фема да каже ћерки која си учи клавир: „Елизабето, неје цис, него фис“...
И отиде си вероучитељка. Оде у иностранство, куде мужа јој, да си учи децу вери. Као да може да се предаје оно што се нема. Комшије осташе заражене црвенилом по ногама. Ко има образ, и по њему.
Знам да не може да се направи пита од ... Па ни од мачећих, иако би то био специјалитет. Али како направити питу са оваквом вероучитељицом...?
Па сам хтела да замолим Бору да напише једну песму о будућности наше деце. Да знам хоће ли они од овога у саксији једног дана у Србији правити помаду. И учити другу децу како се то ради, у име Бога.
ПС. Каква генерализација вероучитеља?! Да не да Бог! Па, нико срећнији од мене да прави буду стално са децом. Али прави често не могу да дођу на ред од оваквих...
blogfrket
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Par
Rekao sam joj
Hoću pred tebe čist, pošten i iznutra lep,
Rekao sam
Hoću da ti donesem sve gradove sveta na ovim, već pomalo istrošenim dlanovima
Evo, tu baš pred tvoje oči
Na noge, kako i dolikuje nekome poput tebe,
Rekoh joj,
Zažmuri,
Zavrti taj globus
I gde god da tvoj prst stane
Idemo tamo,
Sada i odmah,
U istom trenu,
Rekoh joj čekaj me malo,
Samo malo, neću dugo kasniti,
Od bluda sam
Prljav sam
Valjam se po blatu
Lutam,
Po podovima tuđih soba ostavljam tople kapi znoja,
Pre zore odeću skupljam
A posle besnim na sebe,
Rezim,
Sve sam prste izgrizao da ne bih na glas vikao,
Rekoh joj,
Sačekaj da sebe sebi vratim,
Ne idi daleko
Brzo ću
Stvarno ću brzo,
Evo još malo
Samo da sebe sebi vratim,
Pa ću doći po tebe
A do tada nemoj ići daleko,
Svega par bulevara il ulica
Da te namirišem lako
Ili makar da ti prepoznam senku
Pa, posle
Posle ćemo već lako
U paru.
Stevica Rajčetić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
BOJA MOGA OKA
Ja sam poslednji svitac u srcu tame
Tvoje oči, dve iste pahulje u oku zime
Bog opet mi pravi čudne anagrame
Sve ptice na nebu ispišu tvoje ime
Moje srce si stavila u naftalin
Ja deo tvoga detinjstva postajem
I odavno sam prestao da ti falim
Sada ti samo malo nedostajem
Ubola ruža Malog princa u mraku
Na svojoj planeti sada trne on crn
I svi misle da voli svoju praznu šaku
A on u stvari voli u šaci trn
Ljubav se ubila skokom u reku
Podmuklo, tiho i bez svedoka
I kad vidiš suze, odakle god da teku
Nevažno - imaće boju moga oka
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 2 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
