|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Ringišpil i Balerina
Za njega ona nije bila samo dundasta lutka u pauzi između dva voza – dok je za nju to mesto bilo samo usputna stanica u sve učestalijim prolećnim vašarima.
Koliko juče đuskala je i gušila se u magli roštiljskog dima.
I dok je on krišom pratio pogledom ona je pućila nakarminisane usne i šepurila se blistajući od sreće što je spremna i doterana.
Gledao je u njene oči, velike ko zrele jabuke, i brda od grudi i kukova.
Veze se uvek rađaju, razmišljao je, prekidaju se s’ pauzom, razilaze se i ponovo spajaju zavisno od situacije do situacije i milion malih ili velikih razloga.
Osećao je strujanje vazduha ali nije znao da li je kao najstariji pripadnik vrste vrtuljaka izuzet od tog drhtaja.
Ma ništa nije gotovo, znao je, sve dok klinasti kaiš okreće zupčanik vertikalnog stuba.
Ipak sam ja stari vašarski vuk. A i gazda je danas ovaj a sutra onaj…
Ne plači balerino.
Kupiću ti licitarsko srce pod onom šatrom s’ tezgama punim slatkiša.
Ni sanjala nije da će se domoći njenih glatkih površina, tvrdih i izvajanih ko plastične butine barbike, tu u prikolici kamiona ispod pocepane cirade dok je pljuštala kiša.
Pixel
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
RAT I MIR
Jedan od onih ljudi koje ne poznajem
Ali za koje bih jako želeo da ih Švarceneger prve ubije
U novom nastavku "Terminatora"
Rekao je tvojoj drugarici da ima grudi kao sabrana dela Lava Tolstoja
Što se tiče tebe, ti nisi tako načitana
U tvojim grudima samo je "Rat i mir"
Nikada mi nisi verovala da sam stidljiv
A ja nikada nisam umeo da ti objasnim
Da čoveka ne definišu oni trenuci kada stoji pred hiljadu ljudi
A opušten je kao da stoji pred jednim
Određuju ga oni momenti kada stoji pred jednom osobom
A drhti kao da je pred hiljadu
Bio sam toliko stidljiv da ti nisam nikada rekao koliko si lepa
Opterećen svojim dubinama ka kojima me je vuklo sidro posebnosti
Uplašen banalnošću toga da budem još jedna kopija onih koji te vole
Izmišljao toplu vodu sedeći u vrelom okeanu tvoje kože
A trebalo je samo reći, prosto i lako
Lepa si!
Lepa kao lep dan nad Kalemegdanom koji u podne skida sa sebe haljinu magle
Lepa kao sjaj u oku majke koja te vidi posle godinu dana
Lepa si kao dečiji osmeh nažvrljan nevešto i savršeno
Lepa kao umorno lice čije se oči sklapaju dok nebo crveni od stida što se ogleda u tvojim zenicama
Ti se španska serija koja se završila već u trećoj epizodi i to srećno
I nisam znao šta ću sad
Zatečen srećom po prvi put
Ti si moj heroj od krvi, mesa i usana
Koji je iskočio iz knjige
Otkinuo se sa tetovaže na ramenu
Ja ti se divim i plašim se
Oktobarski vetar u maju nosi te gradom kao plastičnu kesu
Preskačeš barice, sva u kragni od svoje kose
Mokra kao duša mornara
Upucana kišom
Obaram glavu i u tvoje ime osuđujem ovaj svet što je ubio još jednu lepotu
Ali već sledećeg trenutka tvoja ruka pomera kosu unazad
Otresaš sa sebe kapi, tramvaje, ulice, dosadne ljude, čitav svet
Zavrćeš rukave i razvlačiš lice kao tanku kafu da bi u njega nekako mogao da se uglavi tvoj osmeh
Opet si pobedila
Pobedila si, ali za mene nema mesta u tvom trijumfu
Ne zato što sam bio tvoj neprijatelj
Ne zato što nisam verovao da možeš
Već zato što nisam verovao u sebe
Lako bi mi oprostila što te ne volim
Ali mi nikad nećeš oprostiti što sam prestao da volim sebe
Posmatram te kako hodaš
Ponosna i velika
Golijat u telu Davida
Sa onim centimetrom brade u vazduhu koji dobiju samo oni koji osete ponos
I to je taj rat i mir u tvojim grudima
Koji zauvek traje
U kojem me više ne vidiš kao saveznika
Već kao ranjenika kojeg moraš da vučeš za sobom
koji se povredio pucajući sebi u glavu
I promašio
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Kad
Kad se, na primer, sretnu dva pogleda, kad se dva čoveka iznenada opuste u istom trenutku, van svih pravila ponašanja, van svega poznatog, i kad se pogledaju. Kad je sve jasno, odmah, kad nema dileme da su se sudarili svetovi i da je ugledan idealan presek tih svetova, i nepregledan autoput ispred njih. Kad je poziv na put jasan i kad sve priče stanu u taj trenutak, kad postane jasno da su dobre reči samo nemušti pokušaji komunikacije. Kad nam se posreći da se to desi, i kad posle toga nastavimo da izgovaramo prikladne rečenice, da hodamo po davno utabanim stazama da bismo stigli do davno proživljenih ishodišta, to je trenutak u kom se odričemo slobode.
Sloboda napadne kad nađe vremena za nas, i bez milosti sudi, slobodno. Sudi kao da mi imamo samo jedan život a ona puno posla, i čim nas ugleda kako drhtimo pred njom i stremimo sigurnim putevima, precrtava nas i hita dalje, ka carevima koji imaju herca.
Tokin
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Озон
Кажи, онако искрено, зар немаш осећај да смо се у неким сценама већ срели…?
Ако се неко поиграва нашим животима, онда је могуће да ћемо то тек учинити.
Ако, на пример, режира стварност и снима је на прескок, парцијално, као филм, можда смо се по неки пут, само овлаш,
у нереду додирнули у сликама које ће тек после последње клапе бити поређане у логичан след.
Можда сам те онда већ видео и проживео, иако ћеш тек доћи пред крај за који не знам да ли је срећан или тужан.
Можда ћу те осетити неким запостављеним чулом и постаћеш тада онај чувени дежа ви…?
А можда је за све крив само полен који разноси пролеће пустим улицама.
Оне умеју да миришу на јоргован.
На озон.
И твоје трагове.
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
OFINGER
Kad god na asfaltu ugledam bacenu kuku od ofingera zastanem
I kleknem verujuci da je jedan Kapetan Kuka najzad odbacio svoju kuku
I opet postao sposoban sa dodir
Da je oprostio svetu koji ga je povredio
I odgrizao deo njega
Da ne zivi vise u nesanici kosmara
Bojeci se onoga sto dolazi iz mraka
Da
Kada god vidim na ulici kuku slomljenog ofingera
Kleknem pred nju verujuci da je jedan Petar Pan najzad resio da prestane da bude Kapetan Kuka
U kojeg se pretvorio kad je zaboravio da leti
Kada je Ona skinula svoju svilenu crvenu haljinu sa ofingera
I otplesala iz njegovog stana
A njemu ostao samo ofinger
I kuka
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Жмуре
Безброј је љубави побегло у стих. Неке се маскирале римом. Велика је поезија, свуда се можеш и сакрити и наћи, зависи од намере.
Али не, ти си баш одлучила да се играш жмуре по мојим малим причама.
И победила си.
Предајем се.
Ја те тамо више не могу наћи.
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Блеф
Сасуо је у грло пола кесице соде бикарбоне, не би ли се ослободио мучног осећаја киселине у једњаку. Намрштио се од сланог укуса у устима и, тако шкиљећи, још једном одмерио дечака који је скрушено стајао пред њим.
– Дакле, хоћеш да кажеш да не знаш ко је то урадио? – упитао је стари професор.
– Не знам – потврдио је ђак.
Кроз разбијен прозор улазио је децембарски мраз. Али, њега није узнемиравала та хладноћа. Био је уверен да овај момак то није урадио.
– Било вас је свега четворица ту. Домар каже да си ти био најближи прозору. Уосталом, то говори и посекотина на руци.
– Хтео сам да спречим… – застао је – Хтео сам само да спречим.
Знао је да дечак говори истину. Матори коцкар, век је провео за истим столом са блеферима разних фела. И самом су му толико пута влажили дланови када би подигао улог иако у руци држи бедне карте.
У погледу тог раног пубертетлије препознао је само искрену жал због неправде коју трпи. Ничега другог није било у тим уплашеним зеницама.
– Добро, ниси ти. Ко је онда? Морао си видети…
Дечак је прогутао кнедлу. Био је нов у овој школи, у овом граду. За његових петнаест, ово је био претежак избор.
– Не, нисам видео.
– Знаш ли да ћеш онда ти бити крив?
– Али, ја то нисам урадио…
– Ко је онда?
– Не знам –спустио је поглед.
Професор је погледао преосталу тројицу. Свакога понаособ. Кроз њих, вирио је у карте које су скривали над овим бедним чипом који је стајао између њих.
– Ко је разбио прозор? – упитао је.
Сва тројица су одговорили одречно. Само је један блефирао. Профа му се унео у лице. Одлучио је да му покаже како се то ради.
– Теткица те је видела – рекао му је.
– Па шта – одговорио је овај као из топа. Примио се на контраблеф.
Посматрао га је са дозом неверице. Сода га је нагонила да подригне, али одолео је.
– Ти си имао намеру да овог момка пустиш низ воду, иако те је штитио…
– Па шта, то је нормално…
Она преостала двојица су то пропратили смехом.
Тај сурови подсмех као да му је рекао да су и улози и блефирања на зеленој чоји за којом је протраћио живот напросто смешни у односу на надолазећи систем вредности са чијим се светом управо окрзнуо.
Сасуо је у грло и остатак соде бикарбоне, мада се новонастала киселина тиме није могла санирати.
– А вама – рекао је оној преосталој двојици, а обраћао се њиховом подсмеху – желим да када вам буде најважније у животу, зависите од њега… – показао је на момка који је разбио прозор.
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
MONOLOZI U NAMA
Guta me noć dok ona ide iza mene jedva noseći teško pitanje „šta ti je?“.
(On – monolog u sebi)
Zapravo mi nije ništa, ali želim da mi je alkohol u krvi, na primer. Želim da gušim pluća dimom i da mi grlo peče jeftin burbon ili suvo belo vino. Hoću da mi italijasnki glumac Džimi Fontana peva Il Mondo. I to celu pesmu u molovima poput ovog sjebanog Sveta pa da pravim sinonime koje niko ne razume. Naša tela se ne vide, naše usne se ne poznaju. Nismo tim.
– Ništa. Hajdemo do Monk’s-a? Tamo ćemo da popijemo neko pivo, hoćeš? – upitah je
Njene noge jede asfalt dok se njena leđa polako oblikuju u grbu od bezbroj pitanja, teških briga i kiselio-slanih suza koje imaju moć da istope tlo pod nogama. Ona je kao vulkan koji čeka trenutak da se obruši nada mnom.
(Ona – monolog u sebi)
Potonula bih u njegovom zagrljaju. Dozvolila bih njegovim poljupcima da se sudare sa mojim. Volela bih da njegova ruka počne tražiti mladeže po mom telu.
– Ne, želim šetati sa tobom – odgovara mi sluteći da nešto nije u redu sa mnom
(On – monolog u sebi)
Naslov Sećanja na moje tužne kurve od Markesa je posvećen meni. Bezbroj jebenih propalih ljubavi je posvećeno meni. Hiljade srećnih parova se ruga mojoj samoći. Ja sam, bre, kralj usamljenosti, izmislio sam monologe i posedujem svih devet mora alkohola. Okeani više ne postoje, skupili su se u njenim očima. Sunce se sakrilo u njenom osmehu, meni je, jebeno, sve tama i, sve je sranje. Kukavica, koja se krije iza Njenih usana. Srce me boli, misli mi posvećene samo Njenom osmehu. Gde su Zvezde i Univerzum da sude ovom nepravednom kukavičkom postupku?!
Jebanje iz zadovoljstva sa devojkama koje ne znaju šta radim a očekuju da im kafu platim završilo se onog trenutka kada sam Nju upoznao. Loše drame koje nose Pokušaj ljubavi su otkazane jer su izgubile svrhu, smisao, izgubile su publiku.
– Čitala si Dampyr stripove? – pitam je ne znam iz kog razloga, čisto da ubijemo tišinu dok koračamo ka parku
(Ona – monolog u sebi)
Možda mu se i ne sviđam koliko on tvrdi da mu se dopadam? Hladan je. Biću i ja hladna iako mi je mnogo stalo do Njega. Njegovo prisustvo je moja sloboda, njegove reči i pogled mi dušu odmaraju i sve moje brige se ne važe kada je On tu. Kostim kučke koju ništa ne zanima uvek je u mojoj tašni.
– Ne, nisam. Jesam neke Alan Ford stripove… – odgovara mi uz osmeh pokušavajući da me impresionira. I lako ja uspela u tome
(On – monolog u sebi)
Ona i ja smo bestežinskom stanju, dve životinje koje nose masku ljudi i koje jedva čekaju da se pokidaju poljupcima i rastrgnu dodirima. Ušli smo u simbiotski odnos koji čeka intimnu situaciju. Jebeni simbiotski odnos koji je ograničen bez poljubaca.
Ovo ništa nema smisla niti se nas dvoje krećemo negde. Nisam ja za nju. Ona je sposobna buržujka koja je na granici razmaženosti, ne treba joj neko ko ima bicikl umesto kola. Odjebati i napiti se je pravi put ka izlazu uspešnog rešenja.
– Šta ti je? – upita me
(On – monolog u sebi)
Zapravo mi nije ništa, ali želim da mi je alkohol u krvi, na primer. Želim da gušim pluća dimom i da mi grlo peče jeftin burbon ili suvo belo vino. Hoću da mi italijasnki glumac Džimi Fontana peva Il Mondo. I to celu pesmu u molovima poput ovog sjebanog Sveta pa da pravim sinonime koje niko ne razume. Naša tela se ne vide, naše usne se ne poznaju. Nismo tim.
– Ništa. Moram da palim. Hvala ti na šetnji. Čujemo se – ljubim je jadno, ispaljenički, dok su sve reči koje izgovorih pretvorene u patetiku. Žao mi sebe.
(Ona – monolog u sebi)
A ja sam zamišljala kako nas dvoje stvaramo Svet i ništa drugo se ne važi. Volela bih da smo tim. Za ovakve, poput njega, snalažljive, načitane, vedre, spontane, harizmatične i kulturne, možda ja i nisam za njega, možda me ne vidi na istom nivou, ali bih sve dala da sam njegova! Sve je sranje.
– Ćao… – gledam ga kako odlazi moleći se da okrene glavu i da me pogleda još jednom
Druga scena, pored Nje:
Iz obližnjeg kafića ide refren pesme Knock Me Out by Linda Perry. Matori bradati starac koji je prestao da svira gitaru na ulici teši uplakanu devojku i govori joj: Kad se Nestrpljenje umeša u dvoje, koji su se tek upoznali, a Rizik se povuče u ćošak kao p**ka stidljiva, onda i jeste sve Sranje – završava monolog i naginje pljosku u kojoj je jeftin alkohol.
On odlazi u svoj Pab da sedne za šank i da se napije jer je sjebao stvar. Ona odlazi kod svojih drugarica da se napiju jer je sjebala stvar.
Monolozi u nama su krivi za sve.
Dabetić Ivan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
ISTINITA PRIČA iz 2015. god.
Autobus broj 16, šest sati popodne, špic, svi se vraćaju kući, ludnica…
Jedan od putnika koji udobno sede je crnac, neodređenih godina.
Autobus staje na stajalištu, ulazi žena, trudna je, što se lako vidi, nosi pune torbe, jedna baba i još nekoliko ljudi.
Crnac, videvši trudnu ženu:
– Izvolite, sedite, ljubazno joj, na solidnom srpskom, nudi mesto i ustaje.
U tom trenutku autobus kreće, a ona baba, videvši u magnovenju slobodno mesto, jurnu na njega, odgurnu trudnu ženu i brzo uskoči u stolicu. I sedi tako ona, sva srećna što je „osvojila“ prazno mesto.
Crnac joj ljubazno reče:
– „Oprostite, ali ja sam ustupio mesto ovoj gospođi jer je trudna i izgledala je umorno. Mislim da se vama ništa loše neće dogoditi ako još malo budete stajali, a nju pustite da sedne.
Na to baba odgovara:
– Ne znam iz kojeg ste plemena mladiću, ali ovde, u ovoj civilizovanoj zemlji
ustupa se mesto starim i bolesnim ženama, a ne mladim i zdravim!
Crnca je očigledno naljutila ova rasistička primedba pa je lepo i izrazito „ljubazno“ odgovorio staroj gospođi:
– Ne znam iz kojeg ste sela vi gospođo, ali u mom se selu takve stare i zajedljive babe jedu za večeru!
Kažu da je reakcija u autobusu bila neopisiva…
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
IZMISLJENA
Kada smo kao mali igrali domine
Ti si uvek sanjala sestice
A ja duplo golo
U jednom trenutku pljesnula bi rukama
I viknula - Ja sam bre izmisljena za tebe!
Ni slutila nisi koliko...
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 3 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
