|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Apotekar, čuveni kozmetičar O "Lemanovoj pomadi" Gavre Plavšića i danas se pripoveda.
HADžI Gavru Plavšića (Vukovar, 1850 - Novi Sad, 1937), vlasnika apoteke "Kod Svetog Duha", u nekadašnjoj Ulici kralja Petra 12 (danas Zmaj Jovinoj) daleko su nadživeli njegovi pronalasci, a o čuvenoj među ondašnjim damama i vrlo popularnoj "Dr Lemanovoj" pomadi, spravljanoj baš u njegovom farmaceutskom laboratorijumu, i danas se priča.
Pre dva veka sročena reklama, detaljno je opisivala efekat njenog krošćenja. Koja bi žena, pa ma kako ona lepa bila, ostala ravnodušna pri ovim ubedljivim rečima: "Kako privlačno deluje nečije lice, a kako očaravaju lepe ruke! Priroda vrlo retko nekoga obdari potpunom lepotom. Vremenske nepogode i godine u velikoj meri kvare draž lica. Ništa nije lakše nego njih otkloniti. Treba samo namazati lice starom, dobro poznatom neškodljivom i po naročitom receptu izrađenom Lemanovom pomadom, koja sa racionalnom upotrebom dr Lemanove vodice, dr Lemanovog sapuna i dr Lemanovog pudera, daju licu potrebnu elastičnost, nežnost i mladalački ten, a kraj toga otklanjaju na licu i rukama sve nečistoće, pege i lišajeve."
Ovom pomadom, nisu se ulepšavale samo dame i gospođice u Novom Sadu, jer se po identičnom receptu spravljala i u ljekarni "Kod Svete Trojice" u Irigu, prodavala se u apoteci u Čereviću, a i u Petrovaradinu, o čemu svedoči reklama na nemačkom.
Nije apotekar Gavra brinuo samo o lepoti ženskog lica. Samo u njegovoj apoteci, mogao se nabaviti i preparat "odontol" zubnog lečnika dr A. Blaua, "čisto antiseptično vrlo korisno sredstvo za čišćenje zuba i usta". Uz odontol - antiseptični koji se prodavao za 70 kruna i ovom preparatu u prašku, za koji je valjalo platiti 50 kruna, dobijalo se i precizno uputstvo za upotrebu.
- Na mnogo zahtevanje mojih n. n. mušterija, držim na stovarištu najfinijih francuskih fabrikanata četke za zube po umerenoj ceni - obaveštavao je Gavra kupce, uz opomenu publici da tačno pazi, da li se na njegovim originalnim preparatima nalazi zaštitna marka i plomba na jednoj strani sa Svetim Duhom, a na drugoj sa inicijalima G. P.
Zaslužan je Plavšić, koji je 1874. kupio novosadsku apoteku od privremenog vlasnika dr Vajsa, i za unapređenje farmaceutske tehnologije. Svestrano obrazovan, sa diplomom farmaceutskog fakulteta stečenom u Beču, poznat je i po spravi za uvijanje medicinskih oblatni, visoko ocenjenoj na prezentaciji Austrijskom apotekarskom udruženju u Beču. Njegovi pronalasci bile su i sprave za izradu supstitorija i globula.
Cenjeni i uvažavani čika Gaša, kako su ga svi iz milošte zvali, nije se, međutim, koristio zaštitom patenata, pa su sprave naišle na široku primenu kod svih kolega. Svoju apoteku vodio je punih pola veka, a u listu "Branik" iz 1894. zapisano je da je "Gavra Plavšić, ovdašnji apotekar, nabavio Beringerov serum protiv difterije, i to od Majster Lucijusa iz Hehsta na Majni, te se isti serum sada može dobiti u njegovoj apoteci. G. Plavšić je prvi apotekar u našoj okolini koji je nabavio krvni serum".
KATANAC POSLE RATA
VODIO je Plavšić svoju apoteku punih pola veka. Kada je odlučio da se povuče iz farmacije, prodao ju je 1924. Vladislavu Nenadoviću, koji je kod njega radio i kasnije bio zakupac skoro deceniju i po. Godine 1949. apoteka je prinudno otkupljena i zatvorena je. Tako je druga najstarija novosadska apoteka prestala da postoji.
VELIKI HUMANISTA
GDE god je mogao, ne samo moralno, već i materijalno, apotekar Gavra je obilno pomagao srpska društva. On je jedan od osnivača Centralnog kreditnog zavoda u Novom Sadu. Nemajući poroda, najveći deo imovine zaveštao je Srpskom privrednom društvu "Privrednik" i drugim nacionalnim ustanovama.
ORDEN ZA ZASLUGE
ZA osobite zasluge ukazane crnogorskom narodu, Nikola I kralj i gospodar Crne Gore, odlikovao je Plavšića Ordenom III stepena Knjaza Danila I, ustanovljenog prilikom proglašenja nezavisnosti Crne Gore. Kasnije je odlikovan i Ordenom Sv. Save V stepena.Ljilja PRERADOVIĆ
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
***
I nastavi Arsa da kazuje prošlost, čvrsto zagrlivši unuka, kao da će time biti siguran da ima svu njegovu pažnju.
I imao je: nikada Avram, zvani Vrana, nije zaboravio tu priču.
„Vidiš li onu livadu? E, tamo odemo Momčilo i ja, sami.
Okrenu se moj tatko, poljubismo se, on se prekrsti, pade na kolena i zažmuri.
Usne mu se, vidim, mrdaju, moli se dragom Bogu i Svetom Aranđelu, našem svecu.
Sinko!
Reče on brzo dok sam ja iz vreće vadio pogaču i stavljao mu je na glavu.
Molim, tato.
Oči da mi vratiš u glavu, nemoj da ih kučići ili ptice pojedu.
Dobro, tato.
Podigao sam sekiru, a ruke mi drhte, pa se mislim kako će mi sekira ispadne, pa će mene udari u glavu, da je rascepi na pola.
Praštaj, tato.
Praštaj ti, sinko.
I tad... iz vedrog neba poče da pada dažd.
Kap, pa još jedna, pa pljusak. Ljudi se razbežaše.
Moj starac, ja i Jagoda ostadosmo. Mokri, skroz. Kiša raskvasi onu pogaču, pa je opet u testo napravi.“
Starac prestade da priča i teške suze mu opet grunuše na oči prekrivene skramom.
Teškom šakom, kakvu samo stari ljudi imaju, kao da u su njoj sakupljene sve muke i nevolje što ih natovari život, udari po šljivi, kao da mu je ona kriva zbog nečega.
Udari, pa je pomilova.
Branislav Janković
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Lepota 11
Ona je najverovatnije u kadi, tu je fotoaparat, svetlo je pažljivo namešteno, fotografija je profesionalno obrađena. To je smišljeno, nije ona slučajno upala u kadu i pokvasila se, pa se neko igrom slučaja našao u blizini i okinuo. Radilo se na tome. Ali to telo postoji, i u tom trenutku je postojalo u stvarnosti, tačno tako kako se vidi na fotografiji.
Bele butine, podlaktica i šaka i zgužvana haljina. Vlažna stvarnost njenog tela, zaustavljena. Živi mi se tamo, kod nje, u tom trenutku. Tamo je belo i nežno. Vlažno je i bezbedno u njenoj lepoti. Mogao bih tamo da budem mlad, najmlađi, kao da sam tek ispao iz njenog tela, a mogao bih da budem i veliki, i da joj prvi put prilazim.
Ako bih se u tim trenucima setio strahopoštovanja, izmislio bih ga ponovo i onda uništio. Našao bih ceo svet u toj kadi i bacio ga u đubre. Ne bih lutao jer bi mi sve bilo jasno, ne bih se uzdržavao jer ne bih znao šta to znači, živeo bih u treptaju koji je stvorila.
Razglavio bih sve što me je opčinilo, ostavio bih otiske na njenoj beloj koži, ruku bih joj podigao u svemir, haljinu bih joj okačio da se suši, da mi kaplje po leđima. Nestao bih u njoj, vratio bih se u nju ili bih prvi put došao. Bio bih spreman da oslepim namerno, jer bih znao da sam video sve što me je zanimalo.
Postao bih misao koja dodiruje, pretvorio bih se u vodu koja je prekriva. Ne bih joj dao ništa, pošto ništa ni nemam. I ne bih od nje ništa uzeo, jer bih znao da ni ona nema ništa, osim vlažnog, zarobljenog treptaja slobode.
Tokin
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
NAŠI STEREOTIPOVI
Pre neki dan, u kafiću, dvojica mladića pričaju o gužvi, jedan se žali da je neka žena sporo vozila, a drugi odmah lapidarno zaključuje da su muškarci bolji vozači. Kakav stereotip!
Dok sam pila kafu i posmatrala svet oko sebe, napravila sam ovaj nasumičan spisak tužnih i smešnih stereotipova koji nas okružuju:
Svi koji nisu rođeni u Beogradu su seljaci. U krugu dvojke i na Vračaru žive najbolje face, na Novom Beogradu se izuvaju ispred vrata.
Svi muškarci su isti. Plavuše su lake žene. Fudbaleri su glupi.
Srbi su najpametniji narod – dokaz Tesla. Namršteni ljudi su pametni. Dosadni ljudi su pametni. Oni koji ćute, imaju šta da kažu, ali neće jer štede reči.
Ozbiljni ljudi su moralniji od onih koji se zezaju.
Ružne žene su pametnije od lepih. Mršave žene su srećnije od debelih.
Crnogorci su kevisti. Crnogorci su siledžije.
Pijanci su dobri ljudi. Muškarci ne ogovaraju.
Lovani su najbolji ljubavnici. Ćelavci imaju višak testosterona pa su zato bolji ljubavnici.
Žene koje se ne oblače izazovno su verne. Medicinske sestre se švalerišu sa doktorima. Doktori su veliki švaleri.
Bogati su pokvareni, siromašni su pošteni. Bogati su otmeni, siromašni su sirovi.
Lezbejke nose muška odela. Gejevi su feminizirani. Feministkinje su muškobanjaste. Dame nose šešire.
Profesori su dosadni. Škola je za budale. Najveći fakultet je život.
Dobri ljudi loše prolaze u životu. Pokvarenima sve ide. Svi ljudi su potkupljivi.
Ljudi koji dobro pevaju manje su inteligentni od onih koji nemaju sluha.
O muškarcu najbolje govori njegov auto.
Italijani su ili mafijaši, ili Kazanove, Francuzi su šovinisti i smrdi im iz usta jer jedu sireve i piju vino, Nemci su poslušni, Englezi su snobovi, Grci nas vole, svaki stranac kad dođe u Srbiju, zaljubi se u nju.
Bosanci su glupi, Slovenci su sebični, Hrvati su gori od nas. Srbi su najbolji ljubavnici.
Svi nas mrze, jer smo najbolji.
Spisak slobodno proširite stereotipovima koji nisu pomenuti.
Mirjana Bobić Mojsilović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
MARTA SE VRATILA U GRAD
Marta se vratila u grad
Niko ne zna kad tačno
Ali ulica Palih boraca opet miriše na palačinke sa orasima
Psi ponovo laju na Mesec u ritmu Toma Vejtsa
I život je opet lep
Da, Marta se vratila u naš grad
Ista ona pegava princeza na zrnu pasulja
Čija su kolena u zabavištu izgledala kao reljefna karta Bosne
Onaj ženski Pančo Vilja koji je na svadbi svog brata pucao iz pravog pištolja
I koja se u trećem srednje potukla sa profesorom ruskog
Zato što je pred svima rekao da je Karenjina kurva
Marta se vratila u grad
I meni nije svejedno
Zbog nje držim dijetu i podsećam se matorih epizoda "Nestašnih godina"
I zovem posle ko zna koliko Marka, Ivana i Pedju
Koji se hvataju za stomak na moju ideju najzad stvarno snimimo ploču
Koju smo sanjali kao tinejdž-bend
Danas? Posle 15 godina?
Sad ili nikad!
Lud si? Pogledaj se na šta ličiš!
Ne gledam se
Sanjam da ličim na onog sebe sa fotografije
Na čijoj guzici piše "Budva 1997"
Gde smo Marta i ja
U poljupcu
A naše glave - njena sa pank mohikankom i moja sa potiljkom Osmog putnika -
Formiraju srce
Marta se vratila u naš grad
I uništila ga u jednom dahu
Marta se vratila ali bolje da nije
Jer je ovako ubila nas san
San svih nas koji smo je voleli
Suviše voleli da bismo joj to ikada stvarno rekli
Nas koji smo pristali da nastavimo da živimo samo zato što smo verovali
Da u toj tamo nekoj Nemačkoj ona živi u kući od čokolade
I Džoni Dep joj dolazi na princes krofne
Ima u dvorištu džinovsku staklenu cipelu iz koje teče voda
Nikada nismo verovali da se udala zbog vize
Da ima decu koja ne znaju naš jezik
I da je matori muž bije
što nam je pričala gastarbajterka Ceca iz Dvoržakove koja tamo pere klozete a priča da je cvećarka
Marta se vratila u grad
I ubila moje detinjstvo
Ubila je Nedođiju u mojim grudima
Koju sam zalivao gutanim suzama
Danas sam je najzad sreo
Zagrlila me kao da ništa nije bilo
Ima haljinu sa koje miriše naštampano cvece
Više ne nosi "martinke" po kojima je dobila nadimak
Sada se zove Milena Pavkovic
Radi kod mame u krojačkoj radnji
I zove me da svratim na čaj
Dok sa njenih, na trenutak skinutih slušalica krklja Tom Vejts
"I hope I wont fall in love in you..."
Marta se vratila u grad
I nakon svega samo jedno nevino lako pitanje
- Šta ima novo? Šta si radio?
"Ništa... samo sam te malo zauvek voleo.
Tri kocke šećera, molim."
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Danas više nema hrabrosti
JEDAN od najznačajnijih predstavnika jugoslovenskog i srpskog autorskog filma, reditelj Đorđe Kadijević, nedavno je dobio Nagradu za životno delo koju dodeljuje Udruženje filmskih umetnika Srbije. Filmski stvaralac čija su dela ostavila blistav trag u domaćoj produkciji još od vremena “crnog talasa”, likovni kritičar i lucidni intelektualac koji sebe profesionalno i privatno nikada nije osporio, kako kaže za “Novosti”, potpuno se povukao iz javnog života. Razgovor sa njim, upriličen u njegovom skromnom stanu u Praškoj ulici u Beogradu u kome živi sam, možemo zahvaliti samo nagradi koju je dobio.
- Ima i većih priznanja, ali ako dobijete nagradu svog profesionalnog udruženja, onda je to nešto najveće. Možda je to i gest koji znači doviđenja i možda moj esnaf neće da dozvoli da mene nema, a da mi pre toga nije rekao hvala.
* Šta je danas, posle toliko decenija, zaista važno za vas?
- Najvećom nagradom smatram to što sam uopšte dobio mogućnost da uradim ono što iskreno želim. Jer, za razliku od mnogih drugih ljudi, naročito moje generacije, nikada nisam bio prinuđen da radim na silu, zato što moram, da bih mogao da preživim. A celog života sam želeo da se bavim umetnošću, i u tim pokušajima protekao je ceo moj život. Nekada nisam radio i duže periode, bilo je teško, ali sam uspeo. Imam jednu veliku manu - moje uvažene kolege počnu ozbiljno da rade onda kad snime film, tada počinje ona specifična aktivnost koja doprinosi ličnom marketingu.
* Snimili ste antologijske filmove koji pripadaju “crnom talasu”, i remek-dela domaće fantastike... Koliko vas je odredilo to što ste bili bliski Mediali?
- To su pedesete godine prošlog veka, kada sam bio student, družio sam se sa članovima Mediale, i u tom društvu, u kome su bili Leonid Šejka, Siniša Vuković, Dado Đurić, Uroš Tošković, Mišel Kontić, Olja Ivanjicki..., posećivao sam sve pozorišne predstave, sve koncerte na Kolarčevom univerzitetu, i naravno, sve filmove u Kinoteci - video sve što je tada prikazivala. Tu sam i osetio najveći afinitet prema filmu, ali se nisam mogao nadati da mogu da dođem do filma. Studirao sam istoriju umetnosti, diplomirao i počeo da se bavim likovnom kritikom, što činim i danas. Ali zahvaljujući tom krugu ljudi, došao sam do filma - našao se neko ko će da me gurne, jer uvek neko mora da vas gurne da biste imali mogućnost da uradite ono što želite. To je bio Aleksandar Petković Petko, najbolji filmski snimatelj koga smo ikada imali. U tom krugu Mediale sprijateljio sam se s njim, on je odnekud uobrazio, ili se jednostavno uverio u to što mi je rekao - slušaj čoveče, ti si rođeni filmski reditelj. On me je povezao sa filmadžijama u Kino klubu Beograd, a zatim mi je pomogao da dođem do prvog filma.
* Već u prvom filmu “Praznik” bavili ste se nepoželjnim, aktuelnim ideološkim temama. Šta je vama bilo uzbudljivo u tom fenomenu partizanske revolucije?
- Bavio sam se, zapravo, fenomenom kontrarevolucije. Za razliku od mog uvaženog kolege Veljka Bulajića, koji je pravio herojske tirade o podvizima partizana, mene je preokupirao fenomen potpuno zapostavljene psihologije i dramaturgije tog nedotaknutog dela naše još uvek aktuelne stvarnosti toga vremena. Mene je zanimao profil čoveka koji, kako se tada verovalo, nije bio na pravoj strani. Ako je bio prikazivan na filmu, onda je to uvek bilo na više-manje pežorativan način kao zločinac, koljač, istorijsko đubre. U mojim filmovima, ljudi iz tabora kontrarevolucije bili su autentični likovi - u “Prazniku” nema nijednog partizana, nego imate gnezdo te kontrarevolucije u kome se događaju drame, i to antičke. Film je jedva prošao cenzuru, i to samo zbog umetničkih kriterijuma.
* I vaš sledeći film, “Pohod”, nastavio je tu mitologiju. Zbog čega?
- U tom filmu glavni junak nije tipičan eksponent psihologije i karaktera čoveka koji je “s one strane” prave stvari, koji je, kako se tada govorilo, u neprijateljskom taboru. Ovog puta bila je reč o običnom čoveku, tipičnom antiheroju koji je izgubljen u krvavoj igri smrti zapodenutoj između dva tabora. I naravno, on se pojavljuje kao žrtva. Sve je to ocenjeno kao “crno”, ta priča je ušla u kategoriju “crnog talasa”, zajedno sa filmovima Žilnika, Pavlovića, Makavejeva, donekle Puriše Đorđevića. Meni čini čast što sam ušao u tu ekipu, što sam zajedno s kolegama koji su najveća imena jugoslovenskog filma, do sada nedostignuta, i što sam okrenuo jednu stranicu u istoriji jugoslovenskog filma koja je počela kritički da posmatra celokupnu stvarnost.
* Autori “crnog talasa” bili su spremni na “posledice” svojih filmova. Ima li danas takve hrabrosti?
- Više nema ne samo autorske hrabrosti, nego ni lične - vidimo svi u kakvom društvu živimo. Saša Petrović je, recimo, morao da napusti Beograd, Makavejev je takođe ostao bez filmova, a onda je i sam počeo da luta po Evropi, Žika Pavlović se snašao - sa Oskarom Davičom uradio je TV seriju po njegovom romanu “Pesma”, i produžio da radi. Ali nije se menjao, ostao je u kritičkom ključu kakav je uvek imao. Ja nisam imao direktne atake, osim nekoliko vrlo malicioznih osvrta na ono što radim, počev od Milutina Čolića, kritičara “Politike”, pa sve do Vuka Draškovića, koji je u to vreme bio veliki neprijatelj “crnog talasa” i svega što se događa “s one strane” partizanske revolucije, koju će kasnije početi najvatrenije da zastupa, i čiji će apologet postati. To, međutim, nije uticalo na mene, ali sam bio vrlo nesrećan jer nisam mogao da završim zamišljenu trilogiju. Treći film mi nije dozvoljen, da sam ga snimio, više ne bi trebalo da se bavim filmom.
* Vredi li baviti se filmom ako autor bar jednom ne postane svetska vest?
- Pobeda na TV festivalu u Rimu za seriju “Vuk Karadžić” je moj najveći internacionalni uspeh, i zaista ne vredi baviti se ovim poslom ako u jednom trenutku ne probijete sve barijere, i ako ne izbijete dotle da ceo svet reaguje na to. To je ipak potrebno uraditi kad-tad. Naravno, nekim autorima se to desi posle njih, ali je dobro za života uraditi tako nešto. S druge strane, moj najveći uspeh je to što sam uopšte mogućnost imao da se bavim filmom.
Radmila RADOSAVLjEVIĆ
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Милош Црњански - ПРИЧЕ О МУШКОМ
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
LIČNI OGLASI
Pre nekoliko dana nabasala sam na stare oglase lične prirode, i mislila sam da smo mi najgori po tom pitanju, međutim, ispostavilo se – ljudi su svuda isti. Sve vam je to uvek u istom fazonu – ti samo budi savršena, ili savršen, a ostalo prepusti meni, jer sam ja bez greške.
Oni životni koncepti u stilu - slobodan mladić, traži devojku super modela koja ima i svoju ličnu točionicu piva i sama uzgaja svoju marihualnu, a ako uz to ima i drugaricu slobodnih shvatanja , neka se javi. Ili – zgodan glumac, preplanuo, sportista, traži razvedenu lepoticu sa vikendicom –spreman sam da dajem časove fiskulture, u zamenu za besplatan smeštaj – romansa nije isključena!
Smejala sam se kao luda, jer mi je palo na pamet kako bi svaki slučajno smešan oglas, mogao da bude predložak za komediju. Na primer: „Sanjate da ostavite sve za sobom? Zgodni domaći biznismen (40) koji upravo ulazi u projekat zaštite svedoka, traži atraktivnu družbenicu za dugoročno prijateljtsvo i ljubav, poželjna kuća na nekoj usamljenoj planini!!!“ Šifra - dođi da ostarimo zajedno. Ili, lak sam za održavanje, sportista, tražim devojku lepih manira, dobro vaspitanu, vesele naravi, iz fine kuće, Izgled nije bitan, ali mora da bude visoka, vitka i bez celuluta. Prirodne crnke imaju prednost!
Pre nekoliko dana, na tviteru sam objavila izmišljeni oglas: „Dobar i diskretan čovek, odličan ljubavnik i situiran, traži dobru i lepu ženu koja nije kurveštija kao Milica Perić iz Mislođina“. Smejala sam se na glas, iako su se mnogi ljudi upecali. Neko je čak ozbiljno zamerio što nisam stavila inicijale Milice Perić, jer će sada tabloidi da navale na Mislođin.
Kad smo bili mali , čitali smo lične oglase da bismo se cepali od smeha. „Radi druženja, zajedničkih šetnji, i mogučeg braka“ bilo je opšte mesto. Bilo je oglasa u kojima su ljudi javljali da ih je napustila žena i da njene dugove ne priznaju, da se odriču muža ili žene, ali danas izgleda da oglasi lične prirode i nisu neophodni.
Za to postoji Fejsbuk, ili Instagram.
Stari vic: „ Devojka , tridesetak i kusur godina, divne spoljašnjosti i još lepše ličnosti, vlasnica polovne motorističke kacige, traži ozbiljnog bajkera sa Harli Dejvidsonom. Obavezna slika , Harilija Dejvidsona“.
Ili, „Ako si zgodan,bogat,sportista,veseljak,francuski, tenis, romantik, javi se, želim de se slikamo za instagram, da pokažem drugaricama.“
A onda sam se pitala- šta bih ja napisala u ličnom oglasu, u nekoliko reči, a da se jednoj finoj ženi prijatne spoljašnosti, i vesele naravi, u najboljim godinama, koja šuška, javi : fin, kulturan, situiran čovek, prijatne spoljašnjosti, bez poroka, razveden, ljubitelj prirode, pasa i sporta, raspoložen za zajednička druženja i poneku kafu.
Mirjana Bobić Mojsilović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Bez cimeta
Neka su i zlatni – lanci su lanci.
Možeš da budeš u svijetu, ali i da budeš slobodan od njega.
Jer, najljepše je biti nešto i neko – čemu niko i ništa ne treba.
Da bi ovo shvatio – nudim ti tri načina…
* * *
LICE NOŽA – Vjera da nož neće izdati, samo ako ga držiš u kanijama duga je kao i čovjekova potreba da rasiječe drugoga. Istina je nešto bezobraznija… nema bodeža, pa makar i kuhinjski bio, a da se u jednom trenutku neće okrenuti protiv vlasnika – zasjeći mu prst… povući rez preko dlana. Jauk crvenih zalisaka rane potvrđuje slanu istinu – meso nikad neće vladati nad metalom.
Legure daju iluziju da su tu da služe i ćute… ćute dok ne ugrizu. A onda opet, krvožedniku što se jednom namjerio na vas, uvijek se vraćate… jer toliko toga ima što nožem na kriške treba izdijeliti. Suludo, ako mene pitate… jer se mnogo toga da toplim rukama izlomiti, bez dranja.
LICE MJESECA – Postojali su ti tajanstveni stranci što su dolazili do našeg granitnog zida i svaku pukotinu na njemu ispunjavali gučicama nane. Peli bi se na grubu kamenu kost i gledali u nebo čekajući da ih mjesec pozove na ples uz noćnu muziku. Bili su strpljivi i u čekanju uspješni. Ne mnogo drugačije od njih, a opet ne ni isto – i mi smo održavali šutljiv ritual sa Lunom… doduše ne mi ovakvi danas – koliko nekad davno naši preci. Ali, bili smo nestrpljivi. Gađali bi kamenčićima visine, da skrenemo pažnju majci svih zvijezda da nam priđe. Kažu da mjesec nikud radije ne prošeta nego iznad našeg neba. Ali se nešto nije zadržavao u plesu sa očevima.
LICE CIMETA – Kolač od mliječnog griza, dobar za sirotinju bude dostojan i kralja ako mu se doda trun cimeta. Ni limun ne ujeda jezik kad mu riđi začin naspeš u zasjek na kori. Sok od zove, umjesto da uspava, razbudi svaki damar ako se združi sa cimetom. Kad se nekad davno čamcima išlo u lov na divlje koze uz obalu… nosio se durbin i bacala mamilica od meke dlake da šestari nebom. Sa nje bi otkapao miris stučenog cimeta i prevario bi najvještijeg, najsnažnijeg jarca da izađe iz čestara. Daroviti meštri su iz jalove šume umjeli da uđu u trag svježem žirju uz pomoć bajalica umočenih u crvenkast začin. Način se naravno izgubio, ali je smjesa ostala.
ODRAZ NOŽA – Vjera da vas ljudi neće izdati, samo ako ih držite u kanijama prijateljstva duga je kao bilo čija potreba da ne samuje. Istina je nešto bezobraznija… nema čovjeka, pa makar i od vaše krvi bio, a da jednom neće srdžbom zasjeć oko… ili vam čak presjeć vjeru u pogled, zavijeka. Crveni zalisci na rani potvrđuju slanu istinu – nad mesom se bez pomoći metala ne može vladati. Mnogo prijatelja daje iluziju da brinu i ćute… ćute samo dok ne ugrizu. A onda opet, krvožedniku što se okrenuo protiv vas, uvijek se vraćate… jer toliko toga još u duši imate što treba na kriške komadati. Suludo, ako mene pitate… jer mnogo toga se da sopstvenim prstima zašiti, bez dranja.
ODRAZ MJESECA – Mi smo od onog soja, što gradi stepenište do neba… i taman kada do Mjeseca dođemo, za rukav da ga povučemo, stropoštamo se sa ivice – ili tek tako siđemo. Prepustimo da tuđin dođe i nabere zvijezda. Građeni smo od granita – vele… što ne kažu da imamo toliko rupa da ni blaga nana ne pomaže. I dalje boli, što mi sve naše snove, poput Mjeseca kamenčićima gađamo. Ko nas nauči da se uopšte tako peca?
* * *
Pročitali ste o ćudi noža, te kakvu prirodu odnosa gradimo sa nebom u nama. Nažalost, saznaćete iz prve ruke o vrstama rana, o vrelini tuđeg ugriza (danas, sjutra možda)… pa čak i kako izgleda kada Mjesec do vaših šapa došeta, a drugi ga otmu i sakriju iza zida.
Tvrde da u svakoj priči postoje dvije strane: ogledalo i naličje… nož i rđa… mjesec i tama. Lažu… uvijek je tu i ona treća – što, poput tajanstvenog puta vodi iz šume do polja zdravih žireva.
Ne mogu reći šta je tvoja treća strana svijeta… al ima jedna caka, svojstvena svima – na svaki tvoj odlomljeni, rasječeni dio bića naspi malo cimeta… onda se zaleti u oblak… i šestari prostranstvom kao fina mamilica… Privuci sebi život, i potom šuti… jer ga ovdje odveć dugo niko drugi nema.
Možeš da budeš u svijetu, ali i da budeš slobodan od njega. Jer, najljepše je biti nešto i neko – čemu niko i ništa ne treba.
Milisav S. Popović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
karaburma
mnogo volim karaburmu i na njoj živim. zgrade su ružne, lokali se zovu lesko žar ili gogo gril. iz njih po ceo dan trešti neka vintidž zana. šišanje košta 200 kinti. pekara kolko oćeš. nekad mislim da u ovom gradu ima par pekara po glavi stanovnika. liči ponekad na neko imigrantsko naselje zapadne metropole koje se odlučno protivi gradskom snoberaju. recimo poput onog koji se dešava po matineima na dorćolu ili kad se svi puće u paćotijevoj radnji pošto je to odraz poslednjeg buržujstva i imanja keša. razumeš? znači ništa kolarac ovde je institucija pljeskavica od 300 grama. možda mi se najviše sviđa to što mogu da čujem ljude, o čemu razmišljaju naglas, mogu da vidim svu tu teskobu i nemaštinu i poraz i sreću postojanja. ta tvrda kultura ulice gde deca idu i pričaju nešto pa im poispadaju neki strahovi, ćale mi bije kevu, keva ostala bez posla, moramo da gasimo ADSL. inače, sva deca izgledaju isto, ali to je valjda tako svuda. jako uska crna trenerka i dole ermaks ili njubalans patike, gore šuškavac sa kapuljačom. devojčice u nekim ogavnim printanim helankama. modne ikone su zapravo romska deca lišena mejnstrim kulture oblačenja. dakle sve ide: štikle od pet santima, tozla jakne, vikleri u kosi. čak sam i ja počeo tako neobavezno do maksija da idem. pa se nasmejemo jedni drugima. raznežen sam kad vidim da neke tate i mame jedva nešto neki ranac za školu kupuju detetu kod kineza dok ja kupujem štipaljke. ali mama, ja hoću onaj! đorđe, on je 1700 dinara, odakle mi pare??!!! klinac nastavlja da gunđa. ja kao e **bem te živote, pa to je 1700 dinara, daj mu glupi supermen ranac ako mu znači!!! al nema se. valjda.
i što je najvažnije, vazda nešto učiš. idem kući i čujem nekog klinju kaže 'ma to ti je klasičan kosovar, svi su takvi'. to sam još par puta čuo. dakle, očigledno postoji jedan određen subset osobina koji osobe poreklom sa KiM odvaja od nas koji nismo, pa nas to i boljima čini, je li. jbt, mislim se, šta li može da sve ljude sa geografskog područja toliko duboko da karakteriše da smo mi odma našli valjan razlog za diskriminatorne aktivnosti? i što mi je najinteresantnije, zar se bre mi ne kunemo u to Kosovo? zar nije naša matrica jadni naši ljudi dole, al između redova ne prija nam ni što dođoše ovde? ko da su došli od radosti i pošto je dole mnogo lepo? željan da čujem zašto je to tako nisam uspeo, neki navijači su pevali neke pesme pored pa mi se sve izmešalo. jer romantičari sa karaburme. mi smo ofk, ne znam šta ste vi. i tako. karaburmska atmosfera. neki kučići divljaci pušteni da lutaju. poneki grafit uvredljiv o romima. romi psuju homoseksualce, oni možda kosovare. ko će ga više znati. al skućiše se svi na karaburmskom tlu. gle šesnaestica opet nije došla. **bem ti život! ajmo na pljeskavicu u lesko žar.
Petar
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
