|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
TRŠAVO MOJE, DANAS SU MI JAVILI DA SI UMRLA
(pesma za Jadranku Stojaković)
Mila moja,
Danas su mi javili da si umrla i ja sam hteo da proverim koliko me lažu, pa sam okrenuo onaj tvoj tajni broj koji se završava sa nula pet dva.
Zvonilo je do kraja, zvonilo nekoliko puta tako, i, zamisli, niko se nije oglašavao, niti još ikome verujem da te više nema.
Da je bilo sreće, umesto ovog pisma, danas bih ti možda bio u gostima.
I sad mi žao što sam te poslušao, kad si rekla:-ne dolazi, ne bi me prepoznao, gasim se, moj Gorane!
Ako si zaista umrla, dopusti da u tvoje ime proleću prvi izjavim saučešće!
I svim bulevarima, i usamljenim platanima koje smo grlili posle ponoći.
Znaš da te volim izistinski, onako kako može da voli brat koji nema sestru.
Zato si ti bila moja telesna mana!
Jer, sve smo mogli mi.
Čak i one noći kad si odlazila u Japan, govoreći:- ne tuguj, bleso! Dopisivaćemo se preko Sunca!
Nismo se tada gledali u oči kao što ni sad ne smem da se pogledam u ogledalo.
Tamo bih ugledao tebe u mojim suzama, video te kako mašeš, i vičeš:-budi bar malo muško!
Ako je sve ovo istina, i ako je smrt zaista došla po tvoje haljine, danas ti se najviše raduju Duško, Arsen, Kemo, Mika i Toma!
Prvi put im zavidim, i psujem glasno, što su te prizvali, jer su znali – šta si ti meni!
Čuvam tvoja pisma i slike.
I tvoje ruke, koje su još na mom skutu.
Tršavo moje!
Sav sam se u sveću pretvorio.
I gorim za tvoju dušu, za tvoje oči, gorim tvojim glasom, koji šapće:-moj golube!
Je li ovo dan otkad nas više nema?
Ko će te sad zvati u ponoć?
Šta će meni Banjaluka bez tebe, Sarajevo, Dom sindikata, i hotel Moskva?
Odem li ikad više tamo, tražiću tišinu i ruže za tvoje ime.
Za mene ne brini, snaći ću se, ali onaj komad duše koji si mi otkinula stavi negde ispod jastuka.
Ja to govorim svima koje volim kad odu bez pozdrava.
Hoću malo da te žuljam kad me nema.
Goran Lazović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Onaj ko je sposoban da oseća, zna da je moguće uživati čak i pre nego što dotakne drugu osobu.
Reči, pogledi, sve to sadrži tajnu plesa.
Najveće zadovoljstvo nije u seksu, već u strasti.
Kada je strast velika, seks dolazi da bi dovršio ples, ali on nikad nije bitan.
Onaj ko je zaljubljen vodi ljubav čak i kada to ne radi.
Kada se tela susretnu, to je samo prelivanje čaše!
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Azra
Svirala sam „ Les filles d’aujourd’hui „azra
A on je čitao Crnjanskog,
„Priču“.
Sećao se.
Plašio zaborava.
Tražio mir,
svoju Azru.
Tišinu.
More i svetloplavu ešarpu,
koju je nosio vetar.
Čekao ju je.
Uvek na istom mestu.
Zakopčan do grla,
s porukom u džepu.
Osećam te bez reči,
Azra.
Kutijaljubavi
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Plan
Mozgam vec dva dana o cemu da pisem.
Htela sam o pakosti koja se uvukla u ljude i vec duze vreme je tu. Ako si debela - sto si debela. Ako smrsas - sigurno je neka bolest. Ako kazes da si zdrava - ma laze sigurno, svakom nesto fali. Ako kazes da te zulja nesto - evo je samo kuka, opterecena. Ako kazes kako nigde ne izlazis - baksuz... Onda reko', necu o tome da pisem.
Htela sam i o helikopter i kisobran roditeljima - koji bdiju nad decom toliko da im je isplaniran svaki minut da ne bi "zavrsili na ulici", a onda cesto ta deca ne znaju sama da predju ulicu, jer ih uvek neko vodi. Briga nekada predje u paniku, pa i u paranoju. Ali ko sam ja da se mesam u tudje odnose, jer svako radi onako kako misli da je najpravilnije.
Htela sam i o dvoumljenjima - da li da svesno udjem u minus ili ne. U stvari, stalno sam u nekom minusu, ali se tesim da smo skoro svi, pa mi bude lakse. Sto da stajem na muku.
Htela sam o interesnim prijateljstvima. Od rane mladosti nas podsecaju na neke poznanike i prijatelje koji ce nam "mozda trebati". Kad sam porasla, shvatila sam da mnogi ljudi oko mene odrzavaju "kontakte" sa onima koji imaju neki polozaj i uticaj u drustvu, ili su zaradili silne pare u svojim kompanijama... zbog moguceg "trebanja". Jos ako su zaposlili dete, na Slavi imaju posebno mesto. Sta cemo, svako se snalazi kako zna i moze. Sve dok nije slihtanje, dobro je.
Htela sam da pisem o domacim kolacima, njihovom mirisu i znacaju za vikend atmosferu u kuci. Jeftini su, lako se prave...imam nekoliko recepata koje vrtim i nikad ne dosade. Jos kad dodju deca pa navale, meni srce puno. Ali reko' sto da pustam vodu na usta, kad je sezona dijeta.
Pre neki dan idem Krunskom i malo zaplicem nogama, nesto mi ravnoteza bila poremecena, kad cujem glas iza sebe "ja levo, vi levo, ja desno, vi desno... ooo jeste to Vi Gorice, citam vas na FB..." Koliko lepih spontanih susreta covek moze da ima. Jedne zime ja u Domu zdravlja idem na salter da mi lupe pecat za recept. Bilo nekoliko ljudi-zena, ali sede. Pitam ih jel cekaju, kaze gospodja "Slobodno Vi idite, mi cemo malo da pricamo". Posle kad sam cekala na injekcije pa upadnem u pauzu, cujem kako se ljudi spontano, bez plana, savetuju, pricaju, nacinju teme...brze prodje vreme. a i lepo je to. A nesto se mislim, sto o lekarima da pisem na pocetku nedelje.
Sve kao imam neki plan, ali mi propadne.
Onda se setim da jos uvek nisam isplanirala gde cu na more. Znam sa kim i kada, ali ne i gde. Pretrazivala sam sat vremena. Skupo, daleko od plaze, nema dovoljno fotografija, ne odgovara mi termin. Daleko je septembar, ima vremena, ovih dana, bolje da odem do nekih agencija...Ne ide mi planiranje ovih dana, svakom planu nadjem manu.
Mozda jedan dan od nedelje bude vise zelje.
Svaki ponedeljak, novi pocetak.
Gorica Nesovic
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
BEOGRAĐANKA
Bila je jedna od onih devojčica kojima bi Duško Radović napisao aforizam
na papiru u kojem je do maločas bio uvijen burek sa sirom
a greške u kucanju ispravljao bi belilom od jogurta
brojeći sa njom kišne kapi zaboravio bi da Beogradu poželi dobro jutro
zapretio bi joj da nipošto ne ulazi u vodu na Adi dok pre toga ne isprska vodom babe na peškirima
jer bi inače to škodilo njenom mentalnom zdravlju
a roditeljima bi poručio da počnu da tuku svoju decu čim prestanu da liče na nju
Ona je jedna od devojaka kojima bi Momo Kapor uradio portret
i jednom za svagda naučio meterologe da je magla koja svakoga jutra kupa obalu starog Beograda samo dim njene cigarete
naslikao bi tragove njenih izlizanih "starki" na bosim nogama koji gledani iz visine čine graničnu liniju između ukusa i banalnosti
ušio bi dva dugmeta na njenim ušima u obliku slušalica za vokmen
da na kalemegdanskoj terasi ne čuje odjeke roditeljskih svađa
i dugo bi studirao alhemiju boja pokušavajući da otkrije pravi sastav suza
i na kraju bi odustao i iskoristio svoje
prolivene jer je nikada nije sreo
Da... Ona je upravo onakva žena zbog koje bi Dušan Prelević Prele polomio čitavu staklenu menažeriju kafane "Grmeč"
i potukao se sa mladićem kraj šanka samo zato što ju je pogledao sa manje dostojanstva nego što zaslužuje jedna Lenka Dunđerski
prelazio bi preko šarene srče kao preko dijamanata
tražeći sjaj koji bi ličio na njeno oko
a potom najkrupnije komade trpao sebi u grlo
da što tačnije otpeva vokale njenog imena
"It is crying time again, You gonna live me..."
A nju bi ipak najviše voleli mi, provincijalci
učenici Beograda u "Sto lekcija i bez muke"
Videli bismo u njoj samo ono lepo i čarobno
kneginju Knez Mihajlove, jedine ulice koju znamo
želeći da se popnemo na nju osećajući se kao da se penjemo na pravu "Beograđanku" sa 23 spratova
i ona bi volela nas, uživajući u toj neopterećenosti postojanja
bivajući makar za nas ono što nikada nije bila, niti će a htela bi
ali samo na čas
Na kraju bi napravila zavežljaj od svoje crvene pionirske marame
podigla suknju iznad svojih kolena izubijanih stalnim padanjem i ustajanjem
napravila bi poslednji krug sa čika Miroslavom iz tramvaja broj 14
i otišla u svet birajući gradove tragovima svoje krvi koja joj je kapala iz nosa jednom nad kartom sveta
obišla bi sva mesta koja je bola
spustila na njih svoja mala stopala
i pevala sve pesme uz koje je plakala čitavog života
ali sa osmehom na licu
da im pokaže da joj više ne mogu ništa
da je konačno pobedila
a sa njom i ovaj grad osvajan ali ne i poražen
rušen ali ne i zaboravljen
koji je ništa drugo nego luda devojka sa očima boje ćilibara
koja pleše na mesečni
zauvek...
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Razglednica sa Morave (**bem vam mater!)
Bejah danas na Moravi. Kojoj? Pa kojoj, nego mojoj? Posle mnogo, mnogo, mnogo, mnogo kišovitih, oblačnih, crnih, mračnih dana. Da vidim je l’ procvetala, da vidim je l’ olistala. Da vidim ima li je, da vidim kako je, da vidim kakva je. I ista je. Ko i svake godine u maju. Već trideset sedam leta, otkako su me roditelji prvi put u nju bućnuli, da iz nje do neba porastem. Velika, nabrekla, natekla, mutna, zloslutna. A lepa. Ko neka devojčica iz prve klupe, s kikama od jablanova, jasika, žalosnih vrba, zelja, kopriva, maslačaka. Da sam je i ja pravio, lepšom je napravio ne bih. Elem, Morava. Moja. Kad je gledaš, sa onog mog mesta, podno mosta, ko da vazda kroz neko oko protiče, ogromno i toplo, pa u drugo otiče, još veće, još toplije. Ko da je sva od očiju sašivena, u oči neke upletena. Onda se primirim, pravim se da nisam tu. Pa za njom krenem, na vrhovima prstiju. Da vidim kuda će, da vidim dokle će. I vidim, nigde namerila nije, jer joj je kuća ceo svet. I čujem, kako mi šapuće, da je taj svet, ceo, ceo, ceo svet, i moja kuća. Onda potečem uzvodno, pa se svega, svega, svega setim…
Setim se: kako sam u njoj naučio da plivam, kako sam u nju iz škole bežao, kako sam zbog nje batine dobijao, kako sam iz nje prvu ribu izvukao, kako sam se u nju, na obalama njenim, prvi put zaljubio. Kako mi se u vene, i u mozak, i u džigericu usekla, da kroz mene teče, da kroz mene živi, da kroz mene balvane, i trave, i leševe valja. I mislim: kako je bajkovita ta bajka koja me rodila. I još mislim: kako ste gadni, glupi, odvratni, samoživi, svi vi prljavi stvorovi koji ste mi fašiste na kućni prag poslali, da mi bajku zakolju. Svi vi, koji ste izabrali da radije u krvi, no u Moravi, plivate.
Sećate li se svoje reke, reke u kojoj ste plivati naučili? Sećate li se seoskih kerova koji za konjima laju? Sećate li se golubova koji zobaju mrve sa trgova, a da ih ne otimaju od usta gladnim penzionerima? Sećate li se zakletve, sećate li se himne, sećate li se letovanja u Buljaricama, preko sindikata ćaletove fabrike? Sećate li se svoje prve lopte, svoje prve lutke, svog prvog klikera, svoje prve masnice na oku, svoje prve petice, svoje prve jedinice? Nastavnice muzičkog, i njenog mladeža ispod levog oka? Odranih kolena, odranih laktova? Kaprija, i lubenice, i prvih jagoda? Sećate li se svoje majke, dok joj još grba na leđima nije izrasla? Njenog smeha, njenog dlana? Njene vere u život, u koji vas je zasadila, da pametniji od nje budete, da ne jedete zemlju, da ne jedete travu, da ne robujete celog života za krov i krevet? SEĆATE LI SE IČEGA, pi*da VAM MATERINA?!
Gledam, velim, u Moravu, i Morava gleda mene. I kaže mi ono što i sâm već odavno znam: da je najlepša među svim boginjama što igda su bogove rađale; i da je rođena ovde, gde i ja, pod najlepšim nebom što ga je Kosmos igda naseljavao; i da je umorna, i da je besna, i da je luda, i da je bolesna; i da će vam kuće potopiti, i stada podaviti, i žita u klasu preklati, da vam unučići od gladi poumiru; da će vas zemljom i govnima zatrpati, tako uplašene, tako pičkaste, tako sramotne, tako nikakve, tako prodane, za džak brašna, za kornet jaja, za kilo kafe, za tablu crnog mermera kojom ćete deci svojoj grobove obeležavati, g**na sebična! Za sto metara mostova preko Morave, koju ste isušili i zatrpali plastičnim flašama i leševima onih koji pokušavaju da vam objasne da se život ne završava sa vama. Stidite li se, pizde, svojih jeftinih izvesnosti, svojih stolica u vladinim i nevladinim organizacijama, u udruženjima književnika, u sindikatima gladnih fabrika, u upravnim odborima pogrebnih preduzeća, u akademijama, u vrtićima, u gradskim upravama, u kućnim savetima, u k***u od k***a kurčevog k***a, gde ste pristali da budete, kako biste imali da jedete i da jebete, a da vas guzica razjebana boli što će vam deca poumirati, što će vam preci po grobovima pocrkati, što će vam Morava presušiti, i sve reke, i sve bare, i sve močvare, da više nikad, nikad, nikad ne naučite da plivate?!
Meni ne treba aplauz, dobio sam ih dovoljno. Aplauz traje sekund, život doveka. Ja za život igram, a ne za sekund. I zato, mirne duše, smem da vam kažem: **bem vam mater. I da ponovim, najgrlatije što umem, koliko god to bilo uzalud u krdu koje ne čuje: **bem VAM – MATER!https://www.youtube.com/watch?v=_wSStgLrozIDuško Domanović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Има нека тајна веза
1 Полтрон се не гужва. Он се слаже.
2 Полтрон не бира дестинацију за одмор. Он само потврђује.
3 Полтрони се не плаше ратова. Они предосјете срање.
4 Када полтрона упиташ гдје му је шеф, његов одговор увијек почиње са “на врх ми је језика”.
5 Полтронска је мука преголема. Стиго гузоња, али мјеста нема.
6 Полтрони свих земаља, извуците се.
7 Полтрон не мирује. Тражи глави мјеста.
8 Полтрони сви личе ко јаје јајету. Од мућкова се другачије и не очекује.
9 Чобани постали милионери,шеф власник компаније их частио.Код нас нема ништа муфте.Прво чобан, затим политичар и тек онда милионер.Зна се ред
10 Власт би искоријенила корупцију, али сачекаће док се не види какви ће бити приноси.
11 Opozicija je još jednom pokazala olimpijski duh. Važno je učestvovati.
12 Vođa je nekrofil. Ne *ebe živu silu.
13 Naučnici otkrili četvrto agregatno stanje vode. Nažalost naši stručnjaci učinili su da tekovine ispare.
14 Italijanski doktor tvrdi da može da TRANSPLANTUJE GLAVU. Da ponovimo, posljednja prilika da neki šupci dobiju mozak.
15 Duh demokratskih izbora je duboko ukorijenjen kod nas. Gotovo bi se reklo sahranjen.
16 Opsovao bih tako masno samo da nije post.
17 Olimpijski duh ne napušta naše preminule. Duh izbora provejava biračkim mjestima i spiskovima. Važno je učestvovati.
18 Farsa sa glasanjem preminulih građana pokazala je i drugu stranu medalje. Olimpijski duh, Važno je učestvovati.
19 Ne raduje me toliko prisustvo humora u vezi s politikom. Ponekad je teško prepoznati cirkus od skupštine.
mandrak72
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Evroliga je snimila dokumentarni film "Više od trenera" o Željku Obradoviću
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Životna ispovest Boba Božića
Kako je sin predratnog inženjera koji je smislio najbolji patent u istoriji železnice najzad dočekao pravdu i uselio se u doskorašnje sedište Demokratske stranke. Kako je shvatio da je Srbin iako nije znao ni reč srpskog jezika. Kako je pobegao od kuće i počeo da se druži sa gangsterima. Kako je boksovao sa Larijem Holmsom u Medison skver gardenu. Kako je postao najpoznatiji i najnačitaniji barmen u Njujorku
Ovo je priča Srbina lutalice.
Koliko ima toga što vredi zaboraviti? Da li je to teži posao od pamćenja?
Ko je dobrodošao u njegov mozak bivšeg boksera i logoreičnog barmena, a ko najviše smeta?
Da li je, ipak, at the end of the day, usamljeno biće izgubljeno na pučini površnih poznanstava?
Onako krupan, ošišan na nulu, promuklog glasa, čudnog lica koje su probijali snopovi udaraca, dok sve što izgovori deluje kao najbolja izmišljotina, iako je temeljno proverena istina, ima neočekivani običaj da te svaki čas nežno potapše po ruci ili zaplače.
Živac mu proradi tek kada pokušam da ga zamislim kako s penzionerima igra šah na Kalemegdanu.
Sjajnog je pamćenja, valjda zato što stalno jaše na istoj temi. Visok nivo socijalne inteligencije napravio je od njega pravu zvezdu.
Da, svašta je radio da bi zarađivao za život.
Odakle početi?
Sitna provokacija.
"Gde stanuješ?"
"Šta ti misliš?"
"Nemoj da mi prodaješ te fore i na pitanje odgovaraš pitanjem."
"Dobro, onda. Pogledaj privezak za ključeve. Koje je boje?"
"Žute."
Ulazimo u praznu Krunsku. Nije mu prvi put, ali ovog puta je u ugao sobe ubacio dušek sa crvenim čaršavom, džak od sto kilograma knjiga, portret oca Dobrivoja, malo sportske opreme, još malo porodičnih slika, muziku iz omiljenih opera i gotovo.
Nije. Revolucionarnom "kočnicom Božić" podupire vrata da se ne zatvore.
Krunska 69
Večerali smo u Torontu, kod kćerke moje omiljene tetke Ljube, i prvi put počeli ozbiljno da razgovaramo o famoznoj kući u Krunskoj ulici u Beogradu. U to vreme, komunizam je već počeo da se ruši u Istočnoj Evropi, pa smo verovali da taj proces neće zaobići ni Srbiju. Kao i obično, na stolu je bila pita od sira i spanaća. Nikada nismo prestali da spremamo srpsku hranu. Najviše sam voleo naše žito, koje se na takav način nigde ne sprema u čitavom svetu.
Kada sam, onako usput, spomenuo da bih jednog dana mogao da povratim kuću svojih roditelja, tetka me je začuđeno pogledala i mirno rekla: "Naravno da ćeš vratiti Krunsku. Ona pripada tebi."
Tada sam živeo u Njujorku, gde sam se preselio 1975. Tih godina sam inače mnogo putovao. Srbija je za mene uvek bila nekakva kula u oblacima, a ne moj dom. Iako praktično nije bila deo mog života, osećao sam da je na neki način dominantna. U tom trenutku nisam mogao ni da pretpostavim koliko će ceo proces restitucije biti dug i težak. Sada kada se slobodno šetam po ovoj vili od dvadeset i dve sobe, kako pišu sve njujorške novine, hoću da se nadam da je puna duhova. Često razgovaram sa svojim roditeljima, a svaki put kada izađem iz spavaće sobe, osećam da ću ih sresti u hodniku.
Cela porodica je bila u kući na dan bombardovanja Beograda, aprila 1941. Brat mi je ispričao kako su ga roditelji gurnuli pod neki veliki sto, koji se tresao od detonacija. Kažu da se moj otac Dobrivoje Božić, kao vrlo pametan čovek, držao što je mogao dalje od politike. Iako je studirao u Nemačkoj, po ulasku Nemaca u Beograd, sklonio se van grada i krio se negde u Šumadiji tokom čitavog rata. Nacistički oficiri su odmah zaposeli kuću i rasporedili se tako da se u potkrovlju smestio Gestapo. Mama Radmila, brat Dragan i sestra Vesna nastavili su da žive u podrumu. Nemci su dobro znali da je Dobrivoje Božić bio cenjeni naučnik i pronalazač i stalno su ga tražili da ga regrutuju, jer su mislili da bi mogao da im pomogne patentom za nove rakete.
Moja mala sestra Vesna, očeva miljenica, anđeoska lepotica sa tamnim loknama, uvek u divnim belim haljinicama, ubrzo se razbolela. Na nju se, bar se tako pričalo, za vreme jedne od eksplozija sručila polica sa knjigama, što je izazvalo komplikacije na plućima. Kako nije uspela da dobije potrebne lekove, jer su ih Nemci čuvali za sebe, uskoro je umrla.
Majka se do detalja sećala dana kada se, pošto je rat završen, otac vratio kući. Po zvuku teške kapije od kovanog gvožđa, znala je da je on. Ona i brat su izašli da ga sačekaju. Samo što je kročio na prvi stepenik, pogledao je nagore i video da Vesna nije dotrčala da ga zagrli. Srušio se na kolena i zaplakao. Bio je toliko van sebe od bola da je rekao majci da će je napustiti ako ne dobiju još jednu devojčicu.
Dobrivoje i Radmila
Moj otac Dobrivoje Božić rođen je 1886. godine u Kraljevu, gde je moj deda bio sveštenik. Preselio se u Beograd da bi se školovao, a studije je upisao u Nemačkoj. Poznato je da je studirao sa Rudolfom Dizelom i Albertom Ajnštajnom, a u to vreme se upoznao i sa Nikolom Teslom. Porodica je dugo čuvala prepisku između Ajnštajna i tate, ali se ona u našim silnim selidbama zagubila. Dobrivoje i Tesla su u Beogradu osnovali klub u kome su se okupljali viđeniji naučnici i matematičari. Majka mi nije mnogo govorila o ocu, osim da je, na neki, intelektualni način, bio elitista. Nije mu bio problem da razgovara sa običnim radnicima, iako je pripadao visokom društvenom sloju, ali nije tolerisao glupe ljude. Sudeći po fotografijama snimljenim na najboljim mestima tadašnje Evrope, vidi se da je bio veoma elegantan muškarac.
Njegov život je u suštini bio njegov posao, odnosno nauka kojoj je bio potpuno posvećen.
Dvadesetih godina prošlog veka, radeći u Ministarstvu saobraćaja, patentirao je sistem vazdušnih kočnica za teretne i putničke vozove, što je omogućilo da se lokomotive kreću većom brzinom. Međunarodna železnička unija je čuvenu "Kočnicu Božić" proglasila najboljim izumom u toj oblasti svih vremena. Otac je svoj patent prodao "Škodi", češkom industrijskom konglomeratu, i postao ne samo cenjen nego i vrlo bogat čovek.
Stekao je nekoliko vrednih nekretnina po Beogradu, a ispostavilo se da je posedovao i banju, pilanu za preradu drvne građe u okolini Peći, kao i rudnik uglja na Kosovu. Svoju italijansku jahtu držao je ukotvljenu u marini u Dubrovniku, a 1939. se uselio u vilu u Krunskoj. Tu su on i majka sa mojim bratom Draganom i sestrom Vesnom živeli, kako se onda govorilo, "na visokoj nozi", sa nekoliko članova posluge, uključujući ličnog kuvara, vozača i dadilju.
Otac je već bio u kasnim četrdesetim, dok je majka Radmila Plećević imala samo devetnaest godina kada ih je upoznao njegov školski drug. Poticala je iz više srednje klase i mnogo je volela lepe stvari, odeću i nakit. Za razliku od svoje stidljive i mirne sestre Ljube, bila je vesela, obožavala je da se zabavlja i da pleše. Na svim partijima je magnetski privlačila muškarce, koketirajući s njima i stalno se smejući. U početku baš i nije bila oduševljena što je njen budući muž toliko stariji, ali je bila svesna kako će s njim luksuzno živeti. Svojim stilom i ponašanjem neodoljivo je podsećala na Elizabet Tejlor. Uvek je bila doterana. Čak i kasnije, kada je u Torontu morala da radi kao kuvarica. Ako nije mogla da priušti najbolje, ne bi kupila ništa. Da ne pričam kakve je manire imala. Za razliku od mene (smeh).
Fascinantno je da je, iako elegantna, pa i arogantna, u isto vreme umela da bude i savršeno prirodna, naročito kada se od srca glasno smejala.
Sećam se crkvenog venčanja mog brata Dragana, koji je u Kanadi postao Deni, sa Kanađankom Margaret. Na jednoj strani su sedeli njeni, a na drugoj mi i naši srpski rođaci. Mama je na glavi imala šešir prečnika dva metra. Sedela je u prvom redu, sama, jer moj otac tad već nije bio živ.
Mama se neprestano osvrtala oko sebe čudeći se što joj niko ne prilazi. Tetka Ljuba je dobacila da je to zbog šešira i na kraju se cela srpska strana cepala od smeha usred crkve, dok su ih Kanađani gledali zabezeknuto.
Valjda smo takvi mi Srbi. Ili se smejemo ili plačemo.
Mama je umrla 1971. u Torontu. Imala je rak pankreasa. Tada sam imao prvi i poslednji pravi razgovor sa njom. Oko nje se skupila familija da je teši kako će sve biti dobro. Kada smo konačno ostali sami, rekao sam: "Mama, ti umireš. Ali, pre nego što poslednji put zaspiš, pomisli na šetnje Knez Mihailovom, život kakav si vodila u Beogradu, na koncerte i zabave na kojima si dominirala i na brod kojim ste jednom otplovili čak do Amerike." I sada mi suze krenu kada se setim kako mi je stegla ruku.
Srbija u oblacima
Ne znam kako je tačno bilo, ali kada su Tito i partizani posle rata došli na vlast, i dalje su im bili potrebni neprijatelji koje su našli u predratnoj buržoaziji. Tako je uhapšen i moj otac. Pošto nije uspeo da napusti zemlju, optužen je za saradnju sa Nemcima, pa čak i za to da im je pomogao da naprave raketu V-2. Naravno da je naša kuća bila momentalno konfiskovana. Kako tvrde neki srpski istoričari, ruski generali su intervenisali da otac ne bude ubijen, a zahvaljujući njihovoj pomoći je navodno uspeo i da pobegne iz zatvora. Pretpostavljam da su Rusi neke ljude hteli da zaštite i sačuvaju žive, ne toliko zbog njih samih, koliko zbog njihove pameti i naučnih dostignuća. Plašeći se da bi ipak mogao da strada, otac je jedne večeri sa mojom majkom i starijim bratom motornim čamcem pobegao iz zemlje. Sa sobom su poneli nešto nakita, porcelanske tanjire i srebrni escajg. Kada je motor stao, napravili su jedra od vesla i čaršava i pustili da ih vetar donese do Italije. Iz Barija su otišli u Rim, a zatim u Monte Karlo, gde su živeli sve dok nisu napustili Evropu. Neverovatno ali istinito, otac je hteo da ode u Ameriku, ali mu nisu dalidozvolu za ulazak, misleći da je komunista.
Konačno su se skrasili u Vindzoru, blizu Ontarija, gde sam rođen 1950. kao Robert Božić, mada sam sebe voleo da zovem Branko. Kako god, ostao sam Bob.
Mnogo godina kasnije, čuo sam da je otac na sve načine pokušao da stupi u kontakt sa Pentagonom, ne bi li ih zainteresovao za neki svoj izum, ali mu to nije pošlo za rukom. Tako da je povremeno radio neke bezvezne poslove, dok se majka zaposlila kao kuvarica. Samo nekoliko meseci po mom rođenju, otac nas je napustio, pa je majka morala da me dâ u hraniteljsku porodicu. Nije pristala na usvajanje, čak je tim ljudima plaćala da brinu o meni, dok ne nađe bolji posao. Jadnica, stalno je bila umorna, jer je mnogo radila. Nikad nisam primetio da je nervozna ili ljuta. Svake nedelje je dolazila da me vidi. Vodila me je u bioskop i obavezno bi mi donela neku knjigu. Odlično je znala nemački i francuski, ali ne i engleski, tako da joj je bilo teško da se snalazi.
Jedne nedelje mi je na nekom porodičnom skupu prišao nepoznati čovek sa brkovima. Nije se odvajao od mene. Naučio me je da vezujem pertle i brojim do deset. Na srpskom, koji je za mene bio totalno nepoznat jezik, iako su se majka i brat tako sporazumevali, ali ja ih nisam slušao. I sada sam u stanju da ponovim brojeve koje sam čuo tada, sa samo pet godina. Posle su mi rekli da je to bio moj tata.
Nikada ga više nisam video. Mnogo godina kasnije sam saznao da se 1959. vratio u Jugoslaviju, gde je posle osam godina i umro u nekom stančiću u Ulici kneza Miloša.
Za mene su Grejs i Džek Leopold dugo bili jedina porodica. Džek je bio ozbiljno ranjen, tako da su živeli od njegove invalidnine. Kad sam malo porastao, pričali su da sam bio beba koja se nikada nije smejala. Zavoleo sam Grejs, ženu koja me je uspavljivala, pričala priče i starala se o meni. Moja prava majka je za mene predstavljala samo imenicu. Mother.
Kada sam napunio devet godina, odlučeno je da se vratim kod mame i brata i nastavim da živim sa njima u Kingstonu. Strašno sam bio ljut zbog toga. Osim toga, oni su međusobno govorili srpski, koji nisam razumeo, pa sam se osećao vrlo bedno. Toliko sam bio ogorčen da sam jednom počeo da bacam petarde po kući. Nedostajala mi je Grejs i nekadašnji život u koji nisam mogao da se vratim.
Na jednoj večeri kod tetke Ljube, konačno sam shvatio da sam pravi Srbin. Taman su sipali supu iz one velike porcelanske činije, takozvanog supentofa. Pored mene je sedeo Ljubin muž Mihajlo, moj teča, inače Jevrejin koga su nacisti uhvatili kao partizanskog oficira i poslali u logor, odakle se nekako spasao. Posle rata jeemigrirao u Izrael i na kraju u Kanadu. Pričam to da bi se znalo o kakvom čoveku je reč.
U jednom trenutku, on je tako jako tresnuo šakom o sto da se cela kuća tresla. Počeo sam da se smejem. U tom času je srpsko poreklo počelo mnogo da mi znači. U sebi sam pomislio: eto, to sam ja!
Kao kada sam na času, dok smo radili neki test, samo spustio olovku i napustio školu.
Iako su me posle dva dana vratili, sa četrnaest sam ponovo pobegao od kuće. Spavao sam u parkiranim automobilima koje tada niko nije zaključavao, perionicamaza veš, napuštenim građevinama. Nije baš bilo udobno. Uzimao sam sitniš iz javnih telefonskih govornica, a hranu sam krao po prodavnicama. Zgrabim nešto,strpam u džep i počnem da trčim kao lud, ne osvrćući se za sobom, nesvestan da me niko i ne juri.
Tako sam stigao do Toronta. Majka je, naravno, moj nestanak prijavila policiji, ali niko nije mogao da me nađe. Sve dok se sam nisam javio Ljubinoj kćerki koja je bila mojih godina. Ni za živu glavu nisam hteo da se vratim kod majke i brata. Neko vreme sam proveo kod rođake Mirjam, na periferiji Toronta, ali me više ništa nije moglo zadržati.
Moji mentori gangsteri
Jednog takvog dana sedeo sam na ivičnjaku i jeo jabuku i čips iz ogromne kese, kada mi je prišao lik, tipična sredovečna ulična faca, i rekao: "Mora da si mnogo gladan." Mahnuo mi je da pođem za njim. Odveo me je do grčkog lokala po imenu "Ciros" i rekao da naručim šta hoću. Uzeo sam sendvič sa pečenom govedinom, dva parčeta pite od borovnica i milkšejk. Tip mi je na kraju rekao da mogu svakog dana da dolazim između jedanaest i pola jedan i jedem šta hoću. To je postala moja ustaljena praksa narednih šest nedelja. Sve dok me nije pitao zašto ne uzmem nešto drugo. Rezonovao sam da ovo prolazi, pa nisam hteo da menjam i rizikujem.
Čovek se zvao Albert Bert Mignako, lokalni gangster koji je držao kladionicu iza "Cirosa" i ujedno bio vlasnik bokserske teretane. Nikada se nije bavio nedozvoljenim poslovima, a u svetu u kome se kretao su ga respektovali. Bio je gangster velikog srca. Ispričao sam mu celu svoju priču. I on je imao teško detinjstvo. Rano je ostao bez oca. Rastao je s majkom u siromaštvu, jer su živeli uglavnom od socijalne pomoći. To što mi je davao da za njih obavljam kurirske poslove, nosim keš od mesta do mesta, uopšte nije bilo opasno. Nikada nisam upao u problem. I sam je ljudima koji su se kockali savetovao da to rade dok im pričinjava zadovoljstvo i ne ugrožava njihove porodice.
A onda me je odveo da vidim boksere. Među njima je bio i prvak Kanade u teškoj kategoriji, Džordž Čuval koji je na prvenstvu te godine stigao do finalnog meča protiv Muhameda Alija.
Iza teretane je sedela grupa gangstera i igrala poker. Imali su najneverovatnije nadimke. Počeo sam da se muvam oko njih. Iako je Bert važio za šefa rehabilitacionog centra za bivše varalice, i on je imao svoje granice: "Ja ne podižem decu. Ili radi nešto ili se vrati u školu", rekao mi je.
Tako sam se smestio kod Margaret, žene mog brata Denija, i umesto dve nedelje, ostao dve godine. Što je najvažnije, mogao sam svakog dana da treniram kod Berta. Odmah je video da sam pun nabijenog besa, mada sam u to vreme bio vrlo mršav. Tek sam se kasnije razvio. Bivši kanadski šampion Bev Karter mi je mnogo pomagao. Pre podne sam išao u školu, dolazio kući da ručam i uradim domaći, a uveče sam odlazio u teretanu. Ona je bila moj pravi dom.
Srednju školu nisam završio zbog jakne. Tada sam već dobro boksovao. Došao sam kolima koja mi je Bert kupio, skinuo jaknu, zgužvao je i stavio ispod klupe. Profesorka me je opomenula da treba da budem pristojno obučen na času. Pokupio sam svoje stvari i zauvek prekinuo školovanje.
Mesec dana kasnije sam kao bokser prvi put nastupao u Njujorku. Bio sam spreman da zagrizem. Setio sam se kako mi je Bert jednom rekao da, da nisam počeo daboksujem, već bih nekoga ubio. I dalje nisam mnogo mario za tehniku, već za samu borbu. Jedna od mojih devojaka je kasnije govorila da se borim isto kao štotucam.
Te večeri sam pobedio, dok su me iz publike bodrili moji glavni navijači: Bert i školski drugovi. Neko mi je u prolazu šapnuo kako dve devojke žele da budu sa mnom. Imao sam devetnaest godina i bio nevin. Naravno da sam proveo noć sa njima. Iako sam dosta popio, tresla me je gora trema nego pred meč.
Sutradan sam uhvatio prvi avion za Kanadu.
Pesnica Larija Holmsa
Godina je 1973. Do tada sam devet puta polomio nos u ringu, od toga pet Čuvalovom rukom. Čak sam želeo i da izgledam kao on. Već tada sam govorio da je u boksu sve sjajno, osim same borbe.
Budući da sam te godine imao samo jedan poraz, bio sam odabran kao sledeća prepreka u vrtoglavom usponu Larija Holmsa, tada sparing partnera velikog Muhameda Alija. Niko mi nije davao šanse. Svi su bili ubeđeni da za Holmsa neću predstavljati nikakav problem.
Dan pred meč, otišao sam u Central park da se prošetam i smirim. Znao sam da će sledeća noć na Medison skver gardenu biti noć velike borbe. Holms jeste bio dobar, ali se ja nikada nikoga nisam plašio.
Uveče, u publici dvadeset hiljada ljudi. Vudi Alen je došao sa novom devojkom, Dajanom Kiton. Frenk Sinatra je bio tik ispod ringa u ulozi foto-reportera za neke dnevne novine.
U prvih osam sekundi prve runde, dobio sam strahovit udarac u glavu. Samo sam video njegovu rukavicu koja je letela meteorskom brzinom i čuo pucanje nosnekosti. Imao sam utisak da mi je lice eksplodiralo.
Dve runde kasnije, jednim udarcem mi je odvalio pola vilice.
Pljuvao sam krv i ostatke zuba, ali sam ostao na nogama i držao rastojanje. Gadno me je izudarao, ali me nije oborio -- bilo je sve što sam tada mislio. Čak sam shvatio da ima nečeg pročišćujućeg u tome: biti pretučen pred tolikom masom ljudi, a ti se i dalje ne predaješ. Samo se prepustiš i ideš na cirkularnu testeru po još.
Te večeri sam znao da više neću boksovati. Ne zato što sam izgubio, nego zato što nikada neću biti tako dobar kao on.
Život u retrovizoru
Tri ujutru. Dolazim na aerodrom "Kenedi". Planirao sam da otputujem u London, jer tamo govore engleski. Ali avion kreće tek u šest i trideset. Bacim pogled na red letenja i vidim da Madrid "blinka". Ako ću da menjam život, uradiću to odmah. Nema potrebe da čekam tri sata.
Na Ibici sam proveo naredna četiri meseca jedući, čitajući i spavajući sa ženom duplo starijom od sebe.
Odatle sam otišao na grčko ostrvo Ios. Tamo sam se sprijateljio sa Helenom, udovicom nekog od članova porodice Kartije. Čak sam kupio i pristojnu kuću od love koju sam zaradio na kocki i boksu.
Uskoro me je tadašnja devojka, švedska spisateljica, povezala sa misterioznim Turčinom kome su bili potrebni vozači kamiona za prevoz neke robe do Avganistana. Kako mi se taj posao učinio uzbudljivim, našao sam se u Istanbulu. Sledeći uputstva koja sam dobio, zakucao sam na drvena vrata kuće preko puta koje se nalazilakafedžinica. Čoveku koji mi je otvorio pružio sam poruku koju je napisala Šveđanka. Rekao mi je da se vratim za dva dana, ali rano ujutru. Bio sam ubeđen da mi niko više neće otvoriti, ali sam se ipak nacrtao na istom mestu u pet sati. Čovek za vezu me je odveo iza kuće gde je bilo parkirano desetak kamiona i bacio mi svežanj ključeva. Bio sam jedini zapadnjak među celom prilično sumnjičavom ekipom. Jedan, čiji je zadatak bio da motri na mene, objasnio mi je kuda da vozim. Seo sam za volan, kada su se naglo otvorila vrata. Čovek je uhvatio moj retrovizor, iščupao ga, "zgužvao" jednim pokretom i bacio na beton. "Tebe treba da interesuje samo šta je napred" -- procedio je.
Bio je to put od hiljadu i osam stotina kilometara. Vozili smo sporednim putevima da nas ne bi opljačkali, jeli kebabe na pumpama i povremeno se odmarali. Ni na graničnim prelazima nije bilo problema. Činilo se da je sve bilo dobro organizovano. Šta se nalazilo u kamionima? Droga ne, ona je išla u drugom pravcu. Nije bilo ni oružje. Jednom sam se našalio i rekao da su u pitanju bile kolateralne stvari. U svakom slučaju, bili smo natovareni mašinama za šivenje i auto-delovima.
Mala pljačka banke
Dugovao sam neki novac. Trebalo je da kako znam i umem dođem do kinte. Pošto ne volim da povređujem ljude, jednog mirnog popodneva, marta 1980. kupio sam dve karte za obnovljenu predstavu "Oklahoma" u pozorištu Palace. Tako "naoružan" ušao sam u filijalu banke na Medison aveniji i rekao da imam unapred zakazan sastanak sa menadžerom. Što je i bila istina. Čim sam ušao u njegovu kancelariju, saopštio sam mu da je u pitanju pljačka i da napolju stoji opasan tip sa oružjem uperenim ka blagajnicima. Otkopčao sam sako kako bih mu pokazao da ja nisam naoružan, ali sam zagonetno dodao: "Ne želite da znate šta imam." Tražio sam šezdeset hiljada dolara. Odveli su me niz stepenice do sefa i počeli da broje pare. U međuvremenu se ipak stvorila policija, i to oni opaki filmski detektivi u kožnim jaknama. Bez reči su me oborili na zemlju i stavili lisice. Prosto nisu mogli da veruju da nemam ni nož, a kamoli bombu. A onda su našli karte za pozorište kojima sam hteo da častim menadžera i njegovu devojku. Jedan je napravio super štos. Pogledavši šta je u pitanju, samo je dobacio: "Ovo sam već gledao!"
Trebalo je da dobijem bar dve-tri godine zatvora, ali sam se iz nekog razloga dopao sudiji, pa sam završio sa uslovnom. Advokat mi je savetovao da bi bilo poželjno da što pre nađem posao, jer će me u suprotnom strpati u zatvor, pa sam se zaposlio u "Snafu", klubu u koji su dolazili uglavnom transvestiti.
Radio sam ranije kratko i u diskoteci "Studio". Tada niko nije dodavao ono "54", jer se tačno znalo na šta se misli.
Car "Fanellija"
Preterano je reći da su ljudi dolazili u "Fanelli" zbog mene, pogotovo što mi je svojevremeno gazdin sin Saša rekao kako nije mogao očima da me vidi. Taj café uSohou, na uglu ulica Prince i Mercer, stara je njujorška škola. Tu se brine o gostu, plati mu se taksi, ako treba, pošalje piće gratis. Ja previše pričam, izazivam sukobe sa ostalim osobljem, ali su me držali dvadeset pet godina, jer je saldo na kasi bio prilično jaka stavka.
U početku su i hteli da me otpuste, ali sam pravio dobar pazar. Trebalo bi da sam klasični barmen, ali sam se ja ponašao kao da sam na sceni a ne za šankom. Zato su i angažovali jednog finog momka da petkom i subotom pravi koktele umesto mene. Ja za to vreme imam druga posla. Povremeno zatražim tišinu za barom i pitam da li neko u zamenu za džabe piće može da nabroji svih sedam patuljaka? Ili svih devet članova Vrhovnog suda? Koja je prva rečenica u Kamijevom"Strancu"? A poslednja u Kafkinom "Procesu"? Kako se zove crna labudica u "Labudovom jezeru"? Mozgalice mogu da budu iz raznih oblasti istorije, geografije, dajem im mogućnost izbora. Najviše se iznerviram kada mi diraju film "Velika očekivanja", jer ne znaju da Pipova devojka nije gospođica Havisam, nego čarobnaEstela.
Priča se i da sam sklon da kinjim mušterije ako mi ne kažu "molim" ili me smaraju koja je tekila najbolja. Nedavno sam jednoj prelepoj devojci rekao da je toliko lepa da je najbolje da ništa ne govori. Džulija Roberts se mnogo naljutila na mene, za razliku od Bruk Šilds, koju sam nekoliko puta pripitu otpratio do kuće. Onom poznatom modnom kreatoru sa sedim konjskim repom, kako se beše zove, Karl Lagerfeld, ponudio sam da nešto napravim s tom njegovom kosom.
Ipak, vole ljudi da dođu u "Fanelli's". Sem Šepard je gotovo redovan. Jednom se toliko napio da sam ga pozvao kod sebe kući. Jedva je stajao na nogama, ali mi je odgovorio: "Radije ću da umrem u taksiju, nego da zaspim u tvojim rukama."
Žene
Moja majka. Iako nisam živeo sa njom, ona je ipak imala najviše uticaja da stvorim sliku o ženama kakvu danas imam.
Nikada o njima nisam mislio kao o slabim i bespomoćnim bićima. Moja prva ljubav se zvala Dženi. Išli smo u istu srednju školu. Provodili smo mnogo vremena zajedno, pričali, učili i družili se. Nikada nismo spavali. Prosto nisam želeo da je povredim. Pogotovo me je užasavala misao da bi mogla da ostane trudna, a seks skondomima mi je delovao nekako namešten.
Sledeća važna bila je Stela. Neobična i vrlo lepa devojka. Tada sam imao dvadeset i kusur godina. Ostali smo prijatelji, što je moj običaj sa svakom devojkom. Na mom venčanju je održala divan govor. Mada se jednom našalila: "Biti Bobova devojka nije veza, nego doživotna robija!"
Onda je došla Lin Grej. Studirala je književnost na Kolumbiji. Kad sam je prvi put poljubio u usta, pocrvenela je. Tako je počela naša ljubav.
Potom sam upoznao moju Aleks. Tri godine pre toga se zabavljala sa Barakom Obamom. Sećam se da smo čitavu jednu noć proveli pričajući o Versajskomsporazumu. Toliko smo voleli da razgovaramo da smo se na kraju venčali i ostali zajedno sedam godina. Iz tog braka imam kćerku Vesnu koja je dobila ime po mojoj sestri koju nikada nisam upoznao. Ona je sada centar mog sveta.
Ipak, Aleks tvrdi da ja nisam samo opsednut nego i ozbiljno fasciniran samim sobom.
Duška Jovanić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Ljubav se ne uči, jer to onda više nije ljubav, nego veština!
Kada je počeo da govori na temu edukacije u ljubavi, svi u stidiju su zanemeli. Voditeljka čak nije mogla da postavi pitanje, a neki su se i postideli.
Pre tačno 11 godina u emisiji "Klopka" autora Olivere Kovačević koja se emitovala na neprevaziđenoj BK televiziji, jedan od gostiju bio je bard srpskog pozorišta, Stvo Žigon. Tema je bila ljubav i da li je moguće naučiti voleti.
Kada je Stevo počeo da govori, ostali gosti su jednostavno zaćutali, neki su pognuli glave, a voditeljka nije ni pokušala da ga prekine u izlaganju. transkript emisije prenosimo u celosti.
Stevo Žigon o ljubavi i seksu
Edukacija u ljubavi to vam je isto kao kad biste rekli da postoji negde škola za pesnike ili romanopisce. To se ne može naučiti. Ko je naučio slona kako se prave slonovi?
U umetnosti nešto znači i ima vrednost samo ono do čega si sam došao. Falsifikat, oponašanje ili ponavljanje nečega nije stvaralaštvo. A ljubav jeste stvaralački čin i čovek mora sam da nađe svoj put, i u tome jeste anomalija čitave stvari - da jedan akademik govori da je za ljubav potrebna edukacija. Ne, edukacija je potrebna samo za higijenu polnog čina. Ali, to je samo jedan mali deo, ljubav je pre svega milovanje, ljubljenje. Postoji nešto što se zove žudnja, neki to zovu nagonom, životinje to imaju samo u periodima, kaže se da je kuja "u teranju", pa je mužjak juri samo tada.
Čovek je od produžavanja vrste napravio jedno duhovno i senzualno uživanje koje je samo njegovo, stvaralački čin čovekov. Nikad nisam voleo da gledam tuđe predstave jer sam znao da će uvek nešto što vidim da upadne u moju predstavu i da će da kvari homogenost moje misli.
Ljubav je nešto što čovek mora da stvori sam. Ako je to stvorio edukacijom, onda to više nije ljubav nego veština. U mom poslu se uči samo gluma, jer je to veština. Govorimo, na primer, da seks treba unaprediti, a zaboravljamo da su prešli preko ove planete jedna civilizacija mesopotamska koja je upravo propala kad joj je seksualna opsesivnost postala Sodoma i Gomora. Prvi znaci propadanja Rima su počeli opsednutošću seksom. Ovo što se danas dešava sa porno industrijom, čak i sa tom edukacijom je jedan od znakova da ova civilizacija ide prema svom kraju. Ova civilizacija je počela sa Francuskom revolucijom. Ako se sećate, Delacroix ima sliku Marijane sa golim grudima na barikadi juri sa zastavom i to je bio simbol socijalne pravde.
Stvar nije tako jednostavna, propalo je mnogo civilizacija i mnogo je opsesija seksom propalo i bilo uzrok propasti. Ne postoji edukaciuja za ljubav, možeš negde naučiti tehniku seksa, ali to vam neće pružiti užitak, nisu to vežbe na spravi da imaš trenera. To mora svaki čovek sam da otkrije maštom i fantazijom, ne samo da učini život lepim, što je jedna od parola modernog vremena.
Život ne treba da bude lep, već sadržajan. Nekad je mnogo sadržajniji kad je bolan nego kad je prijatan. Ne mislite da se borim protiv prostitucije i pornografije, na pamet mi ne pada, upravo su prodavačice ljubavi bile poštovane žene u društvu jer su donosile ljudima ono što sami nisu uspeli da pronađu. One se zapravo bave plemenitim poslom, nadoknađuju nesposobnost muškarčevu; ali, hoću da vas upozorim da je to zamena za ono što bi trebalo, one pomažu u nevolji, one su prva pomoć. Ako hoćete da imate sadržajan život, a jedino ljubav može da vam ga da, vi morate da prođete kroz sve moguće muke i patnje, ljubomore, zavisti, kroz sve moguće neprospavane noći, da biste došli do spoznaje koliko je čovek čoveku potreba.BKTV News
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 3 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
