|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Potrebe
Imam ponekad potrebu da kriknem, vrisnem, da glasno i dugo izgovaram jedan vokal. Uglavno je to slovo AAAAAAAAA - od neke muke, ali i od radosti. Valjda je to potreba da se covek oslobodi akumulirane energije, neizgovorenih reci i recenica... Odavno sam shvatila da nije dobro sve i odmah da se kaze, da nekad treba sacekati neki bolji trenutak, da bi efekat izgovorenih reci bio bolji. Taj trenutak cesto i ne dodje.
Mojoj generaciji je bilo dovoljno da neko ima prazan stan, da sedimo zajedno i "blejimo", a ovim danasnjim je potrebno bar sedamsto dinara za dva pica. Potrebe su se promenile. Ja sam kao mlada isla na more da se upoznajem i druzim, razmenjujem misljenja, da vidim, osetim... nesto drugacije, ali bilo je i onih koji su isli sa dva puna kofera garderobe da se pokazu, dopadnu, skrenu paznju ... Zvali smo ih "burzuji". Ziveli su u nekim kucerinama sa ogromnim dvoristima, ne retko i bazenima, koje su njihovi (uglavnom) ocevi dobijali od drzave, jer su za tu istu drzavu uradili ili radili neke vazne stvari. Govorilo da su "na polozaju".
Skoro sretnem jednu skolsku drugaricu "sa Dedinja". Kuka, kaze morali su jos pre nekoliko godina da prodaju kucu i da sada zivi u stanu na koji i dalje ne moze da se navikne. Priseca se kako je bilo u proslom veku, kako je putovala, ali da je to proslost, kako joj sudbina nije naklonjena, kako nema pravde... Kaze kako je blago meni jer imam musko dete i da ne znam sta znaci i koliko kosta imati zensko. Predaje u skoli, jer tata je svojevremeno izgubio polozaj pa nije mogla nista bolje da nadje. Snovi o radu u ambasadi odavno su nestali. Ja je tesim kako su se vremena promenila i kako treba svoje potrebe da mu prilagodimo, a ona cokce, odmahuje glavom i davi se u svom nezadovoljstvu. I dalje misli da joj je pripadalo sve sto je imala, da joj je neko to oduzeo. Mislila je da moze i tatin "polozaj" da nasledi.
Kada pred kraj meseca pravim spisak potrebstina za kucu, cesto precrtavam, neke artikle, jer bez njih mogu, ali zato kada ga pravim na pocetku meseca, spisak je mnogo duzi. Dopisujem i ono sto mi ne treba. Cesto smo u raskoraku izmedju zelja, potreba i mogucnosti.
Na svu srecu nisu sve potrebe vezane za materijalno. Ovih dana imam potrebu da zmurim na suncu, da se grlim sa svima koje sretnem, da eksperimentisem u kuhinji (moj sin kaze da nije bila bolja klopa nego prethodnih dana). Poslednjih dana imam potrebu da spavam preko svake mere, valjda od "prolecnog umora".
Juce nam se jele palacinke. Nista lakse, ima i za danas, ako neko bude imao potrebu za slatkim.
Gorica Nesovic
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
SREDOVEČNE ŽENE
Pre neki dan jedna drugarica, pošto se iščupala iz depresije, pobednički je izjavila da je otkrila neverovatnu stvar – da su kolači bolji od poljubaca. „Ti si odlučila da babneš pre vremena“, pomislila sam, ali joj ništa nisam rekla. Ne jedem slatkiše.
Koji su prvi znaci sredovečnosti – ne mislim, naravno, na farbanje kose, i nekoliko borica oko očiju, ni na podočnjake : sve se to da srediti. Ne mislim ni na odraslo dete koje ti odaje krštenicu, ali s kojim ionako više ne ideš nikuda.
Ima onaj stari hipi vic koji kaže da počinješ da stariš onda kada primetiš da su ti sve kućne biljke žive, a da ni jednu ne možeš da
popušiš.
Možda je znak sredovečnosti kada za skoro svaku haljinu u prodavnici kažeš da je prekratka, čak iako ti noge izgledaju isto kao i pre deset godina, kada su se minići u tvojoj garderobi podrazumevali, i kada si sa odbojnošću okretala glavu od haljina do kolena, koje su bile rezervisane za gospođe u godinama. Znak starenja je kad pričaš o migrenama, bolestima i lošim vestima u novinama. Kad si bila mlada, čitala si samo vesele rubrike.
Znak starenja je kad u ponoć, preneražena, zaključiš - da moraš da ideš kući , ne zato što se pretvaraš u žabu, već zato što ujutro ustaješ rano, i što znaš da bajke, hmmmm, više ne postoje.
Znak starenja je kad svoju omiljenu pesmu čuješ u liftu, ili u čekaonici zubarske ordinacije. Znak starenja je kad ti iz čista mira zasuze oči na Vitni Hjuston, na semaforu, ili kada stalno ponavljaš „da su svi muškarci isti“. Znak starenja je kad gledaš sa zanimanjem vremensku prognozu, rialiti tv, i televizuju opšte, i kada ti je lepše da ostaneš kod kuće, nego da po kiši, ideš u bioskop ili u pozorište. Kada često čuješ sebe kako kažeš „mrzi me“. Znak starenja je kad si ubeđena da ti je dovljno dve nedelje odmora, i kada stalno govoriš kako vreme brzo prolazi.
Kad se žališ na buku u hodniku i kad zoveš komunalnu kad neko od tvojih mladih komšija pravi žurku.
Znak starenja je kad ti je uredna tašna, i kad u njoj postoji sve protiv iznenađenja – i kafetin, i papirnate maramice, i rezrvne najlonke. Kad ti je frižider prepun salata i zelenog lisnatog povrća, i kada su ti najomiljenije rubrike u medijima one o zdravlju i kako ostati zauvek mlada. Kada stariji članovi tvoje porodice bez ustručavanja pričaju masne viceve pred tobom. Kad prečesto kritikuješ sve oko sebe. Kad počneš da se žališ da te deca ne obilaze često, kad odjednom počneš da se interesuješ koliko bi, u današnjim uslovima, mogla da ti bude penzija za deset godina.
Kad ne dolazi u obzir da prespavaš na kauču, jer će sutra da te odvaljuju leđa. Kada svom psu kreneš da spremaš organske obroke, a ne kao onda kad si ga hranila ostacima ćevapa i dimljene vešalice. Kada prestaneš da nosiš farmerke, jer te stežu, i kad više nemaš oči da primećuješ lepe ljude oko sebe. Kada ti je pojam dobrog provoda – večera. Kada više voliš sedeljke nego žurke sa igranjem. Kada više voliš pre podne, nego veče.
I naravno, znak sredovečnosti je kad pokušaš da ubediš sebe da skoro ni jedna od ovih nabrojanih stavki, za tebe ne važi.
Mirjana Bobić Mojsilović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
****
Zaljubim se juče. U cipele. One koje ne možeš da kupiš "iz džepa" nego moraš da uzmeš potvrdu iz firme. I kreće:
"Šta me briga i ja dušu imam", "Samo jednom se živi", "Ovakve sam oduvek htela", "Nikad ništa udobnije nisam probala", "Pa proleće je", "Ionako nemam šta da obujem", "Nema veze što nemam tašnu ni nalik ni u vezi sa njima", "Stalno neka sekiracija mogu valjda i ja nekad da se obradujem" i dođem kući. Ćerka kad je videla kaže:
"Ti nisi normalna, pa šta je ovo, veze nema sa životom!"
"Kako sine nema, pa prelepe su, a ionako nemam cipele!
"Nemaš?" i počne da vadi neke cipeletine, ma nikakve.. kupila jesenas, i proletos, i zimus i..ma sve bezveze..
"Za njih si isto rekla da su božanstvene!"
"Jel?...ne sećam se."
PiSanje uz vetar
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Govorila je pogledom
(zbirka Satenski stihovi)
Govorila je pogledom...
A ja sam, krišom,
kada joj trepavice prekriju lice,
ljubio obraze, da zenice ne opaze
i ona dva mladeža ne uobraze...
Znala je... Žena je.
Smejala se očima,
izazivala – sanjaj me noćas…
A ja sam je sanjao, već tog trena
i govorio u snu.
Govorila je pogledom…
Ja samo rečima.
GORAN TADIĆ
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Radio Beograd 2 - MALA SCENA
„DVE DUŠE GVOZDENA MILIĆA“
Branislav Janković
Priča o soluncu Gvozdenu Miliću, iz Niša, koji se deset godina posle Prvog svetskog rata vraća na ostrvo Krf da bi ispunio zavet koji je dao dok je sa ostalim srpskim vojnicima boravio na tom grčkom ostrvu.
On želi da pronađe Grka koji je u kafanskoj tuči ubio njegovog pretpostavljenog – kapetana Kaluđerovića.
Na topao, potresan, ali i duhovit način, svojstven našem čoveku, Gvozden anonimnom sagovorniku prepričava svoju ratnu priču, punu muke,
smrti ali i ljubavi.
Na dramatičan, uzbudljiv i potresan način, Gvozden shvata besmislenost svake osvete i sa idejom ljubavi i praštanja,
kao jedinog čina časnog i dostojnog čoveka, vraća se kući, u Srbiju, svojoj porodici.
Uloge tumače: Dubravko Jovanović, Lepomir Ivković, Vladan Živković, Dubravka Kovjanić, Bojan Žirović. Reditelj: Miloš Jagodić.
http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileDa ... 207%20.mp3
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Predrag kaže
On je išao u Osmu, jeo girice u Poletu, živeo iza ćoška, visio po kraju, moglo bi da se kaže da je trećinu života proveo na Cvetnom trgu, taj moj prijatelj. I danas živi odmah tu blizu, mogao bi s prozora teniskom lopticom da dobaci do trga, ako bi baš to poželeo.
Sad skoro kad su renovirali taj trg, on nije bio u gradu, pa se vratio, pa je prošao tuda, i razgledao novonastalu situaciju, i zvao me da mi objasni šta se desilo. Prvo je proverio da li mi možda slučajno nije jasno šta se desilo, a meni naravno nije bilo jasno, kao što nije ni moglo da mi bude.
Prvo i osnovno je važno da se razume da taj čovek voli Cvetni trg, i da je to jedan razuman, blag i dobronameran čovek, duša od čoveka. Rekao mi je da ga je prizor prvo paralizovao, ali da se odmah setio da je on sredovečan čovek i ostavio mogućnost da ga gazi vreme, da je sigurno sve u redu, samo on ne može iz prve da razume. Razgledao je nove oblike i tražio im namenu. Setio se skejtera, i kaže mi – Ono je odlično za skejt, mislim, nije baš odlično, ali nije ni loše, ako neko ne ume da vozi i hoće da se temeljno polomi.
Onda mi kaže ovako – Tokine, ajde da razvalimo one daske na Poletu, da donesemo fritezu i da ispržimo dve porcije girica i da ih pojedemo ispred, molim te, samo da se prijavimo svemiru da imamo čuku.
Pa mi kaže – Brate, ono je skandal. One staklene kućice su zaključane, i zamagljene. Pokušao sam da uđem, ne može. Hteo sam da uđem i da se skinem, da stojim tamo go. Hteo sam da su to kućice za napaćene robove, da mogu da uđu i skinu se goli, da to možemo, a da nas niko ne dira. Kad te pritisne ovo ludilo u kome živimo, da imaš bar tu kućicu, da imaš prava negde da stojiš bez ičega na sebi, a da nisi gajbi, i da te niko ne hapsi. Ali brate ne može, zaključano je, i zamagljeno. Plače mi se, oplakao bih Cvetni trg, kao što bi možda trebalo, ali neću, ne da neću nego mi ne pada na pamet. Ali znaš šta ćemo, u stvari znaš šta moramo? Moramo da živimo kao carevi, uprkos svemu, i zbog svega. Dužni smo brate da kidamo, da pršti sloboda iz nas, da je crtamo klizećim startovima s dve noge i da ne marimo, da se ne plašimo, da ne hajemo ni za šta osim za život, dostojan čoveka, i za tešku slobodu, kad su već ovoliko pritisli. Je l` ti jasno brate da moramo?
Taj tip je najpametniji čovek koji hoće da se druži sa mnom, pa mu kažem – Jasno mi je brate, i hoću. – A u sebi se mislim – Sve hoću brate rođeni, samo da na neku foru dostojanstveno preživimo do smrti.
Tokin
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Ples
Reći ću ti nešto o dvije vrste plesa: Netke i Gaut. Plesali su ih izumrle noge na prostoru gdje sada spavaju Grahovo i Vilusi. Nekad su tamo živjele šume, i brbljive ptice što su čuvale stabla lješnika. Onda se naseliše krš i drača. Ostalo je nešto čvoraka sa čoporima crnih vrana. Koraci ne postoje, tačnije nema mustre ni pravila… samim tim nema obuka niti učitelja. Postoje samo načini i razlozi zbog kojih ih odabereš. Plešu se podno vedrog neba punog zvijezda. Odjednom možeš plesati oba, ali moraš odlučiti s kojim prvo počinješ. Netke izvlači iz zemlje sirovu so i njome oblaže tabane. Gaut traži da ruke držiš visoko, iznad glave… dok ne opipaš med magle. Sve dok se slad i gorčina ne sretnu u predjelu stomaka nećeš znati šta si otplesao. Vjerovatno zbog toga u špilji iznad Zaliva stoji zapis „pupak je ključaonica iza koje se nalazi ono za čim glava traga“. Poželjno je da nakon plesa progledaš kao što oštrook nikad nisi bio do tada… opasno je ako oslijepiš. Šanse su podjednake.
Porijeklo imena se utrlo. Vjerovatno je u pitanju neka stara verzija našeg jezika za nešto što su nam ostavili bezimena plemena. Nije se radilo o ritualnom obliku plesa… iako se definitivno može reći da se igrom priziva magija. Netke je u tabanima – samim tim donosi plesaču istinu. Gaut je u vazduhu, stremi vjetru i oblacima – njime prizivaš emocije i satru (nada). Prvi daje ritam, drugi melodiju. Oba su prohladna, i plešu se pod zvijezdama. Plesača ne smiju da zateknu sunce ni znatiželja iz tuđeg oka. U protivnom, nastupa zla rabota.
Tvrde neki da je odvažnih plesača bilo dosta. Da su ostavili za sobom mnogo bisera. Evo šta se očuvalo od gustih zapisa sa Netke tabana:
Onog sa grižom savjesti, ne treba optuživati. Sam će se pojesti.
Dobra stvar kod istine je što ne moraš da strepiš zbog pitanja.
Ne postoji prečica ni do jednog mjesta do kog vrijedi poći.
Kukavica umire svakodnevno, hrabar čovjek samo jednom.
Kad god trijumfalno padneš, isprsi se i nasmij… poraz je u očima drugih manji kad ličiš na pobjednika.
Ono što ti preokupira misli, kontroliše ti život.
U ratu ideja, ljudi stradaju.
Iz istorije samo naučili da nas istorija ničemu ne nauči.
Kažu da su kasniji učenjaci, među njima i slabi filozofi, pokrali većinu znanja iz tabana što se uz Netke isplesalo. Ali, nije im pošlo za rukom da otmu baš sve… kao ni ono što je darovao Gaut plesačima. A dlanovi su dotakli neke važne stvari:
Probaj svoje riječi prije nego što ih kažeš.
Ljubav je drugo ime za stradanje.
Najmekše su ruke koje su isklale nedaće.
Ne vjeruj čovjeku koji ima uvijek da jede.
Živ si privremeno, zato se ne štedi.
Sve što ima ime zaslužuje poštovanje.
I planina je u nečemu preniska.
Čim prestaneš da se otimaš, počećeš da plutaš.
Kad te nešto muči, požali se vodi. Ona će sve da razbistri.
Ljudi su zbog tajni koje nose mutni.
Možda će vas iznenaditi, ali postoje svjedočanstva da je Sima Milutinović Sarajlija (Njegošev učitelj) vladao nekom čudnom vrstom plesa, koje je izgleda volio da izvodi u osami, prepušten samo pogledu zvijezda… i, očigledno, nosevima određenih špijuna. Kažu da je sve jako ličilo na drevne plesove iz ovog našeg teksta.
Za još jedno veliko ime se tvrdi da je naslijedilo potrebu da tokom doticanja znanja iskoristi Netke i Gaut. Ko drugi, nego znanougodni Tesla. Ali opet, možda je sve ovo bila nečija neslana šala, jer teško je uopšte povjerovati da gibanjem i savijanjem zglobova čovjek može da prizove raznolika shvatanja… Ali, čak i da ne postavljamo pitanja, pa čak i da izbjegnemo da sumnjamo, meni se nekako za kožu ukačila jedna posebna poruka – vele da je izrečena tokom savršenog spoja oba plesa koju je isplesala neka divlja cura. Glasi:
Kada vjetrovi neprestano duvaju, većina će podići zidove – samo rijetki vjetrenjače.
U svemu teškom i opasnom se krije neka velika satra.
Milisav S. Popović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
PRINC i druge bajke
Za sve moje drugarice, poznanice, prijateljice i čitateljke, za sve devojke koje imaju preko trideset godina, važno obaveštenje:
Princa, genijalca, čoveka svog života, muškarca koji bi mogao da vas voli, da sa vama gradi neku lepu priču, da sanja budućnost, čoveka koji bi sa vama mogao da sadi paradajz na Kosmaju, i da zajedno sa vama, ako treba, drži dijetu, muškarca koji ima ambicije i nije frustriran, očajan, ili duboko depresivan, iskompleksiran i naložen na debljinu svog novčanika, zlatni premaz svoje platne kartice, debljinu guma svog automobila i druge muškarce slične sebi sa kojima se takmiči i pred kojima se dokazuje i pokazuje, nećete nikada pronaći u pomodnim noćnim klubovima. Normalni tamo ne idu.
Pošto sam pre neko veče slučajno zašla sa prijateljima na jedno takvo mesto, iako je bila neopisiva gužva – videla sam pustinju: devedeset odsto mladih devojaka koje traže svog princa iz bajke, igrajući u ritmu muzike, nekoliko sredovečnih majkemi tajkuna koji na njih pare oči, i pet odsto najboljih drugova savremenih Pepeljuga koji takođe cupkaju u ritmu muzike, očekujući da se desi nešto veliko. Majkemi tajkuni, takođe cupkaju. Cupkala sam i ja, jer tako treba. Posle jedne čaše kisele vode, pobegla sam glavom bez obzira.
Do kuće sam razmišljala ne o tome kako sam ja zalutala na takvo mesto (jer svakom može da se desi da zaluta), nego gde su ti prinčevi, i kako će bilo koja od tih devojaka na takvom mestu da pronađe svog genijalca. Kad matrorci cupkaju na takvim mestima, pitam se, kako se ne osećaju staro? Kako sami sebi nisu smešni? Kako tim devojkama nisu smešni?
Jer, pravi frajeri nisu u klubovima. Genijalci se sreću na fakultetu, u školi, na poslovnom sastanku, na ulici, u planinarskom društvu, u knjižari, na izložbi, u pozorištu. U biblioteci. U lokalnoj samoposluzi. Oni šetaju svoje pse u parku. Oni trče tamo gde trči sav normalan svet. Ili idu u lokalnu teretanu. Idu na pijacu. Sede posle radnog vremena u lokalnom kafiću. Nisu svake večeri u kafani. Ne voze automobile od sto hiljada evra, i imaju prijatelje iz gimnazije, i sa studija.
Ne znam šta ćete vi da radite, ali evo, ja krećem sa mojom kucom u šetnju u park, koji se nalazi pored biblioteke – usput prolazim pored lokalnog kafića, teretane i samoposluge! A kad padne veče, odoh na otvaranje izložbe, pa na jedan koncert u crkvi, posle koga ima i prigodan koktel.
Vraćam se kući pre dvanaest, jer, kao što je poznato, u ponoć se pretvaram u žabu.
Mirjana Bobić Mojsilović
|
|
|
|
|
|
|
WESTSIDER
|
|
rang
Pridružio se: 31 Jan 2014, 00:51
Postovi: 787
Lokacija: Skopje
|
Postujem razgovor uz kafu i mineral voter i kad picoka na telefon meni vice.
_________________ Senka je napisao: Westy je najbolji!!!
|
|
|
|
|
|
|
SHE
|
|
rang
Pridružio se: 07 Dec 2012, 00:12
Postovi: 26756
|
WESTSIDER je napisao: Postujem razgovor uz kafu i mineral voter i kad picoka na telefon meni vice. ja volim ciz kejk,al volim i da se napijem ko dupe i lajem na mesec aj fuj tamo i begaj wu voli da pise neke lepe reci otvori temu volim-nevolim,pa pisi
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 8 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
