|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Kratka priča:
Scena 1
Ona sedi za šankom u praznom, zadimljenom, mračnom pabu, u Berlinu.
Pije sa nepoznatim strancem.
Krupan kadar kako uvlači dim cigarete.
Jezikom sa leve šake uzima so, naginje tekilu i uzima limun.
U njenom krvotoku takmiče se trema i alkohol.
Zvuk izdaha.
Nervozna je.
Stiže joj poruka od Njega: "Žao mi je. Ne mogu. Nemoguće je"
Scena 2
On se nalazi u drugoj ulici.
U drugom gradu.
U drugoj državi.
Sedi za šankom u praznom, zadimljenom, mračnom pabu.
Krupan kadar kako uvlači dim cigarete.
Naginje čašu rakije, potom pivo.
U njegovom krvotoku takmiče se trema i alkohol.
Zvuk izdaha.
Nervozan je.
Na leđima mu stoji sav život spakovan u prošlosti.
Narator pravi dramsku pauzu.
Nakon odlučujuće rakije, odustaje od Života i nastavlja da pije pivo.
Dabetic Ivan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Ne dam dedu!!!
Prosle godine sam provela neko vreme u bolnici. Delila sam sobu sa nekoliko dama u najboljim godinama, od kojih je jedna bila udovica.
I, pocne prica – tesko joj je otkad je sama, dok je cuvala unucice dolazili su sinovi i snaje svakodnevno, ponesto joj i pomagali, ona im kuvala – ukratko, puna kuca!
Sada su deca vec u pubertetu, sinove vidja vikendom kad dodju na rucak, sama je stalno, ogadila joj se vec i kafa sa komsinicama, mora danima da ceka da joj neko zameni sijalicu ili pomeri namestaj…
Kad bi imala sa kim da poprica, proseta, ode u bioskop ili na kafu u neku basticu, preporodila bi se!!
I, tu ja podletim, kazem – imam dedu za vas!
Visok, vitak, vitalan, 80+, ne pusi, ne pije, voli da kuva i seta, uvek izbrijan i ispeglan, inzenjer, lep stan, fina penzija…
Kolika je penzija?
????? Ne znam, oko XY hiljada…
Malo je to, kad umre mogu da nasledim samo 60%, a to je malo!
I tu ja poludim – ne nudim ja tebi dedu da ga SAHRANIS, nego da ZIVIS sa njim, da malo ulepsate jedno drugom zivot, da imas nekog da ti nosi cegere sa pijace, da ides u setnju sa njim, da ti neko kaze „Idi ti kod frizera, danas ja kuvam“, da imas kome da prepricavas serije, a on tebi knjige, da pravite rostilj na placu, idete na izlete, da ti ujutru kuva kafu, a ti njemu pravis kolace…
I ne, ne dam ti dedu!!
Udavaca
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
ZAGREVANJE
Večeras sam tromom Dunavu nabio tempo
Mostove sam naterao da rade sklekove
Mesecu sam merio koliko najduže može da izdrži pod vodom
Spomenik sa Trga je morao da istrči pet krugova oko stadiona
Pticama sam opipao puls
Parkovi su bildovali na spravama
Bulevari su preskakali kozlić
Soliteri su se kuglali sa zvezdama
Misli usamljenih zavejanih momaka na stanicama su skakale u vis
Sparingovao sam sa tramvajima
Rvao se sa snom medicinskih sestara
Merio sam prolazno vreme najstarijih kafana
I trčao maraton sa pahuljama
Ne. Ja ne spremam ovaj grad za Olimpijadu
Ja ga to samo zagrevam za Tebe
da ga kad sutra pođeš na posao zatekneš toplog i spremnog
iako znam da te neće pobediti
već će čim vidi tvoje oči preći na tvoju stranu
zagrejan za tebe
kao i ja
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Razgovor
Prvo sam brojao koliko mi je tišine potrebno do tebe, a onda i koliko vremena provedemo u ćutanju kada dođem.
Oćutim ti sigurno dve cele i još dve ulice do pola. Znam da znaš tu meru, prelazio si je devetnaest godina radeći sve ono što sada radim i ja. Isto sam, sa nekim mislima koje sam tek kasnije razumeo, pa i preuzeo kao svoje. Crno bele, prošarane belim kamenjem, travom i cvećem, oivičene betonom i limom, misli koje se ćute.
Oćutim ti sve one prizemne kuće koje ti pamtiš a kojih više nema. Da, to uvek zaboravim da pomislim kada pričamo, sve se promenilo, tvoj bicikl ne bi prepoznao ulice kojima si najčešće prolazio.
Nema više klupa na kojima su sedele starine koje si pozdravljao klimanjem glavom, a nema ni starina i oni su se odali ćutanju.
Nema borova, nema kruške, nema jorgovana, nema višnje, nema trešnje, nema oraha, nema ruža, nema blata ni debelih plavih korica sa natpisom „Blok 5“ na onom delu prozora gde je jednoga dana završio moj prvi pokuša hvatanjaj voleja , nema ni one zelene kapije vezane žicom, kao da je sve to bio neki drugi život i neka druga realnost. Sve se promenilo, ogolilo i poraslo, ali meni je dovoljno da spustim kapke dole i da je sve ponovo tu, raspoređeno baš onako kako obojica pamtimo.
Nikada nisam pamtio lekcije ali zato slike, reči i ukus višnji u hladu na njivi „Iza Borče“ imam utkane na nekom tajnom mestu unutar sebe i kad mi sve postane tesno, tamo pobegnem. Sakrijem se u visoke krošnje i gledam na svet preko šuma, preko Dunava i preko obrisa sivih zgrada. Satima, danima, godinama, sve dok ne prođe, baš onoliko vremena koliko je potrebno do pročišćenja i kristalisanja misli.
I prođe sve, zamisli? Tolike trenutke ponovo preživm u jedva pola sata i sve prođe kao Dunavom odnešeno. Pola sata... Opet ja pričam o mernoj jedinici koja za tebe više nema smisla, bolje da nastavimo sa ćutanjem i svemu onome što u tom ćutanju imamo jedno drugome da kažemo.
Znaš, govorim ti, jedno veče sam navukao na glavu onu rusku kapu i ostao sam bez reči, toliko sam ličio na tebe da to nije bilo normalno, skoro da su mi se noge odsekle. Smešno ti je, tvoj sam, to je normalno govoriš, ali ja sam to veče po prvi put postao svestan činjenice da sam sin svoga oca glavom, bradom, karakterom, original originala, nešto od čega sam čitav život bežao je oduvek bilo tu i samo je čekalo da prođe vreme, da zaboravim trčanje i skrivanje i da samo izroni iz ogledala.
Nas trojica, nebo, tišina i zaleđeno blato. Palim cigaru, otvaram pivo, tebi sipam u čašu, ja pijem iz konzerve, njega ne nudim, ipak je dete, što je ironija u pravom obliku pošto je stariji šest godina od mene. Ćutimo i razglabamo, ja raportiram, dečak se igra sa loptom, ti se smeškaš. Šta li misliš u sebi, pitam se. Za ovih jedanaest godina, šta god da sam ti ispričao, primao si to sa smeškom, što je za mene pravo čudo jer se posle svake svoje gluposti osećam veoma glupo ispred tebe. Da li to ima veze sa godinama, sa ljubavi ili jednostavno je samo do iste krvi, stvarno ne znam, verovatno ću saznati jednoga dana kada ću ja biti onaj koji će se nekome smeškati na sve njegove gluposti.
Nadam se da te dečak sa loptom sluša i da je bolji u fudbalu od mene. Znam koliko si želeo da ga naučiš kako se lopta pravilno prima na grudi a potom katapultira ka nebranjenom delu mreže. Znam i to da si želeo da ga naučiš da vozi bicikl bez pomoćnih točkova. Nemoj samo da mu kuvaš onaj grozni čaj od lipe, molim te. Povedi ga na plažu, gledaj kako uči da pliva bez mišića, zovi ga trista puta da izađe iz vode, pa onda, kad mu pomodre usne od slane vode, odvedi ga kod Omera na Koka Kolu, tamo vas sigurno čekaju dejka, majka, Ljuba, baka i Ceca. Zapamti, Ceca, ne Mirjana, u suprotnom , ako je tako osloviš, ima da se naljuti i da ćuti satima sva natmurena kao oblaci nad Sozinom. Sva sreća pa ti je sat kod mene, pa nema bojazni da ćeš krenuti da ih požuruješ.
Sedite tu i uživajte i pričajte.
Eto, nešto kao sada mi.
Svaki put kada dođe do te slike, odem. Ne pozdravljam se sa njima, javljam se samo tebi i to onako kako to stalno radimo: Osmeh, namigivanje i vojnički pozdrav. Do sledećeg razgovora ćutanjem, do sledećg piva, do sledećeg raporta.
Stevica Rajčetić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Nema tu više ničega
Nikada me nije pustila u svoju samoću.
Nije htela, ili nije smela.
Nikada me nije pustila u svoj stan, sobu, krevet.
Nikada mi nije dala svoje ruke, telo, dodir.
Nikada mi nije dala ništa, a želeo sam je kao nijednu drugu.
Posebno tih dana kada su se sve želje sveta sklopile u potrebi za njom.
Posebno tih noći kada sam se budio i uspavljivao sa njenim likom.
Nisam stigao ni da je poljubim, a već sam stigao da je zavolim.
Nisam stigao ni da je zagrlim, a već sam stigao da je poželim samo za sebe i ukradem od svih.
Nikada me nije pustila u svoj život, svoj svet. Nije htela ili nije smela.
Rekla je da ne mogu da shvatim njen haos, njene navike i da je bolje da ne počinjemo ništa.
Rekao sam joj da zajedno možemo sve, i da smo potrebni jedno drugom.
Pretvarala je milimetre koji su nas delili u kilometre, sekunde u godine.
Bio sam spreman da ih pređem, preletim, sačekam, govorio sam joj to, ubeđivao je ali uzalud.
Ipak nije htela...
Mimoišli smo se tada, te noći, ne sluteći da se mimoilazimo zauvek.
Prošle su godine, naravno. Kao što uvek prođu.
Prošla je i ona nedodirljivost, utisak da smo važni, pale su maske.
Prošle su sve one kiše i ulice koje smo prepešačili sami.
Prošla su sva ona mora kojima nismo zaplivali.
Prošle su sve one tajne koje nismo podelili.
Prošli su filmovi, koncerti, prošla su sva ona jutra…
Prošla je i jedna mladost, onako tiho i neprimetno…
…a prošla je i ona, nedavno, sama, isto tako tiho i neprimetno pored mene,
kao da se ne poznajemo.
A prošla je i potreba za njom, nakon svega.
U međuvremenu sam se raspitivao svuda, bolje da nisam.
Pričali su mi i slušao sam o njoj, bolje da nisu.
Trčala je za onima koje nije trebalo ni da pogleda,
davala se tamo gde se samo gubi,
živela je za one za koje ne vredi živeti…
…ali šta sam mogao?
Nije htela.
Reći ću samo život, sudbina - ne pada mi na pamet ništa bolje.
Znao sam, još tada, da njen svet ne može svako da razume.
Sa svih strana zidovi, zidovi, a onda ako se ne izgubiš u tom silnom odbijanju nailaziš na dušu.
Staru, čistu, beskrajnu kao horizont želja jedne mladosti…
Ipak se ona prva izgubila u silnom tom odbijanju…
Ili se jednostavno nije našla?
Ili je drugi nisu našli…
Meni, eto, nije uspelo.
Njena priča mi je danas tako poznata, kao mnogo puta odgledani film.
Poznate su mi njene ruke, grudi, glas, soba, problemi, kao da sam to negde već video.
Sva ona posebnost pretvorila se u osrednjost,
zagonetka u očekivani, već viđeni, šablon,
a čežnja za njom u toliko puta ponovljeni refren koji odavno više ne pevam.
Nije to više ista pesma, potrošili su je pogrešni.
Nije to više ista melodija, od silnog sviranja u prazno izgubila je suštinu.
Nije to više ista lepota, sve više liči na svaku drugu…
Ostala je u tom gradu, u toj ulici, u toj sobi,
a ja sam otišao negde daleko, negde gde nijedan put, nijedna prečica ne vodi ka njoj.
Ostala je nasamo sa svojom samoćom, a ja sam otišao u susret nekim drugim obalama.
Koje su me, za razliku od nje, pustile u svoj život, u svoj svet.
Nema tu više ničega, samo uspomena na nešto što je moglo da se desi, a nije.
Nema tu više ničega, samo sećanje koje je zanimljivo još jedino dok se o njemu priča.
Stefan Simic
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
PUTOVANJA
Priča o onom mladiću iz Beograda koji putuje svetom i posećuje čak i zabačena sela Indonezije, noseći sa sobom ranac, i samo najneophodnije sitnice, dečko koji je putovao Indijom narodnim vozom kako bi bolje upoznao tu veliku zemlju, izmamila mi je osmeh. Kad god skupi malo para, on krene na put. Ima u tom životnom konceptu nečeg tako romantičarskog, tako bajronovskog. Putovanje kao vid kreativne amnezije.
Znam da će mnogi reći – za to su potrebne pare. Ali, mnogi mladi ljudi danas će i ono malo para što imaju potrošiti na preskupi mobilni telefon, ili na firmiranu tašnu, na cipele ili naočari za sunce. Mnogi mladi ljudi danas, pod pritiskom potrošačke mašinerije i reklamiranog džet-set života, putovanje ne mogu ni da zamisle ako to nije koncept – hotela sa pet zvezdica, kokteli i slikanje u bazenu za instagram. Nije ni čudo da je tako popularno da dobrostojeći ovdašnji klinci, kako čujemo, klinci koji su tek postali punoletni odlaze sa svojim momcima i devojkama u rizort u Turskoj, gde nedelju dana košta kao dva putovanja u Indiju.
Kad smo mi bili klinci, najveća želja od svih, bila nam je da putujemo. Nije čudo što moja generacija i dan danas obožava da gleda kertu sveta. Putovali smo mislima, putovali smo zbog same lepote pzutovanja, zbog utisaka koje ćemo pokupiti i ludih i nezaboravnih priča koje ćemo prepričavati. Naša putovanja su bila skromna i ne tako daleka . Vozom do Đevđelije, pa onda kako se ko snađe do grčkih ostrva. Kad je trebalo, prespavali bismo na plaži, ili na krovnoj terasi kod gazde koji više nije imao praznih soba. Upoznavali smo mlade iz celog sveta koji su tražili isto – uspomene kojih će se sećati, avanturu i nove horizonte. Kad je bilo para ostajali bismo duže, kad ponestane novca, autostop, pa do Beograda nazad.
I danas, radije ću otputovati nego kupiti. Zamisli da na nogama nosim avionsku kartu za Bankok. Ili da se u nekom klubu igram obučena u deset dana Kambodže i Vijetnama? Paradoks današnjice : ljudi kupuju mega-giga pametne televizore da bi sedeli u svojim sobama i gledali svet koji je za njih snimio neko drugi.
Jer, i dalje verujem da su najveća nagrada i luksuz putovanja, kad čak i naobičnije, svakodnevne stvari, doživljavaš kao da je prvi put.
Putovanje je znanje i najveće bogatstvo i kada putujemo, iz čiste čežnje za putovanjima, po predelima vlastite zemlje u kojima nikada nismo bili.
Kretanje je život.
Najvrednije što imaš, nosiš u sebi.
Jer, neki grad, neka plaža, neki miris i neka lica, to pamtimo.
Niko ne pamti marku naočara za sunce kroz koje je posmatrao svet.
Pošto, putovanje je jedina stvar koju platiš, a koja te čini bogatijim.
Mirjana Bobić Mojsilović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Januar
Nikako da prodje.
Docekali Novu godinu, pa Bozic... to je bilo na pocetku.
U medjuvremenu, docekivala sam goste (5-6 puta), isla na nekoliko slava, na dva rodjendana...
U fiokama od zamrzivaca ostale samo modle za led. Pre neki dan otisla i poslednja tegla cepanih paprika.
Tek smo dosli na tri cetvrtine januara.
Racun za struju me dotukao. Usla sam u crveno, a nisam se ogrejala.
Prve dve nedelje januara su bljestave, sljokice na sve strane, vatromet boja...sve sija, kuva se i jede preko svake mere, pesma, igra...
Druge dve nedelje su otreznjenje, budjenje... pa pricamo kako smo se umorili od hrane i pica, a u stvari pored toga smo se istrosili, istapijali, ogulili...
Raskitila sam jelku, spakovala sve do sledece godine.
Sredjivala sam kutije sa djindjuvama.
U kutijama kutijice.
U jednoj prsten od belog zlata sa smaragdom, nikada ga nisam nosila, jer je kamen veliki pa stalno zakacinjem o nesto.
Volim smaragd, ali je mnogo veliki za moj ukus. Nefunkcionalan nacisto. Dobila sam ga od svekrve, kad sam se udala. Cuvam ga.
U drugoj zlatni lancic sa medaljonom, dobila sam ga kad sam se porodila. Ne nosim zuto zlato, ali ga cuvam.
U trecoj, narukvica, uvek mi je bila velika, pa spadala. I nju sam dobila.
U sledecoj, nekoliko zlatnih privezaka, koje sam dobijala u raznim situacijama - rodjendani, krstenje... jos jedan zlatni lancic, tanak, pokidan.
U drugoj kutiji srebrna narukvica, prelepa, kupio mi bivsi muz u nekoj antikvarnici.
Nosim je povremeno.
Ne mogu sama da je zakacim, uvek mi treba pomoc oko nje.
U maloj fioci te iste kutije srebrno prstenje. Nesto sam dobila od drugarica, a nesto sama kupila.
U trecoj kutiji dzungla.
Mindjuse, ogrlice...sve bizuterija.
Bezvredna, ali to jedino i nosim.
Uglavnom sam samoj sebi kupovala.
To mi se stvarno svidja.
Sve ono sto vredi, neko drugi mi je izabrao i poklonio.
Nemam ja nista bogznakako ni vredno ni skupo, ali to sto ima neku vrednost ne nosim.
E, juce se okitim k'o jelka.
Cela sam zveckala.
Jeste novcanik tanak, ali moram da mu prkosim.
Svi oni silni dijamanti, brilijanti... cesto su bili predmet kriminala, pohlepe, suza ... Zene ih nose, ali ih muskarci biraju.
Samo da prodje ovaj januar, ova zima...pa da skupim neke pare, ima sebi da kupim nesto malo ali vredno.
Sama cu da izaberem. Za sebe.
Gorica Nesovic
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Nešto (sad već) staro, naivno, (ruku na srce - adolescentski) neiskvareno, u nekom paralelnom univerzumu - možda još uvek u roku trajanja.
Bog sam zna - da li bih uopšte i kako danas stavio stvari na papir. Nije ovo za one koji veruju, ovo je za one koji su pronašli (voleo bih da su svi pronašli i da će pronaći, ali... ne ide to tako).
Evo parčića:
I
Ja verujem
da se poznata Vasiona
milijardama godina razvijala
u ovom pravcu,
evoluirala,
jedino i baš da bi se stvorio
taj trenutak
koji čeka na naš susret...
U mukama!
Zvezde su se gasile!
Sazvežđa grčila
od bolova i kovitlala u agoniji,
zauzimajući položaje
koji će omogućiti
da se ti i ja sretnemo...
Najteži porođaj jednog trenutka
u istoriji svemirskih časovnika
koji su bez kašnjenja otkucavali
i pratili rast
jedne alave
beskonačnosti
za prostorom...
Tren koji bi posramio
zlatne epolete eona,
koji se inače diče
vremenskim razmacima
u kojima su proždrali
čitave vrste godina i dana
po svim zabačenim
uglovima Vasione.
Sve radi tog trena
kada će nam se oči susresti.
I ti ćeš znati to...
Nećemo se završiti kao ljudi,
završićemo se kao zvezde.
Crne rupe su
jele svoje
stomake i prostore,
da uspore
i rastegnu vreme
dok se
ne pronađemo.
Da se ne mimoiđemo
na ovom peronu
gde se samo sine životom
pa nestane - zauvek.
Amebe su isplivale na kopno
i počele sa traženjem kičme
i čvrstog skeleta i započele evoluciju,
jedino zbog nas dvoje.
Veruj mi,
zvonaste meduzice
su se mučile da okoštaju,
do boli,
i dobiju čvrste oblike
od kojih će jednom nastati ruke,
kojima ćemo se grliti
daveći se u nežnosti
i kamene glave
nekakvih morskih ježeva
su se trudile,
okamenjene
u glavobolje naprezanja,
dole u dubinama
okeana
da ni iz čega
stvore oči,
upirući dve mrtve
tačke svojih temena
ka suncu,
milenijumima
svakodnevno
oči,
kojima
ćemo se
jednom gledati
vulkani nisu bljuvali,
tek eto tako,
kao mamurni
skretničari
na seoskim prugama
u novembarska jutra
već je
trebalo
postaviti
stvari
na svoje mesto.
Za nas
napraviti geografiju.
Stvoriti
prostor i vreme
da se jednom
odigra
i odživi - ljubav...
Više odživi,
a manje odigra...
Između vremena
kada su Bogovi
prvi put prosuli zvezde,
i dok ih ne pokupe opet,
mi smo treptaj
jednog zrnca vremena
pre nego što nas zauvek
više ne bude.Imati tebe,
to sve poništava.
Ne postoji večnost,
niti kraj.
Nema strašnog
u tom odlasku koji traje zauvek,
jer je sve tako malo
- naspram
tvoje ruke u mojoj ruci.
I zato ne želim naše
disanje da protraćim na
putovanja
iza kojih ostaje kilometraža.
Meni je
korak s tobom
večnost.
Meni je dan
s tobom
uvek
novi Svet.
Na druga
mesta bih da te vodim.
Postoje najlepša mesta
na koje ovaj svet nikada
neće stići... mesta
između nas.
Između tebe i mene.
II
Misliš da je bilo lako
da stotinu hiljada
milijardi zvezda
zauzme svoje projekcije
u jednom haotičnom
beskraju zvanom Vasiona?
I da “vise”
okačene
ni o čemu?
Morali smo se pod nekom
sresti.
Nisu smele da rizikuju.
Zato ih je tako mnogo.
To je prosto bilo tako.
Ni tvoj otac,
ni moj,
ni naše naivne majke,
nisu slutile o prevari
koja će uslediti.
Sve to.
Od Adama i Eve
na ovamo,
cela ta gužva,
da bismo se sreli
ti i ja.
Volim te.
III
Sve te neuspele ljubavi
tokom čovečanstva,
samo su bile prototip za našu.
Čak i one
najuspelije,
samo su bleda verzija.
Zalud su propali
Romeo i Julija.
To nije bila ljubav.
To je bila samo proba
kostimografije.
I zamisli koliko ih
je jedna obična priprema za nas
zanela?
I koliko skupo koštala?
A i oni
što su bili te sreće da vole,
ne znaju koliko je to smešno
i da je to samo grub
skelet
za ono što je pripremano
da bude među nama.
Bogovi su se odrekli
ljubavi, kada su videli o čemu
će to među nama biti reč.
Tako je zamrla
grčka mitologija.
Bogovi ljubavnici,
zamrli su kao domaća
proizvodnja televizora.
Bezbojno,
jadno,
ni do kolena,
ovakvoj konkurenciji.
Znaš to…
Volim te.
IV
Morao sam te primetiti,
ti si jedini labud u jatu gusaka
koje preleću moje noćno nebo.
Kako je počelo?
Valjda i svaki vulkan
krene samo jednom iskrom?
A ja pripit, pripit,
pripitomljen,
nisam ni znao da odavno
varničim.
Svi su se šminkali
tih dana,
lagali se,
obmanjivali maskama,
bojama,
ne znajući da
vez i boja ćebeta
kojima se pokrivaju
pred spavanje, preko glave,
nisu garancija za boje
njihovih snova.
To su valjda neka pravila
koja se moraju,
ne bi li se otkinuo komad
tog kolača sreće.
Mene je uvek
mrzelo da moram,
i nikad me nije mrzelo
- da neću...
I izeš kolač koji nije sladak,
već je sav od mesa
i lepljivih sokova
požude.
I ne očekuj da te
volim neobično.
Voli se prosto,
neobično se pokazuje.
Znam ja te što vole neobično,
i tu je neobično samo to
- koliko vole same sebe.
Znaj – volim te.
V
Napisaću
toliko dobru pesmu o tebi,
da će je
i poslednji čovek čitati,
gledajući
kako se sunce gasi i svet nestaje...
Znam,
prestala si da veruješ.
Možda si predugo sama,
ili predugo me nema da
naiđem.
Ali, kako nisi naučila:
Što veća visina
to manje ptica,
što veća dubina,
to manje riba...
što više znanja,
manje reči
što više sreće,
manje prijatelja
oni koji stižu najdalje
moraju biti
sami
najveći deo svoga
puta.
I ni prekasno,
ni prerano
na tom putu,
čekaću te.
Jer, ja sam onaj
koji se prepozna
kada kaže:
Volim te.
U suprotnom sam
onaj kojeg nema.
Ratko Petrović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Žmurke
Gde se skrivaš? U kojoj komori, pretkomori, levo, desno?
Igramo žmurke. Skrivamo se po životu.
U kalendaru ostavljamo trag. Zanimljivi datumi, godine, dani.
A brojanje, kao i obično, prebrzo: pet, deset, petn’est, dva’est, da’es’ pet, tri’es, tri’est pet, četr’es’, četr’es’ pet…
Dok otvoriš oči, nema više ljudi…
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Voditelj Ivan Ivanović našao se pod lavinom napada SNS botova zbog učešća dece u jednom od njegovih zabavnih priloga u kome su deca kritikovala vlast.
Ivan Ivanović je SNS botovima poručio:
Zanimljivo botovi, kada skupljamo novac za lečenje dece, niste ovoliko zabrinuti za njih… Šteta, baš vas ima, pomoglo bi nam390 STEPENI MARKA VIDOJKOVICA IVAN IVANOVIC
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 9 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
