|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Dnevnik uvreda
ŠTO jes' jes': mi nismo Englezi, naš parlamentarizam traje neuporedivo kraće, a otkako smo ga ponovo uveli, pre dvadeset i kusur godina, nismo se izgleda još uvek u svemu tome najbolje snašli. OK, nismo u tome ni najgori - u Prištini padaju tuče i suzavac, kod nas se posle onog Šešeljevog "iznošenja" nije desilo ništa slično, ali padaju psovke i padaju uvrede.
Na domaćoj javnoj sceni situacija je ista. Kad ne pljušte uvrede i psovke, kao da nešto nije u redu. Logično, situacija na javnim društvenim mrežama još je gora, pa se nekako ispostavilo da se na internetu vodi neprestani "stogodišnji rat". Reči su, ispostavilo se, moćno oružje, pa se bonton javne komunikacije koji se uspešno primenjuje u domaćim rijalitijima, sa sve neumerenim pominjanjem polnih organa, familije i ostalih lascivnosti, preselio i na društvene mreže. I kako su u rijaliti šou programima uvedene novčane kazne za "uvrede", tako se neko dosetio ovih dana da se i u stvarnoj stvarnosti, a ne samo u rijalitjima, uvedu kazne za uvrede i ružne reči. Naime, javljeno nam je ove nedelje da će ubuduće oni koji vređaju političare biti kažnjeni novčano i oštro - čak i do 150.000 dinara.
Tako se ispostavilo da su političari u ovoj zemlji, nekako, najugroženija vrsta, pa im je u takvoj situaciji i potrebna zaštita. Pošto vređanje političara nije lepo, ima težinu, i tome se mora stati na put. Nije samo još uvek jasno da li se kažnjavanje vređanja političara odnosi i na strane političare ili samo na domaće? Ako se ovaj zakon bude dosledno primenjivao, biće da će iz Nušićeve "Gospođe ministarke" morati da bude izbačen onaj deo kada mali Raka psuje majku sinu engleskog poslanika, jer poznato je da su strani političari još osetljiviji na uvrede nego domaći.
Što se tiče novog zakona koji će regulisati protok reči na javnoj sceni, nejasno je kako se niko do sada nije dosetio da se, zarad lakše primene, odmah osnuje neki državni Biro za uvrede ili Agencija za sprečavanje psovki, kako bi se lakše kontrolisao javni govor. Takođe, nejasno je da li novi zakon predviđa i konkretni tarifarnik uvreda: vređanje niže rangiranog političara ne može biti isto kao vređanje nekog ko je baš na velikoj funkciji. Lokalna psovka je manje teška nego republička, pošto je duševna bol uvređenog političara na republičkom nivou veća nego duševna bol nekog lokalnog moćnika.
Dalje, bilo bi neophodno da se u tarifarnik uvede i tačna definicija uvrede i psovke, jer su u protivnom moguće razne manipulacije. Nekim ljudima je i smeh - uvreda, pa je moguće da se borba protiv uvreda pretvori u borbu za kolektivnu tišinu i šaputanje. U tom smislu može se očekivati da se u Dnevnik RTS ponovo, kao devedesetih, uvede Dnevnički dodatak koji bi imao simbolički naziv Dnevnik uvreda, i u kome bi se svake večeri javno žigosale uvrede koje su nanesene našim političarima, mada ostaje nejasno da li se zabrana vređanja političara odnosi samo na političare iz vlasti ili i na političare iz opozicije.
Sistematizovanje uvreda dosta bi pomoglo. U pisanje i primenu zakona trebalo bi, bez sumnje, uključiti i jezikoslovce da bi jasno ocrtali šta uvreda jeste, a šta nije. Na primer, kao iz onog vica, kad se kaže "Jedi g...." to jeste uvreda. A kad se kaže "Nemoj da jedeš g..." to nije uvreda jer se radi o sprečavanju jedenja onoga što se ne jede. Takvih primera u bogatom srpskom jeziku ima napretek.
Zatim, ispostavlja se da će novi zakon omogućiti verbalnu slobodu i potpunu emocionalnu ekspresiju samo onima sa dubljim džepom. Dakle, samo oni kojima 150.000 dinara ne predstavlja nikakav veliki izdatak moći će da psuju koliko žele. Sirotinja raja će ostati uskraćena, ukoliko se u tarifarniku jasno ne uredi šta je to što običan čovek može da ispljune, a da plati, na primer, samo hiljadu dinara, da nekako da sebi oduška.
Da i ne govorimo o tome da zakon treba da obrati pažnju i na karikature, TV serije, knjige i filmove, jer je uvreda uvreda, ma na koji način da je izrečena.
Pošto javni prostor treba da se uredi, i pošto političari moraju da se zaštite, sva je prilika da će novi zakon regulisati našu ionako prilično aljkavu i zapuštenu javnu scenu.
Nije, međutim, lepo da zakon ne predviđa nikakav tarifarnik za one koji političare hvale? Il' se to u Srbiji odomaćilo kao neka vrsta gratisa koji sirotinja raja daje svojim političarima otkako je sveta i veka, pa se to podrazumeva, ili se o plaćanju hvalospeva ne govori jer nije pristojno.
Mirjana Bobić-Mojsilović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
http://teslavision.tv/videogallery/zapad-istok-dabata-mila-alekckovic-z-i-d/
Zapad + Istok = Debata “Dosta je Bilo!”
Gost G-đa Mila Alečković, profesor kliničke psihologije i filosofske antropologije
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Nije zima sve što ledi
Sumrak je padao kao i prvi mraz te novembarske noći, neke snežne novembarske…
Užurbanim koracima, uz poneki drhtaj tela, grabili smo prema toplom domu.
Iz dečjih usta već je izlazio magličasti dah.
„Požuri dušo, hladno je!“
Misli mi okrenute prema detetu. Maleni koraci se ubrzaše.
Kao treptaj oka, vratio sam se u svoje detinjstvo.
Svoju ruku sam, prozeblu, gurao u majčin džep kaputa.
„Je l’ toplije sada?“
Decembarska noć, davnog detinjstva. Tri decenije pahulja koje supadale i ledile obraze rumene.
Majčina ruka, topla kao kamin.
Džep pun sigurnosti. Treptaj oka…
„Tata, je l’ ti hladno!“
Malene ruke, vuku moju, u mali džepić jakne.
O, Bože!
Zgrabio sam šačicu i stavio u moj džep, blag osmeh na dečjem licu.
„Da, sad mi je toplije!“, šapatom i sa setom u očima, suzom koja se već počela lediti niz lice.
Kojom suzom?
Pa ne znam, tuge i sreće, ista ta ručica će za par decenija grejati u svom džepu neku malenu ruku, koja će se sećati svog detinjstva.
neovizant
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Облаци
Понекад пустим облаке да се поиграју мојим сликама.
Они се прво дуго баве сенчењем. Заклањају сунце на сто начина. Прате га све до сутона.
А када све утоне у мрак, они почну да се цеде.
Тја… Глуме водене боје.
А знам да плачу.
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Dr Todor Jovanović
Pre 20 godina govorio ono o čemu svet danas govori kao o otkriću!
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Majka Tereza je bila bezdušna kučka
Preteča Karli Fiorine i lažnih video snimaka organizacije "Planirano roditeljstvo" bila je Blažena Tereza od Kalkute. Zahvaljujući propagandi Katoličke crkve, nju danas pamtimo kao modernu sveticu, ali istorija otkriva drugu priču.
Katolici već generacijama unazad odbijaju ove tvrdnje. Danas i crkva i vernici obožavaju Majku Terezu. Smatra se da je oko 300,000 ljudi bilo prisutno kad je Papa Jovan Pavle II u Vatikanu objavio njenu beatifikaciju - prvi korak ka kanonizaciji, posthumnom proglašavanju osobe za sveca.
Pre nego što je umrla 1997. godine, ova časna sestra je sagradila kult sledbenika tako što je otvorila 517 misionarskih ispostava, mahom u Kalkuti, glavnom gradu savezne države Zapadni Bengal u Indiji. Ipak, bar dve decenije unazad, optužbe za finansijske malverzacije i medicinsku korupciju prate Terezine misionare. Serž Larive i Ženeviv Šenard sa Odseka za psihoedukaciju Univerziteta u Montrealu, uz Karol Senešal sa Univerziteta Otava, izdali su 2012. studiju u kojoj se opisuju Terezini zločini: doktori koji su posetili njene misionarske centre otkrili su da je trećina pacijenata „ležala na samrti prepuštena sama sebi."
Isti autori navode da su doktori ustanovili manjak medicinske nege, hrane, i sredstava protiv bolova, iako je Tereza u te svrhe prikupila milione dolara. Slate takođe otkriva da, uprkos tonama novca upućenim Terezi, njeni hospisi nisu izgledali ništa bolje u vreme njene smrti nego u vreme osnivanja. Od sopstvene bolesti, Tereza se lečila u kalifornijskim klinikama. Stanje u ovim misionarskim centrima je bilo toliko loše da su ih svedoci poredili sa fotografijama „nacističkog koncentracionog logora Bergen-Belsen."
Kristofer Hičens kaže da je u odgovoru na ove optužbe Majka Tereza izjavila da „treba naći lepotu u siromasima koji prihvate svoju sudbinu, koji pate kao Hrist na krstu. Svet mnogo toga dobija od njihove patnje."
Ako je nekoga Tereza zaista želela da poštedi patnje, bili su to fetusi. Njujork Tajms prenosi njen govor na dodeli Nobelove nagrade u kom je kritikovala abortus: „Ja smatram da su najsiromašnije nacije sveta one u kojima je abortus legalan. Zločin protiv nerođenog deteta je najveća pretnja miru u svetu danas." Istraživanja su pokazala da se abortusi dešavaju podjednako često u zemljama koje ih zakonski zabranjuju i u onima u kojima su legalni. Sa druge strane, žene 34 puta češće umiru pri abortusu u zemljama u kojima je zabranjen.
Tereza je 1994. godine posetila Vašington da bi održala govor na molitvenom doručku pred Bilom Klintonom i Alom Gorom. U izlaganju je insistirala da je borba protiv abortusa podjednako važna kao i borba protiv gladi među decom. „Mnoge ljude veoma brine sudbina dece u Indiji, kao i one u Africi, od kojih mnoga umiru od gladi, i tako dalje. Mnoge ljude takođe brine nasilje u ovoj velikoj zemlji, Sjedinjenim Američkim Državama. Lepo je što ih sve to brine. Ali veliki broj tih ljudi nije briga za milione i milione dece koju njihove majke svesno ubijaju. To je danas najveća pretnja miru – abortus, koji u ljudima izaziva tu vrstu slepila."
Iste godine, novinari Kristofer Hičens i Tarik Ali objavili su dokumentarni TV film pod naslovom „Anđeo pakla" koji se bavi Majkom Terezom. Hičens tvrdi da je ona „demagog, mračnjak, i sluga svetovnih moćnika," te da radije osuđuje abortus odnosno kontracepciju nego što pomaže siromašnima. Kako navodi Vašington post, film takođe opisuje Terezina bliska prijateljstva Čarlsom Kitingom, umešanim u ekonomsku krizu devedesetih godina, kao i sa Žan-Klod Duvalijeom, diktatorom sa Haitija koji se pod nadimkom Papa Dok proslavio po otmicama i mučenju. Iako su njeni misionari ostali bez sredstava, Hičens tvrdi da je Tereza primila novac od navedenog dvojca koji je upropastio živote hiljada, ako ne i miliona ljudi.
Tokom decenije koja je usledila, Majka Tereza je nastavila da ohrabruje zemlje i političare posvećene opasnim, zastarelim moralnim normama. U Irskoj je podržala glas protiv novog zakona koji je 1995. legalizovao razvod braka, a godinu dana kasnije se zahvalila Bobu Dolu na odbijanju zahteva za izvršenje kasnih prekida trudnoće. Kad je postalo popularno nositi AIDS trake, hvalila se o pomoći koju pruža obolelima – iako je prezirala kondome koji su mogli da spasu bezbroj života. To da se ova potencijalna buduća svetica u isto vreme borila protiv side i protiv kondoma ne bi trebalo nikog da iznenadi, imajući u vidu koliko često je demonstrirala teško licemerje.
By Mitchell Sunderland
decembar 19, 2015
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
***
Kada sam izašao da je potražim, nju je Daljina oterala od mene, Gradovi je sakrili, Ulice su postale krive i beskonačne. Treba mi da odem odavde.
Kada sam želeo da je vidim, sreo sam je na 162. stranici neke knjige, u bulevaru Bomarše, u Parizu. Ujutru sam izašao iz stana kako bih je video. Rekla mi je da dođem u kafe Merci Used Book. Sedela je do polica sa knjigama, pila je čaj iz velike šolje. Dočekala me je sa velikim osmehom i jakim zagrljajem koji govori dopadaš mi se. Pita me gde sam do sad, odgovorih joj da sam doručkovao i da sam došao biciklom jer je gužva u saobraćaju. Dodirnula me je usnama. Njen poljubac je zaustavio Pariz. Jutro je prestalo da teče. Sve reči iz knjiga koje su se nalazile u rukama gostiju bile su ljubomorne na taj trenutak.
- Dopadaš se i ti meni - rekoh joj.
Kada sam želeo da budem srećan, ona i ja smo šetali ulicama Venecije. Venecija je mala za nas dvoje. Kratko smo se zadržali. Nju sam sreo u drugoj knjizi u prvom poglavlju na prvoj stranici. Otišli smo u Veronu na pizzu u nekom jeftinom restoranu, potom smo otišli u Firencu. Opet me je ljubila. Ovog puta na Trgu Piazza della Signoria. Niko nas od prolaznika nije primećivao, niko nije rekao da ona nije za mene niti da ja nisam za nju. Voleo bih te svaki dan isto. Dani bi bili ljubomorni kada bih te sledeći dan voleo više od juče.
- Ti si moja stvarnost koju sam sanjala! – govori mi s osmehom.
Koraci nas vode do Neptunove fontane. Smeješ se. – Slikaj me – kaže mi. Uzima me za ruku i vodi me u galeriju Ufici. Umetnost joj zavidi na lepoti.
- Ti si moja sloboda! – njene reči odzvanjaju u zagljaju.
- Stalo mi je do tebe! – govori mi.
Voleo sam je opet u drugoj knjizi koju ponovo čitam. Gledali smo se u svakom poglavlju. Uzdahe i izdahe sam joj slušao tek od devedesete stranice. Zaljubio sam se u Ljoret de Maru, u Španiji, negde na početku knjige. Sati su se pretvarali u dane, a dani u nedelje. U Njenim očima su se smestili svi okeani.
- Srećna sam sa tobom, znaš? – govori mi dok hodamo jedno pored drugog po pesku.
U sledećoj knjizi odlazim u Halštat. Ona je takođe u tom selu. Zajedno smo pobegli buke da se volimo u tišini. Tmurni oblaci su ljubomorni na njen osmeh.
- Želim da zauvek ostanem sa tobom ovde - govori mi tužno kao da zna da uskoro privodim čitanju.
Reči u knjigama su sastavljene od naših svetova.
Stranice su budile život,
poglavlja su oslikavala ono što u stvarnosti nismo - mi.
Izašao sam da je potražim. Nju je Daljina oterala od mene, Gradovi je sakrili, Ulice su postale krive i beskonačne.
Treba mi da odem odavde.
Дабетић Иван
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Alhemičari
Nada, vjera, sudba… tri strane istog novčića. Dobro de, skoro pa istog. Tri imenice sa potencijom glagola. Tri radnje od kojih se nešto izuzetno očekuje. Uz njih se lakše čeka, baš onda kada u krvi i zenicama nemaš više strpljenja. Kako ih objasniti? Nešto su neodredivo, ali duboko osjećajno, poput kakve fizičke i duševne energije koja oplođuje, uzdiže i hrani. Zahvaljujući njima pojedinac se osjeća kao da pripada elegantnoj i mirisnoj cjelini što lebdi iznad svemira – koje se istovremeno plaši, kojoj se zdušno klanja i koja ga hrabri. Uzdaš se da će jednom da te uzme u zgrljaj i kaže “sve si uradio kako treba, i sve će biti u redu od sada… od sada pa do kraja dana ja ću biti na tvojoj strani”. U nadu se upleka vjera što je nosaš u najmanjim džepovima – sve što treba je da ih sudba pogura. I bude li zbilja tako? Da li je zapravo bitno ako se i ne desi? Zar nije važan put… ne toliko sama destinacija?
Da ih nema, da ih ne prizivamo – ne bi bili osposobljeni za život. Opirati se nadi, vjeri, sudbi znači odsjeći dio sebe, osiromašiti sopstvenost. U svijetu, među ljudima koji ne posjeduju kapacitet za vjerovanje naprosto se ne bi moglo disati. Duhovno bi umrli… fizički bi opepeljili. Nosali bi podočnjake zadebljale od nepruženih pogleda.
Nada nije samo iluzija… ona je i terapija. Vjera nije samo tihovanje… već i učiteljica. Sudba nije samo zacrtano… ona je i opravdanje za toliko toga. I da, sve su one laži… Ali nađi mi onoga koji može da utvrdi da laž nije samo prečišćena verzija željenog poretka. Ljepota kod izmišljotine je upravo ta njena kopilna priroda – pritajena zera koju nosi u sandalama, klica što je kadra da se jednog lijepog sata rasklija. I onda se desi da logika imaginarnog prodre u svijet razuma. Tada možeš reći, dogodila se alhemija!
Kada ste prvi put čuli za nju, rekli su da je to pokušaj da se od jeftinih materijala stvori zlato. Međutim, ćutali su da je imala još jedno značenje… alhemija je tu da materijalni svijet prevede u duhovno stanje. Nauka je dokazala da se zlato zbilja može dobiti pri kombinaciji više elemenata pri akligenezi… samo što je postupak i dalje neisplativ. Ostalo je da se dokaže kako je čovjek kadar drugoj evoluciji… samo mu još zadnjica i želje za nepotrebnim stvarima zatežu mozak ka zemlji. Jer, vještina leta nije samo u mehanici letenja, već i u sposobnosti da poletiš… da zamijeniš tvrdo sa prozračnim; da odustaneš od onoga što ti se čini neophodnim. Dok se nekoć vjerovalo da će se do zlata doći kombinacijom žive i sumpora, za alhemiju unutar čovjekovog bića se zadržalo da su neophodne nada, vjera i sudba. Ija Ovim (mudarac što starao nije) rekao je da će do alhemije u čovjeku doći kada se vatra i voda pomire. Jer, kako izusti, ta dva elementa su roditelji vjeri i nadi. Pa, poštovana sveznalice sa samotnog ostrva tako se dogodilo – rečeno se ostvarilo… rodio se alkohol. Rakija ostvaruje sintezu vode i vatre kojoj se stremilo. Zvali su je vatrena voda, voda koja plamti. Njome gorimo i gasimo žeđ, vlažimo i palimo jezik… rasplamsa se na najmanju iskru, a zaledi se ako se zimom hladi. Rakija grije grudi, a onaj koji joj robuje, uz njenu pomoć sabira na hiljade intimnih čula i dopušta sebi da sabije logiku kako bi u lobanji napravio mjesta da nada i vjera dobauljaju unutra. Zato je sudba pijandura tako prokleta… piju da bi vjerovali, i znaju nešto što drugi ne bi znali… da se nada zapravo prva udavi. Zato su pijanice istinski alhemičari.
* * *
Niste čuli, a i niste od onih koje takve stvari zanimaju… ne krivim vas, ali mene ponesu i razvale. Naime, ovih dana, nekoliko raznobojnih lica dah je ispustilo dok su pejzaže od inja posmatrali pijani… Sreo sam čovjeka kom su dronjke klali vjetar i kiša, a koža zaudarala na rakiju… njemu je to samo bila haljina koju je nosio dok bi pijan plesao sa srećnim mislima. A onda ona žena kojoj su još tragovi na licu kazivali da je nekada bila previše lijepa… ta je pila da bi razumjela zašto je sirota i napuštena, pila je da bi u nešto raskošno vjerovala. I Toma… Tomo je bio divna baraba. Nije umio da radi, sem da slika… a ko uopšte želi da kupi slike ako nema kataloga. On je iskreno gutao svaku vodu što u sebi vatru ima – uz njenu pomoć je iza očiju otvarao sopstvenu galeriju. Bio je kustos u snu od neispunjene sudbe, drugi su mislili da je u košmaru. Sve troje su preminuli kao po dogovoru… vani, na hladnom, ali magično opijeni tečnom nadom. Zaledili su im se prsti, skorčali kapci… samo su osmjesi ostali. Ne brinite, nada, vjera i sudba su preživjele. Samo ih sada nose drugi neznanci.
Hvala vam na svemu, dragi moji alhemičari. Čekanje se isplatilo, sada ste slobodni.
Milisav S. Popović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
ISTI JE UKUS CIGARETA
Nedeljom ti se javljam. Okrećem suzama leđa. Plačem otpozadi. Nedeljom zloupotrebljavam to što ne mogu da zaspim. Pišem ti. Neverovatno je to da odgovaraš. Ćaskamo. Još nam samo fali kafa. Spontanost da se ne zna da smo godinama ćutali.
Nedeljom – svaki povučeni dim ima ukuse onih kada si otišao. Nedeljom sve i da si tu ne znam da li bih htela da se vratiš.
Mnogo toga ti i prećutim.
Ne znam da li si štošta prećutao i ti.
A rekla bih ti.
Rekla bih ti da mi je žao što jednom nisam znala kako treba da te volim; što sam te volela sebično. Podsetila bih te da je to nadasve ljubav bila. Dala bih ti možda da pročitaš „Eutanaziju osećanja“. Posvetila bih ti Zbornik. U strahu iškrabala tvoje ime uplašena time koliko su moji međuredovi jasni. Ipak ne bih ti dozvolila da nabasaš na Lolu koja je volela jer te Lola i sad voli. Što krije i već satima, pri samom početku, duž ćaskanja, prećutkuje.
Dala bih ti nedeljom sve moje reči. Al’ ja s rečima umem samo kada ostanem sama. U dvoje, znam da su moje reči tempirana bomba. Zato ćutim. Dok pitam kako si – sve ti prećutkujem.
I ne znam. Ja stvarno ne znam da li je pod tvojim „šta radiš“ nekoliko tuga leglo, ostalo, bilo. Od žalosti i kajanja naziru se samo o istima slutnje.
Sve su nam reči svedene. Odevene zatočeništvom.
Samo je moje srce puno praznina.
U rupama.
Na nosilima.
I ćaskamo.
Gluva za sve što imam da ti kažem.
Gluv za sve to ostaješ i ti.
Naše su reči neobavezne. Nesigurne kad treba da se iskažu. Planirane.
Ćaskamo – ne čuje se sreća.
Ćaskamo na kratko.
Više ne o avionima, čekanjima, nestrpljivosti. Ne o noćima. Ne skupa.
I fali nam…
Fali nam samo kafa da utvrdimo povezanost koja landara daleko iza nas. Pocepana i bedna.
Fali da ćutimo – da niko od nas ne izgovori ništa o svemu od juče.
Zato i ućutimo.
Nadano, iščekivano. Odjednom za mene bolesno.
Zato i kad ućutimo…
Zato i sad sve moje cigarete, popušene u mraku jedva satrete tišine, imaju ukuse onih kada si me jednom ostavio.
Elena Ederlezi
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
SRBIJA
Možemo da se sprdamo sa Srbijom koliko hoćemo, mi smo bar duhovit narod koji je vazda umeo da od skoro svega napravi dobar vic; možemo da sa zgražanjem komentarišemo naše pojedinačne i kolektivne nesavršenosti, možemo da kukako na ovih poslednjih 26 godina samoće, na bedu, siromaštvo, loše vesti koje nas spopadaju odasvud – poznato je da niko ne može toliko da kritikuje Srbiju kao mi sami –( a takvi smo, ruku na srce i prema sopstvenoj deci )– uvek imamo neku primedbu, i teško da ćemo ikada biti zadovoljni. Ali, umemo i da je nesebično branimo kad nam je neko napada – sve ono što najviše kritikujemo, najstrašnije ćemo braniti: i neshvatljivo izlokane puteve, ali je zato priroda fantastična i lepša nego u Švajcarskoj! I musave krave – ali bar nam je zato mleko zdravo! I krive tarabe, ali je zato srpsko selo autentično! I automobilske gume i gigantske konzerve marmelade pretvorene u žardinjere po dvorištima – ali smo zato mnogo kreativni! I nepoorane njive, ali bar ne sejemo GMO seme! Srbija je velika tajna, a ljudi koji u njoj žive – još veća.
Za doček Srpske Nove godine, bila sam sa drugaricama van Beograda. Lep restoran, dekorisan sa merom i ukusom, sjajna muzika i ne preglasno ozvučenje, ugrejano i opušteno. Red zabavnjaka, pa zatim red biranih, odličnih narodnjaka. Mlada pevačica divnog glasa, lepa kao Brižit Bardo, obučena moderno i ni malo provokativno, nosila nas je svojim pesmama kroz vreme i prostor. Za susednim stolovima veća društva i parovi. Dobra vina domaćih vinarija. Ljubazno osoblje. Za našom trpezom, ovali fantastično aranžirane, i nestvarno ukusne hladne zakuske, a zatim i grilovani koziji sir. Hlepčići sa susamom i lanom, nekoliko vrsta različitih proja.
Dok pijuckam vino i pevušim, na tren moju pažnju zaokuplja kelner koji za susedni sto, za kojim sedi veće društvo, donosi večeru. Veliki četvrtasti tanjiri, sa savršeno složenom večerom, ukrašeni zelenom salatom i radičem, kao bilo gde na svetu, samo malo bogatije (jer poznato je da se kod nas u restoranima nikada nije štedelo na porcijama!!!). I meni skoro da su krenule suze: palo mi je na pamet kako Srbija, i pored svega, nije odustala od života. Kako se ne da. Taj konobar, sa tim četvrtastim tanjirima koje uglađeno spušta na sto za kojim sede divni, lepi ljudi iz tog mesta, tamo negde, dvesta kilometara od Beograda, van turističke sezone, taj trud da bude isto kao u bilo kom pristojnom restoranu u svetu (samo malo lepše, veselije i životnije) to me je oborilo, uz one dve čaše crnog vina iz domaće vinarije.
Hm, istina je da je Srbija mnogo lepša iz moje vizure, od svega što nam prikazuju na televiziji, i istina je da su nam putevi katastrofa, i da smo mnogo siromašni i da nam je potrebno toliko toga, ali četvrtasti tanjiri i vinske čaše od finog stakla, stolnjaci, salvete od damasta i trud tog gazde da bar u svojoj kafani napravi Srbiju kakvu sanja, potpuno su me razgalili.
Pošto, šta god radili, svaki put kad se potrudimo da to uradimo kako najbolje umemo, mi ovu našu lepu, ali ojađenu zemlju, činimo boljom.
Mirjana Bobić Mojsilović
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 7 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
