|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Београдска љубавна…….
Ходао сам дуго мрачним тунелом ка светлу све док нисам угледао њене очи.
Њено име је састављено из три слога. Мирисала је на зелени орбит. Била је то једина жена без сенке.
У њеним очима сам угледао свој лик.
У даљини су треперила светла одбијајући се о белину њеног осмеха,
таласи тонова су миловали њену плаву косу а ја сам седео крај ње додирујући је лагано и радовао постојању.
Било је то сасвим необично вече.
Напољу ледено а крај њеног срца врело.
Тај тренутак ће трајати вечно.
Да само знаш колико ми недостајеш?
У тим очима сам видео свемир.
Волим те зато што си своја!
Нестајем, одлазим у плаветнило неба где ћу се растопити у боју која ће пасти као кап на твоју косу сливајући се низ чело,
крај ока до твојих усана.
Помислићеш да је то киша а то ћу бити ја!
Ноћ ће прекрити град својом тмином а ја ћу лебдети на небу као звезда и осветљавати пут којим ходаш.
Препознаћеш ме по раширеним рукама, осмеху и очима из којих ће исијавати радост.
Мирослав Љ Ранковић
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
NIKO NE VOLI DEBELE PESNIKE
Niko ne voli debele pesnike
oni čitav život provedu sa smeškom
a sve te istine njihove poezije
kod njih su dospele kosmičkom greškom
O samoubistvu pišeš u sitne sate
kažeš da rveš se sa strašnim bolom
čemu to kad ti si sposoban brate
da se ubiješ jedino holesterolom?
Rodoljubive si mi pesme šaputao
za domovinu bi stao pred streljački duvar
priznajem, metke bi možda i gutao
jer si u vojsci sve vreme bio kuvar
Za komičnu rimu baš imaš duh
satirik si veliki za pet minuta šarma
u tvojem telu je sve manje mesta za duh
jer su ti u glavi jedino gulaš i sarma
Dva stiha za veče uporno spremaš
tvoj haiku ruši poput tajfuna
za duže forme vremena nemaš
jer su ti usta večito puna
Zovu te Obilićem deseterca
misliš heroj si kome ne treba vid
a nisi bio blizu ni šesnaestreca
u fudbalu te biraju samo za živi zid
Pišeš o onoj koja ti srce na prevaru uze
plačeš za njom toliko da je to bruka
i na trenutak ti poverujem da su to prave suze
ali onda se setim da su u stvari od crnog luka
Niko ne voli debele pesnike
oni čitav život provedu sa smeškom
a sve te istine njihove poezije
kod njih su dospele kosmičkom greškom
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Nazad, u sve ono, odakle nikada nije ni otišla
Stalno se žali kako nije upoznala nikoga.
A da li je dala šansu nekome da je upozna?
Godinama se nada nekome, potajno traži, željna ljubavi i pažnje, a kada se neko pojavi, postavlja neprobojni zid, nakon koga i najuporniji odustaju.
Kako dopreti do nje?
I da li ima smisla truditi se?
Ona ima sve ono što treba da ima jedna devojka, i mnogo više.
Ali ne i sposobnost da se prepusti nekome, da se daje i otvori.
Još uvek je mlada, ali dolaze i mlađe…
Još uvek je lepa, ali dolaze i lepše…
Još uvek, još uvek, još uvek, ali ni to “još uvek” neće trajati večno.
Ubeđena je da niko nije dovoljno dobar za nju, a onaj, koji jeste, još nije naišao.
Možda i jeste, samo što ona to ne zna, jer sve što je mogla odgurala je od sebe.
Plaši se da je ne povrede, i ostave, htela bi sve da drži u svojim rukama, zato je toliko dugo i sama.
Ima nešto posebno u njoj, to je sigurno. Koga bude zavolela, daće mu puno, i mnogo više nego što taj neko može da zamisli. Preko njega će želeti da nadoknadi sve propušteno.
Taj srećnik može da bude bilo ko. Možda neko potpuno pogrešan, neko, ko se samo našao tu i iskoristio njenu potrebu, a možda i neko pravi, neko, ko je stvarno zaslužuje.
Ona ima strah od otvaranja, definitivno.
Priča da bi pričala, sluša da bi slušala, a niti priča ono što misli, niti čuje ono što drugi kažu.
Isuviše je mažena i pažena, isuviše prepuštena svojim fantazijama, i sve je to, odjednom, nestalo, naišao je realni svet, realni ljudi.
I šta sada?
Nesnađenost, nesigurnost, skrivanje, nespretno spuštanje na zemlju među ljude od kojih je toliko puta želela da pobegne daleko, što dalje.
Pružio sam joj ruke jednom, odbila me je.
Pružio sam joj ruke još jednom, odbila me je ponovo.
I odbiće me još puno puta, znamo to oboje.
Pitanje je samo, koliko će mi dugo biti zanimljiva?
Pitanje je samo, koliko će još dugo drugim muškarcima biti zanimljiva?
A kada popularnost prestane?
Kada sve one karte kojima sada igra preuzmu drugi?
Šta onda? Gde? Sa kim?
Najverovatnije nazad u svoju samoću.
Nazad, u sve ono, odakle nikada nije ni otišla.
Stefan Simic
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Gospođa Mila Alečković, profesor kliničke psihologije i filosofske antropologije u ovoj emisiji govori pre svega o tome da li se u celom svetu na vlasti nalaze psihopatološke ličnosti i zašto na srpskoj političkoj sceni vladaju mediokriteti?
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
SNEG
Slušam noćas škripanje snega ispod mojih cipela
i mislim kako je to poslednji zvuk koji bih voleo da čujem kad budem odlazio sa ovog sveta.
Ne, ja nisam rođen za mandata Snežne kraljice.
Moj rođendan je u septembru, kada se jedu trešnje, razvijaju filmovi sa letovanja i polazi se u školu.
Ipak, prostom matematikom, oduzimanjem devet meseci lako se shvati da smo svi mi septembarci novogodišnja kolateralna šteta.
Deca ljubavi...
Ljubavi prema vinjaku i šampanjcu, koja se desila jedne šašave noći kada je sve izgledalo moguće.
I zato nosim ja mraz duboko u svojim kostima
u duplom dnu mojih vena
Svi slikari sveta imaju fobiju od belog platna
zato ga nabadaju rogovima svojih kičica
žele da ga što pre proburaze mačem od svoje četke
i definišu
Instant Frojdovi kažu da kad januar pretvori čitav naš svet u belo platno
svi mi postajemo slikari
čistimo sneg sa ulica da ne bi zauvek nestale ispod njega
pravimo Sneška Belića da bi smo pored sebe imali čoveka
zidamo tvrđave da bi putnik namernik u ledenoj oluji znao da nije sam
i valjamo se po snegu da bismo ostavili trag
i znali da smo postojali
Ako im poverujem u sve to, šta da kažem ja?
Ja koji odavno ne čistim sneg u mojoj ulici
sneg sa kola, krova niti oluka
ne čistim sneg sa prozora pa čak ni sa televizora
sve što radim po snegu je to što u njemu ispisujem slova Tvoga imena
i jedno srce umesto tačke
ili je možda tvoje ime već ispisano svuda oko mene
pa ga sneg samo raskrinkava
i pokazuje jasno svima ono što ja uvek vidim
ako je sve to tako, šta treba da pomislim?
Da si Ti u stvari poslednja odbrana mog sveta
pred armijom pahulja i tihog nestajanja?
Da su slova tvoga imena i srce na kraju umesto tačke
jedino što moj svet razlikuje od ledene pustinje
u koju se vraćam ako te ne bude bilo?
Slušam noćas škripanje snega pod mojim cipelama
i razmišljam kako bih voleo da to bude poslednji zvuk koji čujem
pred odlazak sa ovog sveta
ali ne zvuk koji dolazi pod mojim cipelama
već onaj koji prave tvoja mala stopala
koja uporno čujem kroz sve zidove ovoga sveta
koje slušam kako marširaju po mom otiraču
i stresaju sav sneg koji je život zapatio u u mojim očima
i govore mi Morzeovom azbukom -
Hej! Pobedili smo!
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
*** Kada sam izašao da je potražim, nju je Daljina oterala od mene, Gradovi je sakrili, Ulice su postale krive i beskonačne. Treba mi da odem odavde. Kada sam želeo da je vidim, sreo sam je na 162. stranici neke knjige, u bulevaru Bomarše, u Parizu. Ujutru sam izašao iz stana kako bih je video. Rekla mi je da dođem u kafe Merci Used Book. Sedela je do polica sa knjigama, pila je čaj iz velike šolje. Dočekala me je sa velikim osmehom i jakim zagrljajem koji govori dopadaš mi se. Pita me gde sam do sad, odgovorih joj da sam doručkovao i da sam došao biciklom jer je gužva u saobraćaju. Dodirnula me je usnama. Njen poljubac je zaustavio Pariz. Jutro je prestalo da teče. Sve reči iz knjiga koje su se nalazile u rukama gostiju bile su ljubomorne na taj trenutak. - Dopadaš se i ti meni - rekoh joj. Kada sam želeo da budem srećan, ona i ja smo šetali ulicama Venecije. Venecija je mala za nas dvoje. Kratko smo se zadržali. Nju sam sreo u drugoj knjizi u prvom poglavlju na prvoj stranici. Otišli smo u Veronu na pizzu u nekom jeftinom restoranu, potom smo otišli u Firencu. Opet me je ljubila. Ovog puta na Trgu Piazza della Signoria. Niko nas od prolaznika nije primećivao, niko nije rekao da ona nije za mene niti da ja nisam za nju. Voleo bih te svaki dan isto. Dani bi bili ljubomorni kada bih te sledeći dan voleo više od juče. - Ti si moja stvarnost koju sam sanjala! – govori mi s osmehom. Koraci nas vode do Neptunove fontane. Smeješ se. – Slikaj me – kaže mi. Uzima me za ruku i vodi me u galeriju Ufici. Umetnost joj zavidi na lepoti. - Ti si moja sloboda! – njene reči odzvanjaju u zagljaju. - Stalo mi je do tebe! – govori mi. Voleo sam je opet u drugoj knjizi koju ponovo čitam. Gledali smo se u svakom poglavlju. Uzdahe i izdahe sam joj slušao tek od devedesete stranice. Zaljubio sam se u Ljoret de Maru, u Španiji, negde na početku knjige. Sati su se pretvarali u dane, a dani u nedelje. U Njenim očima su se smestili svi okeani. - Srećna sam sa tobom, znaš? – govori mi dok hodamo jedno pored drugog po pesku. U sledećoj knjizi odlazim u Halštat. Ona je takođe u tom selu. Zajedno smo pobegli buke da se volimo u tišini. Tmurni oblaci su ljubomorni na njen osmeh. - Želim da zauvek ostanem sa tobom ovde - govori mi tužno kao da zna da uskoro privodim čitanju. Reči u knjigama su sastavljene od naših svetova. Stranice su budile život, poglavlja su oslikavala ono što u stvarnosti nismo - mi. Izašao sam da je potražim. Nju je Daljina oterala od mene, Gradovi je sakrili, Ulice su postale krive i beskonačne. Treba mi da odem odavde. Дабетић Иван
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Provetravanje duše
Provetravanje duše je dosta bitno.
Ustati iz kreveta. Otvoriti prozor. Čuti grad.
Otići u kuhinju. Otvoriti vrata terase. Proveriti da li je čuvarkuća živa, nisi je videla 7 dana.
"O njoj ne moraš da vodiš računa. Ona sama brine o sebi."
Živa je, to mi se sviđa.
Popiti vode. Mnogo vode popiti.
Ne gledati Fejsbuk. Manje gledati Fejsbuk.
Zagrliti psa.
Obuti cipelu. Odupreti se porivu da izuješ cipelu i vratiš se u krevet. Obuti i drugu cipelu.
Izaći na Kej.
Videti čoveka s dobermanom.
Videti kako tvoj pas preskače leđa dobermanu.
Videti kako doberman ne zna gde će sa sobom.
Videti kako se sila zabunila pred naivnom vedrinom.
- Je l ženka?
- Mhm.
Ne otvarati usta, klimnuti glavom. Ne brinuti da će se neko ljutnuti što ti se ne čavrlja. Ne brinuti.
Vratiti se u stan. Odabrati knjigu. Čitati. Na silu. Inače ništa na silu ali na silu čitati. Posle će ti biti milo. 6 stranica - 6 stranica.
Al' čitati.
Prihvatiti poziv.
Izaći na balkon kad padne mrak. Zvižduckati. Još zvižduckati. Etu Džejms zvižduckati.
Disati.
Napipati setu u mraku.
Ne terati setu.
Zvižduckati sa setom.
Provetravanje duše je dosta bitno.
Staša Vukadinović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Barut
Samo sa jednim ogoljenim ramenom
ti si ubila više ljudi nego što je stradalo u ratovima i od posledica kolere,
uspešno sproveden genocid perverzno čednom lepotom
kao presedan u nama poznatoj istoriji vojevanja,
logor u grudima je spaljen do temelja
nema tu preživelih i celih
svi su iskasapljeni i raštrkani po blatu
iz njihovi trupova rastu dudovi i poeme
reči obojene u modro crveno
pogrbljeno se dižu iz zemlje,
sa grana se viju zastave od izrešetanih vojničkih bluza
dok ispod njih orkestar sačinjen od preživelih pukovnika posmrtni marš svira,
sa brda iznad topovi tuku
toliko se ni prilikom desanta na Normandiju nije pucalo
čak se i nebo zgrozilo od toliko baruta i dima,
buduća pokolenja vojnih analitičara i istoričara
još pre rođenja čupaju kose - na Vest Pointu se zbog tebe osniva posebna katedra,
uzalud i bespotrebno,
bojeva jačina tebe i taktika kojom si dovela svet do uništenja
nikada neće moći da se objasni.
Stevica Rajčetić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
TRAGAČ
Na ekranu računara pročitah mejl koji sam primio:
Od: tragac@gmail.com
Tema: Moram nešto da ti kažem
Datum: 05. novembar 2025. 01.27
Za: hubibibi@gmail.com
Kopija: redakcija2@gmail.com
Zovu me Tragač, čovek koji je obavijen plaštom tajni sa izrazom starog anđela u kome je više naivnosti nego dobrote. Život je za mene bedna tamnica, nisam predodređen za svakidašnji, tipičan način života, jer sam bolećiv stvor bez budućnosti, pasivnog karaktera i krajnje sklon samoći.
Vreme provodim u traganju za Mestom Istine na kome zru uspomene i sećanja, gde ću biti junak svoje ispovesti i gde neću osetiti da se moj borilački svet ruši. U traganju, iznenada, bez ikakve najave, moju grozničavu aktivnost zamenila je neka vrsta zanesenosti. Prepoznao sam nedvosmisleni znak, znan samo meni i znao sam da sam došao na pravo mesto. Vidite, to je svet koji se ne može iščašiti, svet koji ne može ispasti iz sopstvenih zglobova. A ja postajem opčinjen tom opipljivom stvarnošću, čovek od akcije. Postao sam zadovoljan svim onim što mi nude misli života i suviše uzimam ozbiljno svoje životne namere. Tu ne mogu da zaplovim u neodlučnosti i nesigurnost i ne mogu da postanem čovek za žaljenje. Nema nemira, ne iskazujem svoj bes.
Ostavljam za sobom korake i ogrubele reči koje mi ne dozvoljavaju da se izgubim. Ponovo osećam životni žar, postajem svestan svojih predosećanja. Više ne tumaram kao duh po svetu nošen strujama svojih misli kojima nisam želeo da umanjim zlo. Ovde se moje postojanje graniči sa poezijom, a življenje predstavlja vez u umetnosti. Postajem čovek kakav sam oduvek želeo da budem sa unutrašnjom osom pravca i cilja. Gnev i pohota mi se ne mogu približiti, ne umeju da se popenju na moju životnu lestvicu, jer više nisam nesrećan i jadan. Zaboravio sam sva svoja razočarenja, žudnje za osvetom i moralnim stradanjem. Naučio sam da svaki svoj neuspeh dostojnom smirenošću savladam i nisam gospodar koji tone u blato. Imam lice, ja sam Tragač!
Zamirisa moje juče poput žute dunje na ormaru. Trgoh se, ispustih požutelu fotografiju u rukama. Na trenutak se zamislih. Nisam ja našao nikakvo novo mesto za sebe. Upao sam u đavolsku zamku života i odveden sam do vrata neprolaznosti sa kojih čitam svoj život unatrag.
Nekoliko puta sam pročitao mejl pre nego što mi je zazvonio mobilni telefon. Pogledah ekran. Neverovatno. Bio je to moj nekadašnji izdavač. Prekinuli smo saradnju pre pet godina, kada sam prestao da pišem. Javih se.
„Ne znam kako si ovo izveo, priča ti je opasna, mali.“
„I ja tebi želim zdravo. Znaš li uopšte koliko je sati?“, upitah ga mrzovoljno.
„A znaš li ti da ti je ovo najbolja priča do sada?“
„Nije moja, nisam je ja napisao.“, odgovorih nezainteresovano.
„Stvarno?“ Nasmeja se.
„Pogledaj godinu. Reci mi kako je to uopšte moguće da ja pišem iz budućnosti?“, rekoh ljutito. „Vidiš i sam da nam je mejl poslao neki Tragač.“
Nasta kratka pauza, a onda čuh odgovor: „To si ti, mali. Ako mi ne veruješ pogledaj šta piše na poleđini tvoje fotografije kraj računara.“
Ćutao sam. Besan prekinuh vezu. Uzeh fotografiju, izvadih je iz rama i pročitah napisane reči: „Imam lice, ja sam Tragač!“
Sandra Jovićević
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
ZAPLITANJE JEZIKOM: ĆUTI I GLEDAJ
Biće mu boginja,
U krevetu
Dok satkana od strasti,
Prelazi prstima, golicljivo,
po njegovim grudima.
Biće mu boginja,
Pod oblačnim noćnim nebom
Dok okupana uličnim svetlom,
Osmehom topi hladne ivice
Njegovog pogleda.
Biće mu boginja,
Sa glavom na njegovim grudima
Dok izgubljena između redova,
Čita mu kroz šapat stihove
Prve ljubavne pesme.
Biće mu boginja,
Sa rukom u njegovoj,
Dok ciča joj grize nos i obraze.
Volim zimu i miris zime. Znam da tamo negde stoje Alpi prekriveni snegom i čekaju februar da letim niz njihove padine. A ovaj decembar ni na šta ne liči, pogotovu ne na zimu – go, bez snega. Samo košava tutnji Beogradom.
Gasim cigaretu u pepeljaru – jedan, dva,… pet zgužvanih opušaka leže u pepelu. „Telefonski poziv nije nauka“, govorim sebi dok zatvaram prozor. Priznajem ovom decembru samo da je hladan. Prošlo je deset, ali sugaran sam da ne spava. Večeras niko ne spava. A možda je već uveliko u pripremama i nema vremena sa mnom da se „mlati“. Držim telefon u ruci i palcem prelazim preko brojeva… Zvoni već treći put. Verovatno je negde uveliko u nekoj žur…
– Halo!
– Hej… Tu si … Šta ima? Šta radiš?
– Hej… Otkud ti? Evo, sedim u stanu, čitam knjigu i razmšljam se koji maraton da počnem da gledam. Ti?
– Duvanim malo, znaš mene… Ne praviš nikakav haos večeras?
– A ne. Večeras je noć za odmor i hedonizam. Gde si se ti uputio večeras?
– Pa… Zato te i zovem… Ja ka tebi…
– Hmm..
– Mislio sam, ako nemaš pametnija posla, da ih zajedno nemamo.
Ćuti. Čujem je kako diše u slušalicu. Za ovih deset sekundi je verovatno već iskalkulisala sve moguće kombinacije. I treba da me iskulira, kad sam kreten, kad ne razmišljam na vreme. Zapravo, kad promišljam isuviše. Ona je uvek mogla da se prepusti u trenutku i da me ne pita ni za šta, samo da zažmuri i nestane sa mnom – u krevetu, u pabu, u Beogradu…
– Cimni me kad budeš ispred. Ne treba mi mnogo.
– Krećem.
Ona je jedina koja bi pristala na moje ludorije u ovo doba.
Navlačim duks preko glave, telefon i novčanik stavljam u džep, u hodu obuvam patike i sa stalka uzimam ključeve od auta. Beograd je pust. Volim kad je pust. Volim Beograd noću i zimi – mogu da jezdim gradom i da se ne obazirem. Tu sam, u njenoj ulici, vidim je kako čeka na uglu ispred pekare, cupka od hlanoće, u plavom kaputu sa velikim plavim šalom oko glave – u pravu je, baš je plava.
Videla je kako prilazim i potrčala ka autu kako bi što pre uletela unutra.
– Smrzla sam se! – udara me šakom po grudima – Gde si do sad?
– Gužva je u gradu.
– Marš tamo. Nema žive duše, a kamoli „g“ od gužve.
– Mogla bi da me zagrliš nekad pre nego što me udariš.
– Mogao bi nekad da ne budeš seronja i javiš se.
– Pa, evo, javio sam se.
– Posle koliko meseci. Aaaaaaaa! Šta ti je sa glavom?!
– Šta?!
– Ne pravi se lud! Gde ti je kosa?! Ubiću te!
– Hej, ne možeš samo ti da menjaš frizure.
– Ali…
– Hoćemo mi da provedemo veče na ovom parkingu ili ćemo ići?
– Kreći.
– Gde ćemo?
– Ti si mene zvao. Vodi gde si hteo.
Sedeli smo dugo u kolima, na brdu, i gledali vatromet. I smejali se. I pričali. Evo sad da me pita čovek od čega sam bežao – ne znam. Beograd na dlanu, ona i ja i njeno smejanje i njeno plavo – nisam mogao da poželim ovo u Novoj godini. Ovo se ne želi – ovo se desi. I nije mogla lepše da mi se desi.
– Prošlo je dvanaest.
– Vidim i ja vatromet.
– A da prestaneš da mi odgovaraš danas?
– Misliš juče? – pita me uz široki osmeh.
– Na sve ti imaš odgovor…
– Ovo je tehnički bilo pitanje.
– Ćuti gledaj.
Tamara Luna Lav Naumović
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 8 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
