|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
CRNO PA SE NE VIDI
Boje, boje, boje. Kad ima svetlosti, ima i boja. Nedostatak svetlosti je mrak, odnosno crnilo. Zato se pitam, zašto smo, gde god da se okrenem, kud god da pogledam, obučeni u crno? Crni kaputi i jakne, crna obuća, tašne, crne helanke i čarape? I po danu, a pogotovo za veče. Izgledamo, kolektivno i pojedinačno kao pokisle vrane. Po slavama, prijemima, dočecima, u kafanama i kafićima, ljudi, a naročito žene, obučeni su u crno. I sama imam nekoliko crnih haljina, crnih sakoa, crni džemper i desetine crnih čarapa. K’o da smo svi, sačuvaj me, Bože, u žalosti.
Što bi rekao Čehov, „žalimo za svojim životima“. Malo nije normalno, priznaćete?
Ono jes’, što bi se reklo, crno pa se manje prlja, ili što bi rekla Leontina u onoj pesmi – „crno pa se ne vidi“, ali ipak!
Kad smo mi bili mali, crna boja nije postojala. Niko, osim popova i kaluđerica, nije nosio crno. Ni školske table nisu bile crne, nego zelene. U vreme kad se verovalo u svetliju budućnost sveta (ne samo u komunizmu!) žene nisu nosile ni crne čarape. Kaputi su bili u raznim bojama. U eri crno-bele trelevizije, svi smo bili u boji. Život je bio u boji. Crno se, da se ne lažemo, viđalo na sahranama i u dokumentarnim filmovima Živka Nikolića – babe po dinarskom kršu, udovice kao Irena Papas u filmu Grk Zorba, nosile su crno. Svi ostali bili su u boji. Danas i deci oblače crno! Sećam se kad su pre desetak godina u modi bili i crni tanjiri! Crni zidovi su danas vrhunac dizajn-šika, pa čak mnogi rado spavaju u crnoj posteljini!!!
U kulturi zapadne civilizacije, crno je boja žalosti, smrti, mraka i misterije. U viktorijanskoj Engleskoj, zbog žalosti kraljice Viktorije, crno, kao i kultura smrti i žalosti, bili su veoma popularni. Ali danas, zašto smo danas pristali da se zamračimo?
Ok, Koko Šanel – mala crna haljina kao simbol vrhunske i večne elegancije, ali što je mnogo – mnogo je. Pa ipak, uspeh, ozbiljnost, snaga i otmenost, povezuju se sa crnom bojom.
Čuvena slikarka Džordžija O’Kif govorila je da ima nečeg u crnoj boji, jer se u njoj čovek oseća nekako sakriveno. A Eduard Mane je rekao da crno nije boja. I u pravu je: Crno je odsustvo svetlosti. Ne kaže se slučajno crni humor, crni dani, ili crna udovica.
Rado bih obojila stvarnost, ali to je nemoguće. Zato, polazim od sebe: odlučila sam da u svoju garderobu vratim boje. Žutu i narandžastu, i crvenu i plavu. Bar marame, šaleve, bluze u boji. Nasuprot sumornoj otmenosti, nek stoji radosna nesavršenost. Jer, došla sam do zaključka da ako je istina da našu stvarnost oblikuju naše misli, koliko je tek istina da našu stvarnost oblikuju boje koje nas okružuju. Jedino što uvek možemo da promenimo je – sebe same.
Crnilo – stop!
Počeću od crvenog karmina.
Boja je boja.
Mirjana Bobić Mojsilović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Provod
Ko sme da stane na vagu?
Juce sam brojala sta sam sve unosila u sebe ovih dana.
Slano - ne znaju se kolicine, vec prema trenutnom osecaju: ruska, pileca, prebranac, riba, sarme, rolovani pileci karabatak, kupus salata, proja, salata od sira, peceni krompir, pita od pecuraka.
Slatko - tacno znam koliko i kada: 1mafin, 2 medene bombice, 4 vanilice (ja ih prvi put pravila, uspele, puna plehana kutija otisla, svi odusevljeni).
Pice - oko pola litra vina, 2 flase kisele, pola litra soka.
Vodu obicnu ne racunam.
Aktivnost - premestanje sa stolice u fotelju, sa fotelje na krevet...pa u krug. Znaci - nista.
Na nos mi izaslo i jelo i pice.
Kod mame za Bozic - nudilo "moras da mi probas, deco ovo vam je junetina, ovo prasetina... sve je mnogo lepo, nije masno zi'mi ti". A cesnica sto je lepa... Izvukoh dren. To mi jedino i treba.
Stanem jutros na vagu - dva kilograma. Dobro, nije strasno. Ne znam tacno gde su se udenula ta dva kilograma. Obucem brzo farmerke, one su mi najbolja vaga. Nista me ne steze. Dobro je. Ovih nekoliko dana u pizami ili trenerci ili u necemu na lastis, daju laznu sliku. Zato su farmerke zakon.
Prvih deset dana januara su rezervisani za provod. To se nekako podrazumeva. "Kako ste se proveli za N. godinu... kako ste se proveli za Bozic... kako se provodite ovih dana...?" Odgovori su slicni "Bilo je fino... Eto lepo, mirno... U krugu porodice..."
Ako je mirno i fino, to onda i nije neki provod.
Pred kraj proslog veka (kad sam bila mlada i luda), provod je znacio izlazak na bar tri mesta za jedno vece.
Bioskop, Kinic, pa Akademija. Koncert, Akademija, pa negde "sto radi posle 2h". Izlozba, Akademija, pekara....
Nesto planirano (Akademija) i jos nesto neplanirano.
Da ne podsecam da nije bilo mobilnih telefona.
Sedenje na klupici u parku, u skolskom dvoristu (iako smo skolu odavno zavrsili) - i to je bio provod.
Danas , kad odavno nismo klinci, provod se svodi na hranu i pice, da je bogato...
Postalo mi je dosadno to obavezno "jedenje".
Eh da ima neki klub za nas "malo starije", da odem da se izdjuskam, da se istresem, da dobijem upalu misica... da se provedem.
Evo vec dva dana za dorucak umutim sa jogurtom: dve kasike ovsenih pahuljica, dve kasike mekinja, jednu kasiku lanenog semena i kasiku dzema od kajsija.
Da se odmorim od provoda.
Gorica Nesovic
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Dama
Nisam romantičan na način na koji ti misliš da jesam. Ne volim sve što misliš da volim. Niti odlazim tamo gde se tvoje cipele na štiklu čuju.
Nego, nisam romantičan na taj način.
Zapravo i mrzim romantiku, koju ti poznaješ, iako te moje reči uveravaju u suprotno.
Moraću da te razočaram, ali radije bih se u oktobru u ponoć smrzavao sa tobom na nekoj klupi dok jedemo sendviče.
To je za tebe glupo, je l' da?
Znam, ti nisi takva.
Ti si dama.
Znaš, Damo, nisam romantičan na taj način koji ti očekuješ od mene.
Pre bih sedeo na krovu zgrade u bilo koje doba dana ili noći.
Vremenske neprilike bivaju ignorisane.
Grickali bismo semenke. Ili, štaznam, pili bismo pivo iz dvolitre.
Da, damo, tebi to ne predstavlja luksuz. Ti ne voliš krovove zgrada.
Osim ako nisu restorani.
Ne želim da te razočaram, ali nisam romantičan na tvoj način.
Ne volim da kupujem niti da poklanjam ruže, karanfile, lale, niti bilo koje drugo cveće koje će brzo uvenuti.
Poklonio bih ti kaktus, na primer, al' to ako te baš volim.
Poklonio bih ti i džemper, ili jastuk.
Mogla bi obući džemper i spavati na jastuku i, da mirišeš na mene.
Ali ti voliš markirano i šareno. Ti ne želiš to.
Nisam romantičan da te vozim kolima po brdima gde svetlost grada obasjava restoran u kojem sedimo i dosađujemo se među gomilom dosadnih ljudi koji su došli iz jednog razloga - da gledaju u svetlost grada umesto da se dive svetlošću tvojih očiju.
Zapravo, ja nemam kola.
Na brdo bih išao danju, biciklom.
Ne znam šta lepo vidiš u toj blještavoj svetlosti?
Odveo bih te u jedan od tramvaja, znam, oni su ti mnogo prljavi, damo, ali, tramvaji su lepi.
Seli bismo u jedan, kupili piva i vozili bismo se po celom gradu.
Nisam romantičan na način koji ti želiš.
Ne volim kafiće.
Niti centar grada, iako je prelep.
Radije bih koračao sa tobom, damo u štiklama i, upoznavao bih ulice, nepoznata naselja i skrivene klupe u parkovima.
Znam, damo, mrak je, nećeš ti tamo.
Zapravo sve mi to spontano dolazi.
Nisam romantičan na način na koji ti misliš da jesam. Iako moje reči govore suprotno.
I nisam ja, damo, za tebe.
Дабетић Иван
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Unutrašnji konflikati
Još od detinjstva je u meni usađen kompleks niže vrednosti, tačnije inferiornosti u odnosu na druge ljude.
I ne samo u odnosu na ljude, nego inferiornost naspram nauke, umetnosti, naspram svega onoga što daje šansu čoveku da se izrazi.
Sada kada sam se gotovo rešio svega toga, a i potrebno je zapisati zbog onih koji se slično osećaju, mogu da govorim o tome.
Svaki strah koga se čovek oslobodi postaje most za razumevanje drugih.
Bio sam jako slobodno dete, sve negde do polaska u školu.
Kao sin jedinac provodio sam dosta vremena igrajući se sam, što znači da sam morao da smišljam 1001 igru da bih se rešio dosade…
Otac TV mehaničar, mala kuća pretvorena u TV servis, i bezbroj ljudi koji su danonoćno ulazili i izlazili.
Problem je bio polazak u školu.
Susret sa drugom decom, jednim drugačijim svetom.
I tu sam se bez većih problema prilagodio, samo što je čitav taj ambijent suzbijao moju maštu i ličnost koja je još tada mogla da se rasplamsa.
Bio sam izrazito stidljiv i povučen što se na trenutke pretvaralo u agresiju sa željom da skrenem pažnju na sebe.
Tukao sam se više od druge dece, i imao dosta energije.
Pošto nisam imao druge vannastavne aktivnosti, nisam pohađao nijednu sekciju, umetničku, sportsku, bio sam prepušten mislima da me nose.
Višečasovno svakodnevno sedenje u klupi probudilo je u meni revolt prema nastavi, bilo mi je pre svega dosadno, i tu je počela da se razvija moja misaonost.
Potiskivao sam sve moguće stvari.
Živeo sam u porodici gde se retko grlilo, izjavljivala ljubav – retko kada sam video oca i majku na istoj strani.
Sve je bilo nekako napeto, osim moje samoće koja je bila predivna i beskrajna.
Krenula je da mi popušta koncentracija oko trinaeste.
Krenuo sam da se povlačim u sebe i jedini način da skrenem pažnju bila je agresija, glupiranje, podsmevanje drugih…
Radilo se, zapravo, o kompleksu niže vrednosti koji je sve vreme tinjao, a kasnio se pretvorio u izrazitu povučenost.
Važio sam za jednog od najačih dečaka u mojoj generaciji, tada, u osnovnoj.
Bilo mi je važno da budem najači.
To je bila jedna od osnova našeg samovrednovanja.
Rastao sam bez pozorišta, bez umetnika u svojoj okolini, okružen, tek sada to vidim, duboko neurotičnim ličnostima, navodno racionalnim,
koje su od svega strahovale, ponajviše od života.
Druženja mojih roditelja sa drugim ljudima bila su formalna, haha – hihi varjante, bez ozbiljnih razgovora.
Kasnije, kako se pogoršavalo stanje u državi, svi ti ljudi su otišli svako na svoju stranu, a sukob mojih roditelja se intenzivirao sve do njihovog rastanka kada sam imao devetnaest…
Njihov, roditeljski, strah od života je i u meni usađen.
Otuda povlačenje i samoća, i potreba da se sve bezbroj puta preispita pre nego što se uradi.
Nisam ništa čitao, bukvalno.
Zanosio sam se video igricama i praćenjem sportskih prenosa.
Međutim misaonost se i dalje razvijala, neka nedefinisana zanešenost i romantičnost koja se okretala ka melanholiji, patnji…
Izrazito sam se bavio patnjom drugih ljudi valjda da bih ublažio svoju?
Posebno me je zanimala patnja narkomana i alkoholičara, iako nikada nisam bio zavisnik od supstanci u njihovom bolu sam prepoznavao svoju bol. Na saznanje da neko toliko pati bilo je i meni mnogo lakše.
Negde oko punoletstva sam krenuo da čitam, intenzivno.
Prvo samozavaravajuće knjige o pozitivnoj psihologiji gde se nudi nada pričama o uspehu ali ne i pravi putevi do istinske ličnosti.
Nakon toga je došao Beograd, socijalizacija, porazi, i knjige, sada već na desetine pročitanih knjiga, i hiljade ljudi koje sam sreo.
Kompleks inferiornosti je i dalje bio tu, osvestio sam ga, i počeo sam da ga prevazilazim.
Čitanjem, javnim nastupima, druženjem, pisanjem, oslobađanjem glasa, tela, pokreta, i pre svega umom,
tačnije racionalnom postavkom stvari gde sam bukvalno na svako pitanje koje me je zanimalo pronašao odgovor.
Shvatio sam da nema ni Boga, ni bilo kakve mistike, da sve to čovek sam stvara i ljudski strahovi putem potiskivanja i mašte.
Shvatio sam da je život metafora, umetnička, i da je sve što radiš, javno, društveni čin kojim izražavaš sebe, i oslobađaš druge ljude.
Naučio sam puno o slobodi, o ljudskoj prirodi, obradio sam gotovo sve što mi je bilo na dohvat ruke o emocijama, patnji, bolu, usamljenosti, zavisti, sujeti, i shvatio sam da čovek može da se izdigne iznad svega toga, i da teži ka apsolutu.
Nisam išao lakšim putem, naprotiv, i ne smatram da treba ići.
Odbacio sam gledanje televizije, ćaskanje i pričanje praznih priča, glupe izlaske, pijanstva, površna prijateljstva,
odbacio sam sve ono što miriše na laž, i počeo sam da razvijam vlastitu istinu.
Kada se intenzivno baviš sobom shvatiš da i druge ljude muče slične muke, gotovo identične, i da od lične priče možeš da napraviš svačiju.
Pisanje je sve bolje išlo, poezija, proza, javna priznanja, ljudi koji mi svakodnevno idu u zagrljaj, i onaj početni osećaj inferiornosti više mi je bio ključ za razumevanje drugih i gorivo da motivišem sebe, nego neka kočnica u samorazvoju.
Sada shvatam da sve loše stvari koje su mi se dešavale, a bilo ih je mnogo, isuviše,
da su bile samo putokazi do razumevanja emotivnog i umnog puta, i šansa da sve to prenesem drugima.
Čovek može da oslobodi sebe, apsolutno.
Put jeste dugačak, često isključiv, nosi sukobe, odricanja, ali nosi i jednu beskrajnu slobodu kada, u bukvalnom smislu, postaješ čovek za sebe.
A kada si za sebe onda si i za druge…
Mnogo je unutrašnjih konflikata koje čovek treba da razreši sa sobom, isuviše, međutim treba početi, i definisati jedan po jedan.
Pisanje mi je u tome dosta pomoglo zato što sam sve uspeo da razvrstam.
Sve one istine koje sam sam sebi jedino i mogao da saopštim.
Danas je ona svačija jer apsolutno nemam ništa da krijem, i želim da pišem o putevima osvajanja slobode i sreće…
Stefan Simic
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Voda
Stalno ga je put vodio pored tog izvora kad je išao prema imanju, dobra tri kilometra dalje od sela, jer je tu najbolja voda u okolini. Na drvetu pored izvora već godinama stoji okačena šolja, ali je tog dana nije bilo. Slučajni prolaznici nisu znali za tu stazu, ni izvor, da bi se baš tu odmorili ili utolili žeđ. Siguran da meštani iz sela nikada ne bi dirali šolju, jer je koristila i njima, oslonio se rukama na zemlju i primakao usne izvoru. Ispružen na travi razmišljao je kako prolazi vreme i kako ga godinama to malo parče zemlje dovodi baš tu kraj izvora, ali se uprkos muci, upinjanju da ga proširi i nadi da dovede sebi ženu njegova želja izgubila u prostoru baš kao i ona šolja na drvetu. Sudbina, šta li, al eto baš to imanje nije mu dalo da se oženi. Zurio je u izvor kao da će mu on dati odgovor: Ko je to moju rođenu muku ustremio protiv mene samog?
A dole, nekih sto metara niže, gde završava šuma i puca pogled ka potoku, jedra, zgodna žena, u belom grudnjaku i haljinom podignutom iznad kolena, sva zanjihana u struku prala je veš. I nju je do tog potoka terala neka divlja snaga odkad ga je letos videla u nadnićarenju kako u otkopčanoj košulji ide duž brazde i baca seme. Ali u toj žurbi, i borbi sa vremenom i prirodom nikako da mu uhvati pogled. Zbog te čudne snage koja je nenadano uhvatila, i koja je bila jača od nje same, znala je da ne može više da izdrži i kuda sve to vodi. A vodila je baš tu kraj potoka, sve u isčekivanju da će strčati dole, i da će joj strgnuti grudnjak i haljinu, a ona će ga uzavrele krvi priljubiti uz svoje grudi i stegnuti bedrima… Jer vreme prolazi, i umesto na muškim prsima, ramenima ili struku, njene šake počivaju na nadničarskoj vili i motici. O Bože…
Da li ću biti te sreće da kao njegova žena nosim za njim koš sa semenom?
Sutradan, dok je prilazio izvoru primetio je šolju okačenu o klin.
Uzeo je rukom i pogledao.
Bila je sjajna i čista, kao da je ona žena koju je video pokraj potoka oprala rosom, ili suzama, ili nečim kroz šta je tog jutra morala da prođe.
Pixel
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
TVOJ SVET
Kada bi čitav svet
Bio prekriven tvojom kožom
Ja bih živeo u gradu
Pod kojim tvoje srce kuca
Kad bi sve zvezde na nebu
Imale tvoje oči
Ja bih se molio onoj
Koja svu noć kašljuca
Ja sam samo dečak
Kojem iz glave raste
Stabiljka onog retkog
Čarobnog pasulja
Otvori bar jedan prozor
Dok noću na oblaku spavaš
Jer bez tvog mirisa u njemu
Čak me i vazduh žulja
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Raštimovana pesma
Sa kladioničarskog gledišta
ja sam poslednji tim na koji bi mogla da se kladiš,
sklepan od laki luzera bez takmičarskog duha,
dvadeset dva idiota sa dve leve noge
odbegli horisti i pesnici
zaluđenici koji umeju da trče samo očima po papiru
rešeni da ipak uhvate priključak sa ostalim muškim rodom
na čelu sa trenerom propalim dirigentom koji je palicu zamenio markerom i tablom
ali nikako da se okane braon sakoa i čarapa na romboide,
prava smo raštimovana banda promašenih,
dobri domaćini
još bolji gosti
svuda nas lemaju i razvlače ko busenje mlade trave,
stvarno si blesava ako ti na pamet padne da uložiš nešto u nas,
luda si devojčice
i to mi se kod tebe najviše sviđa,
znaš,
ne znam da li se kladiš iz dosade ili zabave,
iz nekog samo tebi poznatog hira
ali činjenica je da još uvek nisi digla ruke od nas,
sažaljenje nad propalim umetnicima
ili prepoznavanje talenta u trudu
to je već nešto što samo ti i slike koje ti se razlivaju po kapcima u mraku znate,
nisi ti sva svoja, devojčice,
mlataraš rukama
cepaš glas
pikavcima pomoćnog sudiju gađaš,
pomahnitala si, devojčice,
a ja sam još luđi od tebe što verujem da ti se naša raštimovanost sviđa
pa taktiku zasnivam na količini tvojih aplauza i osmeha
nemareći za rezultat na terenu i izubijane noge,
baš si skrenula, devojčice,
ali ostani takva
prijaju mi tvoje šifre i dijagnoze
jer samo bi kompletni ludak u ovom Titaniku od tima makar na jedan jedini trenutak prepoznao nešto.
Stevica Rajčetić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
ИСПРАЋАЈ
Када су продали последњу краву
плакала је као да је она домаћин.
По два реда суза је капало на улар
и непрестано се за собом окретала
не би ли је штала назад позвала
да налије домаћинове стопе млеком,
домаћици у кецељу женско теленце.
Штала се правила да је не види:
жмиркала је на полупане прозоре
и гледала небо кроз прслу ћерамиду.
Само јој празно гнездо климнуло главом
у пролазу, док је одлазило за ластом.
Домаћина су синови јуче испратили
у долину без сунца.
Они нису плакали.
Кућа се од стида срушила у саму себе.
Ljiljana Bralović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
ZIMA U KOJOJ NIJE PADAO SNEG
- Sve što je bilo blizu – rekla je majka – sad mi je daleko. I sve je postalo veliko.
Portabl kolor televizor, koji je ranije mogla da dohvati rukom sa svog ležaja bio je neshvatljivo udaljen. Listići kivija u prohromskoj zdeli, koje joj je moja sestra pažljivo iseckala na minijatutne režnjiće oštrim nožem a zatim izgnječila viljuškicom, rasli su i postajali sve veći. Male zelene pokretne planine, koje mama više nije mogla da guta. Termos sa čajem, koji je čamio na priručnom stolu, na dohvat ruke, sada se pušio nekoliko desetina metara od nje, iako je soba veličine svega dva metra sa tri.
A sve ono što je bilo nisko, najednom se uzdiglo, otišlo pod nebesa i uzletelo visoko. Mlečna ponoćna lampa na komodi, nedeljna „Politika“ u vrbovoj korpi na patosu; dve porcelanske šoljice sa zdepastim rajskim pticama iz nekog dalekog predela Kine ili Madagaskara, čije se fine linije ugravirane u tankom porcelanu nenametljivo upliću u tanki prstohvat.
- Kao da se sve udaljava – bilo je poslednje što je rekla mama, pre nego što smo pozvali Hitnu pomoć.
Trebalo je da budemo u holu Urgentnog centra u 13 časova i petnaest minuta. Posete se obavljaju od 13 časova i trideset minuta do 14 časova. Dogovorio sam se sa sestrom da me sačeka ispred kuće, doći ću po nju. Kada sam izašao iz kuće, ona je, nestrpljiva, već bila dole na putu. Startovao sam auto i u leru stigao do nje, otvorivši joj vrata sa desne strane.
- Guma na prednjem točku ti je probušena.
Bio je to loš znak. Morali smo da uzmemo taksi. Sve vreme smo, zabrinuti, ćutali.
U bolnicu smo pristigli nekoliko minuta pre zakazanog vremena za prijavljivanje posete. Prišao sam šalteru i predao svoju ličnu kartu. Krupna devojka kratke crne kose i neobično svetlog tena, obučena u beli mantil revnosno je nešto upisivala u knjigu ispred sebe, javljala se na telefonske pozive i uopšte bila vrlo prijatna i uslužna. Ubrzo mi je vratila ličnu kartu, sa napomenom da mi uskoro ističe i da ne prenebregnem tu sitnicu koja mi može stvarati nevolje kasnije. Voleo sam da mislim o tome „kasnije“. Uhvatio sam se za tu reč koja je upućivala ka srećnijem iskustvu. Želeo sam, u stvari, da verujem da će sve proći dobro i da se kada nastupi to „kasnije“ neću upšte sećati mučnih trenutaka koje sam upravo preživljavao. Pažljivo sam vratio legitimaciju u pregradu u svom nočaniku. Recepcionarka je zatim sa hromiranog stalka koji je ličio na vešalicu za šešire uzela jedan platneni privezak sa plastičnom karticom na kome je na engleskom i srpskom pisala ista reč: „Visitor –Posetilac“ i rekla mi da to okačim o vrat. Pitao sam je šta dalje. Ništa. Stanite tamo pozadi da ne smetate drugima i čekajte da vas prozovu. Poslušno sam učinio kako mi je rekla. Bilo je u svim tim malim besmislenom postupcima nekog reda koji je poručivao da je sve pod kontrolom, da u svemu postoji tačan i siguran poredak događanja, bez nepredvidljivosti i neugodnih iznenađenja.
Vreme je prolazilo, sestra i ja smo poslušno stajali u predvorju bolnice u kome je bilo sve više sveta. Skoro svi su prolazili istu proceduru, što je delovalo umirujuće.
Tačno u pola dva bešumno se otvoriše velika ulazna vrata od neprovidnog stakla, ali u njima nije bilo nikoga. Hodnici koji su se ukazali pred nama račvali su se na levu i desnu stranu. Bili su dugački i pusti. Razmišljao sam kojim hodnikom ćemo otići da posetimo majku, kao i da li izbor hodnika, leve ili desne putanje, može bilo šta da predvidi.
Posle nekoliko minuta začuo se zvuk lifta koji se zaustavlja. Iz njega je izašla niska vrlo crna žena, bezizražajnog lika. Bila je, razume se, u belom mantilu. Pošto je duboko uzdahnula, što je bilo malo neobično i verovatno predstavljalo posledicu njene donekle prekomerne težine, preletela je pogledom iznad naših glava i rekla da će čitati prezime po prezime a posetioci mogu da priđu i stanu iza njenih leđa. Ali, dodala je, iz nekog samo njoj znanog razoga, najviše dva posetioca po jednom pročitanom prezmenu. Iz oveće grupe izdvoji se tada desetak ljudi i bez reči žureći se bučno ode u različitim pravcima.
Zatim nastupi pauza od desetak minuta.
Postupak se ponavljao u redovnim intervalima.
Žena u belom je čitala imena i govrila bojeve sobe i na kojim se spratovima one nalaze, a posetioci bi bez reči odlazili onim hodniima levo ili desno; ili poneko, pak, liftom gore ili dole.
Na kraju smo ostali u čekaonici samo sestra i ja.
Nestalo je čak i devojke sa šaltera. Prišao sam visokom kratko podšišanom momku u sivom odelu na čijem reveru je pisalo Security da mi objasni šta se dešava. Njegov zbunjeni izraz lica izgledao mi je simpatično, dok mi je objašnjavao da ne zna ništa o proceduri poseta više od mene. Nisam mogao da se ljutim na njega. Nisam želeo ni na koga da se ljutim. Učinilo mi se da su svi ljudi na svetu dobri. I da su uvek takvi bili samo ja to ranije nisam primećivao dok mi, naslutih, majka nije preminula, kako nam uskoro u dežurnoj sobi, suvo saopšti nepoznati lekar.
Sve to vreme sam u oznojanoj šaci u džepu kaputa stezao malog gipsanog anđela u staklenoj kugli.
Ne znam zašto sam ga poneo sa sobom odlazeći u posetu majci. Uzeo sam ga gotovo mahinalno sa noćnog stočića na kome je stajao od trenutka kad sam ga dobio na poklon kao sitnu pažnju od devojke mog sina. Bio je drugi dan Božića. Bez snega. Osim kada bih gipsanu figuricu u staklu okrenuo naopačke. Tada bi male krpičaste pahulje iz prostora nekog davnog detinjeg sećanja koji tren, ne više od pet-šest sekundi, provejale kroz anđeoski svet zarobljen u zamagljenoj kugli, čineći da se osećate skoro bezbrižni dok ga promatrate.
*
Kažu da se posle smrti, voljene osobe najbližima javljaju malim neobični znacima. To su najčešće stvari i događaji koje je nemoguće objasniti racionalnim razlozima. Uostalom, nije li sama smrt nelogična ma koliko nas uveravali da je reč o prirodnom toku stvari, smene starih novim generacijama, davanjam zrna zemlji da bi rodila novi hleb, novi početak čovekov? I novi grob.
Pre smrti majke, spavao sam noćima kratko i isprekidano. Budio se bunovan, u znoju ili sa zimogrožljivošču. Te prve noći po maminoj smrti, možda zato što sam legao kasno, brzo sam utonuo u san.
U neko doba, a kad sam pogledao na svetloplavi ekran malog mobilnog telefna koji sam poslednjih dana, kao da sam nešto naslućivao, držao uključenog celu noć uz uzglavlje, videh da je deset minuta do četiri. Iz sna me je trgao kratki, ali snažni tresak, nekakav jak tup udarac, kao da se teški i glomazni postament srušio u trenu ne izazivajući dalje turbulencije, ali vi znate da se to što se srušilo nije moglo urušiti samo od sebe. Otvorio sam prozor koji iz spavaće sobe gleda na dvorište, ali u polumaku nisam mogao ništa da vidim.
Uključio sam neonsko dvorišno svetlo, izašao na stražnja vrata i ugledao figuru vinogradarske prese teške oko pet stotina kilograma kako izvrnuta na bok leži u tamnoj i glibavoj januarskoj zemlji, povukavši za sobom red cepanica poslaganih uz žičanu ogradu do prvog komšije.
Ujutro, priđoh bliže i videh da nikakva šteta nije načinjena. Mehanička tučana presa se jednostavno smao izvrnula, kao da je pala usled sopstvene težine. Čak je i crna plastična kaca koja je kao kapak natkrivala stari zupčasti sistem za dotezanje ostala neoštećena.
Mogao sam da mislim o tome razne stvari, da slušam svoja i tuđa mistična tumačenja o konačnom odlasku majke na svet u drugoj ravni i slično. Ali, nisam. Umesto toga izabrao sam drugu sliku.
Devojče od, možda, 15, 16 godina sa kratkom crnom kosom i crvenim šeširom koji pridržava jednom rukom, belom kao sneg, dok ga lak i čist vetar cima na iznenadnom januarskom suncu. Devojka prolazi pored prozora majčine kuće u koju smo odmah po dolasku iz bolnice svratili da bismo uzeli preobuku za pokojnicu. Kreće se vrlo brzo, sitnim koracima ka Molinaijevom parku i zatim iza ogolelih grana visokih crnih glogova nestaje u izmaglici nezdravo mlake zime. Devojče koje neobično liči na majčinu malu crno-belu fotografiju iz mladosti.
Tu fotografiju u medaljonu sam viđao i ranije, naravno, ali na njoj nisam nalazio ništa do uobičajenu mladenačku sliku.
Zapala mi je za oku tek sada dok je sestra prebirala po maminom ormaru spremajući garderobu u kojoj će biti sahranjena.
Na toj fotografiji, u majčinim crnim malo zamagljenim očima videh nešto što, dok je bila sa nama nisam primećivao: zagledanost u beskraj. Baš to. I jedino to. Ne radoznalost, ne setu, nego zagledanost u veliki neistraženi svemir života koji je, tada, tek počinjao da se razlistava ispred nje.
*
Sutradan rano ujutro otišao sam ponovo u bolnicu. Ostavio sam auto ispred sporednog ulaza kojim se stizalo do mrtvačnice, koja je u stvari belo okrečena daščara sa crnim rešetkama na prozorima. Pozvonio sam, ali niko nije otvarao. Otišao sam do drugih, bočnih vrata i zvonio. Niko se nije odazivao. Kucnuo sam nekoliko puta vrhovima zglavkova desne ruke po prašnjavom staklu na malom prozoru pored vrata. Najzad se upalilo škiljavo svetlo i bunovni mladić, koji se pojavio u poluotvorenim vratima barake, sa jakim mađarskim naglaskom upita zbog koga smo došli. Rekoh.
On klimnu glavom potvrdno.
Zatim mu bez reči pružih zavežljaj sa maminom garderobom za ukop. Garderobom koju je sama ranije odabrala. Komplet suknje i bluze boje trule višnje, crne poluduboke cipele, donji veš i čarape.
To je to, rekao sam suvo.
Mladić je potvrdio i dodao: Zbogom.
Zbogom, rekoh.
Udaljio sam se nekih desetak metara i okrenuo nazad. Ponovo sam kucnuo na bočno muzgavo okno.
Mladić ga je ovaj put odmah odškrinuo. Nije bio iznenađen.
„ Baš sam hteo da vas pitam...da li imate nešto lično... još nešto da ostavite pokojnici?“
Proturio sam skupljenu levu šaku kroz tamno ofarbane rešetke koje su jako mirisale na terpentin.
- Strpaj joj ovo u džep – rekoh mu – ako nije kasno.
Prihvatio je paketić, klimnuo mi prijateljski glavom i pažljivo zatvorio prozorčić. Milan Todorov
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Pismo tek rođenoj deci
“Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji nisu mogli ništa drugo dati” (Duško Radović)
Kada dođu verski praznici i noći u kojima slavimo rođenja onih u koje verujemo ili ne, rodiće se mnogo dece i kod nas i u svetu. Znam da ste još mali ali ostaviću svakom po jedno pisamce kraj uzglavlja i možda će nešto ostati, negde daleko u pameti.
Kada sam pošao u školu, pesmicu koju nisam dobro naučio toga dana stavljao sam ispod jastuka i sanjao cele noći. Ujutru su mi stihovi sami dolazili.
Vi ste sada svi isti, i to su jedini trenuci u vašim životima kada će to biti tako. Imate iste krevete, neko ima malo više grama, neko centimetara manje. Neko ima malo više kosice. Ali, ste svi prepovijeni kao “kifle”.
Nečija mama ima više mleka, a neko se već sada susreće sa nestašicom tog artikla. Razlike će, na žalost, početi da se javljaju već pri vašem izlasku iz porodilišta. Neko će otići svojoj kući gradskim saobraćajnim, neko taksijem, nekog će mama i tata nositi pešice, čvrsto privijajući na grudi, štiteći ga od vetra i hladnoće, a nekog će ispred privatne bolnice u kojima se porođaj plaća parama koje vaši roditelji ne mogu ni da zamisle, čekati velika crna limuzina. Šofer će vam otvoriti vrata i od tada će se sva vrata otvarati pred vama, pa i ona poslednja, Rajska vrata, ukoliko u toku života budete dobro “podmazivali” crkvu i popove.
Razliku ćete uočiti i pri prvom upoznavanju vašeg novog doma. Neko će spavati u krevetu u kome su pre njega već spavali njegova braća i sestre. Neko će usled nestašice prostora spavati između mame i tate, neko u svom novom krevecu, kupljenom na kredit, a neko u velikoj, sunčanoj sobi, prepunoj igračaka. Nekog će čuvati, i kvariti od malena baka i deka. Nekog će majka rano izjutra još po mraku nositi u jasle, a nekog će buditi i uspavljivati slatki glasić guvernante. Neko će prvo ugledati na zidu vlagu, a neko Tapija.
Kada pođete u školu, imaćete drugačije torbe, olovke. Nečiji mama i tata će odvajati od usta da bi kupili sinu Najke, i tako mu obezbedili da bude primljen u društvo. U srednjoj školi, za dobru ocenu, neko će dobiti mobilni telefon veliki kao noseći televizor, a neko samo toplu reč. Fakultete ćete studirati ovde ili u inostranstvu, u zavisnosti od materijalnog stanja vaših roditelja. Mnogi talentovani neće moći da nastave školovanje posle srednje škole.
Nekoga posao već od sada čeka, a neko će ga tražiti, malo juče, malo danas, a dobiće ga … malo sutra.
Muškarci i u odnosu sa ženama ne mogu da računaju na neku veliku ljubav.
Jer, za ženu je čovek i od 25 godina star, ako nema para. Ali, ako je bogat, mladolik je i onaj od 80.
I u vašem stvaranju postojala je razlika. Neko je došao na ovaj svet iz moranja, neko iz strasti, neko iz računa, planirano, slučajno … Ali, voleo bih da je većina iz ljubavi.
I svi ste rođeni ovde, u ovoj zemlji. Mogli ste da se rodite u dalekoj Kini, ili u Japanu, i da imate kose oči. Da dobijete ime, tako što će mački zakačiti konzerve za rep, i pustiti je da juri ulicom. Mešavinom dobijenih zvukova, vi bi ste se zvali – Mjao, Jao, Tung, Tras, Bum … Mogli ste biti crnac u Africi, koga će juriti divlje zveri, ili crnac u Americi i spavati u kartonskoj kutiji, ili u vili na Beverli Hilsu. Mogli ste biti Mađar, Poljak, Francuz, Eskim …
Ovde ste, Selma, Milica, Maša … Mirsad, Tomislav, Jovan …
U školi ćete učiti da je ovo nekada bila zemlja sa šest republika i dve pokrajine. Kada su odnosi zahladneli, ona se smanjila, i to ćete povezati sa zakonom fizike, po kome se sva tela na toploti šire, a na hladnoći skupljaju. Nekada je najviši vrh bio Triglav, a sada niko živ to više ne zna. U II Svetskom ratu, pa i kasnije, ljudi su ovde govorili različitim jezicima, i svi smo se razumeli. Onda je neko uveo slušalice i prevodioce u Skupštinu, i više se nismo razumeli!
Uvek kada mi stariji zabrljamo stvar, kažemo – Na mlađima svet ostaje! Gde mi stadosmo, vi produžite! Još smo dužni, vi odužite … neka to ostane samo u pesmi. Ukoliko ovi stihovi postanu opterećujući, čitav svet je pred vama. Nekada je čoveku domovina ne tamo gde se rodio, već tamo gde može pošteno da radi i zaradi i živi dobro, sigurno i slobodno. Tako da i vi ulazite u ovaj svet i u ovu zemlju ne svojom voljom. Niko vas nije pitao. Možda bi se neki od vas i predomislili? Sad, šta je tu je! Pred vama je život. Živećete ga, najmanje onako kako biste vi voleli.
Ništa od ovoga, što sam vam do sada napisao, ne morate zapamtiti.
Ali, ovo probajte da zapišete negde, duboko u vašim malim glavicama.
Vaša će vam zemlja biti samo onda lepa, ako i u drugim zemljama pronađete lepotu. Učite strane jezike da bi mogli da razgovarate i razumete se sa svetom. Poštujte i volite sve dobre ljude bez obzira na boju kože.
Poštujte tuđu veru da bi i drugi poštovali vašu. Podelite radost sa prijateljima i proslavite u miru Uskrs, katolički Božić, Bajram, Pashu …
Svo bogatstvo nosite samo u sebi. Volite životinje, volite prirodu, one su jedina istina.
Budite po narodnosti ono što su vam otac i majka. Ali, budite srbin – po Tesli, budite crnac – po Net King Kolu, amerikanac – po Linkolnu, ukrajinac i rus – po Gogolju, musliman po Meši, hrvat po Tinu Ujeviću, albanac – po Majci Terezi, englez – po Tomasu Moru …
Dotle, budite samo mali anđeli.
Čedomir Petrović
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 8 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
