|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
NOVA GODINA
Znam
mnogi su ti čestitali Novu godinu
koja se poželi kada se kazaljke poklope
kao par gladnih usana
I znam da su te se mnogi setili te noći
kad im je bilo najlepše
pisali ti poruke, slali srca i ostale organe
preko društvenih mreža
pa si svu noć pištala u raznim zvukovima
kao mali slatki R2 D2
Ipak, nas dvoje koji imamo suviše oktobara
u svojim očima
znamo da te stvarno voli ne onaj koji te se uvek seti kad mu je najlepše
vec onaj koji ne moze da te zaboravi ni kad mu je najteže
U 20.55 jedan čovek hvata jezikom pahulje
primećuje kako brojke 55 na digitalnom satu izgledaju kao kukasti krst
i shvata da si Ti prva osoba sa kojom želi da podeli tu glupost koja mu pada na pamet
piše u pari stakla noćnog prevoza tvoje ime
i misli - Baš sam dobro prosao...
Srećna mi Nova godina
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Eto
Napustio sam:
Pesmu. Zagrljaje. Poljupce. Osmeh. Muziku.
Dah. Suze. Jutro. Noć. Doručak. Šetnje.
Spontanost.
Stalo mi je. Dopadaš mi se. Telo. Dodire. Poglede. Držanje za ruke. Vreme.
Pesme od grupe Pavel.
Bioskop.
Limenke piva.
Krov zgrade.
Ulice.
Odustao sam od nje.
I svega što je njeno bilo i moje.
Napustio sam i sećanje na Nju.
Otišao sam bez opravdanja.
Eto.
Dabetic Ivan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
POSTUPITI PO NAREĐENJU!
Da vam i srce i kuća budu puni ljudi.
Da u novčaniku nose vašu sliku.
Da vam dosadi izobilje i raskoš.
Da spavate s onim/onom zbog kog/koje ne spavate.
Da uparite raspareno i zakrpite pocepano.
Da se sastavite i nastavite...
Da imate “ono nešto”, makar ništa drugo nemali.
Da ne vodite rat, već ono bezobrazno...
Da ne lajkuju vaše statuse, već vas.
Da vam se može, al’ da vam se neće!
Da vam ne trebaju ni kraljevstvo, ni konj.
Da se povremeno povećaju male stvari
koje vas (povremeno) čine srećnim/srećnom.
Da vode računa o vama i da računaju na vas.
Ako ste truba, da budete prva truba!
Da vam se srce ne dosađuje.
Da vas nije briga za komšijinu kravu.
Da izgledate kao da ste deset godina mlađi.
Da ste mudri kao da ste deset godina stariji.
Da vam niko ništa ne može,
osim jedne osobe koja vam može sve.
Da možete, ali da ne morate da birate.
Da se iz aviona (ili sa zemlje, ako ste u avionu)
vidi da ste do ušiju (ili do peta) zaljubljeni.
Da ne budete publika, već učesnik.
Da ne budete navijač, već pobednik.
Da umete da budete srećni kad vas sreća zadesi.
Da vam niko ne fali i da nikom ne dosadite.
Da ste živi i da vam se živi!
Da ste zdravi u glavi, uprkos epidemiji ludila.
Da vam se, za početak, ostvari stvarnost,
a snovi tada mogu, al’ ne moraju.
Da se prolepšate (smešite se).
Da vas život primeti i zavoli.
Ako bolujete od samoće, da vam neko donese lek protiv nje.
Da slavite 365 rođendana.
Da vam dosade med i mleko.
Da sa vaše jahte ukradu sidro.
Da imate ono malo potrebno za sreću.
Da obiđete svet i izbegnete polusvet.
Da se trajno zaljubite.
Da svoj dug vratite, a tuđi oprostite.
Da poklonite nekom svoju loto premiju.
Da se družite s ljudima, umesto s profilima.
Da mislite da još uvek sanjate
kad vam se ostvare snovi.
Da vas zasluže i da ih zaslužite.
Da vam niko ne nedostaje.
Da znate šta ćete sa sobom
i da znamo šta ćemo s vama.
Da odbijete kule i gradove, jer ih već imate.
Da se svet ugleda na vaš svet.
Da vam je pri ruci onaj ko vam je u srcu.
Da se zezate sa životom, a ne on s vama.
Da oborite lične rekorde u svim kategorijama.
Da budete srećni u bilo kojoj godini.
Da znate za jadac,
da ne sisate vesla
i da ne budete od juče.
Da mogu (ali da ne smeju)
da vam pljunu pod prozor.
Da NE vratite milo za drago
kad vam maca dođe na vratanca.
Da ne čekate bolje dane,
nego da već danas VI budete bolji
i današnji dan učinite boljim.
Da ne taktizirate i ne filozofirate,
već da se volite, bre!
Da postoji neko ko tačno zna šta želite
(ne bi bilo loše da i vi znate šta želite).
Da trošite život, umesto da život troši vas.
Da vam se jave oni što se ne javljaju.
Da se javite onima što čekaju da se javite.
Da savladate gravitaciju.
Da vam od vetra ispucaju usne,
pa da ih neko ljubi da prođe (može i preventivno).
Da ne jedete za dvoje, nego u dvoje.
Da vam život ne bude balada, već bećarac.
Da vam srce drnda (a da nije tahikardija).
Da vam trnu zubi od pomisli na nekog
ko je u stanju da vas izuje pogledom.
Da ne pišete pesme, već da ih živite.
Kad već fali, da znate šta vam fali.
Ostvarite sve što sam vam poželeo
da ne moram dogodine copy/paste.
Budite srećni u srećnoj 2016.
i svim narednim godinama!
Vaš (takav kakav je) Goran Tadić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Kratka priča:
On je bio skoro svaki dan pijan.
Opijao se osmehom, knjigama, dobrim delima, vinom, opijao se njenim poljupcima i dodirima, poezijom, rečima i dobrim delima.
Život ga je terao da se opija.
Jednog dana ga je Sećanje otreznilo i, više nije bio srećan.
Dabetic Ivan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
815. godina po Hristu
današnje Blace
Dve žute lisice uplašeno su nakrivile glave dok su posmatrale jahače koji su besno ganjali svoje konje kroz noć. Njih trojica, kao srasli sa svojim životinjama, pod svetlošću Meseca izgledali su poput džinova što prolaze šumom. Bilo je nečeg čudnog u vezi sa tim prizorom: bez obzira na to što su divlje podbadani konji besomučno jurili, nije se čuo nikakav zvuk.
Ne izazvavši ni šum lista, ni pucanj polomljene grane, prošli su stazom kao duhovi. Poput senki lebdeli su nad zemljom.
Pratio ih je čopor vukova sa krvavom penom u čeljustima.
Moćni i strašni kurjaci još nisu probali ljudsko meso. Obeća no im je da će prvi put noćas da ga okuse. Naišavši na potok, jedan od konjanika krenu levo i zaputi se u pravcu velikog bresta. Ne dodirnuvši mirnu površinu vode, druga dva jahača preskočiše potok i nastaviše divlju trku. Budni stanovnici šume se od straha nisu usudili ni da udahnu vazduh.
– Bogovi prolaze i uznemireni su – došaptavali su se jedva čujno.
– Ćutite i poklonite se. – Ni životinje ni aveti nisu smele da podignu glavu i isprate pogledom konjanike. Znale su da mešanje u stvari bogova nije pametno, a ova noć je zaudarala na smrt. Sunce je zašlo kasnije nego što je uobičajeno, pa su se uplašeni dnevni i noćni stvorovi izmešali i zbunjeni se međusobno poklali. Mesec i Sunce su se sreli pa posvađali, a njihov susret izazvao je smrt. Bare tamne, guste tečnosti svojim isparenjima okužile su vazduh jer zemlja beše odbila da primi krv mrtvih.
Senka koja je skrenula levo kod potoka jače podbode svog konja, životinja podiže glavu al’ ne zanjišta. Bio je to Mikloš, konj-prorok boga Svetovida, a jahač sam bog. Tajna starih bogova bila je ugrožena. Drvena kutija koja je čuvala Tajnu, dar bogova ljudima, bila je u opasnosti. Hrišćanski misionari su otkrili čuvara Tajne pa je grupa ubica već jurila ka njemu.
Dašak vetra izazvao je blagi treptaj plamena sveće, ali Radoju je to bilo dovoljno da shvati kako mu neko stoji iza leđa.
Nepoznati gost ga je iznenadio, ali ne i uplašio. Onog koji priča sa mrtvima i ganja psoglave po topličkim šumama nije bilo lako uplašiti.
Strah već dugo nije pohodio starca. Pozdravio se on sa njim odavno, još kad su ga Stari uveli u svet nepoznat običnim ljudima.
Znao je da neće umreti od starosti.
– Ne priliči mi smrt u krevetu – pomislio je posmatrajući uzdrhtali plamen sveće.
– Čitav život sam proveo na nogama, tako bi valjalo i da skončam. U krevetu umiru slabi i žene. Nadam se da ću dobiti šansu da umrem boreći se, a
ova čudna noć prepuna duhova kao stvorena je za to.
Vuk koji je dremao pored stola veselo poskoči i zavrte repom, a žute mu se oči zacakliše. Radoje baci pogled ka nožu koji je stajao na stolu i uzdahnu.
– Ni duh ni avet nisi, jer je ova kuća dobro zaštićena. Čovek nisi jer ti korake ne čuh, a ove stare uši još uvek odlično čuju.
Vukovi ti se raduju i psoglav nije ime tvoje. Svetovide, bože koji prorokuješ, šta će jedan tako moćan bog u kući smrtnika? – prozborio je Radoje, obraćajući se nepoznatom gostu.
Pitanje ostade bez odgovora, ali Radoje se ne okrenu. Ćutao je razmišljajući i pitao se muče li to boga neke teške misli. Bogove je već sretao. Viđao ih je kako lete sa olujama i gromovima, kad su besni i obesni, ljutiti i raspoloženi, kad ubijaju i kad leče, kad kao ljudi šetaju zemljom ili dolaze u snove. Pričao je on sa njima i prenosio ljudima njihove želje ili opomene.
Ali zamišljene ih nikad nije video. – Da li ja to osećam strah kod Boga? – pitao se pokušavajući da dokuči značenje tišine.
– Dolaze po tebe, Radoje – odjeknulo je prostorijom. – Zoru nećeš videti. Traže te oni što duše poveriše drvodelji iz pustinje. Oni što ne veruju u mrtve, ali su im usta puna priča o vaskrsenju – nastavio je glas dok je Radoje bez ijednog pokreta sedeo i slušao. – Saznali su hrišćani ko čuva Tajnu. Izdali su te tvoji seljani. Kažu, ne trebaš im više, dokaz si njihove slabosti i izdaje – odjekivalo je kolibom.
Radoje ustade sa stolice, okrenu se i pokloni Bogu. Samo odabrani među ljudima mogli su da vide bogove i pričaju sa njima. A ovaj starac bio je veliki šaman. Pričao je sa mrtvima, životinjama i bogovima, branio sela od mračnih sila i zlih stvorenja i razumeo tajni jezik prirode. Video je duhove i razgovarao sa dušama umrlih. Mrtve je odvraćao od živih, životinje štitio od ljudi, a bogovima bio od koristi. Ovom bogu posebno. Svetovid, bog-vitez, prorok sa četiri lica koja su gledala na sve četiri strane sveta, bio je ogroman, a mač njegov, u srebrnoj kaniji sa srebrnim balčakom, skoro visine odraslog čoveka. Svetovid, vitez-konjanik, bio je vrhovni bog.
– Koga izdadoše, Svetovide – tebe ili mene? – upitao je starac začudivši se odakle mu tolika hrabrost.
– Ne laj, starče! Ili možda više ni ti nemaš poštovanja prema bogovima?
Glas boga poobara stvari sa stola, a prozori se otvoriše od njegove siline. Knjiga od životinjske kože koju je Radoje čitao razlista se i njene stranice počeše da lete po sobi. Vuk zacvile i glavu pokri šapama. Sveća koja je do malopre širila svetlost pade na pod i mrak uđe u kolibu. Starac se uhvati za sto da ne bi pao. Nikad do sada nije osetio ovoliki bes jednog boga.
– Znam sve! – jedva je progovorio stari šaman dok je tražio sveću gazeći po listovima knjige.
– Duhovi što vide prošlost i budućnost me posetiše i rekoše. Isto tako znam i da ću videti zoru.
– Velika stvar! Biće to poslednje svetlo koje ćeš da vidiš – progovorio je bog, bez trunke malopređašnjeg besa u glasu.
– Bar mi oči iz mraka neće opet ući u mrak – odgovorio je starac. – Mrak koji donose bogovi. Teška je vaša tama, a svetlost retka i slaba. Sveća koju je Radoje pronašao na podu ponovo je zasijala.
– Može li čovek bez boga, Radoje? – upitao je Svetovid.
Zbog niske tavanice, bog je bio pognut, pa je izgledalo kao da se klanja Radoju. Međutim, senka boga-viteza na zidu delovala je preteće.
– Ne može, bože. – Zašto, Radoje? – Zato što se čovek tada ničeg ne bi plašio! – gotovo je povikao stari šaman. – A šta najviše plaši čoveka? – To što boga ne može da ubije. – Ipak si ti mudar, Radoje – nasmejao se Svetovid, u iščekivanju gledajući kroz prozor. – Možda će nekad moći – ohrabrio se starac, duboko uzdahnuvši. Samo na tren, kraći od treptaja oka, učini mu se da je bog zadrhtao. – Tražiće ljudi bogove koje su ubili, Radoje, samo nećeš biti ovde da to vidiš. Budi srećan zbog toga – rekao je Svetovid bez osornosti u glasu. – Znači, opraštamo se Svetovide... Zar mi nećeš pomoći u borbi? – Došlo ti je vreme, starče, čeka te bolji i mirniji svet. Ali osvetiću te, ako ti to išta znači. Hrišćani još dugo neće smeti da priđu ovim šumama. Isusovi rukoljupci neće dobiti znanje. Čeka ih nešto strašnije od pakla njihovog boga. Nego, govori, je l’ Tajna dobro sakrivena? Zbog toga sam došao, a ne zbog tebe. Za tvoj život ne bih dao ni zrnce blata pod kopitama Mikloševim. Ispunio si svoj zadatak, smrtniče. – Sakrivena je, bože, ni ja se više ne sećam gde – rekao je šaman, stojeći pred ispitivačkim pogledom boga koji je poku- šavao da otkrije laž u njegovim rečima. – Mlađi nastavljaju da čuvaju drvenu kutiju. Ta Tajna mi je donela više tuge nego radosti, ali čuvao sam je. Drvena kutija je na sigurnom, a sa njom i prava istina i znanje. Dobro će doći u vekovima koji dolaze, jedino ona stoji između ljudi i lažnih bogova. Skrivaće je Verni i dalje. Kutija ne može da se uništi, bože. – Znam Radoje, ja sam je napravio – odgovorio je Svetovid dok je njegova prilika počinjala da bledi. Sveća je opet zatreperila, bog je nestao, a vuk tiho zare- žao. Nedugo zatim, vrata su se sa treskom otvorila i, baš u trenutku kada su dve prilike u crnim mantijama uletele u kolibu, Radoje se dokopao noža. Sivi vuk skoči bez naređenja i dograbi prvog uljeza za grkljan koji istrgnu jednim ugrizom. Iznenađen napadom, drugi čovek pokuša da pobegne, ali ga Radojev nož osujeti u toj nameri. Precizno i snažno bačeno, sečivo završi među njegovim lopaticama. Dve buktinje uleteše kroz prozor i obasjaše prostoriju. Grdosija od dva metra sa kapuljačom na glavi preskoči mrtvace i dohvati vuka za grlo kada ovaj skoči na njega. Samo je krckanje vratnih pršljenova propratilo smrt životinje. Međutim, ni napadač nije poživeo dugo. Prvi udarac drvenim štapom odvojio mu je vilicu od glave, a drugi sasuo mozak u ždrelo. – Previše ih je – pomislio je Radoje. – Vremena ni za molitvu nemam. – Razveseljen tom mišlju, Radoje se grohotom nasmeja. – A kome bih se pa molio! Smejući se, Radoje je štapom ubijao ljude u crnom kojih je bilo toliko da je starac ubrzo počeo da gazi po leševima. Njegov smeh pretvorio se u pesmu kojom se mrtvi ispraćaju u novi život. Ovog puta, stari šaman je ispraćao samog sebe. Uskovitlane i lude, senke su po zidovima kolibe igrale svoju čudnu igru. Prepun uboda od noževa napadača, dok mu je sopstvena krv sve više natapala haljine, shvatio je Radoje da je Svetovida nešto uplašilo. Bilo mu je drago zbog toga. Prvi znaci zore počeli su da rasteruju mrak.
– Počelo je da sviće! Preteći ću u novi dan, Svetovide. Ali hoćeš li ti? Dve strele, koje su uletele kroz prozor i završile mu u grudima, Radoje je polomio svojim još jakim rukama. Potom je pao na kolena. U poslednjim starčevim mislima nije bilo ni bogova, ni drvene kutije čijem čuvanju je posvetio svoj život, ni slika davno prošlih događaja. Bila je tu samo ljubav prema jednoj seljanki koju mu njeni nisu dali kad je bio mlad i stasao za ženidbu, ljubav prema mladoj Milici, koja mu je onog dana kad se udavila, ne želeći da se uda za drugoga, odnela srce u virove Toplice. Nakon toga je stari šaman više od veka živeo bez srca, samo sa zvezdom koju je pozajmio od neba da mu pulsira u grudima. – Dolazim ti, Milice. Obuzdaj rečne virove, stiže ti tvoj Radoje. Bio je mrtav pre nego što mu je glava dotakla zemljani pod kolibe. Listovi iskidane knjige zatreperili su i počeli da, ploveći na vetru koji je počeo da duva, prekrivaju telo mrtvog starca. Tako je poginuo šaman Radoje, onaj koji je razgovarao sa mrtvima, čuvar Tajne bogova. Preživele napadače obuzeo je bezuman strah kad je šuma iza njih zaurlala bezbrojnim vučjim glasovima i vriskom Mikloša. Poludeli od straha, bežali su pred nečim tako strašnim da im ni molitve njihovom bogu, ni oštar čelik nisu bili od koristi. I nijedan nije izašao iz šume. Bilo je to u vreme kada su ljudi, posle strašne noći koju su i unucima prepričavali, videli jato sova kako u kljunovima nosi delove ljudskih tela. Lomeći stoletna stabla, besni Svetovidov konj jurio je kao lud, pa se danima niko nije usudio ni da zakorači u šumu. Još se u okolini Blaca spominje dan kada su se sve zvezde jasno videle, a vukovi krvavih njuški sišli do sela i plakali ljudskim suzama.
O vukovima i senkama
Branislav Janković
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Savet:
Nemojte biti lake jer kasnije brzo dosadi i onda ništa više nije zanimljivo.
I onda mi tražimo druge, u početku, zanimljive cure dok i one ubrzo ne dosade.
Što dalje ispada da vas mi iskorišćavamo.
Mi ne znamo šta hoćemo.
Vama svi isti.
Nama sve iste.
I onda se sve tu nešto lomi, vrti u krug, ne zna se ko koga *ebe, a svi biste na prvom sastanku da jebete.
Slow down
Дабетић Иван
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Lenjost
Prvi januar, najlenjiji dan u godini. Bez grize savesti, u pizami citav dan. Frizider pun hrane (nisam preterivala, stalo je sve). Prethodnog dana sam mislila da cu, kad se ucrvljam od sedenja, lezanja, laganog dremanja, da pravim punjene suve paprike. Samo to. Ali, nije mi se dalo. Ustanem, prosetam po kuci, zavirim u coskove da se podsetim sta sve mogu da radim, da mi ne bude dosadno, ali ... nema sanse. Mozak hoce, ali telo nece da slusa. Vratim se u fotelju. TV program vec tradicionalno katastrofalan. Narodnjaci, domaci filmovi sa Gidrom, jeftini akcioni u ko zna kom repriznom izdanju... Prvog januara ne primam goste i ne idem nikuda. Vracam se u krevet, lezim dok me ne zabole ledja od lezanja. Nekako prodje i taj dan.
Drugi januar. Dolaze mi gosti. Organizacija je pola posla. Elan i volja prisutni. Necu da se umaram, nego natenante. Fil za paprike, fil za pitu sa mesom, spikovanje mesa, pa kafica i telefoniranje. Onda u rernu najpre meso, pa sve po redu... Kuma s'vrata zakukala kako umire od gladi. To najvise volim da cujem. Kum vodi racuna, rek'o mu doktor, pa ce samo malo da proba. Najbolja drugarica ceka da sve stavim na sto, pa da slika. Njen muz, sampion u toleranciji, sve prihvata. Sedeli, jeli, pili, jeli, sedeli... Uspele mi i prve vanilice u zivotu... Divota jedna. Dogodovstine iz zajednicke mladosti, gluposti koje smo pravili kad smo bili "omladina", strahovi da to ne rade i nasa deca (radice mozda nesto drugo, tako mora), U neko doba, dolazi moj sin promrz'o, ali sa vrata kaze "otvorite malo prozor, mnogo ste zadimili". K'o keva kad smo mi bili u njegovim godinama. Otvaramo prozor na kip, svi ispod prozora skacemo da nas ne uhvati isijas. Posle dva minuta, kum zatvara prozor i sve se smiruje.
Treci januar. Crtani filmovi, igrani sa Deda Mrazom, kafa, pa onda anex na kafu - ona mala od tri gutljaja. Sneg napadao, niko nista nije ocistio, kazu zbog vetra ne vredi. Izgovori, izgovori... Ne nerviram se . Ne dam da mi tako pocne prva nedelja. Spremam se za nju. Da budem sveza - maska za lice, pakovanje za kosu...i
Lenjost je bolest, ali ova ranojanuarska nije. Ona je jedna lepa navika koja traje prva dva-tri dana, kada ponovo shvatim da je i lakiranje noktiju neki rad. Na sebi.
Cetvrti januar. Evo me Nova godino. Da te vidim sad!
Gorica Nesovic
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
KAD BI MOGAO DA NE BUDEŠ JESEN
S kojim pravom svaka jesen liči na tebe?
S kojim pravom
oker pripada tebi?
I vatreni zenit javora
i med
impresionističkih slika uživo?
To mi je krivo.
I suze
gigantskih leski
u Botaničkoj bašti, ili u bilo kom delu grada?
Kad čujem ono što se ne može čuti
Na primer: kako nečujno lišće pada
sa oraha iz susednog dvorišta
to je samo to i više ništa
i blagi vetar koji ga nosi
nisko po ulicama,
ovih dana,
i sada
posebno sada
kako je moguće da ti i to pripada?
I svetlost, sfumato jeseni
taj ugao sunčevog zraka
od ne znam ni ja koliko stepeni
kako bi bilo da to sve
već jednom pripada meni?
Kad bi mogao da ne budeš jesen
Vetar u mojoj marami
Ponekad oštar
Ponekad blag
I grlen
poput dečijeg smeha!
Kad bi mogao da ne budeš
napušteno gnezdo ispod streha.
I najlon kese
uskovitlane
prazne
poput aveti
u četiri popodne
posle nedeljnog ručka
kad mi više ne prijaju ničiji saveti
i kad nađem parking lako
jer su svi nekuda otišli,
kako je moguće da možeš da budeš svako?
Čovek koji šeta svog starog hrta
Kesten što na vatri puca
Il’ oprezni mačor iz susednog vrta
Daleka sirena automobila
Sargija jeseni i njena svila?
Zašto jesen pripada tebi?
I to samo kad je topla i zlatna,
jer ledeni vetar te tera
sa svakog skvera.
U proleće te nema.
Ni zimi, ni u vreme letnjih
haljina, sandala, obala
kajsija
Ali u jesen,
u jesen
sve tobom zasija.
Melanholija.
Zašto pripada tebi?
Jesen je opet topla
I blaga
Sunčana i sva kao od meda
Sa predvečerjima u bojama
Ametista
kao onda kad smo poslednji put
spuštenih pogleda
ćutali na klupi u parku
zagledani u dva žuta lista.
Ova je ista, ova je ista.
I protiv toga ne mogu ništa
Mogu samo da pustim džez
ili neke druge utešne miline
I da zaključim, osmehujući se
I bez gorčine
Za tebe rade i klimatske promene
Ozonske rupe i mesečeve mene
Ali poezija, poezija radi za mene.
Mirjana Bobić Mojsilović ©
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Biblioteka
Neću ti reći koliko ožiljaka imam.
Ja ratujem sam i te stvari su za tebe nebitne.
Ono što treba da znaš je da nikoga nisam povredio.
Pusti, i ne pitaj me ništa. Ne diraj moju ćutnju.
Desi se da ono što u toj ćutnji sazri izađe i pokaže se k’o reč ili krik.
Ali se ožiljci ne vide.
Oni su hronološki, tvrdim povezom ušiveni u korice od kože.
Sakriveni su između redova slova i rebara, i čekaju da im utisnem naslov.
otisaknadispleju
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
ZAŠTO SE DETINJSTVO TAKO ZAKOMPLIKOVALO?
Zašto se sve tako zakomplikovalo?
Ja nisam tako mala išla ni na jednu aktivnost, išla sam u školu koja mi je bila najbliža kući, rođendan sam uvek slavila kod kuće, tortu i kiflice mi je pravila baka, nije me bilo briga ko ima kakve patike, i najviše sam volela da mi dođe drugarica i da se po ceo dan igramo.
Da sam se rodila u nekom drugom životu, volela bih da sam mama sa šestoro dece… da hodamo stalno bosi, lovimo ribu, ležimo na suncu, mazimo se, trčimo morskom obalom… slane kose, čupavi i bezbrižni. Ovako, imam jednu ćerku, zove se Sana, ima četiri godine. Živimo u centru zagušljivog grada, jedemo hranu koja je uglavnom nezdrava, a i kada se trudimo da je zdrava, nismo sigurni da li jeste. Ribe su otrovane, meso napunjeno antibioticima, voće prskano, a sokovi i mleko sumnjivi. Nismo bose, a ni čupave. Ne trčimo po morskoj obali, već od parka do obdaništa. Ona je bezbrižna, ja nisam. Jer, svet gori od gladi, ratova, nemaštine i otuđenosti. Svi su u trci. Za uspehom, slavom, novcem… samo grabe, jure, hrle.
Već dugo radim sa decom i iznenađena sam količinom obaveza koje imaju već sa devet, deset godina. Roditelji ih razvoze sa glume na matematiku, pa na engleski, pa na gitaru, pa na folklor, pa na balet, pa u muzičku školu, pa na jahanje… Pitam se stalno zašto je to tako.
Hoće li zato deca biti srećnija, uspešnija, bogatija?
Hoće li biti bolji i kvalitetniji ljudi ako budu tako rano savladala sve te veštine?
Kada se ona IGRAJU?
Ja sam se kao mala stalno i samo igrala. I moje dete ulazi u godine (a to je samo četiri) kada BI TREBALO započeti sa aktivnostima. Da li, koliko toga, gde, šta ima smisla, šta nema, ko je kvalitetan, koliko to sve zajedno košta, treba li to sve njoj… To su dileme koje me trenutno muče. I, da! Danas je krenula na ritmičku gimnastiku. Ona je bila srećna, i mi smo. Posle će možda na engleski, a možda i na crtanje, pa u školu… Posle dolazi dilema u koju školu: jedna ne valja jer je snobovska, druga jer ima puno droge, a u trećoj slušaju previše narodnjaka. U jednoj se uči francuski, u drugoj nemački. Jedna više nije na dobrom glasu, iako je nekada bila, a u drugoj nema celodnevne nastave.
Da li se rođendan slavi u igraonici ovoj ili onoj, potpuno je svejedno – sve su bezlične, i svi rođendani su isti.
Da li je torta u obliku Kiti Mace, srca ili Snežane?
Sutra će biti – ima li iPhone ili iPad, ove ili one patike…
Zašto se sve tako zakomplikovalo?
Ja nisam tako mala išla ni na jednu aktivnost, išla sam u školu koja mi je bila najbliža kući, rođendan sam uvek slavila kod kuće (oh, šta bih dala za kućne rođendane), tortu i kiflice mi je pravila baka – i nisu bili nikakvih oblika, ali su bili mnogo ukusni, lizala sam sa varjače šlag i umućena jaja, nije me bilo briga ko ima kakve patike, i najviše sam volela da mi dođe drugarica i da se po ceo dan igramo. I pored toga, radim posao koji najviše na svetu volim, znam engleski, aktivno se bavim sportom, obožavam da čitam knjige, komunikativna sam (nisam čak ni u obdanište išla), završila sam najtežu gimnaziju i fakultet, a i postala sam mama.
E, zbog svega toga, strašno mi je važno da se moje dete igra. Jer, sve drugo će doći, ali vreme za igru će možda proći. Uvela sam je u predivan svet mašte, i ona mi celim bićem to uzvraća.
Naravno, znamo svi (da li zaista znamo ili mislimo da znamo?) da je dete najvažnije voleti, da mu treba postavljati granice, da ga treba možda i kazniti, da ga treba maziti, da ga treba hvaliti, ponekad i kritikovati, da ga treba usmeravati, da ga treba pravilno hraniti, socijalizovati, vaspitati, obrazovati… A da li se sećamo da se treba sa njim i igrati i pustiti ga da se igra? Razvijati mu maštu i dati mu krila.
Ostaviti mu detinjstvo za ono čemu ono služi. Njemu. Da se igra.
Nama da ga hvalimo, da bi cvetalo.
Glumica Vanja Ejdus, ostvarila je niz zapaženih rola – pre svega u pozorištu, gde je mahom dobijala glavne uloge u komadima vekih pisaca. Poslednjih godina bavi se i pedagoškim radom, odnosno drži časove glume za decu, ali i odrasle.
Vanja Ejdus
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 9 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
