Sreća je kada si pored vode i gledaš svet kako teče. Reka teče, sunce ti igra po licu, oko nogu obleću dva vesela i razdragana psa, pušiš, ćutiš, izviruješ kada će ti konobarica doneti poručenu hranu, smeješ se, pričaš ozbiljne gluposti, ljubiš se – sreća.

– Znaš, mislim da bih mogao da živim na splavu. Tačnije, voleo bih da otvorim nešto na reci i da mi to nešto donosi barem hiljadu ili dve dinara na dan, taman onoliko koliko je dovoljno za cigarete i za još nešto uz njih.

– Mislim da je to dobar plan. Sreća je kada neko prepozna tvoju ideju i san kao nešto svoje pa možeš sa njime da razgovaraš o tome tako da to izgleda kao da upravo veoma ozbiljno konstruišete tako tu neku budućnost, nešto jako važno i bitno,a trenutno sem pakle cigareta, kutije šibica, pakovnja papirnih maramica i do pola pojedene pice, nemate ništa drugo.

– Pravio bih tople sendviče, pice (pečene na drva, jer pice koje se peku na drva su najukusnije), prženice, jaja sa slaninom, palačinke (bez nutele kao prilogom), kuvao pasulj sa kobasicom i slaninom, riblju čorbu, a subotom i nedeljom bi postojao meni pod nazivom „Dan posle“ koji bi se sastojao od jednog piva, hladne vode, jogurta, kiselih krastavaca, posne pogače, ajvara, kajmaka, čvaraka, domaće supe, kremenadle i palačniki sa džemom od šljiva. U suštini, spremao bih sva ona jela koja volim da jedem i znam da ih spremam, a koja su sasvim slučajno zanimljiva i ostalim ljudima. Jednostavnost, ništa iznad toga.

– Naravno, bilo bi dozvoljeno da dovedeš i psa ili mačku. I u ćošku ili u sredini bi stajala peć na drva, ona okrugla, ako ne ona, onda neki stari smederevac, al ne beo već braon. Leti bi sve mirisalo na reku, na sveže cveće, na bosiljak i na ostalo začinsko bilje koje bi stajalo na prozorima, dok bi se zimi mešali mirisi kuvanog vina, čaja od nane, nagorele kore jabuke sa plotne šporeta i na drva.Sreća je kada imaš sa kime da ćutiš, da gledaš u nebo, u patke, u labudove, u džemper na nepoznatoj devojci koji vam se oboma sviđa, kada imaš kome da seckaš hranu, kada imaš kome da nosiš kese, kada se smejete bez razloga, a smejete se kao da imate milion veoma dobrih razloga da se smejete, kada se poljubite iz čista mira, iznenada, odjednom, bezveze, a ono, poljubite sa baš onako kako treba u tom trenutku, kada oboje kažete da vam je taj dan proveden na reci fenomenalan i kako bi zaista super bilo da tako možete svaki dan po ceo dan, nevezano za godišnja doba i vremenske uslove i onda se opet smejete i ljubite i pričate neke gluposti od kojih se opet smejete. Sreća, zaista.

– Ne bih nikoga zaposlio, sve bih sam radio. Konobar, kuvar, baba sera, šanker, ložač, nabavljač, gost koji ostaje posle fajronta da piše i to tako što se izuje, stavi noge na sto i onda piše. To bi bilo mesto na čijem ulazu bi se oduzimao sat pošto je upravo sat, tačnije, vreme, uzrok svih problema, nervoza i svađa. I gledao bih da najskuplja stavka na meniju košta 598 dinara, svako treće pivo gratis i uz njega bi išao gratis sendvič i to onaj od pola francuskog hleba, spremljen u tosteru sa puterom odozgo, pošto su topli sendviči najukusniji kada gornju koricu premažeš puterom. Naravno, uvek bi bilo i tople pite od višanja. Mislim da bi se tako splav i zvao. „Kod pita višnje“. Originalno, lepo i jednostavno, a jednostavno je sreća.

– Mogu da te zamislim u kecelji sa kapom, i kako ti tvoj pas obigrava oko nogu, kako pališ cigaretu na cigaretu, kako smotano pokušavaš da igraš, a znaš i sam da ne umeš da igraš, kako čitaš novine sa nogama na ogradi i kako sečeš luk. Sve mogu, stvarno. Mislim da bi trebalo to da uradiš, “Kod pita višnje” mora da izađe iz okvira maštanja.

Sreća je kada nemaš skoro ništa, ali imaš nekoga, smeh, poljupce, san i jedan trenutak, jedan, jedini i neponovljivi trenutak u jednom danu samo za vas.