|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Zamisli
Zamisli da te tresne zvezda u glavu da ti padne sa Neba i obasja celog!
Zamisli da te snađe prvo mesto na takmičenju u belom svetu u preskakanju rečima!
Zamisli da život imaš još jedan bar rezervni!
Zamisli da ti poklonim mačku!
Zamisli da hodaš pored Ajfelove kule u najluđoj noći!
Zamisli da umeš da napraviš kauč od šper ploče!
Zamisli da umeš da pišeš pesme kao Jovan Dučić a piješ kao Rus!
Zamisli da ti se bar 3 želje ostvare u danu od jutra do mraka!
Zamisli da imaš milione nekih para, bilo kojih, milioni su milioni!
Zamisli da nemaš posao!
Zamisli da ništa ne umeš da radiš!
Zamisli da nemaš nigde nikoga!
Zamisli da nemaš ni ruke ni noge, da si nepokretan!
Zamisli da ljubičice nemaju miris, da vetar ne duva i da ne rasteš!
Zamisli da su oblaci crni uvek!
Zamisli da niko osim tebe na planeti ne postoji, u Vasioni!
Zamisli da nema piva u prodavnicama ni cigareta!
Zamisli da se nikada nismo sreli!
Zamisli da sam bolesna na smrt a smrt ne postoji !
Teodora Biljana Erić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Boje života
Kada sam prvi put poletela svet je bio suviše mali.Zemlja se okretala u ritmu mog srca. Ili je to bilo malo sporije. Ne znam, bila sam odveć zanesena. Kočoperila sam se nad njom; raznobojna, svetlucava, vatrena…
Ogledala sam se u vodi. More je bilo plavo poput moje duše ujutru. Volela sam jutro u njegovim ledenim senkama, što se pospane vuku Mesecu u zagrljaj. Rosa me je kupala u talasima. Ne verujete mi? Da, kupala sam se u rosi. Volela je moju mladost pa mi se isuviše davala. Možda sam je zato gubila u podne.
Kada je Sunce bilo tik iznad moje glave, toliko da sam ponekad mislila da mi je šešir, svet je odenuo žute boje. Boje inteligencije. Tada sam osećala da mogu sve. A kada osećamo, onda i možemo. Žuta me je okitila zlatom. Bacila je po mom telu sve nijanse kosmosa. Osetila sam zvezde kako me greju u kapima. Da, nisu bili zraci, zvezde su padale po meni kao kiša. Ili sam to samo uobrazila?
Kada je svet goreo u naletima vetra, zlato je gorelo na koži. Užarene perle su mi se ocrtale oko vrata, poput omče. Nosila sam to hrabro jer sam znala da mogu. Da, ja sam mogla da pobedim svoje boli. Gušilo me je ali sam znala da mogu. Disala sam i to je bilo dovoljno. Nikada nisam volela boju pomorandže. Bila je kisela, neshvatljiva, daleka; i bolela je. Bojala sam se vatre u ridjim nijansama. Obožavala sam jutarnji sjaj u vatri. Plavetnilo boje horizonta. Kao da sam osetila da vatra miriše na so i oblake.
Iz vatre je nicala zelena. Kao feniks iz pepela. Ali ovo nije ptica. Ovo je neka mladost koja je meni bila odveć strana. Strana kao jutro koje sam toliko volela. Zavidela sam zelenoj. Kasnije sam je mrzela.
Odenula sam noć kao kaput. Ljubićastu noć. Toplu ali zlu. U njoj sam lagano umirala kao vilin konjic. Imala sam samo jedan dan i iskoristila sam ga da umrem. Izgorela sam u hladnoći ali sam osećala.
I nije važno hoću li opet poleteti ili opet dodirnuti praskozorje nad Pacifikom. Važno je da sam iskusila svaku nijansu. Svaki sok života ispila sam do kraja. Nikada neodlučna. Bila sam sve i uvek. Živela sam.
Ivana Pekić Malimarkov
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Када напустиш собу
Када напустиш собу
у којој ниси била
и која је то постала када те је наслутила
и у којој је преврнута остала
твоја шољица за кафу
и жеља коју ниси смела да изустиш
јер бих је могао чути и испунити…
и од чије буке су зидови напукли
да се срца не би распукла…
Када напустиш ту собу
у коју ни крочила ниси
прерано углавном
а у њој те све упамтило
и у којој су ти дланови остали на мом лицу
и један завејани пожар
који ниси смела да распалиш
јер бих га својим уздасима могао разбуктати
и од чије ватре се истопила планета
да се очи не би истопиле
Када напустиш собу
у којој ниси гостовала
у неко време можда случајно
а сваком календару остала најдражи гост
и у којој су сви сатови стали
када си први пут трепнула
и један вулкан на хоризонту
који си са страхом посматрала
јер се у мојим очима плавио
и од чијег заласка је свет остао без боја
да би чежња остала румена
Када напустиш ту собу
у коју ниси слетела са Ружњег Шерементјева ни Пулкова
прекасно по правилу
или прерано
загледана у катедралу Александра Невског
у једном далеком граду
на североистоку Европе
(где мећаве горе)
где сам ти писао песме које ти нисам говорио
и ти их слушала никада их не чувши
и ја те несаницама клесао
и чекао да ти причам о бори на десном образу
да се душе не би наборале
Када напустиш ту собу
у којој сам остао да би се твојим могао звати
а ти отишла да би моја остала
као што су моји
Москва или Петроград
и сузе које тек треба да исплачем
јер их дугујем времену пре и после тебе
и од којих би потопио трен који се твојим крсти
Када напустиш собу
коју нећеш напустити
и која ће тек постати твоја
јер се туђи дом мора напустити
као празна села
и пусте цесте
И соба ће изаћи кроз врата
којих није ни било
и на која је једино тишина смела
Ако јесте…
pletenijesloves
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Jesen u Varšavi
Zovem se Milutin. Imam 59 godina.
Ćelav sam, imam jaku bradu i pristojan posao.
Sedim često na jednoj klupi između solitera i pijem pivo.
Ti soliteri, ulice oko njih, i sve to tamo, u mom svetu se zove Varšava.
Nikad nisam bio u Varšavi, ali siguran sam da ovako izgleda neki kraj tamo, u pravoj Varšavi.
Pijem preko dana na poslu i posle posla tu na klupi.
Žena me je ostavila, glupača.
Ostavila mi je sve što je bilo naše, i stan i pare i decu, i mene koji sam isto bio naš.
Plata mi je redovna i pristojan sam čovek. Nikad ne ležim na klupi, nikad ne dobacujem nikome, ne pravim probleme.
Sedim sam i pijem svoje što imam, i tako od početka proleća, kroz leto, u jesen.
Danas mi je prišao jedan tip u jakni od balon svile, s psom i kesom u kojoj su bile dve limenke piva i jogurt i cigarete, i seo pored mene.
Tokin
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Milica i tuga tamo neka njena…
Sećam se da su govorili da nema nikoga od roda.Zvali smo je Milica Filipova. Niko je nije nikad slovio prezimenom. Samo tako…Milica Filipova.
Važila je da pravičnu, ćutljivu ženu , zavetovanu ko zna zbog čega na celibat i saminju. Nije imala nikog ko bi joj dolazio. Niti je čekala, niti ispraćala. Nosila je crninu i ne zna se za kim je navukla.Valjda su došle godine kad je vrijeme da se ponese škuro i onda je nosiš dok si živ. Zabradila je sitno lice maramom i uvukla se u svoju čamotinju.
Živjela je u onim starim kamenim kućama u koje se penješ stepenicama koje su od nasladanog kamenja. Složene tako da vazda moraš da paziš kako staješ na koji krš.Gore te dočekaju vrata od teškog drveta ojačana okovom sa velikim brokvama. Na sred njih zvekir, ogroman, neđe u Zenici izliven, uvijek sa spoljne strane onaj starinski ključ koji sve otvara i za koji se zna da nije siguracija, vazda nakrivljen kao da će ovog trenutka ispast iz ključaonice. Prag premzan mazutom , visok. Mora se pomučit da se prekorači . Tada, pogled na vekove iza…Lijevo ognjište u kome je i ljeti tinjala vatra, sa plafona se spuštao težak lanac. Na njemu ljulja kazan zbog vječite promaje kroz rupe na zidovima. Malo dalje sić vazda pun freške vode sa bistijerne, preko njega kao snijeg čista krpa. Pogled na stvari koje svaka ima neku svoju priču. U ruke joj carigradski mlin za kafu.Vrti desnomšakom ispruženog dlana.Jednom sam i ja tako htela da probam, sa tri minuta mi je iskočio žulj.
U donju konobu ispod drvenog poda bi se povremno čuo meket koza. Kažu nikada nije jela jaretinu i kad je išla na Vir da ih proda , danima je bolovala.
Sjećam se kako je kradomice, s vrata gledala prema kući ’’Prave Crnogorke ’’ i toplim pogledom dočekivala i pratila njenu djecu. Bilo je u tim očima neke ljepote koja se satka od tuge kroz godine.Takve su uvijek nekako tople.
-“Drage , dođoše li ti đevojke danas? Danu reči onoj Marinoj đeci da se pripnu do mene…imam lokuma.A i da ih vidim!“
-„Oću Mile, sad će one…Vole one kod tebe. No da te ne smetnu u rabotu.“
-„Koja rabota moja Drage ? E baš sam im rada!“
Voljele smo da pođemo kod Milice Filipove. Mirisala je na svježe mlijeko i bosiok.Vazda bi nas pogladila tek da nas dotakne po kosi.
-„Porasle ste …velike đevojke! Mene su ruke grube,“Kao da se pravda što nas je ovlaš pipnula. Oči velike..skoro crne. Mozda i nisu bile crne , nego su mi se crnile tugom i dubinom njene samoće. Samovala je dane , noći i zauvjek je pamtim po blago užurbanom koraku kao da vayda neđe hita. Sad znam da je htjela da se čini da ima rabote i kad je nema.Znam jer se radovala kad je zovne baba Dragica da popiju kafu na brzinu. Voljela je moju Pravu Crnogorku, onako kako voli čista duša koja se radovala svakom njenom porodu, dolascima njene đece i tugovala je sa njom kad odu. Vazda je imala neku skrivenicu da tisne đeci da niko ne vidi. Tiskala bi im u ruke i gledala tada neđe u stranu da joj ne vide suze skupljene neđe na kraj oka.I tu bi ostale.Nikad nisu tekle. Vele da Mile nikada nije plakala. A, i kako da plače neko kome je svaki dan satkan od tuge?
Zemljotres joj je potpuno oburdao kuću.Pretvorio je u gomilu krša koje je pobilo sve živo u konobu. Milica je pretekla… Na kratko. Ubrzo je umrla je čamotinjom koja je samo preselila. Vjerujem ,znam da joj je tamo bolje. Nama đeci ostalo je da od tada, svaki put kad je pomenemo, kažemo „Ako je ikome duša u raj to je duša Milice Filipove”.
Eto , noćas se sjetih Milice , pa poželjeh da je pomenem. Možda joj tamo bude milo što je još poneko čuo da je ikad zemljom bitisala.
meshadow
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Iracionalna mržnja žene s dve tanke crte umesto usana
Umorna od jučerašnjih zbivanja, od noćašnje nesanice, od jutrošnjeg mučnog buđenja, od današnjeg napornog dana, od onoga što je čeka u kući koju je zvala svojom ali je nikada svojom nije smatrala… od života, celog, žena sa dve tanke crte umesto usana na prilično neprivlačnom licu, utapala se u gomilu ljudi koja je cupkala na autobuskom stajalištu. Od roja misli koje su nadirale bez reda i smisla u njenu sitnu, crnim farbanim kovrdžama pokrivenu glavu, nije mogla da se usredsredi na svoje najveće brige i probleme. Obrisala je graške znoja na niskom čelu sakrivenom šiškama, onom rukom u kojoj je držala samo jednu kesu sa bakalukom kupljenim za vreme jutrošnje polusatne pauze za doručak.
U drugj ruci je držala ofucanu tašnu izbledele crvene boje i poveću kesu natrpanu sitnicama koje je takođe pokupovala usput. Prevarila se jutros, verujući prognozi koja nikako da se uskladi sa vremenskim promenama, pa se obukla primereno njoj i godišnjem dobu, koje je opet iznenadilo. Kuvala se u debeloj suknji i bluzi dugih rukava.
Sve u svemu, osećala se grozno. Pa je bila kivna i na sebe, i na sudbinu, na život i, naravno, na čitav svet. Posebno na nasmejane pojedince prijatnog izgleda.
Kada je ušla u autobus, postala je kivna i na sve ljude u njemu. Na one koji sede, jer su zauzeli sva mesta, ne misleći na umorne, nervozne, stare, ofucane. I na one koji stoje, jer nije bilo dovoljno mesta za nju i njen prtljag negde uz prozor, gde se lakše diše i gde joj miris ustajalog znoja i nečistoće nije dražio nozdrve bar dok se autobus kretao.
A najviše je bila kivna na lepu mladu ženu punih usana, perfektno našminkanim karminom najlepše zagasitobordo boje… usana baš onakvih kakve je oduvek želela da ima. Čim je okrznula pogledom, ulazeći u autobus u kojem jedva da je bilo mesta za njena oba umorna stopala prignječena uskim sandalama iz kojih su izvirivali njeni naduveni risovi, shvatila je da gleda u ženu kakva se jednostavno mora mrzeti. Zbog tih njenih lepih, punih, perfektno nakarminisnaih usana. Zbog visokog čela napola pokrivenog loknama, kol’ko da se vidi da je reč o osobi zavidnog nivoa inteligencije. Zbog osmeha u njenim očima, koji je odavao osobu zadovoljnu svojim životom. Zbog njene svilene marame nehajno zavezane oko dugog lepog vrata bez bora.
Nije poznavala ženu koja je odjednom postala predmet njene mržnje, njene zavisti i prezira u autobusu prepunom ljudi. Šta više, znala je da je vidi prvi put. I da je možda nikada više neće videti. Ali, ta mlada žena sa osmehom u očima bila je sve, ali baš sve što je ona oduvek želela da bude i što, znala je, nikada ne može biti. Za ponešto je krivila prirodu, roditelje, sudbinu, a, takva nesavršena, sklepana od lošeg materijala svake vrste, od fizičkog izgleda do inteligencije, karaktera i duše, za mnogo toga bila je kriva i sama. Na primer, za zao pogled iz očiju koje bi se još više suzile kada bi u njoj proradili bes, zavist, pakost, zloba… I još, za tupi izraz lica na kojem se lako moglo videti koliko malo, možda i ni jednu knjigu nije pročitala.
Dok se zlo koje joj je izvirivalo iz očiju kuvalo u njoj, primetila je da je mlada žena, predmet njene odjedamput izazvane zavisti i mržnje, počela da ustaje. I u tom njenom ustajanju videla je savršenu priliku da je ponizi… da joj se osveti za sve to zlo koje je ljubomora izazvala u njoj.
Molim Vas, samo da prođem- prozborila je mlada žena.
Gde si zapela, još nije stanica, ne mogu ja sad da se pustim- prosiktala je između one dve tanke linije umesto usana, pokazujući na čvrsto stegnuti rukohvat, rešena da se ne pomeri ni milimetar, uinat.Već je likovala, očekujući izlive besa od strane mlade žene lepih punih usana, koja je, odjednom shvativši situaciju i za tren je povezujući sa onim čudnim osećanjem izazvanim nečijim besnim pogledom punim zavisti, savila glavu i prošla ispod njene ruke čvrsto vezane za rukohvat.
Dok je mlada žena bez reči izlazila iz autobusa, praćena prijatnim mirisom svog diskretnog parfema, žena s dve tanke crte umesto usana besno se ustremila ka upražnjenom mestu.
Ne bih sela, da nisi bila onako bezobrazna prema ovoj devojci- obratila joj se mlađa, lepuškasta ženica praznih ruku…
… dok se autobusom širio podrugljivi smeh posmatrača, svedoka njenog pokušaja da sitnom pakošću kazni, za sve ono loše u svom životu i u sebi, jednu sasvim nepoznatu i nevinu osobu.
negoslava
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Proces
Voli me
dok čekaš u redu
u prodavnici
na semaforu
na granici
dok čekaš rezultate analize krvi
voli me
kad sam najgori
voli me kad ti se ne javljam
dok sam daleko
kad te zaboravim
kad zaboravim ko si ti
i ko sam ja
voli me nežno
sve mi oprosti
nehajno
kao da niko nije kriv
kao da nema šta da se oprosti
voli me kao da sam ti oteo sve
osim duše
voli me kao da ti je samo
duša ostala
jer sam ti samo dušu ostavio
jer je ona sve što ti je potrebno
da bi volela.
Tokin
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Dobre stvari se dešavaju dobrim ljudima
Hoću da vam ispričam nešto.
Davno sam čula rečenicu u nekom filmu – Dobre stvari se dešavaju dobrim ljudima.
Nažalost dobrim ljudima se dešava i život. Ne uvek tako dobar.
I tome smo svedoci svakog dana.
Neki se nose sa tim sami, neki uz nekog, neki uz nešto.
Neki ne znaju ili ne mogu da se nose i život njih odnese.
I pobedi ih.
Jer život je tu svaki dan. Čak i dok spavate. Tu je. Oko vas.
I nikad ti neće reći izvini, nema ni zašto.
Život ne čeka da ti nađeš vremena za njega, život prolazi vremenom.
Ne gubi vreme.
U stvari jedino što zaista prolazi je vreme. Na svemu ostalom moraš da radiš.
Život čine ljudi. Ne pare, ne posao, ljudi. Biraj ih.
Skoro svaki dan tog svog života imaš trenutak da ne znaš na šta si potrošio pare, ali znaš šta ti je neko rekao za dobro jutro, kako te je poljubio i kako ti se nasmejao.
To nije najvažnije da zapamtiš, ali jeste da zapamtiš da ti je to važno.
Znaš da ponoviš nečiju uvredu do najsitnijeg slova, ali isto tako znaš i da uvrediš.
Ne vređaj sebe. Biraj.
11 jula svake godine mi je rođendan.
Između svih tih čestitki koje su moje i koje su mi drage čitajući redom, u inboksu sam naletela poruku od komšinice sa kojom sam provela dobar deo detinjstva.
Poruka je glasila – “Imaš nešto u poštanskom sandučetu – Srećan rođendan”.
Ostavila mi je podmetače sa printom Klimtovog poljupca.
Svideli su mi se jednom i htela sam da mi ih napravi, ali ona dugo nije imala vremena zbog svojih obaveza, pa sam ih zaboravila. Ali ona nije, setila se za moj rodjendan da mi ih pokloni, tako što mi ih je ubacila u poštansko sanduče.
Rasplakala me je.
Taj dan sam kasnije tako euforična naišla na status jedne devojke – “Najbliža knjižara mi je 70 km od mene, a jedino što ja želim je nova knjiga.”
Kao najveći manijak napisala sam joj u inboksu – Daj mi svoju adresu, imam knjigu da ti pošaljem. Poslala sam joj i rasplakala sam ja nju.
Ponovo u nekom trenutku, još jedna devojka iz jednog od zaboravljenog lepog perioda mog života napisala mi je kako je počela da veze i kako želi da mi izveze majicu ili košulju da mi pokloni. I ona me je rasplakala.
Ok, u suštini mnogo plačem.
Suštinski, srećna sam.
I zaista, nekad se tako zamislim i ne prođe trenutak u danu a da se ja ne zapitam zašto ti ljudi, i zašto baš meni.
A onda mi drugarica pre neko veče, u jednom trenutku, izgovora tu davno zaboravljenu rečenicu – „Dobre stvari se dešavaju dobrim ljudima. Tvoje dobre stvari su dobri ljudi. Nemoj to da zaboraviš.“
I iz nekog razloga ja ih zaslužujem.
Karma je krug i vrati ti se onako kako ga zakotrljaš.
Naučila sam da je svaki trenutak u životu isključivo posledica tvog dotadašnjeg delanja.
Sve što ti se dešava, dešava ti se jer si takve izbore napravio. Ljudi su takođe izbor.
Biram da mi bude dobro. Dobro mi ide.
“Bol je neizbežan, patnja je opcija.” H. Murakami.
VIEW FROM THE BALCONY
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Ti i Ja
Tvoje reči me umotaju
Kao šareni papir poklon.
Tvoj glas me greje
Bolje nego beogradsko centralno.
Tvoja mašta me diže
U oblake gde me čekaš.
Tvoji dodiri mi daju snagu
Da poletim pre nego „Er Srbija“ avion.
Tvoje misli skeniraju moj um
Koji zna šta osećam, želim, očekujem.
A ja se osećam tako udobno
Razbaškarim se i rasplinem
Preplavljena ugođajima
Koje mi (ne)namerno priređuješ.
I tako zavaljena u tvoju dušu
Osluškujem tvoje srce dok kuca.
A ono ima neki svoj ritam (ne)reda
I „bije“ u taktu mog imena.
SANJA MARKOVIĆ
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
JUTRO BEZ POVODA
Znaš da ću opet plakati srećan
sa psima lutalicama vrištati na Mesec
i da ti uvek poklonim samo ono što ukradem
Sviće još jedno jutro bez povoda
ništa se novo neće desiti
ima li ovaj svet urednika?
Čemu dani u kojima se vrti jedan isti film?
Ti ja zovemo vatrogasce čak i kad veče počne dobro
znam hiljadu jezika na svetu ali ne razumem tvoju tišinu
pa vičem
jer me boli to što mi je dobro
Naša ljubav je tačna kao sat
ali šta vredi što smo u tom krugu
ti lenja kazaljka satnica koja se vuče kao gladna godina
a ja sekundara koja obigrava oko tebe 60 puta u minutu
pa kako onda da plešemo?
Toliko se dugo umivam suzama
da nisam ni primetio kad su mi isključili vodu
i oči su mi zavese od jutra do mraka
ne sećam se kad su mi isključili struju
moje srce je ravna linija sreće elektrokardiograma
i dalje sanjam iako su me odavno isključili
Jedino dišem dok ti izgovaram ime
kad god te pomenem meni je usta na usta
i dok po osamnaesti put tražim od muzike tvoju pesmu
momci u crnom me grabe za košulju
i udaraju u transu
i nemaju pojma da je to moja reanimacija
Prislanjam cev pištolja na oko
ne da bih pucao
već da bih se sakrio unutra
Ne idem u crkvu
ja sam ateista
ne verujem u život posle Tebe
Danas ću opet da ti ukradem haljinu
iako imam para da ih kupim hrpu
i nećeš me pitati što su mi crvene ruke
od ruža koje sam zgrabio u prolazu
jer ti zaslužuješ samo ono što mi ne pripada
kao ova ljubav
I znaš da ću opet plakati srećan
sa psima lutalicama vrištati na Mesec
i da ti uvek poklonim samo ono što ukradem
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 9 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
