|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Kao
1.
Kao
Sedim ja
U poluosvetljenom kupeu
A napolju mrak
I kao
Primaknem čelo prozoru
I gledam
Kako mi glavom
Svetovi prolaze
Zvezde
Bandere
I drveće
I svetleće reklame
I kao
Smišljam pesmu
O svetovima u glavi
O zvezdama
Banderama
I svetlećim reklamama
Onda se
Kao
Setim
Da mi drveća nema
I pre no iko primeti
Ja pesmu krišom prepravim
I kao
Zatvorim oči
I slušam pod nogama točkove
I kao jašem konja
I kao ne znam gde sam
Onda otvorim oči
A konju nigde ni traga
Samo u sunčanom kupeu
Puna livada mora
I kao spustim prozor
I svud okolo narandže
I kao strašno se čudim
Otkud na moru narandže
I onda kao znam
Da sve to samo sanjam
Jer znam da budan znam
Da su narandže na moru
A kao ne znam da ne znam
Da sam i san odsanjao
Kao
Sanjam da sanjam
Vozove
More
I narandže
I kao
Sedim ja
U poluosvetljenom kupeu
A napolju
Mrak
2.
Kao
Rodim se opet
Skroz se drugačiji rodim
Kao
Umem da stojim
I kao
Umem da brojim
Onda u nekom ćošku
Nekog ovakvog sretnem
I kao
Bude mi žao
Što i ja nisam takav
3.
Kao
Sedim ja
Pred tvojom školom
I čekam da ti se završi čas
I kao
Već smo dovoljno veliki
Da i kafu
Možemo piti
4.
Stavim te u džep
Pa naslonim bradu na nadlanice
A laktove na sto
Onda mumlam «mmmmmm»
I pravim se
Da mi telefon vibrira
Kаo
Ti me zoveš
Da se vratim kući
5.
Svakog popodneva
U vreme ručka
Stavim kišobran u torbu
I idem da te tražim
Da
Kao
Ručamo zajedno
Usput ne gledam nebo
Da se od ljubomore raskiši
I kao pljušti
A ja te pod kišobran sakrijem
Baš je dobro što imaš kišobran
Kažeš
Baš je dobro što je nebo takvo derle
Ćutim ja
I još malo se pogrbim
Da mi iz kišobrana ne ispadneš
Onda skroz na ručak zaboravimo
I ceo dan gladni na kišobranu plovimo
Kroz zamagljenu pučinu neba
6.
Kao
Dvoje živahnih staraca
Hodaju kraj reke
Glasno se smeju
I nekud strašno žure
I svi im se kao čude
“Gde li žure ovi starci,
I zašto li se tako smeju”
A oni kao zamaknu
U obližnju šumu
Kraj nekog drveta od trista leta
Pa od jedne njegove grane
Naprave praćku
Onda zalegnu pod krošnju
Pa gledaju u ptice
Lože vatru
I piju vino
I praćkom žabice u vodu bacaju
I ćute
I slušaju u sebi dva deteta
Kako isto to rade
I kao
Mi smo ta deca
I kao
Mi smo ti starci
“Divne li starosti”, kažeš
“Divne li dece”, kažem ja
Pa se opet naglas smejemo
Da nam se vatra ne ugasi
7.
Napravim te od ćebeta
Pa te pod plahtu ušunjam
I pokrijem ti glavu
Da ti sunce zenice ne golica
Onda zapalim cigaretu
Gledam te kako spavaš
I pišem pesmu o tebi
Plešem po tastaturi
Na vrhovima prstiju
San da ti šaren ne uplašim
Da ti se ptice pučinom ne razlete
A ti spavaš i sanjaš:
Kao
Sedim ja
I pišem pesmu o tebi
I kao
Кrišom me gledaš
Krajičkom sanjivog oka
8.
Kao
sanjam ja
da ti ružan san
u snu prepričavam
a ti se smeješ i kažeš
samo si sanjao
i to mi isto kažeš
kad se probudim
nematihpara
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Кamen
Kao što inače biva, bio jedan čovek i imao tri sina. Svakome od njih dao je zadatak da pronađu kamenje za svoje ograde. Prva dva sina dobila su zadatak da sakupe po 100 kamena. Najmlađi sin je imao da nađe samo jedan jedini kamen. Mislio je "Bože, kako sam dobro prošao".
Ipak, vreme je prolazilo ali najmlađi sin nije imao sreće. Svaki kamen koji bi našao bio je pogrešan. Za to vreme njegova braća su svakoga dana nalazila brdo kamenja.
Mladić je bivao sve očajniji i ogorčeniji. Njegova braća su uveliko sakupili kamenje i sazidali svoje ograde. Shvatio je da je promašaj. Da je izneverio. Šta bi tek bilo da je trebalo naći više od jednog kamena koji mu je i tako usamljen bio nedostižan.
Stojao je jednoga dana na ivici grada mrzeći i ćuteći. Tada je osetio ruku svoga oca.
"Ne očajavaj mladiću"
"Kako da ne očajavam? Moja braća su našla svih 100 kamena a ja se i dalje zlopatim sa jednim? Ja ne vredim, ja ne treba da postojim!"
Otac ga je poveo do ograde njegove braće.
"Vidiš. Njihove ograde su bile nezapočete. Njima je svaki kamen odgovarao. Kakav god da su našli. Zato su ih i sakupili tako brzo. Pogledaj sad svoju ogradu. Ona je bila skoro gotova kada si joj došao.Imala je jasan smisao. Treba joj samo taj jedan kamen koji tražiš. Zato ga i nije lako naći. Jer je redak ali i dragocen. Ti nisi gubitnik sine moj. Ti samo tražiš nešto što se ne nalazi na svakom koraku. Ti znaš šta hoćeš i zato moraš da čekaš".
Čitajući ovu priču uvek se setim Tebe. Tebe dugo čekane i jedva pronađene.
Koliko sam se samo čudio što svi drugi lako pronađu svoju sreću.
Čak i nekoliko njih na dan.
Sada znam da mozaik traži svoj kamen i da kamen traži svoj mozaik.
Ti si taj komadić koji nedostaje.
Posmatram te kako se smeješ u gomili ljudi. Kako plešeš na mesečini.
Kako jedeš i spavaš.
Gledam tebe. Tebe koju nemam a koja si oduvek bila moja.
Oduvek i zauvek.
Gledam te i mislim "Bože, kako sam dobro prošao!"
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Slova
Најбоље ћутим међу тридесет слова.
Она се разиграју око мене.
Посебно у јесен.
Тада личе на лишће које лети на све стране.
И лепи се.
По асфалту, лимарији, фасадама…
Посебно у октобру.
Тада се изметну у стихове.
Уђу у холестерол, триглицериде и повишен притисак.
И опутују ка срцу.
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Malo se čita, ali još manje se i razume…  Tri “klika“ sam od emocije. Rulja misli da je to tako lako, većina da je realno, a samo ti…
I još nekoliko…
Znate da sam na milimetar daleko od rečenice koja vredi.oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Kada sam otišao
Oni misle da ću stati. Da reči više nemam. Da su me pošasti pojele. Oni misle da sam previše puta ustajao i da tome postoji kraj. Slaba vajda od bećarca! Lošem se nadati je jednako u samom početku izgubiti.
‚‚Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir.
Uvek ga je tako mnogo želeo.‚‚ - Miroslav Mika Antić - Čovek
Ja sam moj šešir dobio, spreman da se dalje borim za bolje dane, za šire osmehe, za karirane stolnjake koji nose setu i nedorečene ljubavi. Vetar kroz moju glavu duva. Na koži tragovi pogleda i čežnja. Na koži tragovi trpljenja za bolje, za ono bez greške kad znaš da te volim, a ne moraš biti na meni. Ne moram biti u tebi. Samo se dušom živimo - Ti nečija, ja svoj, kukavički - nedorečen.
Pored mene prolaze dani. U svakom jedan san. Provirim, kao kroz prozor kupea da se pozdravim, da se javim onom koji se ne vraća. Ti se izuješ. Kao da znaš moje fetiše. Kao da znaš moje snove. Praviš se da znaš moje tuge. Ili ih znaš? Ili si ih znala?
Upitam se, retko doduše... ko bih bio Ja? Kada bih stvarno bio Ja?
Da li bih imao atelje na petrovaradinskoj tvrdjavi ili bih prodavao zmajeve na nekom vašaru? Da li bih bio dobar klovn ili samo neuspešni vlasnik cirkusa u sopstvenoj glavi?
Ne volim kada te želim. Onda postajem nesavršen, nedorečen, jer dovoljno sam jak da te nemam, a suviše slab da te ne poželim. Da li to znači da smo bili zajedno?
Kad otvoriš tripadviser... pizzeria Mačak je zatvorena, a nikad u njoj nisam pojeo pizzu.... nikad popio lozu 13,7, sa tobom za stolom od kovanog gvoždja.... ikad ti napisao,,,, recimo......
Ne mogu bez tebe, dani su gorki
Ne mogu bez tebe jer me nema
Ne mogu bez tebe, jer nisam bio
Ne mogu bez tebe, jer necu biti
ni lud, ni blesav, ni sanjiv, ni tužan, ni dorečen, ni neopisiv
ni ono što sniš, ni ono što smo bili, ni ono što smo želeli biti.....
Ne mogu bez tebe jer nikad nisam ni bio.
Rukama pokrijem lice. Povučem ih prema gore. Osluškujem kako neobrijana, dvodnevna brada dok provlačim dlanove po njoj proizvodi ritmičan zvuk. Oni se raduju , jer nema me dugo. Oni se raduju jer neće me biti. Oni se raduju tišini, jer tražim previše.
Mislim - dakle postojim. Ako te probudim, ako te ubedim da misliš na mene... Bićemo tu, zajedno dok misli postoje.... u nekoj priči, u nekom snu, u nekoj želji, u nekoj čežnji...
Jer čemu sve drugo... čemu san bez nas?
Aleksej od Arlekina
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Нeколико часова свезналаштва
1. Мудро истрајавати у равнодушности
2. Отворити само један прозор и пустити уздах према свету
3. Промислити успомене беле као снег
4. Ћутати, то не обавезује ни на шта
5. Не жудети за пределом што се назире за прозором
6. Прогутати бубне опне, зашити капке, спречити насртај светлости
7. Не упражњавати утеху, наћи уточиште у еуфемизмима
(Зацело постоји неки процеп мрака некаква алтернатива рашчараном свету)
8. Увек са собом носити празнину, да би могла да вас додирне
9. Распрсле речи увлачити у сустали крвоток
(то преимућство немају само бескрвни)
10. Не мислити на небо и беспотребне његове пређе
(Правити се да равнодушност није облак истањен у лету)
11. Палцем и кажипрстом запушити нос када приђе каква реч с мирисом понављања
12. И након свега, гладно, помислити на снег
13. А потом умрети у једном сну и оставити свет без препреке да измисли
Љубав.
Нина Кадић
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
AKO NEKAD ČITAŠ OVO
Ako nekad čitaš ovo, sutra, ili za deset godina, trideset, pedeset, čitaj kao da čitaš prvi put. Nevažno da li si i dalje devojka, žena u godinama ili starica. Nevažno da li si i dalje njegova, nečija ili ničija, čitaj ga sa istim onim žarom kao da ti se trenutno dešava...
Nedostaje mi prva rečenica koju izgovaram kada te vidim. Nedostaje mi tvoj pogled, onako polusanjiv, polulenj i radostan. Nedostaje mi kada se protežeš, kao mačka. Nedostaje mi način na koji me gledaš, sa rukom na bradi a ujedno grickaš nokte zubima. Nedostaje mi ona fleka od kafe na tvojoj majici. Nedostaje mi tvoja majica. Nedostaje mi da zajedno peremo ruke i da se umivamo. Nedostaje mi da te milujem i pokrivam dok spavaš a ti da se praviš kao da ne čuješ i da ti je svejedno. A znam da nije.
Nedostaje mi da te mazim, da ti nameštam kosu kako mi odgovara. Nedostaje mi tvoja kosa. Mokra, vlažna, prljava, puštena, uvezana. Nedostaje mi da brojim mladeže na tvom licu i nikad da ih ne izbrojim do kraja. Nedostaje mi tvoje lice, tvoje ruke, tvoj glas, tvoje oči. Nedostaje mi miris tvoje kože. Nedostaje mi da ti kažem svakog jutra "Dobro jutro, ljubavi", ili "Sunce moje, volim te". Nedostaje mi ono "Šta ti se jede", ili "Idi do kupatila, čekam te u krevetu...".
Nedostaje mi tvoj hedonizam, koji ne volim kod drugih. Nedostaju mi tvoja obećanja da ćeš manje da piješ i pušiš. Nedostaje mi da te zasmejavam i osvajam, pošto je to izgleda jedina profesija za koju sam predodređen. Sve ostalo još moram da učim… Nedostaje mi da ti grejem stopala rukama i da me to čini srećnim. Nedostaje mi da ti čitam neobjavljene i nezavršene priče. Nedostaje mi život kakav postoji samo u tvojim očima i nigde više. Nedostaje mi to da ti bar malo nedostajem, bar ponekad...
Ako nekad čitaš ovo, čitaj polako, najsporije što možeš, reč po reč, i od svih ovih nedostajanja sastavi našu ljubav...
Nedostaju mi godine koje nećemo provesti zajedno. Nedostaje mi život koji nećemo proživeti. Nedostaju mi svi oni trenuci koje ćeš pokloniti drugome. Nedostaje mi more na koje nikada nećemo otići. Nedostaje mi ono naše proleće koje očigledno nećemo udahnuti do kraja. Nedostaju mi naša deca koju nećemo imati. Nedostaju mi filmovi koje nećemo gledati. Nedostaju mi tvoji snovi koje ćeš drugima da prepričavaš. Nedostaju mi tvoji problemi koje će drugi da rešavaju. Nedostaje mi sve ono što bi tek moglo da mi nedostaje da smo zajedno...
Nedostaje mi tvoje telo pored mog. Nedostaje mi tvoje telo, koje nikada nisam doživeo do kraja. Nedostaje mi da ti se dajem, radujem, usrećujem, da te gledam kako zadovoljno dišeš pored mene. Kako se zadovoljno budiš i uspavljuješ. Nedostaje mi da te ljubim po stomaku, leđima, butinama, tamo dole, svuda. Nedostaje mi da te oslobađam dodirom. Nedostaje mi da ti pričam šta ću sve da budem u životu. Nedostaje mi da budem heroj u tvojim očima. Nedostaje mi tvoja podrška i tvoje divljenje. Nedostaje mi da ponovo budem najjači u tvom pogledu. Nedostaje mi tvoj pogled kao moje najbolje ogledalo. Ali to sam ti već rekao, sećaš se?
Nedostaje mi da spustim glavu na tvoje rame, a ti da ostaneš uzdržana, kao da ti ništa ne znači. Nedostaje mi da mi kažeš da moraš da ideš a ja da te zadržim, pa da ostaneš kod mene još puna četiri časa. Nedostaje mi tvoje otmeno odbijanje i način na koji mi to kažeš. Nedostaje mi i tvoje otmeno neverstvo. Nedostaje mi ono tvoje "nismo jedno za drugo", i ono moje "valjda se i ja nešto pitam". Nedostaje mi tvoja ljubomora, koju vešto skrivaš a posle se odaš, kroz smeh...
Ako nekad čitaš ovo, znaj da neće niko da te štedi, niko, nikad. Život će te trošiti kao što troši sve i svakoga. Snovi u koje se sada kuneš mogu da te izdaju na prvoj krivini. Ljudi takođe. Ali ne odustaj, nikako ne odustaj. Zbog sebe, zbog mene, zbog nas, zbog života koji vredi odživeti do kraja. I obavezno se nadaj i voli, to je jedino što može da te održi...
Nedostaje mi uzbuđenje pred naš susret i razočaranje što nikada nisam stigao sve da ti kažem. Nedostaje mi da budem uz tebe i kada nisi u pravu. Nedostaje mi da te branim kada te napadaju. Nedostaje mi da se razdereš na mene kada poludiš. Nedostaje mi da ti pričam poeziju, pardon, da je izmišljam i prepravljam, u trenutku, onako kako nama odgovara. Nedostaje mi da ti se žalim, na tebe, tebi, u trećem licu, pošto nemam kome drugom. Nedostaje mi tvoje smejanje, tvoja strast za životom, muzikom, ljudima. Nedostaje mi da mi kažeš da ti nedostajem a odavno mi to nisi rekla…
Nedostaje mi tvoj neprestani smeh koji traje i kada se zaustavi. Nedostaje mi tvoja ležernost, tvoja otkačenost i ono tvoje čuveno - ma lako ćemo... Nedostaje mi tvoj zagrljaj, dodir, tvoja pravdanja, izvinjenja. Nedostaje mi da te čekam i ispraćam. Nedostaje mi da te ljubim, a ljubim te. Nedostaje mi da te sanjam, a sanjam te. Nedostaje mi da te volim, a volim te…
Ako nekad čitaš ovo, okreni, pozovi, znaš, ma nema veze...
Nedostaje mi tvoj život, tvoje nade, tvoja očekivanja, tvoji strahovi, tvoja nesigurnost. Nedostaju mi tvoja pitanja, tvoji saveti, tvoja mišljenja. Nedostaje mi sve što je tvoje. Nedostaje mi način na koji me posmatraš dok razgovaram sa tvojima. Nedostaje mi tvoj otac, tvoj brat, tvoja sestra, tvoja majka koju nikada nisam upoznao. Nedostaje mi tvoja soba. Onaj nered koji samo ti znaš da napraviš. Nedostaju mi tvoje čarape, koje uvek pomalo vise a ti ih navlačiš. Nedostaje mi tvoj stomak koji uvek prikrivaš. Nedostaje mi tvoja odeća, tvoje torbe, tvoje knjige. Nedostaje mi tvoj život i sve one stvari oko tebe koje ti ne primećuješ...
Nedostaje mi tvoje pojašnjenje da smo samo prijatelji i da je zaljubljenost iluzija. Nedostaje mi moje pojašnjenje da te volim i da je sve osim toga iluzija. Nedostaju mi šifre koje samo mi razumemo, mesta kojima smo samo mi prolazili. Nedostaje mi da te vodim svuda i da te pokazujem svima kao najlepši deo mene. Nedostaje mi da te osvajam, svestan da si vredna tog osvajanja. Nedostaje mi način na koji me poseduješ, praviš se da me nemaš, a dobro znaš da me imaš više od svih. Nedostaje mi da me voliš...
Nedostaje mi tvoja energija, ličnost, volja. Nedostaje mi tvoj šarm koji se ravna sa najboljim filmom. Nedostaje mi spajanje, lakoća, prisutnost, spontanost, spokojstvo koje osećam kada smo zajedno. Nedostaje mi ona žena u tebi. Nedostaje mi da mi se javiš prva, da me pozoveš, da se brineš o meni. Nedostaju mi tvoje poruke usred noći. Nedostaje mi da ti kažem da si možda najbolje što mi se u životu dogodilo. Nedostaje mi da ti kažem da te volim i da sam spreman sve za tebe da uradim. Kada kažem sve, mislim na sve...
Nedostaje mi da budem bolji od svih, zbog tebe. Nedostaje mi da budem luđi od svih, zbog tebe. Nedostajem sam sebi onakav kakav sam sa tobom...
Nedostaješ...
Mada mislim da to već znaš…
Stefan Simic
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Priča o nama ….
Davidovići su bili gazdinska kuća. Jedna od rijetkih porodica koja je još prije rata imala imanje ispod puta , bliže moru, u Buljarici.Veliki maslinjaci…Uredni vinogradi ,sve kako Bog nalaže. O svemu se vodilo računa , ali o časti i poštenju posebno. Ne daj Bože da se đe čuje neka grdna riječ! To ostane i obilježi , ne čeljade , no se prenese ko biljeg i bruka na potomke. I dzaba poslije svi hvalospjevi o fameLji , vazda će se nać’ neko ko će reć’ –„Ma zaludu im sve kad su…….’’
Đed Blažo je bio baš takav,uzoran , vrijedan, od riječi. Jedinac ,sin Djura Božova , koji je važio za jednog viđenijih ljudi u Paštroviće. Pravda mu je bila i u zakonu i u rukama. Nije se libio da je sam sprovede. Kod njega se nije čekalo. Đed Blažo, iako blage naravi , nasledio je taj osećaj za pravdu. Radio je kao šumar. Cijele Paštroviće , Crmnicu i dobar dio Spiča on je pošumio. I danas kad god vidim guste šume primorskog bora , znam da je to njegova ruka sadila.I nekako mi milo.
Bile su poslijeratne godine… Zima ,hladna….Malo ko može i da pretpostavi koliko mogu biti hladne zime na moru. Bura kad se strovali sa krša i kad se zakovitla ka moru , bez otpora ,sve nosi.Uvlači se u kosti i obilježi narod vječitom kostoboljom ,kojoj više ni to sunce ,ni pijesak s plaže ne pomažu.
Zima.Baš takva…studena. U kući četvoro đece. Što će ?Pokočiše se svi.Nije više mogla gledat’ .Krenu baba Ljubica da nabere malo drva. Sve se nadala da će nekako stić’ prije nego li se Blažo vrne sa rabote. Veliko je šumarsko gazdinstvo ,a mora da stigne i do barskog sreza…sve to pješke. Dako ugrabi prije njega.
Bere Ljubica.Pokušava da dohvati one malo deblje grane , da bi držala vatra.Ono za potpalu će skupit i oko kuće.Žuri .., hita , slaže u naramak ne bi li došla doma prije mraka i domaćina. Kad čuje korake. Nije se morala obrtat’.Znala je ko je.
-Što činiš Ljube ?
-A, što činim…? Vidiš ,skupljam ovu crkavicu ,smrzosmo se doma..
-Znaš li Ljube koliko sam kazni danas mora napisat ?
-Ne ja,nit’ me brige…No,me pušti doma da idem da ogrijem onu djecu. Moga bi ponijet ovo malo drva!
Nije je ni pogleda , obrnuo se i poš’o doma…..
Ne znam da li je baba tada ponijela ta drva kući ili ne. Navijam da jeste…
Nije prošlo dugo.Dolazi poštar sa plavom kuFertom.Gleda Ljubica , Blažo uzima, potpisuje , gura u špag (dzep)… Veli -” Sledeći ponedeljak idemo puT Kotora”. Gleda ga Ljube ispod oka. Ćuti, ništa ne zbori. Kotorski sud. Prozivaju Ljubicu Blaža Davidovića da se ogriješila o zakon i da je u vrijeme stroge zabrane brala drva , po prijavi šumara Blaža Đura Davidovića. Pita je je sudija ” Čija si ti žena ” ? Samo je pokazala rukom i rekla – ” A, ja ovoga o’đe !”. Okrivljena Ljubica je dužna da plati kaznu. Đed vadi budjelar….plaća .
Ovo se dugo prepričavalo kao anegdota…Nekome za pohvalu , drugima za sprdnju…
Znam samo da su mi rekli da su tek tada ,kad su se vrćali put Buljarice, prozborili.
meshadow
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
***
Može mala pomoć u orjentaciji?
Nisam odavde.
Reci mi kojim se putem najbrže dolazi do Tebe?
"Ti si skroz naskroz lud!"
Jesam lud. Ali za Tobom.
"Reci mi, gde se isključuješ?"
Uglavnom kod Sava Centra, mada ako je velika gužva idem na Tošin Bunar.
"Šta treba da uradim da odeš odavde?"
To je lako. Treba samo da pođeš sa mnom.
"Stvarno si prepotentan!"
Veruj mi, u svetu muškaraca ta opaska nije uvreda. Naprotiv.
"Ti si bolestan"
Jesam. Imam agorafobiju. Ne smem da izađem iz tvoga srca.
"Zar stvarno nemaš pametnija posla?"
Pa nosio sam se mišlju da izmislim struju ali neki brka iz Like je to uradio pre mene, tako da sad nemam ništa pametno da radim.
"Idi, bavi se sobom! Zašto ne slediš svoje snove?"
Da sledim svoje snove? Nemaju tako veliki zamrzivač.
"Slušaj, simpatičan si ali mislim da bi stvarno trebalo da nađeš neku drugu zanimaciju u životu..."
Verovala ili ne, ja sam sve svoje snove već ostvario.
Rodio se, razbio kolena. Preskočio kozlić. Diplomirao. Napio se par puta. Radim posao koji volim.
Imam nekoliko prijatelja koje uvek mogu da pozovem kad mi je najteže u tri ujutru i viknem u slušalicu - Požar!!!
Putovao sam tu i tamo. Slomio parče kuće Julije u Veroni. Učio crnca u Barseloni kako se peče rakija od šljiva. Kontam da je taj momak kasnije patentirao Afričku šljivu.
Sve u svemu, odživeo sam sve što sam želeo. I sad bih malo da te volim.
To je jedino što mi je ostalo na spisku želja u mom leksikonu iz osnovne škole.
Ne boj se, neću dugo. Nekih 65 godina. Možda koja gore - dole.
Koliko god trajalo, proći će kao sekund, kad sam pored tebe.
"Zašto sve to ne kažeš nekoj drugoj?"
I govorim. Onoj Drugoj Tebi. Onoj kakva si bila dok te ovaj svet nije prepakovao i prodao za tepsiju bureka. Onoj koja je krala princis krofne.
Onoj tebi koja se radovala Novim godinama i vatri kamina za Božić.
Koja je bila drugarica starom poštaru i uvek mu krišom sipala rakiju.
Onoj čiju senku vidim u tvojim očima kad god te uhvatim na kvarno i bez garda.
Onoj koja me voli a neće to sebi da prizna jer je jednom davno proterala ljubav iz svog života i odrekla je se preko novina, za svagda.
"Misliš da me toliko poznaješ? Ne znaš ništa o meni"
Naravno. I hvala bogu. Jer da znam sve unapred bilo bi mi strašno dosadno ovog veka koji ću provesti kraj Tebe.
"Znaš da je dovoljno samo da prekinem vezu"
Znači u vezi smo?
"Ne. Na viberu smo"
Ti si moja prva vajber devojka.
"Kaže se viber!"
Aha! Znači ono "devojka" u redu!
"Frajeru, šta ako ti kažem da me više nikad nećeš videti?"
Pa ništa. Ti si jedina devojka na svetu koju čovek ne mora da gleda da bi video da je predivna.
Ali ako insistiraš više te neću zvati. Bar ne po imenu.
"Daćeš mi nadimak?"
Aha. Od sad te zovem Sila Gravitacije.
"Što?"
Zato što Ti činiš da se moj svet okreće.
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
I DA NISI TAKVA KAKVA SI JA BIH TE VOLEO ZBOG TOGA ŠTO JESI
Kad te nema moje je buđenjetreptaj oka u kome se od sna preobražavaš u misao, tako jasnuda je dodir ubeđen da te oseća svakom papilarnom krivuljom svog lavirinta.
Moje je buđenje tada odLaganje sVesti da te nema.
Voleo bih te i da nisi tako lepa, jer lepota je stvar ukusa a ti si moja poslastica,
I život je trnovit put u nepoznato a ti si moja prva klasa i povlastica.
Voleo bih te u svakom slučaju: da ti je nos kukast, uši klempave i oči vodnjikave.
Ma i da si kao lamela od kom-bajna…
Voleo bih te i izGledaš onako kakva zaista jesi: i sa prirodnom bojom kose, i da ne čupaš obrve i prešminkavaš bore, da ne maskariš oko oka…
Voleo bih te i da nisi tako zgodna: da imaš krivuljave noge i kokošje grudi.
To što pohotno buljim u tvoju sedalicu je samo zato što je takva, voleo bih te i da je debela i spuštena, ma da je nikakva.
Kad biste mi vreme i ti dali priliku voleo bih te i pogurenu i zboranu.
I sa nervima u kurcšlusu, i sa zubima u čaši, kamenom u bubregu i ne daj bože rakom u bilo čemu.
Ma, sa svim što te plaši i bez svega bez čega te je strah da ostaneš.
Ko god da od nas dvoje prvi umre ja ne bih pre-živeo. A ko bi to bila ti, ja bih bio tvoj dobri duh samo sa živim šakama, sa dlanovima punim utisnutih linija sećanja, ožiljaka od uspomena na dodire tebe.
Voleo bih te i da nisi tako zgodna i lepa jer ja ljubim to što jesi a ne ono što drugi vide i misle da si.
Jer ja volim tvoju suštinu upakovanu u tu vanjštinu.
ironijexl
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 7 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
