|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Sama i okej.
– Ej.
– Ej. Opet, a? Kol’ko je sati?
– 5. Spavaš?
– Ne, dubim na trepavicama. Kaži sad, šta je?
– Imam inspiraciju.
– Kakvu bre inspiraciju?
– Da ti kažem da si g**no.
– Nisi ti čitava.
– Pa i nisam, čim sam bila sa tobom.
– Dobro te radi ta inspiracija. Šta te još radi? Neko pivo?
– Možda.
– Vidim. Aj me zovi sutra kad se otrezniš. Da mi objasniš.
– Šta da ti objasnim?
– Pa zašto sam g**no.
– Pa nema šta tu da se objašnjava. Jednostavno jesi.
– Dobro, hvala.
– Nemaš zašto da zahvaljuješ. Samo sam iskrena.
– Drago mi je zbog tebe. Opametila si se, super.
– Nisam.
– Kako nisi?
– Pa i dalje te volim.
– Iako sam g**no?
– Iako si g**no.
Nasmejao se. Nasmejala sam se i ja. Pričali smo još dva sata. O promaji, o pivu, o Dopleru i Lu-u, o prozorima na plafonu i švajcarskim čokoladama. O tome kako je samoća sastavni deo života, da ne treba da je se plašimo već da naučimo da je volimo. Da je iskoristimo, da vidimo neku perspektivu u njoj. Jer je okej biti sam. Ali sam i kreativan. Sam i zadovoljan. Sam i okej. Samoća i depresija su loša kombinacija. Samoća, pivo, kokice i dobra plejlista… To je već nešto.
Zaspala sam u neko doba. Ne znam ni da li sam prekinula razgovor ili sam samo zahrkala u telefon. O, nadam se da ne hrčem. Ponekad pričam u snu… Ali šta sam pa mogla da kažem što on već nije znao. Da sam povređena? Zna. Da ga mrzim? Zna. Da mi nedostaje? Zna i to.
Probudili su me vrisci klinaca iz ulice. Osećaj da tom loptom gađaju moj mozak a ne zid. Teški kapci, teška glava, težak mamurluk posle teškog opijanja. Ustajem i grabim flašu vode.
Mislila sam da će me razgovor sa njim otrezniti. Nije. Kao da me je još više opio. I pogoršao glavobolju. Sad bol nije samo reakcija na alkohol, sad je i reakcija na njega. Posle njega može samo nešto da me boli. Vilica i stomak od smeha, onda kad je lepo. Glava i srce onda kad je ovako. Usrano.
Mislim da će me oporaviti partija jamba. Ana me pita da li sam spavala do sad. Kažem da sam upravo ustala iz kreveta. Kaže mi da mi je kosa očigledno još uvek u krevetu, i sanja neki opasan horor. Trošim poslednji atom snage na smeh. Dobri su to drugari, oni koji te nateraju da se smeješ onda kad najviše boli. Ne samo glava, kad boli život…
Šetam pored izloga. Hoću da kupim šešir. Običan šešir, možda da bude crn. Ili crven, da mi ide uz starke. Onda zamišljam njega sa šeširom. Ne bi mu stajao. Verovatno bi mislio i da je moj šešir glup. Ok, ne treba mi neko ko misli da mi je šešir glup. Treba mi šešir, da mi više ne bi trebao on.
Odvlačim se do keja i sedam na klupu. Prilazi mi klinac, ima crnu kovrdžavu kosu, i ne više od tri godine. Liže veliku crvenu lizalicu. Stoji ispred mene i gleda me. Gledamo se tako. Nasmešim mu se. On se meni isplezi i jezik mu je obojen u crveno. Plezim se i ja njemu. Problem je samo što njegova majka vidi samo mene kako se plezim. Hvata klinca za ruku i odvlači ga od mene, gleda me i mršti se. Klinac se zadovoljno ceri a onda se plezi opet. Eto, i klinac me napravio na budalu. Muškarci stvarno imaju neki problem sa mnom.
Sjebala su me očekivanja. Da sam bila flegma, kao što za mnoge stvari jesam, da nisam očekivala ništa od njega… Bilo bi okej. Ne kažem da sad nije. Okej je, većinu vremena je skroz okej. Većinu vremena sam kul, i kao briga me. I kao prošlo je, i sve je super, i ja sam super. Sem što nije super. I nisam super.
Jer super bi bilo da nisam očekivala ništa. Da nisam verovala. Sad je samo okej.
Polazim kući. Kupujem cigaretu na komad. Stajem ispred izloga i gledam šešir. Palim cigaretu, povlačim jedan dim i bacam je. Ulazim u stan, bacam se na krevet i razmišljam o šeširu. Gledam na sat. 23:47. Još 5 sati i 13 minuta, pa zovem.
Ovog puta mi ne treba pivo da bih mu rekla da je g**no. Da sam sama, i da sam okej. Da ću uskoro biti super. I da šeširi nisu glupi.
aliceuzemljiludaka
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Neznost
Ogrubimo od zivota, od stresa, od nepravde, od ljutnje, od bahatih ljudi. Neznost je postala luksuz, na zalost mladjim generacijama je i bljak,
a cesto je neki izjednacavaju sa patetikom.
Kakvo neznanje.
Nezni smo jos uvek sa malom decom. Bar nesto.
Kako samo toliko neznosti iz prirode ne utice malo vise na nas. Cvetovi orhideje, muskatle, jasmina…
su izuzetno nezni i tako lepo lebde u vazduhu na onim zelenim granama.
Najnezniji je djurdjevak. Bar meni.
Kad su deca mala, onda se cesto kaze “neznog je zdravlja”.
To znaci da se vise vodi racuna o tom detetu – sta jede, pije, oblaci, da li cesto place ili se smeje…
S druge strane, svi mnogo vise vole kad je dete “jako”, kad pada i ustaje, kad sa poda skuplja mrve, stavlja ih u usta i nije mu nista.
Postoje i nezne boje. Svi znamo koje su to nijanse, a obicno se zidovi krece da su nezno plavi, zeleni, zuti…
gledamo ih svaki dan i prijaju svakom oku.
Zasto se neznost medju ljudima izgubila?
Zasto nam je neprijatno kad osetimo potrebu da budemo nezni pred nekim?
Zbog onog zivota sa pocetka.
Kad sam bila mala, spavacice za devojcice su bile nezne takodje, sa karnerima, roze, bele, rezedo, sa princezama i cvecem.
Ali, jos pre nekoliko godina su se nekako stidljivo pojavile spavacice za devojcice sa mrtvackim glavama, kosturima i avetima sacuvajmeboze.
Ne samo spavacice, postoji cela kolekcija odevnih predmeta raznog porekla sa tim motivima. i carape. Kazu “to je sada moda”.
Koja moda, da se setaju skeleti i sve ono cega smo se najvise bojali. Kad je profesorka biologije u osnovnoj skoli donela skelet na cas,
dosta nas je poskakalo, a u celom razredu se culo “brrrrrrr, jaaaaaaoooo”. Uveravala nas je da je sve plasticno pa smo se smirili.
Sta se to dogodilo u medjuvrenu.
Ko lansira modu, pravila, neke nove zakone...
I ako je vec tako, zasto prihvatamo...
Koliko pitanja na koje nemam odgovor.
Gledam skoro jedan par koji je zastao na trotoaru.
Ljube se, pa se guraju, pa se udaraju iz zezanja, pa se opet ljube.
Nema ni malo neznosti. Danas je sramota biti nezan.
A ni prema sebi nismo nezni.
Narocito zene. Non stop nam nesto fali – krive noge, krivi zubi, visak dlaka, male grudi…
Dosla mi pre neki dan drugarica koja zivi u inostranstvu, ali nekoliko puta godisnje uspe da dodje na nekoliko dana.
Na vratima se grlimo i stezemo, dok kuvam kafu ona stoji pored mene, da ne izgubimo ni sekund, onda odnesemo kafu u sobu
i pre nego sto sednemo mi zavrcemo rukave i nogavice da pokazemo jedna drugoj sta je pocelo da visi i da se opusta.
Donela mi neko carobno lavandino mleko za telo koje neodoljivo i nezno mirise...
Ima neznosti u svakom danu, u pogledu, u dodiru, u mirisu, u atmosferi...treba je samo uhvatiti.
Najlepse je kad izvucemo emocije iz sebe i pustimo da leprsaju oko nas. Tu caruje neznost.
O tome stalno mislim.
Gorica Nesovic
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
BIO JEDNOM JEDAN…
Uvek postoje neispričane priče.
Nekada se desi da zaliče jedna na drugu, takve – još neizgovorene i uronjene u (pod)svest onog koji ih ćuti.
Možda baš zbog tih sličnosti one i ostaju tako dugo ničije. Ili se jednostavno ne rode u rečima.
Postoji, na primer, uvek neki ljubavni trougao vredan epskog romana. Ali pošto nije onaj prvi, mogu da ga zanemare.
Postoji, na primer, rađanje novog bića ili umiranje nekog ko bi još da živi.
Postoje školski problemi, ljubavni problemi, nevidljivi problemi, poslovni problemi, porodični problemi.
Postoji muka koja se pričom uvećava i umnožava.
Postoje i rešenja. Ona do kojih se stigne lako, ona koja se čekaju godinama, ona koja ne zavise samo od nas.
Postoje i usputne prepreke. One krivulje koje nas podsećaju da bi bez njih život bio dosadan. Miran, ali dosadan.
Neispričane priče umeju da nadmaše svojom veličinom one ispričane.
One su poput nekog mehura koji u nama raste i preti da eksplodira u najnezgodnijem trenutku.
Mnoge neispričane priče liče na već ispričane.
Zbog toga su valjda neizgovorene.
Postiđene svojom istovetnošću i jednostavnošću.
Postoje tako sigurno dve prijateljice koje se godinama nisu videle.
Ili su se sretale i razgovarale, ali bez posebnog vremena koje bi bilo samo njihovo.
Postoje tako sigurno bračni parovi koje samo ovo „bračni“ održava u statusu „par“.
Postoje i oni koji su pravi partneri i bez papira.
Postoje ljudi koji se zatvore u svoje kuće, posramljeni siromaštvom.
Postoje i oni koji svoje domove nose uvek sa sobom, prosvetljeni ljubavlju.
Postoje ljudi koji se zatvore u knjige, kao što postoje knjige koje se zatvaraju u jednom čoveku.
I vama sigurno neki od njih liče na vas. Ili ste neku sličnu priču već čuli.
Zašto da ih onda ja pričam?
Uvek postoje neispričane priče.
Jedna baš slučajno počinje na poznat način:
„Bio jednom jedan lav…“
Nju ću da ispričam. Jer sve bajke ovog sveta zaslužuju da budu ispričane.
Srbijanka Stanković
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Nikad od mene riba….
Nisam vam ja baš od onih doslednih žena.
Brzo se predomislim , pokajem.
Nikada nisam bila riba koja drži do sebe po svaku cenu.
Niti sam bila od onih karaktera koji se zaricao —-“nikad više”, prosto zato što nikada nisam bila sigurna da neću popustiti.
Uvek sam se brukala time što sam na sastanke dolazila pola sata ranije,
pa bih se krila da me ne vide i da ne ostavim utisak nekog ko je nestrpljiv, samim tim i nametljiv.
Nikada nisam naučila da izcooliram tako da me zaista ne pogodi nečiji loš komentar.
Ne umem da me ne zaboli .
I placem uz scene iz filmova preklinjući svaki kadar, dok pokušavam da gurnem sebi prst u oko, kao upala mi cepanica.
Ponekad se pitam šta cu ovde,medju ovoliko savršenih zena…
meshadow
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Poznanici
Čujem vreme kako zamiče za ugao na kome se ukrštaju životna doba.
Imena i datume urezane na kori četinara delimično je prekrila smola. A delimično i zaborav.
Čujem pesmu koju sam davno ostavio na klupi u parku.
Verovatno je odneo vetar.
Bila je jesen i padalo je lišće.
Padala je i kiša i sve to zajedno sada svira iz radija.
Verovatno je opet vetar…
Sada je vraća…
Čujem i pogled koji klizi po ovim redovima.
Nesmotreno prosipa slike za koje mi se čini da sam ih već negde video.
Ja, opet, nesmotreno prosipam kafu po stolu.
I dok salvetom prikupljam tečne putanje koje su se razlile na sve strane, nešto razmišljam…
Kao da se odnekud poznajemo…?
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Zaboravljena ljubav
…ne volim ga vise, naravno!! Ni ne mislim na njega, pa koliko je samo vremena proslo!
Nismo dugo ni bili zajedno, nedovoljno da saznam sve sitnice o njemu, nisam zapamtila drage pokrete, ne znam koje su mu omiljene uzrecice, niti kakvu kafu pije…ne pamtim filmove koje smo zajedno gledali, ni ime njegovog psa,nisam sigurna sa koje strane je voleo da spava, ni kako se budi…ne mogu da se setim ni koji je horoskopski znak, koji mu je bio prvi auto, cime mu se bavio brat i koje jelo je voleo da sprema…
…jedino pamtim miris grada pred sneg, toplu ruku koja me greje, smeh i trcanje za autobusom, caj u zabacenoj kafani sa limenim pepeljarama, poslednju podeljenu cigaretu, pokret kojim mi je sklanjao odbegli pramen sa lica i zagrljaj pred spavanje…
…ali njega? Ne, njega se skoro i ne secam…
udavaca
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Buđenje
I ovo jutro je nalik na svako drugo. Uobičajeno - pijem kafu, zagledan kroz prozor višespratnice posmatram ljude na ulici. Volim da gledam kako se grad budi. Ta slika mi je posebna, ne znam zašto. Možda zbog toga što na taj način mogu da budem daleko od ljudi a ipak prisutan. Čudno, ali misli mi ujutru nisu konfuzne, iako im se ne zna broj. Stvari, misli, sve ostalo u mom životu, reklo bi se, čini savršen poredak.
U gomili lica koje svakodnevno srećem, nadam se da ću ugledati njeno. Nadam se, a ustvari, to je ono čega se bojim. Nikada to nikome nisam priznao, niti bih mogao, a njoj jedino ovako - u mislima. Bojim se, jer kad bih je sreo, bio bih onaj stari pomalo nadmen, prepotentan, čovek koji na ovozemaljske stvari gleda sa visine, osoba za koju postoji samo jedna ambicija, biti najbolji među najboljima!
Sad se često pitam šta znači biti najbolji? Koliko vrede ambicije, koliko žrtve? Šta je to što nas tera da se plašimo svojih osećanja? Šta nam to ne da im se prepustimo i glasno izgovorimo ime onoga za čim tragamo? Zašto nas ljutnja čini pričljivijim od ljubavi? Šta je to što me tera da bežim od ljudi, od sebe? Da li su ideali kojima težimo, ustvari, aveti koje nas nemilosrdno proždiru?
Voleo sam lakoću sa kojom je prihvatala stvari ma kakve one bile. Voleo sam njen neobuzdan, glasan smeh, njenu hirovitost, ćutanje… Zavideo sam joj na sposobnosti da u svemu vidi i pronađe lepotu, da svemu da novi smisao. Ne, nisam joj to rekao na način na koji bi volela da čuje, već, onako kako to muškarci govore.
Svakodnevno pokušavam da besmisao nekih trenutaka izobličim, da ih ispunim smislom, nečim što će biti vredno sećanja, u čemu, uglavnom, ne uspevam. Želim da joj nedostajem! Želim da ponovo proživim trenutke strasti kad je sve oko nas postajalo ništa, kad se gubila i nestajala u mom zagrljaju, u šaputanjima, poljupcima… Želim sve one noći u kojima sam bio svedok njenih romantičnih snova, ispunjenih nadom, jednostavnošću, verom, koji su mi tad izgledali suviše jednostavni da bi bili dostojni ostvarenja…
Ne znam ništa o njoj. Na sam pomen njenog imena menjam temu, jer znam da bi mi svaka reč bila kao živa rana, što zbog osećanja čije ime, opet, ne mogu glasno da izgovorim, što zbog neke nejasne nesigurnosti, neke nade koja živi u meni, iako sam sve to bezbroj puta zakopavao duboko u sebi.
Nije da nisam vešt sa rečima, samo ih nekad, jednostavno, nema. Izgube se, kao sad…
Misli se ređaju jedna za drugom. Život teče. Dan za danom. I sve je, reklo bi se, u mom životu, savršen poredak.
Nataša Đurović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Ateist na Brdu križeva Kao što san već par puta spomenia, nisan izdanak neke osobito religiozne familije. U duhu obiteljskog ekumenizma iman ja među svojim voljenim pretcima i pripadnika raznih vjerskih skupina, ali moji su se kontakti s ovim tipom duhovnosti, da se ne lažemo, uglavnom bili svedeni na pituravanje jaja, šporkavanje babine kužine, obilne ručkove za Božić i slučajne susrete s bogoslužjima tijekom ranih godina.
Ipak, kao skoro odrasli 28-godišnjak na svojim putovanjima ni pod koju cijenu ne zaobilazim sakralne objekte. Za nekog oni imaju religijsku važnost, a za mene estetsku.
Jednostavno ljudi su tisućama godina privrženi svojim bogovima i bez obzira žrtvovali im beštije, klanjali se oni ili im se molili s vrimenom su im u čast izgradili neka od najveličanstvenijih spomenika.
S obzirom da sam do sad nešto i proputova, vidia san svašta, ali samo me dva puta na nekom mistu uvatia osjećaj respekta, divljenja i tihe jeze. Osjećaj da dišem duh nekog prošlog vrimena.
Prvi, i donedavno jednini, put mi se to dogodilo u nenadmašnoj istanbulskoj Aja Sofiji. Drugi put ni manje ni više nego ovde u Litvi na Brdu križeva.
Imali smo neka predavanja sve do kasnog popodneva, a onda su nas kolegice povele do mista na kojem su u zadnjih 150 godina Litvanci, ali i brojni drugi načičkali između dvista ijada i pola milijuna križeva razne veličine. Kažen između jer nisu ni domaći baš sigurni. Mislin, budimo realni ko bi sve to pribrojia. Trude se studenti Katoličko- bogoslovnog fakulteta u Šiauliaiu, ali čin oni završe brojanje moraju počet ponovo. Nešto ko naš popis stanovnika.
Sunce je lagano padalo, a misto je bilo prazno. Za turiste je kasno već. Nas petero smo šetali između ijada i ijada majušnih križeva, gospi svih boja i gigantskih raspela. Čak san slika i jedan u kenijskim bojama šta će mome afričkome prijatelju Emanuelu bit puno drago.
– Ima više priča o tome kako je počelo, ali manje više se svi slažu da su prvi dani Brda križeva vezani za naš ustanak protiv Ruskog carstva tamo početkom 19.stoljeća (o.a. točnije 1831.). Digli su ih u čast poginulima. Ne znam jesu li tu pokopani, ali tako kažu. Inače ovakih mista je bilo po ciloj Litvi. Samo je ovaj preživia. Ovdje je bia zamak, tvrđava ranije, a kad je srušena ostalo je brdo s rupom u sredini…i onda smo mi okolo stavili križeve, priča Rasa, inače dugogodišnja radijska novinarka koja je spontano preuzela ulogu vodiča i pomalo nam otkrivala povist kombinirajući legendu i faktografiju.
Njena priča je polako krenula u detalje koje se ne da nać guglanjem, a išla je nekako ovako… nakon šta je Istočno Carstvo stavilo šapu na Baltik krajem 18.stoljeća Litvanci, koji su prije toga dugo godina u savezu s Poljacima bili bitna europska sila, našli su se u grubom položaju.
Trpili su oni okupatora niko vrime, a onda im prekipilo. Uzeli vile, lopate, maškline i mačeve i digli ustanak… Rusi ko Rusi, nikad nisu nešto bili naklonjeni pobunjenicima, ali kako u to vrime još nije bilo tenkova morali su zasukat rukave i u krvi udušit revolt.
Eto tako je na krvi, jadu i revoltu počelo nicat jedno od najneobičnijih hodočasničkih destinacija na Starom kontinentu.
Nije prošlo puno, svega 30-ak godina Litvanci su opet odlučili okušat sriću. Rusi opet na konje pa na Baltik. Priča je završila ka i puno puta prije i posli, a bidni domaćini opet potpisali kapitulaciju i nastavili u tuzi sadit raspela.
Cinici bi rekli, šta su ih sadili kad ne daju plod, ali Sabonisovi sunarodnjaci se s time ne bi složili. Malo po malo nakon 1.svjetskog rata i oni su se dokopali slobode…samo kad nekog neće srića, a još uz to i ‘Medu’ imaš za susida onda ti samostalnost u tim grubim vrimenima ne može dugo trajat.
Malo Lenjin, malo Staljin i eto ti Litvanaca opet u državi s tovarušima koji ovog puta nisu samo mrko pogledavali prema njihovom nacionalizmu nego im je trn u oku bila i vjera.
– Znaš, tvrdoglav smo mi narod. Rusi su 4,5 puta došli s bagerima i sve ovo poravnali…ne bi proša dan, dva, oni bi se okrenili, a mi bi opet počeli dizat naše križeve. Sve više i više. Znali bi ih oborit i po pet ijada odjednom, a mi bi ih vratili odma tu noć makar 30-ak komada, furbasto se smijuljeći priča moja kolegica dok nam pokazuje di je prije 1993. govor drža papa Ivan Pavao II.
Igra mačke i miša je potrajala sve do pada željezne zavjese. Nakon šta je ‘ruski medo’ napokon otjeran, Brdo križeva je doživilo svoje zlatne godine (nema zlatnih križeva da ne bude zabune)… u samo desetljeće i po brojka se s 55 ijada popela za nekoliko puta.
Napravili su Litvanci i biznis od ovog, nešto ko Međugorci oko Gospe. Samo kod njih križevi uglavnom ne svitle. Grupe iz cilog svita hodočaste, a izgradili su i lipu crkvu koja, zanimljivo, nema križa već veliku punistru koja gleda na brdo. Ipak kako to biva u našin smišnim malim državama i kod njih su se javili razni redikuli sa svojim genijalnim idejama.
Tako je jedan biskup (nije Rus) pokaza odlučnu inicijativu da bagerima poravna ovo sveto misto i kako logika nalaže, izgradi crkvu.
Srića pametni Litvanci su ga odjebali pa od toga za sada nema ništa stoga će ovaj UNESCO-ov spomenik i dalje vjernicima nuditi utjehu i litavskim domoljubima ponos kakvu im ni jedna biskupova crkva ne bi prijuštila.
A i meni, nevirniku, je donia dva čuda – dokaz da postoji misto s više križeva nego šta je to makarska plaža u litnjim misecima i nezaboravan zalazak sunca od kojih prolaze trnci lipote i neke čudne jeze po cilome tilu.blogbosonog
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Doktor za bore
Ovih dana nešto me je boleo zub. Da se razumemo, dobra sam sa zubarkom, nego se porodila, a ja računam da ću, ako budem čekala da joj dete stasa, ostati krezava. Moram nešto da smislim.
Bazajući po kraju, ugledam novu zubarsku ordinaciju na čijim vratima stoji papir: “Plombe na akciji”. Uđem da vidim o čemu se radi i dočeka me blago usplahireni mlad čovek u belom mantilu, nadam se zubar. Nemam pojma što je usplahiren kad neće sesti u stolicu. Dečko ima problema sa padežima, jedva da koji ubode, al’ razmisljam, nije to toliko važno. Ako je bežao sa časova srpskog, valjda nije sa stručnih predmeta. Intuicija me nešto opominje, ali crta stipse iz mog karaktera preteže i ja odlučujem da sednem.
Kaže da može da mi sredi problem, ali ne radi bez anestezije. Dobro je, mislim ja, izgleda da raspoznaje gradivo. Dok se sklonio da se spremi za rad, iza njega mi se ukaže desetak uramljenih diploma na zidu. Au, impresivno! Čitam ja i sve se više hladim. Ovaj ovde se bavi akupunkturom, homeopatijom, podmlađivanjem lica, a takođe je i mikrotalasni rezonantni terapeut, ma šta to značilo! Intuicija mi vrišti: “Nađi mu diplomu Stomatološkog fakulteta!!!” Evo i nje! U sredini, jeste da je u pitanju fakultet u unutrašnjosti, al’ Bože moj, ne može čovek u životu baš sve da ima… Nego, brine me ono podmlađivanje lica, nemoj da ovaj nešto pomeša, pa mi umesto anestezije da botoks! *ebo te, imaću vilicu kao King Kong!!!
Poče čovek da radi. Držasmo se nekako prvih sat vremena. Bila sam mirna, majke mi. Al’ kad mu je drugi put ispala plomba koju je trebalo da mi stavi, pripišalo mi se strašno, valjda od nerviranja. Pitam ja njega da l’ mogu u WC, on mi sav srećan dozvoli. Što je ovom laknulo, pitam se ja, neće valjda da pobegne iz ordinacije dok nisam tu! Kad se vratim, nađem ga da telefonira, priča sa kolegom oko moje plombe. Au, valjda ću ja izaći odavde normalna.
Završismo nekako i to. Kad sam ustala, mislila sam da ću biti najsrećnija na svetu kad mu vidim leđa. Isprati me čovek do ulice, valjda da bude siguran da neću da vrištim kad izađem. Naletimo na jednog mog drugara i ja mu, da napravim fazon, kažem: “Ej, evo imam super doktora!” A zubar će na to: “Neka, imam ja dosta pacijenata!”
Au! E, tako ti i treba, Jelena, budalo, kad juriš akcije i tretiraš sopstvene zube kao toalet papir. Nazdravlje!
jelenadilber
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
USAMLJENOST SE PIŠE SPOJENO
U malom maglovitom selu u Austriji živi Franc, pastir i operski pevač, ali u nekom prošlom životu. Svakoga dana njegovih trideset šest ovaca prospe se poput oblačaka po obroncima planine koja je već 20 godina njegov pravi dom. Tačno u dva po podne razvija maramu i vadi iz nje komad sira, suvog mesa i beli luk.
Na kutiji najstarije gitare koju ste ikada videli, urezano je ime „Semi Džo Smit“. Njen vlasnik je kantri pevač koji ne može da se seti kada je poslednji put bio sam. Uključujući i boravak u toaletu. Mlad i sa šeširom- suncobranom on uspešno popunjava čizme svojih starijih kolega. Svake večeri novi grad i nova krošnja nepoznatih lokni na njegovom ramenu.
Mlada Jing Tao i ovoga jutra žuri na metro. Na svom ajfonu jasno vidi gužvu koja je čeka. Video bim na zgradi pošte saopštava joj kolika je temperatura u Pekingu. Vesti o berzi čita preko pametnog sata. Uspeva da pregleda sve zahteve za prijateljstvo na Fejsbuku. U liftu zgrade u kojoj radi čita novi tvit Pape iako je ateista. Nikada ne priča sa liftbojem.
Franc, Semi Džo i Jing. Pastir, pevač i službenica u kol centru. Austrijanac, Amerikanac i Kineskinja. Nikada se nisu sreli. Žive životima koji su različiti do atoma. Ipak, imaju nešto zajedničko. Usamljenost.
Usamljenost mnogi nazivaju različitim imenima, ali ona je uvek ista stvar: kuga novog doba. Virus potpuno prilagodljiv domaćinu. Stabilan je na svim temperaturama. Ne poznaje jezičke barijere i nije seksista.
Upravo ta univerzalnost usamljenosti danas najbolje govori o njenoj ozbiljnosti. Stara poštapalica kaže – Biti sam znači biti u lošem društvu. I u slučaju kada ste austrijski pastir koji još ne zna da postoji bežični telefon i misli da je „Roki 3“ poslednji u franšizi, stvari deluju veoma jednostavno. No, najusamljenijima smatraju se ljudi koji ne pate od iskušenja da svoju ovcu pozovu na kafu.
Usamljenost i depresija nisu bolesti zabačenih sela već metropola. Gotovo mravinja koncentracija ljudi na jednom mestu samo je Potemkinovo selo pravog stanja stvari. Kada ste poslednji put zaista pričali sa nekim u liftu? Da li vas je neko u autobusu stvarno toliko interesovao da ste ostali koju stanicu više? To se dešava sve ređe. Devastirani obavezama i sa narastajućim strahom od nemanja vremena za sebe, moderni ljudi nemaju vremena ni za koga. Sami su u društvu.
I gde onda naći srećne ljude? Na estradi, naravno. Ako je neko srećan onda su to oni. Njih vole milioni. No, saldo depresivnih i suicidnih selebritija govori kako su sve samo ne srećni. Imaju fanove ali ne i prijatelje. Što ih je više u medijskom oku, manje ih je u očima svoje porodice. Usamljeni su pred očima svih nas.
Mnogi se bore protiv usamljenosti ali ne postavljaju pravo pitanje. Gde usamljenost počinje? Da li nam je tetovirana u genima od trenutka kad nam iseku pupčanu vrpcu i ostave napolju? Možemo li ikada biti zaista sa nekim ili ćemo kao mantru ponavljati: Rodio sam se sam i umreću sam?
Suviše velika pitanja za jedan život. Pa i za jedno kišno popodne. Ono što mogu da vam kažem je kada je počela moja usamljenost. U maju, 1995.godine, jednog ponedeljka koji je mirisao na lipu, jabuke u šećeru i svež aslfalt. Toga dana je najbogatiji dečak u našem odeljenju kupio nove patike. Air Max 2, original. Poželeo sam te patike a da ih još nisam jasno ni video. Vazdušni đon bio je tada za mene jedino nebo koje me je zanimalo. A nisam ga imao. Umesto njega nosio sam jeftine pijačne patike za koje sam počeo da strepim da će se svakoga časa raspasti kao zemlja u kojoj sam tada živeo. Devojčica koju sam potajno voleo, ili ako je to prejaka reč za jednog dečaka, sa kojom sam hteo da pobegnem na more u novembru, nije me više primećivala.
Kako su meseci prolazili bilo je sve više onih koji su nabavljali dotične patike. Moji roditelji nisu mogli da mi ih priušte i polako su mi postajali najveći neprijatelji. Nisam išao sa prijateljima na fudbal jer nisam hteo da oskrnavim loptu svojim jeftinim patikama. Jeleni se nisam javljao svakog trećeg dana kao do tad. Šta bi zaboga tražila sa nekim ko nema Air Max 2?! Naftu?
Do kraja te godine postao sam usamljen. Ne zato što sam bio sam. Ne zbog toga što nisam imao vremena za druge ili sam bio nedokučiv. Bio sam usamljen jer sam se plašio da me ljudi neće voleti. I to je početak moje i svačije usamljenosti. Strah. Samoća je samo posledica.
Svako od nas je mnogo puta pokušao da otvori vrata od nečijeg srca. Taj sef kakvog nema ni u Fort Noksu. Nije išlo. Posle nekog vremena smo prestali da pokušavamo. Bilo je mučno gledati nas. A šta ako je poenta baš ona koju krasi onaj bajati vic? Šta ako se vrata tog sefa otvaraju prema nama. I umesto što lupamo i guramo vrata napred, možda treba da ih povučemo ka sebi i otvorimo mi njima?
Franc je danas rešio da ne izvodi ovce. Obukao je jedino odelo koje ima i rešio da ode do grada i počasti se novom frizurom. Semi Džo večeras ne nastupa. Ovaj dan će provesti sa svojom bakom koja ga je branila kad god bi ga neko napao. To radi i danas iako ne može da ustane iz kreveta. Mlada Jing danas ima slobodan dan. Druži se sa kijavicom i ne ustaje iz kreveta. I baš kada je htela da isključi telefon, zazvonio je. Porešan broj, naravno. No, ona već sat vremena priča sa njim. I smeje se.
Ko zna, možda se svo troje nađu jednom na istom mestu. Na Oktoberfestu, recimo. Semi će pevati, Jing će biti na simpozijumu, a Franc je već tamo.
A ti, moj dragi prijatelju koji čitaš ovaj tekst i dopada ti se, nemoj da ga kačiš na profil. Nemoj da ga šalješ prijateljima. Izađi napolje i ispričaj ga nekom. Makar na kratko podeli nešto sa nekim živim bićem. Nagradiće te bar jednim osmehom. I ne drami previše. Ima nas suviše na ovoh planeti. Toliko da se već sporije okreće od naše kilaže. Nemoguće je da te baš niko ne voli. Usudi se da probaš. Čikam te.
I ne laskaj sebi da si stvarno usamljen. Usamljenost je tek onda kad nemaš kome da kažeš da si usamljen. Sve ostalo je dečija pesmica.
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 4 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
