Сецкам празилук за пећурке, користим дршку ножа као микрофон и певам хит Анке Црнотравке: “Ко трибунал ја те тражим, где се скриваш то ми кажи.. ПОТЕРНИЦЕ, ПОТЕРНИЦЕ! СА, СА! Сад ме твој лепо лице гледа СА, СА, ПОТЕРНИЦЕ, ПОТЕРНИЦЕ…”

Кад.. Звоно на вратима..

ЈАОООО, КО ЈЕ САД! КАМЕН ТИ ПОД ГЛАВУ, ЗМИЈА ТИ НА ПУТ!

Претпоставке:

1) Дете верског фанатика од испод у недостатку кроасана покушало да поједе мачку која му се заглавила између крајника и сада га голица шапицама, па отац тражи помоћ од мене да извадимо мачку из детета.
2) Мрмотица са седмог спрата се опет распитује за плес, или јој не ради сијалица у предсобљу, или јој је вруће, или хладно, или оће да мува друга тату преко мене..

3) “Куме ајдаминаточиш воду и може потпис овде? И једна цигара?”

4) “Продајемо оригинал немачко посуђе из Мађарске и Румуније произведено у предграђу Шангаја..”

МОМЕНАТ! ЕВО ДОЛАЗИМ.. Само нож да оставим..
“Потернице, потернице.. СА, СА!..”

Да видимо шта вели шпијунка..
Ко је бре, ово.. Ово су неки… Људи.. Испадоше све те моје претпоставке.. Обориве крајње..presumptiones iuris tantum..

Отварам врата и светлост из стана обасја две насмејане фаце од ува до ува… Имао сам шта и да видим..Ћалетове колеге са факса, муж и жена који дођу једном у две године из Француске, чисто да нешто административно заврше овде и да свима причају како је тамо све дивно, красно.. И како им је лепо и како би и нама требало да буде лепо, ако се угледамо на њих. Ја у пола посла у канцеларији, а Мирослав к’о за инат, отишао нешто у клуб генерала и адмирала да се тамо види са некаквим факторима… Целе месеце седи код куће ко ђаво на џомби, и сад оде баш кад су дошли ови телетабиси.. Јао како се смеју, као да су ретардирани..

‘Ајде шта ћу.. Морам бити учтив.. Бон-тон, парле, парле и остало..

Падоше ми моментално Чорбини стихови напамет:
“Са усана скини тај шашави осмех, мрзим кад се неко тако глупо кези..”

“Добар дан, добар дан! Мирослав није ту.. Али, изволите, изволите уђите… О, сто грама кафе?! Није требало да се трошите…”

Прво Дубравка, дебела жена дебелог човека Мирка проговара:

“Јаооо што вам је чисто овдееее…. А колико месечно плаћате?”

Ђомбад: “Мислите инфостан?”

Дубравка: “Не жену..”

Ђомбад: “Какву жену?”

Дубравка “Па ко сређује све ово?…”

Ђомбад: “А ТО?! Ма… Дајте ту јакну да окачим.. Ко сређује?… Вођа урбаних вилењака који се одазива на моје име….”

Дубравка: “Хоћеш да кажеш да ти..”
Ђомбад: “Подела послова.. Мирослав пере судове, ја радим све остало..”

Дубравка: “Јао дете.. Свака ти част…”

Ђомбад: “Хмм… Да, нека вас то не чуди… Пауке не убијам, религија ми не дозвољава.. Може кафа?.. Имамо и пелинковац. Ово остало етилалкохолно смо екипа и ја попили одавно, жао ми је.. Има додуше и апотекарски алкохол, али то баш кад је криза… Хехехехе.. Шалимо се мало… ”

Дубравка: “Само кафа сине, нећемо ми дуго… Ту смо били у комшилуку, па рек’о, да свратимо…”

Ђомбад: “Ако, баш лепо.. Ма само ви седите.. Не сметате уопште , ја само тако мало правим ручак… Сад ће ваљда, искрено се надам и Мирослав да се појави. ЗАИСТА се надам..”

И креће прича..

Дубравка: “Знаш, требало би да одеш душице да видиш како је тамо у Француској… Све је божанствено… Бо-жан-стве-но!”

Ђомбад: “Баш све? Сећам се да ми је тетка причала како је први пут у животу видела клошара седамесетих година у Француској.. Тога тада код нас није било..”

Мирко: “Да, има тога.. Тоје тачно, али..”

Ђомбад: “Али каже и Мирослав, добри су ти клошари.. Даш му бомбону он се захвали.. А и ови мучени црнци, што их је својевремено колевка демократије довлачила ланцима око врата из колнија, чујем да и њих има доста данас.. Муку муче са муслиманима… Неоосманизација креће..”

Мирко: “Јесте, али они су сада већ..”

Ђомбад: “Велики проблем, велики! Слажем се!.. Знам, када је фрка расизам душебрижника избија на видело, као и све остале нетрпељивости.. Само је то завијено у повеље и законе, али немогуће је променити или искоренити… Но.. Ишао бих ја радо, тамо, као и свугде на свету да могу.. Него имам овај.. Страх од летења…”

Дубравка: “Стварно?…”

Ђомбад: “Не… Два скока са падобраном имам…”

Мирко: “Озбиљно!?. Ауу то мора да је предиван осећај..”

Ђомбад: “Напротив, хладно је и непријатно кад се приземљиш.. Боли те комплетан лумбално сакрални део, скочни зглобови и лигаменти временом дефинитивно страдају… А ако ниси подесио опрему може пушка да ти избије око, или да ти се забоде у нос или уста кад падаш.. Ево кафа, изволите… Има и неког кекса.. То је ионако само за вас госте.. За нас нижу расу – укућане ЦУКЕР ВЕРБОТЕН!”

Мирко: “Гриц, крц.. Фала.. А шта ти радиш Младене?”
Ђомбад: “Ево.. Као и увек у ово доба, правим ручак..”

Мирко: “То видим, али чиме се бавиш?…”

Ђомбад: “Па.. Свирам усну хармонику, плешем танго, нешто пискарам, редовно тренирам, и идем у стрељану.. Трудим се да радим све оно што ми прија колико год могу.. Лети обавезно на море… Да се рехабилитујем од ужаса..”

Мирко: “Па не, мислио сам..”

Ђомбад:”Пардон… Ви и Ваша супруга сте колеге мог оца са факултета, ако не грешим?..”

Мирко:”Да, тако је….”
Ђомбад: “Завршили сте заједно факултет..”

Мирко: “Да, чак у истом року, сво троје..”

Ђомбад: “Необично (изговорено у циничном стилу мајора “Кригера” из Отписаних)..”

Мирко: “Шта је толико необично, сви смо били добри студенти…”

Ђомбад: “Па, управо то… Добро господине, као дипломирани политиколог, зар нисте до сада кроз разговор могли да закључите да НИСАМ ЗАПОСЛЕН!? (стварно факултет ништа не значи некима) Ако кувам ручак у пола два и окупације су ми хармоника… Танго блуз и рокенрол… Мислим, конклузија је јасна.. Мада мислим да сте то већ знали…”

Мирко: “……….”

Ђомбад: “Каква Вам је кафа?”

Мирко: “Уф.. Сррк.. Добра, добра… Не знам шта да кажем просто, дечко… Јака је мало, али ја то волим..”

Ђомбад: “Сасвим мало је јача, сасвим мало…”
(нормално да је јака када сам им сунуо по супену и четврт на шољу)

Мирко: “А ти беше оно.. Правник?”

Ђомбад: “Оно – то.. Беше.. Бејаше.. Али, ја сам пре свега поморски официр. Међутим, остадох без мора, па сам ово друго успут завршавао преко оне.. Преко воље.. ”

Мирко: “А Црна Гора.. Што не идеш тамо?… Шта је са њом?”

Ђомбад: “Црна Гора је сад Монтенегро.. Мафијашка држава са “својом” војском и морнарицом.. Ако се то уопште може тако назвати…”

Мирко: “Па шта сад радиш?..”

Ђомбад: “…….. Причам са вама и чекам да се расхладе печурке у тигању..”

Мирко”……..”

Ђомбад:: “Јел добра кафа?!”

Мирко: “Дубравка.. Идемо ми… Дечко има…”

Кад Дубравка проговори (у ћаси са кексом указало се коначно дно)..

Дубравка: “А што ти не будеш адвокат?”

Ђомбад: “ХА! Баш сам од среде то мислио да постанем….”

Дубравка: “Они пуно зарађују, знаш… Ево, ћерка нашег пријатеља, завршила је онај… Сингидунум…..”

Ђомбад: “Опа, Сингидунум!.. Сав сам се најежио…”

Дубравка: “И отишла прво мало у иностранство, да, да снашла се супер. И сад је код Дачића ваљда саветник..”

Ђомбад:

“Могу и да претпоставим у којој области.. КХМ.. Видите, очеве колеге.. Ако сам незапослен, нисам беспослен… Даље, што се тиче прихода, остварујем их тако што за те дописне факултете а ла “Сингидунум”, пишем семинарске радове за паре.. За те мамине и татине богате синове који су преко веза, или оних ствари (што је чешће код женског пола случај), улетели на позиције… Напишем им то за три-четири дана, јер је то шкарт, као и они, као и њихов факултет, диплома и послодавац… Наплатим толико да имам довољно за гориво, цигаре и алкохол и да се бавим ониме што ја волим.. Остане и за море да се уштеди… Него ме заклале у последње време силне свадбе, па још и ‘оправка кола…

Мене правосуђе уопште не привлачи, само војска и полиција, весела колиција, али нисам у странци и везе за то немам.. А адвокати, кад их већ споменусте, највећи успех остварују када нешто смувају… То је сама по себи нека криминогена активност.. Рецимо.. Када адвокат брани силоватеља, неког јако богатог клијента, који је силовао неку немоћну службеницу из своје фирме.. Онда адокат настоји да на све начине докаже како је његов клијент заправо био изазван.. Да је жртва сама била крива… Допринела је својој виктимизацији.. То што ће да упропасти нечију судбину, то га се не тиче… Тако нешто ја да радим.. Не пада ми на памет.. То ми је испод сваког људског достојанства.. Рађе бих зликовца убио или кастрирао на неки изузетно свиреп и подмукао начин, него што бих га бранио.. Или исто тако неки.. Син тате са Сингидунума, успешни предузетник, саветник, Ђока Маријановић.. Убије пијан некоме дете колима, и ја да фингирам несрећу и потплаћујем вештаке, и тако нешто да наплатим… Нема шансе… Па убићу га ја први мојим Браунингом, ако несрећни отац нема чиме… “

Дубравка и Мирко: “………”

Ђомбад: “Јел добра кафа?”

Дубравка: “Хвала, баш прија.. Мало је јача..”

Ђомбад: “Сасвим мало, сасвим мало.. То је наша.. Српска кафа.. Са Златибора..”

Мирко: “Заиста?”

Ђомбад: “Не, забога….”

Мирко: “…… А за тренутак сам помислио… Хехехехе..”

(Пази кад се не чудим)

КЉОЦ КЉОЦ…

Ђомбад: “Е, ево га ваш колега са студија, уједно и мој отац.. Он увек отвара врата стана као да се ради о трезору Народне банке… Чекајте да му отворим, ићи ће брже…”

Ђомбад: “Царе, имамо госте…”

Друг Тата: “Госте? Алекса?! Јел си му дао пеклинковац?!”

Ђомбад: “Ама.. Госте!.. “ОНЕ” ГОСТЕ!”

Друг Тата: “Ауу, па откуд они?…”

Ђомбад: “Е, баш то! Сад их ти преузми, ја сам на ивици да направим масакр полуаутоматском варјачом..”

Мирослав Мирку и Дубравки:

“О оооо, какво пријатно изненађење…”

Руке шире у лица се љубе, Дубравка приде и маше гузицом преко целе дневне собе… Одвратно.

Мирко: “Миро, толико ми је драго да те видимо, ми били ту у крају па свратили.. Дубравка и ја баш причамо Младену како је у Француској (чуј то!?)… Требало би да оде, да мало види свет…”

Друг Тата: “Колико је мени познато, Младена далеко више привлаче Русија, Куба, Ирска, Медитеран… А ти Французи.. Ја да вам кажем… То су олоши који су нас кроз историју толико пута превеслали.. Ево, управо долазим из клуба генерала и адмирала, баш сам са једним финим генералом о томе доста.. А и Хитлер их је прешао само тако, док је покрет отпора био пре свега комунистички… Какав де Гол какви бакрачи…”

После получасовног опсежног и енергичног излагања ДТ-а својим колегама са студија о улози Француске у НАТО-у, и опхођењу према нашој делегацији у Рамбујеу и Паризу, па потом и бомбардовања, чуло се само…

Мирко: “Дубравка… Ми морамо да идемо… Миро, смао смо на блиц свратили.. Младене поздрав и теби и желим ти да ускоро постанеш..”

Ђомбад: “Богат и славан, зар не!? То је сврха живота?! Е, ја то већ јесам, верујте, само на свој начин… Надам се да је кафа била добра?…”

Мирко: “Одлична, одлична..”

(Тек ће да ти буде жао)

ДТ: “Уф, одоше… Стварно, као да су са Марса пали, ужасно ме нервирају.. Добро си ти и издржао.. Али, ајде’, шта да им радим… Ова Дубравка, види колика је, имала је и инфаркт скоро, па не може човек да буде стока…”

Ђ : “Инфаркт!? Упс…”

ДТ: “Ма да, има неке.. Стентове.. Што?”

Ђ: “Ништа, требаће кафе да се купи касније…”

ДТ: “Па зар није било…”

Ђ: “Па, јесте било..”

ДТ: “Ау бре Младене…”

Ђ:” Молим лепо.. Твоја школа.. Ако је неко курва, ми морамо бити већа курва, зар не?.. Твоја чувена максима.. Прошли пут сам им правио и питу и колаче, и аранжирали смо им астал и послужили их којечиме, нису се ни захвалили ко људи, само су причали како то једу и праве Французи..

ДТ: “Јес, јеботе, која стока… У праву си..”

Ђ: “Е зато су сад добили… Un Café de la morte.. Ха! Чак се и римује! Ако се нисам зезнуо… Ох, како сам само дивно зао, моја љубав има снагу вала..
Идем пустити Жака Брела…