|
| Autoru |
Poruka |
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Tesla i Pupin – Kao Mocart i Salijeri
Malo poznati detalji iz života dvojice slavnih srpskih naučnika Nikole Tesle i Mihaila Pupina
Kao Mocart i Salijeri
.
Ličnosti i uzajamni odnos dvojice slavnih srpskih naučnika osvetljava za „Biznis Magazin“ Dr Velimir Abramović, koji se delom Nikole Tesle bavi duži niz godina i o kome je nedavno objavio opširnu monografiju pod naslovom „Svetlost koja se ne gasi”. Iako je mnogo važniji doprinos koji su Tesla i Pupin ostavili čovečanstvu, podsećanje na njihov odnos, može da bude tema za razmišljanje - kako bi danas izgledao svet da su oni saradjivali i živeli u slozi i ljubavi....
Putevi dvojice slavnih naučnika „ukrstili“ su se tek u tuđini. Mihailo Pupin je u SAD došao deset godina pre Nikole Tresle. Tesla je u Ameriku stigao 1884. godine i, zahvaljujući svojim genijalnim pronalascima iz oblasti polifaznih naizmeničnih struja, već 1888. godine postao poznat, a njegova slava u svetu proširila se veoma brzo, naročito posle predavanja koja je imao u Londonu i Parizu. Pupinov uspon je bio sporiji. Njegov pronalazački rad je bio u drugom planu u odnosu na karijeru profesora Kolumbija Univerziteta. Pupinov najisplativiji pronalazak, kalem za poboljšanje prenosa telefonskih signala, datira iz 1894. godine, ali, ukupno uzevši, ni po broju, ni po značaju Pupinovi pronalasci se ne mogu meriti sa Teslinim.
„Tesla i Pupin su se upoznali u Klubu Inženjera koji se nalazio na njujorškoj Petoj aveniji. Obično su se sastajali nedeljom, a tu je svraćao i mladi Markoni i mnogi drugi naučnici i pronalazači...“ - kaže Abramović.
.
U javnosti je vrlo malo poznato koliko je druženje Tesle i Pupina bilo intenzivno i prisno i kakav je uopšte bio njihovi odnos?
„U početku su se družili i privatno, ali treba imati na umu da se sa Teslom nije bilo lako družiti. Za razliku od njega, Pupin je bio društven čovek, praktično je najveći deo vremena koristio za sticanje društvenog uticaja, dok je Tesla bio izuzetno povučen. Razlika između Tesle i Pupina je vrlo jednostavna – Tesla je bio genijalan čovek, a Pupin je bio, kako je to davno definisao Aristotel „zoon politicoon“, što znači „politička životinja“ u pozitivnom smislu, naravno. To je zaista zgodan naziv za nekoga kome je važniji društveni položaj od kosmičkog saznanja. Pupin je na Zapadu, u smislu političke moći, bio najuticajniji Srbin ikada. I Tesla i Pupin su krajem 19. veka postali ugledni članovi njujorškog visokog društva. Tesla je doduše privlačio veću medijsku pažnju, a Pupin veću pažnju univerzitetskih i naučnih krugova. Tesla je bio veći naučnik, ali je Pupin posedovao veću socijalnu veštinu. Očigledno da je između njih dvojice postojala takmičarska atmosfera, a verovatno i surevnjivost. Pri tome je Pupin bio u senci Tesle, što je moglo da bude povod za eventualnu osvetoljubivost.“
U Njujorškom univerzitetskom klubu između njih zbio se incident i to pred studentima... U to vreme bila je u modi popularna igra natezanje palčevima (tzv „kvačenje“). Tesla je pobedio i pri tome Pupinu slomio palac. To je jedna vrlo nezgodna epizoda koja se odigrala pred mnogobrojnim svedocima, a koju Pupin nije mogao da oprosti Tesli. To je zapravo bila „uvertira“ u rivalstvo koje je išlo dotle da nikada nisu sarađivali, a kasnije za mnogo veću netrpeljivost i odsustvo komunikacije koje je trajalo oko 30 godina.
.
Naš sagovornik nam otkriva kakve su ličnosti bili Tesla i Pupin, kakvi su im bili karakteri...?
„Tesla i Pupin su bili potpuno suprotnih karaktera. Tesla je uvek bio u stanju mentalne tenzije, jer je stalno razmišljao. Sa Teslom je bilo jako teško razgovarati jer on nije bio nikada opušten. Njegova opuštenost, usled stalno žive i fokusirane svesti, bilo je stanje najviše napetosti za nekog drugog čoveka. On nije koristio opijate, nije pušio, nije pio... Nije uopšte razgovarao sa ljudima za koje bi procenio da ga neće razumeti. Takođe, bio je moralni perfekcionista, u smislu da je prezirao ljude koji robuju matrerijalnim bogatstvima, što je Pupin uveliko radio. On je to Pupinu morao zamerati. Tesla je sasvim bio posvećen nauci. Pupin je bio čovek koji je imao mnogo kontakata u visokom društvu. Družio se, izlazio na prijeme, pomagao ljudima, pratio i pomagao svoje studente dugi niz godina, tako da je Pupin i danas u Americi uvaženiji od Tesle. To je paradoks da je on ostavio naučnog traga u Americi daleko više od Tesle koji je zajedno sa Dž. P. Morganom uspostavio Ameriku kao super silu.
.
Pomenuli ste da je Pupin pomagao studentima. Da li je to činio i Tesla?
„Pomagali su i jedan i drugi, ali na različite načine. Tesla nije imao učenike. Radio je sam, sa tehničarima. Međutim, kada je Tesla došao u Srbiju u junu 1893 godine, bio je primljen kod kralja Aleksandra Obrenovića. Tadašnji prorektor Beogradskog univerziteta, zadužen za politehniku, nije bio u srpskoj prestonici tih 35 sati koliko je Tesla proveo u Beogradu. I tako je propuštena prilika da se dogovore o onome što je Tesla nudio – da svake dve godine dolazi u Srbiju da odabere najbolje studente i da ih stipendira u Americi. Pupin je uglavnom bio medijator za dobijanje stipendija ljudi iz Vojvodine. Pupin je bio osnivač i prvi predsednik Svesrpskog narodnog veća Sloga u Njujorku, čiji je sekretar bio Pavle Rankov Radosavljević, ugledni pedagog i antropolog, rodom iz Sombora.
.
Kada i zašto je izbio glavni sukob između Tesle i Pupina?
„Bitka je izbila konkretno oko interesa koji je Markoni imao u SAD u radiotehnici. Budući da je Tesla imao 12 patenata za radio, Markoni nije mogao da patentira radio aparat kao osnovni patent, nego je sa Lojdon Džordžom, tadašnjim premijerom Velike Britanije, uspeo da ubedi nekoliko firmi da finansiraju prvo patent za zvučnike, pa da ga onda prenesu u SAD kao združeni patent za radio i da na osnovu svojih veza uspe da dobije posao izgradnje telegrafskih stanica u Evropi i Americi što je bilo vrlo unosno. Markoni je bio jedno vreme Teslin asistent i sve što je znao o radiju naučio je od Tesle. U javnosti je poznat sudski spor izmedju Tesle i Markonija. Sud je za veštaka uzeo Pupina koji je veštačio u korist Markonija, jer je imao sa njim tajni dogovor u Engleskoj o podeli deonica, tako da je imao direktan finansijski interes, što je Tesla znao. Na kraju tog veštačenja Pupin tvrdi da je patent ipak Markoni nezavisno pronašao, a vrhunac svedočenja je bio momenat gde Pupin traži psihijatrijski pregled za Teslu. Posle toga Tesla je sa Pupinom raskinuo bilo kakav odnos i sa njim više nije govorio, sve do pred Pupinovu smrt 1935. godine. Glavni razlog prestanka komunikacije bila je Pupinova sumnja u Teslino mentalno zdravlje, što je, mora se priznati bilo dosta nisko. O tom sukobu postoje podaci koje je Tesla ostavio u razgovoru sa nećakom Savom Kosanovićem, prijateljem Milošem Tošićem i drugima. „
Podesćanja radi, Markoniju je američki patentni zavod priznao patent za radio prenos zbog čega nastaje dugogodišnji sudski patentni spor oko prava prvenstva na ovaj pronalazak. Vrhovni sud Amerike je tek 1943godine, posle Tesline smrti, priznao pravo Nikole Tesle na patent za radio.
Po mišljenju našeg sagovornika, kao i svaki genijalan čovek, Tesla je ljude koji ne shvataju njegove ideje spontano posmatrao kao bića nižeg ranga. „ Kada je Pupin iz novčanog interesa veštačio protiv njega, pretpostavljam da ga je Tesla otpisao kao čoveka niže mentalne kategorije. O tome svedoči i Teslino pismo Paji Radosavljeviću u kome Tesla kaže: „Viđeste li gde maniti Pupin dade patent našem neprijatelju...“, misleći pritom na Markonija . Tesla je bio vrlo realan u odnosima sa ljudima, samo što je imao vrlo visoke kriterijume. On je, ne samo na Pupina, već i na sve druge ljude gledao sa nekom vrstom opravdanog nipodaštavanja. Za razliku od Tesle, Pupin nije ostavio nikakav pisani trag, niti usmeno svedočenje o svom razlazu sa Teslom, niti o razlozima zbog kojih se u sudskom sporu Tesla – Markoni priklonio ovom drugom“.
„Ulje na vatru“ u pogoršanju odnosa dvaju naučnika dolilo je i Pupinovo odbijanje da podrži Teslinu kandidaturu za Nobelovu nagradu. On to nije učinio jer u tome nije imao nikakvu dobit, a verovatno je smatrao da je on taj koji bi trebalo da dobije to priznanje.
.
.
Bilo je pokušaja mirenja Tesle i Pupina. U jednom je posredovao i vladika Nikolaj Velimirović, koji je 1915. godine hteo da jednim udarcem reši dva velika srpska problema, da pomiri dva velikana i da složi Srbe, nagovarajući Teslu i Pupina da zajednički potpišu "Vidovdanski proglas" o ujedinjenju Srba u Americi. Pupin je to potpisao, a Tesla je to odbio rečima: „“ … ja poznajem naš srpski narod, on ima svoje poglede na sve; takav apel ne bi naišao na odobravanje, a ima u nas i novinara koji bi nas potpisnike ‘isčibukali’ oštricom svoga pera. Nego kad ste sad iz domovine došli, zašto nijeste donijeli takav apel američkim Srbima od dva naša srpska vladara: Kralja Petra I. Karađorđevića i Kralja Nikole I. Petrovića?”.
Vladika Nikolaj je taj susret prokomentarisao rečima: „To je tako veliki čovek, žao mi je sada što sam ga izvukao iz njegove smirenosti. Bolje da nisam ni išao“. Teslin gest odbijanja, s jedne strane možemo da tumačimo kao uobraženost čoveka svesnog svoje genijalnosti, ali sa druge strane on je tu pokazao vrlo praktičku političku pamet.
Tesla je često oskudevao u novcu. Kada mu je 1934. godine konzul Kraljevine Jugoslavije u Njujorku Radoje Janković preneo Pupinovu ponudu da mu obezbedi pomoć preko nekih kompanija Tesla je to odbio. Ono što ga je verovatno navelo da ne prihvati ponudjenu pomoć bila je činjenica da sa Pupinom nije bio u dobrim odnosima. Ponuda mu je morala zvučati čudno, ali čini se da je ona bila iskrena.
.
Pupin je 1935 godine bio na samrti i preko konzula Jankovića je izrazio želju da se oprosti sa Teslom. Tok i scenu pomirenja oslikao je u svojim sećanjima Miloš Tošić, Teslin prijatelj i u to vreme kraljevski vojni ataše u Njujorku. Tošić je pozvao Teslu telefonom u hotel Njujorker, opisao mu Pupinovo teško stanje i preneo mu njegovu želju da se vide. Zapitao je Teslu da li bi pristao, na šta je on odgovorio: “O, to će biti veoma teško”. Zatražio je vreme da razmisli i rekao Tošiću da će mu javiti odluku sutradan ujutro. Posle neprospavane noći, Tesla je pristao i sutradan zajedno sa Tošićem posetio Pupina u bolnici: “U Pupinovoj sobi zatekli smo nekolicinu lekara pored njegove postelje. Susret je bio vrlo dirljiv. Tesla je prilazeći bolesniku i pružajući mu ruku izgovorio, blagim glasom: “Kako si moj stari dobri prijatelju?” Pupin od uzbuđenja nije mogao da progovori, samo je plakao. Svi su napustili sobu i ostavili ih same. Na rastanku Tesla je lekarima dao Pitagorejsku izjavu, rekavši da će se Pupin i on opet sresti u Klubu naučnika i razgovarati kao nekada.” Proveli su nasamo oko pola sata. Tesla nigde, nikada i nikome nije otkrio sadržaj tog poslednjeg razgovora sa Pupinom, koji je predstavljao i njihovo pomirenje posle 30 godina.
Četrdesetak sati posle ovog susreta Pupin je umro. Dan posle smrti, u istom broju Njujork Tajmsa gde je objavljena Pupinova posmrtnica, objavljen je i poslednji naučni intervju sa Pupinom, u kome kritikuje teoriju etra engleskog naučnika Olivera Lodža, velikog Teslinog prijatelja i istomišljenika.
. . .
Pupin je bio odličan biznismen
Poznato je da je Tesla umro sam i siromašan. Da li je Pupin bio bolji „biznismen“ od Tesle? Kako bi u nekoliko rečenica opisali Teslin, a kako Pupinov život?
„Pupin je bio sve ono što Tesla nije. Deo američke prave i duboke društvene moći. U ondašnjim uslovima Pupin je bio milioner, a sada bi bio milijarder. Pupin je ostavio svojoj kćerki veliko imanje i ogroman novac. Osnovao je i veliku fondaciju na Kolumbija univerzitetu, jer mu je bilo važno da ostane upamćen kao naučnik. Zato svi u SAD znaju za Pupina. Tesla je bio povučen, smiren... potpuno nezainteresovan za materijalne stvari. To ilustruje i činjenica da je poslednjih godna svog života slao pisma Milošu Tošiću sa molbom da mu plati račune. Nije čak imao od čega da plaća ni hotel, pa mu je onda Kraljevska vlada u izbeglištvu dodelila penziju koja je pokrivala i hotelske troškove. Tesla nikada nije investirao nijedan dolar, a potrošio je ogroman novac na nauku. Živeo je asketski na Menhetnu, kao monah, usred Njujorka. Pupin je ustvari Salijeri, koji je visokoobrazovan i vrlo uspešan u svojoj struci, ali nije genijalan, svestan je toga i zbog toga pati. Za Pupina je najvažniji bio ovozemaljski život, a za Teslu je on samo posledica Duha, automatizam kosmičkih sila.... Tesla je Mocart nauke.
.
Biografija Velimira Abramovića
Velimir Abramović, bavi se filozofijom nauke posebno fizike i matematike. Jedan od najpoznatijih teoretičara Teslinog dela.
1952. rođen u Beogradu
1985. doktorska disertacija: Problem neprekidnosti u prirodnoj filozofiji Lajbnica i Boškovića
1989. profesor Estetike i Teorije filma, Univerzitet Umetnosti, Beograd
1990. profesor Istorije koncepcija vremena, prostora i materije u prirodnim naukama, Univerzitet u Beogradu
1992. osnivač i glavni urednik naučno-filozofskog časopisa TESLIANA
2001. osnivac privatne filozofske škole Institut za nauku o vremenu, Barajevo, Srbija.
2003. urednik naučno-filozofskog magazina DELPHIS, Moskva
2004. član Ruskog Interdisciplinarnog Temporološkog Seminara, Lomonosov, Moskva.
2004-2007. dekan Fakulteta “Akademija Umetnosti”, Beograd
2009. autor monografije Nikola Tesla - Svetlost koja se ne gasi
. . . baštabalkana _________________ 
|
|
|
|
|
|
|
lOOla
|
|
Administrator
Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388
|
Драги Тесла, хоћу да Вас оженим  Описују га као доследног нежењу, човека који је живео самотним животом особењака, растрзан фобијама, уз мноштво каприца, а свој радни дан од двадесет часова проводи у строгој аскези, клонећи се сваког друштва, равнодушан према женама, сам, посвећен науци, свецу сличан, цепајући уговоре вредне милионе долара, да би умро без иметка, без породице, без иког свог... Неки чак иду тако далеко да Теслу сматрају "ванземаљцем „, његове патенте резултатом "парапсихолошких активности „, а њега за - беспомоћно биће. Да ли је било баш тако?
О Тесли су написане толике књиге. Све одреда и превасходно у славу великих проналазака и грандиозног научног дела. Има и неколико биографија. Постоји и аутобиографија. О новинским текстовима да и не говоримо. Па ипак, и поврх свега, остала је сасвим у сенци Теслина приватна личност.
Да бисмо, бар с једне стране, осветлили то лице у сенци "господара светлости„, како су Теслу прозвали амерички новинари, помоћи ће његова тек недавно објављена преписка с родбином и извесно посезање за српском културном историјом...
Све би то било теже и замислити без романтичарског песника Лазе Костића, који је напрасно смислио у манастиру Крушедолу и поручио свом пријатељу научнику у Америци: „Драги Тесла, хоћу да Вас оженим!„  * Како је песник Лаза Костић одлучио да ожени свог пријатеља Николу Теслу чувеном лепотицом Ленком Дунђерски и зашто Тесла није ни трепнуо пред миразом од милион долара
* Мада је још била средњошколка, лепа Ен Морган, кћер чувеног богаташа Џона Пипронта Маргана, досађивала је оцу да је упозна са славним Теслом, у кога је била заљубљена
* Зашто је велики научник исказивао највише симпатија за лепу пијанисткињу Маргерит Мерингтон
* Сусрет славне глумице Саре Бернар и прослављеног научника Николе Тесле у Паризу и улога, у томе, једне мале чипкане марамице
* Ако је Тесла заиста идеализовао жене, и на тај начин се дистанцирао од њих, како тврде неки научници, шта тек онда рећи за научниково идеализовање мајке, коју је сматрао генијалном женом, као и три своје рођене сестре. Тај однос објашњава недавно обајвљена преписка
* Лексингтон авенија 327 у Њујорку била је стециште богатог и образованог света, где је главни тон давала госпођа Кејт Џонсон, дама која је волела славног научника дуже од две деценије
Не би овај предлог изледао нимало необичан да, некако баш у то време, и америчка „жута штампа", али и новинари озбиљних техничких часописа, попут лондонског "Електрикал ривјуа„ „Америкен електришна" или "Електрикал жорнала„ нису покренули читаву повику хотећи, ваљда слично као и Лаза Костић, да помогну великом научнику не би ли се лакше определио за изабраницу свога срца.
„Многи су се тада истински забринули због чега се није могла видети нека добра и лепа жена како стоји поред Тесле„, писала је његов биограф Маргарет Чејни, "Није то било ни чудно„, додаје она, „јер се од великих људи очекивало да имају потомство за добробит земље.„
Лаза Костић жени Теслу
У писму од 12. јуна 1895. године Лаза Костић нуди свом пријатељу Тесли и девојку коју му је наменио:
„Драги пријатељу, данас је, од прилике, трећа обљетница како смо се оно састали у Пешти и онако лијепо провели оно неколико дана. Наумио сам да прославим тај дан. Шта мислите како? Не бисте никад погодили да Вам не кажем:
Хоћу да Вас оженим!
... Знам шта ћете рећи, знам шта ћете помислити, све знам, па ипак! Девојка коју сам вам наменио подобна је да савлада сваку женомрзицу. Ја мислим да би и мртвог оживела, не само мртвог Дон Хуана, него и мртвог свеца. Збиља:
Ономад сам је гледао у манастиру како целива неке мошти, суху руку неког свеца, па, у заносу од оног тамјана и од оне љепоте, чисто сам се зачудио, како да се она мртва рука не подигне да је загрли.
- Који је то светитељ? Запитао сам калуђера до себе.
- То није светитељ.
- Него?
- То је светитељка, преподобна мајка Ангелина.
- А? Сад разумем.
Калуђер ме погледа као да ме је разумио, а знам да ни не слути моје мисли.
Лаза Костић, Лазино писмо Тесли, Ленки Дунђерски: Песник је био заљубљен у Ленку, али је схватио да код" најбоље војвођанске удаваче" нема шансе - између осталог и због велике разлике у годинама. Тесла пише о њеним женским чарима, али не заборавља да дода: њен отац могао би зету отворити вересију до милион долара! До сада је одбила читаву војску просаца. Родитељи се забринули: има јој 24 године - ал не бисте јој дали више до 20. Отац је мој најбољи пријатељ, те сам дакако пријатељ и њој. Дуго сам се трудио да дознам за узрок те немилости, те једва једвице дознам: Њен је идеал Никола Тесла.
Ја сам јој признао да је то и моја давнашња мисао, али ми је навијек било на уму, како сте ви до сада сву своју љубав посветили великој идеји, па немате времена ни мислити на жене, а камоли на женидбу. Она се ипак узда да би Вас обрнула...
Толико о девојци. А сад - (...) о имовини, о женинству или о прћији њеној. Она може донети од прилике један милион франака. Али јој отац тако стоји да би могао отворити зету вересију и до једног милиона долара, ако затреба.
Промислите се добро, све мислите на једно смислите, па ми јавите, на шта сте смислили. Ако пристајете, послажу Вам одмах слику моје намјењенице и дознаћете њено име. Било како било, свакојако вјерујте да остајем навјек ваш пријатељ Лаза Костић.„
Ово своје писмо послао је Лаза Костић из манастира Крушедола, у који се био повукао, јер је и сам био не мало притиснут да се ожени пошто је пуних дванаест година био вереник једне девојке.
Али мало је он марио за властиту судбину. Све од јуна па до септембра напето је ишчекивао одговор преко Океана. Кад га је добио, није сасвим познато. Како му је Тесла одговорио, опет не можемо тачно знати јер писмо није сачувано. Међутим, сачувано је зато писмо Лазе Костића од 4. септембра 1895. године на основу којег је јасан и Теслин одговор. Ево тог писма упућеног опет из Крушедола:
Десетак људи, из најближег Теслиног рођачког круга, почев од оца, били су свештеници. Његов ујак, Петр, у монаштву назван Николај, био је митрополит дабробосански. Његов сестрић, од најстарије сестре Ангелине, игуман фрушкогорског манастира Шишатовац, био је наш први доктор теологије. Никола Тесла рано је открио свет духовности, књига, посвећености идејама, нематеријалних вредности. У Америци чудио се, како је у том свету тешко наћи човека код кога, у исти мах, има и знања, и правичности, и несебичности.  Одговор
„Драги Пријатељу, ако хоћете да Вам речем по души, ја се другом одговору нисам ни надао. А кад већ говорим о души и кад се добро промислим, ваља ми признати: на вашем месту не бих ни ја другојачије. Најкрупнији разлог за вашу женидбу био би, да се не сатре семе које рађа такове детиће. Али прво: не може се нико сасвим поуздати да ће имати деце, ни кад би се оженио у најбољој снази, ни кад би узео најздравију девојку.
руго: Ко зна каква би била деца? Знам да су најгенијалнији људи рађали недоношчад, или бар сасвим обичне, свакидашње мозгове, а то је - сасвим природно: Њихов мозак је толико радио, да ништа није остало за њихова м... - Помислите само, кад би иза вас остала два три сина тупоглава, како би ти улудо могли потрошити сву славу своје дичне очевине...
Зато немојте мислити ни са каквим болом на то да сте ви задњи свога рода... Јер напокон, ваше племе, па да је и Немањино не би се могло лепше завршити него таквим егземпларом...
Напокон вам јављам да ћу се ја, ако Бог да, у недељу после Мале Госпође (22/10. септембра) венчати са мојом вереницом Јулијом Паланачком у Сомбору. Сад је дванаеста година како сам је био испросио... Ако нисте веровали у судбину, то је прилика да поверујете..."
Смрт Ленке Дунђерски
Девојка којом је Лаза Костић намеравао да ожени Николу Теслу била је чувена лепотица Ленка Дунђерски, која је потицала из угледне и богате породице земљопоседника у Бачкој. Оно што се, међутим, из преписке не види, то је чињеница да је Лаза заправо био до ушију заљубљен у Ленку. Све је могао да преброди и премости, све да натпева и да надговори, али само једно није: њој је било 24, а њему 54 године.
У трећем писму које упућује Тесли исте године, опет из манастира, Лаза Костић је само могао да обавести свог пријатеља о изненадној смрти Ленке Дунђерски. Дуго је одлагао да му јави, али је то ипак учинио 31/19. децембра 1895. године:
„Драги пријатељу, ето, то је Ваша несуђеница!
Видите, колико сам се скањевао и ломио, док нијесам прекинуо, да вам ипак пошаљем онај црни лист. Мени је била као сестра. Као што видите, неће ни ваша биографија остати без романтике, најлепше ал и најжалосније.
А ја сам оставио жену - још прије Ленкине смрти - управо утекао сам од пуница; имам их двије. Сад сам опет у манастиру Крушедолу. Жена ме зове кући. Сад се погађамо. И то је романтика, је ли?
Сретан вам Божић и да Бог да, да у новој години постигнете све што сте наумили. Навек ваш пријатељ Лаза Костић."
Тако Лази Костићу није успело, уз сав труд, да ожени Николу Теслу, Није, што би се рекло, па крај. Али, баш одатле је песник и пошао. Зашто?
Одгонетку је дао књижевник Станислав Винавер. У свом тексту „Како се родила песма Санта Мариа делла салуте" он узима ову преписку између великог научника и великог романтичарског песника зато што јој је у средишту Ленка Дунђерски. А та несрећна млада девојка постала је бесмртна тек у Костићевој лабудовој песми, којом се, како истичу неки историчари књижевности, на најлепши начин окончава и српски романтизам у књижевности.
Винавер је писао:
„Преписка између Лазе и Тесле даје увид у срж оба ова занесена духа, од којих је један хтео да верује само у романтику, а други само у древне праузроке и праскозорја. Елем: Лаза је заљубљен у Ленку Дунђерску. Али се, оронуо, не осећа достојан ње. Тражи јој достојног мужа. Налази: Лаза је напунио романтичну Ленкину главу Теслиним ликом. Она је, доследно, волела њега, Лазу: он се, Лаза уплашио и гетеовски побегао од ње, у Крушедол. Ленка верује Лази. Кад није Лаза - нек је Лазин Тесла."
Али, све док Винавер није објавио ову преписку, па, може се мирне душе рећи, и после тога, уз Теслино име једва да је била помена и Лазиног и Ленкиног. Наиме, уз име Николе Тесле постоји и до данас нешто што је готово стереотип. На основу тога верује се да је, као доследни нежења, живео самотним животом особењака, испуњеним великим фобијама и мноштвом капица, да је свој двадесеточасовни радни дан проводио уз строгу аскезу у посвећености божанству науке и нових проналазака, клонећи се и мушког друштва а женско сасвим занемарујући, да је цепао уговоре вредне милионе долара и да је до краја живота остао без иметка, без породице, па и без игде иког свог...
Све је то, ипак, само део легенде. Испод ње је стајао узвишени Теслин проналазачки гениј. Мало је ко завиривао испод површине. Ни многобројни новинари, ни његови биографи нису баш посвећивали неку нарочиту пажњу његовој приватној личности. Чак ни он сам, у својој аутобиографији, коју је једноставно и скромно назвао „Моји проналасци" - није налазио да је ишта друго, лично или приватно, важније од његових проналазака.
Због свега тога се и до данас мало зна колико је Тесла био привржен, на пример, својој мајци Ђуки и да је, из Америке, водио бригу о њој до краја њенога живота. Недовољно је познато, такође, да је и три своје рођене сестре - Ангелину Трбојевић, Милку Глумичић и Марицу Косановић - као и њихове породице, непрестано новчано помагао, чак и онда кад је и сам бивао у немалим оскудицама.
Тесла је имао и четворицу ујака Мандића: Петра, Пају, Трифуна и Тому, а из преписке с њима јасно је колико је био заинтересован за сав свој род, за њихов живот и за њихове потребе, па често и само за обичне породичне или новости из родне им Лике.
Према књизи „Никола Тесла, преписка са родбином", коју су умно и зналачки припремиле Дубравка Смиљанић и Зорица Циврић, открива се досад сасвим непознати Тесла. Из те обимне преписке није тешко докучити с коликом су му се љубављу и поштовањем обраћале, на пример, његове тетке, или пак сестре и браћа од ујака и тетака, па његови сестрићи, а на концу чак и унуци његових сестара. Написао Дарко Спасић
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45945
|
VRŠAČKI KAZANOVA I NEPRIZNATA GARAVA
„Beli kralj“ je prvi srpski šahovski velemajstor Bora Kostić, „crna dama“ njegova kći Divna, kraljica ruske i ciganske pesme
Dokumentarni film „Crna dama, beli kralj“ nosi romantičnu priču o ocu i kćeri, Bori i Divni Kostić, započetu s kraja 19. i okončanu na izmaku 60-ih godina 20. veka, kada upokojeni ulaze u legende. Slava aktera i njihova porodična drama prelamaju se kroz vreme uspona srpske građanske klase, iz koje Bora potiče, i nestanka u doba Titove Jugoslavije.
Koliko su delom urezani u srpsko društvo „beli kralj“, prvi srpski šahovski velemajstor Bora Kostić, i „crna dama“, njegova kći Divna Kostić, kraljica ruske i ciganske pesme u „Velikoj Skadarliji“, videlo se pod svodom Kuće Đure Jakšića, u kojoj je premijerno prikazan film Branislava Todorovića Klinića.
Prvi srpski velemajstor
Sam ambijent boemske Skadarlije podsticao je dodir sa Borinim i Divninim vremenom, kada su svako u svojoj branši žarili i palili, ceo život bili odvojeni, ili spojeni kao ujak i nećaka. Detalj iz života dovoljan je da potvrdi i u ovom slučaju, kada otac nikada ne prizna dete, vrednost gena, iste krvi, a to je njegova odluka da ne igra šah za naciste, zbog čega je završio u nemačkom zatvoru, i njena da ne peva pripadnicima Trećeg rajha.
Prvi srpski velemajstor Bora Kostić rođen je 24. februara 1887. u Vršcu, tada delu Austrougarske imperije, u trgovačkoj porodici. Kada ga je u desetoj godini otac naučio da igra šah, nisu ni sanjali da će postati legenda šahovske igre.
Već u gimnaziji bio je jedan od najboljih vršačkih šahista. Pet godina stariji Sava Gerdec upoznao ga je sa šahovskom teorijom. Šahovsko sazrevanje nastavio je tokom studija u Budimpešti i kasnije u Beču, koji je početkom XX veka bio centar evropskog šaha. Tamo je završio Orijentalnu trgovačku akademiju, ali nije zapostavio šah.
Titulu šahovskog majstora osvojio je u Budimpešti 1909. godine, pobedom na turniru najjačih mađarskih šahovskih amatera. Dve godine kasnije pobedio je u meču sa američkim šampionom Frenkom Maršalom, a u izuzetno jakoj konkurenciji na međunarodnom velemajstorskom turniru u Karsbadu (Karlove Vari) osvojio je titulu internacionalnog majstora. Zatim slede gostovanja u nordijskim zemljama, gde je pobedio prvake Danske i Švedske, kao i veoma jakog šahistu Rudolfa Spilmana. Iste godine osvojio je titulu velemajstora na turniru u San Remu. Partijom u kojoj je 1912. u Kelnu matirao protivnika Uloma u sedam poteza ušao je u sve udžbenike šaha i u svetske anale.
Beli kralj
Tada je poneo i titulu kralja šaha. Za vreme Prvog svetskog rata Kostić je boravio u Južnoj i Severnoj Americi, gde je postigao niz zapaženih rezultata igrajući sa tamošnjim najjačim igračima, a 1913. godine je u Buenos Ajresu radio kao predavač šaha na Vojnoj akademiji. Na jednom argentinskom ratnom brodu krstario je po mnogim morima. U Argentini je pobedio sve njihove najjače igrače, a prvaka te zemlje Rolanda Ilju sa 6:0.
Godine 1915. otišao je u Njujork zbog šestomesečne šahovske turneje od istočne do zapadne obale, na kojoj je postigao svetski rekord u broju odigranih partija na simultankama. Od 3.281 odigrane partije izgubio je samo 112, a remizirao 237.
Za vreme boravka u Americi posetio je Nikolu Teslu. Jedno vreme bio je šahovski učitelj najslavnijem tenoru svoga vremena Enriku Karuzu (1873–1921).
Nakon majstorskog turnira „Menheten čes kluba“ 1918. godine svrstavan je odmah iza Kapablanke. Njihove četiri partije, odigrane na dva turnira, završene su remijem. Tako je i došlo do njihovog meča godine, koji je Kapablanka ubedljivo dobio.
Iste godine Kostić se vratio u Evropu i u Hejstingsu osvojio drugo mesto. Naredne godine u Hejstingsu je osvojio prvo mesto sa 100 odsto poena, što niko nije ponovio u dugoj tradiciji tog turnira. Igrajući u Engleskoj simultanke i partije „na slepo“, oduševio je šahovski svet.
Po povratku u zemlju nastavio je sa uspešnim igrama. U Jugoslaviji je u to vreme bio očigledan rivalitet između dr Milana Vidmara i Bore Kostića, ali nikada nije organizovan meč čiji bi rezultat pokazao kome treba dodeliti titulu šampiona Jugoslavije.
Kostić je jedan od pobednika na prvom prvenstvu Jugoslavije u šahu, održanom 1935. godine u Beogradu, a bio je i član jugoslovenske ekipe na olimpijadama 1927, 1931, 1935. i 1937. godine.
Tokom svoje bogate šahovske karijere učestvovao je na najvećim turnirima širom sveta, i vrlo često se sa njih vraćao kao pobednik. Bio je vrsni poznavalac šahovske teorije. Veliki broj njegovih partija ostaće zabeležen u šahovskim udžbenicima.
Crna dama
Bio je odličnog zdravlja, uvek sa šahovskom tablom pod miškom, govorio je ruski, engleski, mađarski i hebrejski, i bio pravi Kazanova.
Film „Crna dama, beli kralj“ beleži njegove ljubavne uspehe čak i na Himalajima, a kažu da je imao više vanbračne dece, i prema svima se ponašao isto. Nije ih priznavao, niti viđao.
Jedno od njih bila je Divna, „crna kraljica“ skadarlijske pesme i restorana „Velika Skadarlija“.
Divna je bila Borina kćer sa lepom cigankom Marijom Kerčovom, koja je u Vršac stigla sa grupom izbeglica iz azovske Rusije. Divnu je odgajala i školovala Borina rođena sestra Olga, koja je bila primorana da se uda za vršačkog trgovca s kojim je u kocki šahista prokockao sav očev imetak.
Da bi spasila imanje i čast kuće, Olga je pristala na udaju, a docnije, kada je Marija Kerčova ostavila novorođenče pred manastirskom kapijom, uzela je Divnu koju je gajila u svom domu kao svoje čedo. Jednog dana odvela je Divnu u cigansku mahalu, gde je u nekom koritu u krpama ležala oronula žena koju je bolest ophrvala, ali se i tada videlo da je nekada bila lepotica. To je bio jedini susret Divne sa majkom Marijom, koja je nedugo potom umrla.
Dospela je Kostićeva i Kerčina kći i do Baleta Narodnog pozorišta, ali joj je čuvši njen glas korepetitor rekao da je ona pre za umetnost pesme, nego baletske igre. Priča se da joj je savet da batali balet i poda se potpuno pesmi dao glumac Milivoje Živanović. Moglo je to biti u Požarevcu, jer je Divna tamo pesmom uzbunjivala vojsku.
Divna Kostić je 1939. počela da peva u Beogradu u „Ruskom caru“, i to ruske romanse koje je učila od Olge Jančevecke. Sa orkestrom „Romalen“, koji je predvodio Boško Vasić Pargar, 1969. za televiziju je snimila pesme ruskih Cigana.
Start od „Ruskog cara“ Divni, nazvanoj Garava, po opredeljenju zaklete monarhistkinje je odgovarao, pa je čak i za svoj rođendan umesto 5. septembra govorila da je šestog, da je rođena istog dana i godine kao i kralj Petar II Karađorđević.
Godine 1953. snimljen je film „Ciganka“ u režiji Vojislava Nanovića, u kojem uz Rašu Plaovića i Milivoja Živanovića igra i peva Divna. „Ciganka“ je imala pet projekcija dnevno i za dve nedelje videlo ju je na desetine hiljada ljudi.
Majka i ćerka
Otac i ćerka bili su razdvojeni čitavog života, a tokom susreta zvala ga je ujakom, iako je znala ko je.
Pevačica je, kada su geni u pitaju, ponela od oca stil života, pa je i u njenom bilo više muževa, ali je odnos prema kćeri bio potpuno drugačiji.
„Garava je bila najbolja majka na svetu. Da nije bila takva, ni ja ne bih bila ovo što jesam. Govorila mi je ti ne znaš da pevaš, ti vidi da budeš doktor, da završiš neki fini fakultet. Znala je šta govori, znala je kakav je kafanski život, a pritom nikada nije zažalila što je sama napustila balet kod Poljakove i beogradsko Narodno pozorište“, priča Divnina kći, advokat Olga Gaković, koja živi na relaciji Beograd–London i zaslužna je što je osvanuo film „Crna dama, beli kralj“.
Imala je 13 godina kada joj je majka umrla.
„Garave mi nikada nije bilo dovoljno. Cela Čubura, ceo Beograd, svi muzičari, svi kafanski pevači, sve kafanske noćobdije bile su da se oproste od kraljice ruskih i ciganskih pesama. Bilo je, mislim, 100.000 ljudi. A ja sam je poslušala, završila prava, advokaturu, sve, pa u Englesku... Udala sam se za predavača na Kembridžu dr Žarka Gakovića, iškolovala sam i svoju decu“, priča Olga.
Naša sagovornica otkriva jedan detalj iz karijere svoje majke, iz doba kada je bila u nacionalnom teatru.
„Jedna scena, igra se 1937. ’Labudovo jezero’, mama je solistkinja, i pitaju je neki: ’Šta vi igrate?’ Ona uzvrati: ’Zar ne mislite da igram belog labuda’, i nasmeje se, naravno. Takva je bila moja mama“, završava sećanje kći kraljice „Velike Skadarlije“.
Sretala je unuka dedu u Vršcu. Za nju je on bio ujka Bora koji bane, ali bez bombona, čokolada, poklončića... Unuka mu je sve oprostila, jer je bila oduševljena njegovim ljubavima – šahom i putovanjima.
„Postoji jedna ciganska rečenica ’Kad mi se ide, mnogo moram da idem’. E, to je Bora“, kaže unuka.
Legendarni šahista je inače odnos prema kćeri preneo i na unuku, koja otkriva da je bilo i trenutaka kada bi Bora došao do „Velike Skadarlije“.
„Kaže mama sutradan svojoj kumi: ’Sedeo je opet u ćošku onaj šahista, naš rođak. Naručivao je pesme, ali reč nije progovorio...’“, seća se unuka Bore Kostića.
Jedan smo rod
Branislav Todorović Klinić, autor filma „Crna dama, beli kralj“, kao mladi novinar upoznao je Divnu Kostić.
„Radio sam jednu emisiju na Radio Beogradu koja se zvala ’Subotom uveče – mikrofon je vaš’, i 1969. pred njenu smrt vodio sam nekoliko emisija. U jednoj poslednji put je pevala dva-tri meseca pre smrti u ’Maloj gostioni’ na Paliću“, kaže autor filma.
Za njega je najfascinantnija bila Divnina strast prema pesmi i pevanju.
„Svaki deo tela joj je igrao dok je iznosila pesmu na sebi svojstven način, uvojci kose, sve“, kaže Todorović, koji je pravio emisije i o Divni i o Bori.
Ovaj film ne bi nastao da nije otišao u Vršac i video natpis na Borinom spomeniku „Jedan smo rod“. To je šahovsko geslo.
„Međutim, Bora se tako nije ponašao, niti ona, i rešio sam da o tome napravim film. Da snimim film o ocu i kćeri koji nemaju kontakt, koji se vide što kažu o slavi, pa onda ništa, a i to je pitanje pošto on uglavnom nije bio tu“, kaže Todorović.
Pažnju autora filma kada je u pitanju Kostić privukao je odnos šahovskog genija prema ženama.
„Bio je strašan ženskaroš. Na šahovskom turniru u Đeru, na kojem je učestvovao i Aljehin, Bora se u poslednjem kolu sastao sa nekim Sabom, koji je bio poslednji na tabeli. U slučaju da ga Sabo pobedi, Bora bi delio prvo mesto sa svetskim prvakom. Oko Borinog stola su se uvek i najviše okupljale žene. Igrajući partiju sa Sabom gledao je tri devojke koje su stajale sa strane, namigivale mu, pokazivale neke znake. U jednom trenutku čak je i ustao od šahovskog stola da razmeni neku reč sa njima, i izgubio je partiju. Ispostavilo se da su te tri lepojke bile rođene sestrice mađarskog šahiste, koji je, iako je bio autsajder, pobedio Boru“, priča autor filma.
On objašnjava i kako je Nikola Tesla, koji nije bio sklon velikim druženjima, pozvao Boru na ručak u svoj hotel.
„Bora je voleo da se sa slavnima slika i ispriča. Malo se nametnuo Tesli, a nije mnogo ni čuditi se tom ručku, zašto da ne, našli se Srbi u tuđini. Pritom je Kostić već stekao ime u SAD, tako da nije bio nepoznat Tesli, ali ne verujem u neku prisnost tog susreta, više je to bio protokolarni ručak“, kaže Todorović i podseća da su Vršac i tamošnji šahovski klub domaćini tradicionalnog Memorijalnog šahovskog turnira „Bora Kostić“, na kojem učestvuju vrhunski svetski šahisti.
Grad Vršac je 2. oktobra 2007. godine svečano obeležio 120 godina od rođenja prvog srpskog šahovskog velemajstora, i tada je na Svetosavskom trgu u strogom centru grada otkriven spomenik Kostiću, čiji je autor akademski slikar Zvonimir Santrač.
Tito je došao kod pevačice
Politikom se Divna Kostić uopšte nije bavila, ali su se političari bavili njome. U maju 1965. maršal Tito je izrazio želju da mu za rođendan peva garava Divna, i pozvao ju je u Beli dvor. Ona je odbila da napusti svoje kafansko radno mesto i poručila da on dođe ako želi da je sluša.
Cvrčao je roštilj, gudio je ćemane Paja Nikolić, kad se odjedared „Skadarlija“ bučno uskomešala. Ušlo je najpre nekoliko odlučnih ljudi, a za njima Tito sa pratnjom. Kažu da se ovako obratio Divni: „Došao sam da slušam tebe, kad ti nećeš kod mene.“ I slušao ju je do zore.
Raspoloženog Tita, Jovanku i Divnu snimio je i fotografski aparat.
Put oko sveta
Od 11. novembra 1923. do 28. maja 1926. godine Kostić je bio na svetskoj turneji, do tada najvećoj u istoriji šaha, na kojoj je igrao simultanke, turnire, mečeve, a držao je i predavanja o svojoj zemlji. Obišao je Australiju, Novi Zeland, Južnu Afriku, u Keniji je odigrao partiju na polutaru. Kostić je bio na sev ernoj zemljinoj polulopti, a njegov protivnik na južnoj. U Indiji je maharadža od Patiale (Čandagar) organizovao turnire na visovima Himalaja. Išao je u Nepal i na T ibet, upoznao se sa dalaj-lamom, a zatim na ostrvo Javu u Indoneziji, na Sumatru, gde je igr ao sa poglavicom plemena Bataki. Igrao je na Filipinima, u Hongkongu, Kini… Bio je jedan od prvih str anih velemajstora koji je gostovao u SSSR-u posle Oktobarske rev olucije igrajući simultanke od Lenjingrada do Vladivostoka. Akter _________________  
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45945
|
Bez potomaka, uprkos trudu
SA VELIKOM SIGURNOŠĆU MOŽEMO TVRDITI DA JE OD SVIH EVROPSKIH VLADARA U POSLEDNJA DVA VEKA, SRPSKI KNEZ MILOŠ OBRENOVIĆ IMAO NAJVIŠE DECE; UKUPNO ŠESNAESTORO – OSMORO BRAČNE I OSMORO VANBRAČNE
Srbija će u septembru 2010. obeležiti značajnu godišnjicu: vek i po od smrti kneza Miloša Obrenovića. Najavu događaja dajemo unapred. Dakle, Miloš je umro 14/26. septembra 1860. u svojoj 81. godini. Nasledio ga je sin Mihailo a ovog, posle "Topčiderske tragedije" 1868, bratanac Milan (unuk Miloševog brata Jevrema, jer Mihailo iz bračne veze nije imao naslednika), da bi se dinastija ugasila u Majskom prevratu 1903. ubistvom kralja Aleksandra (Milanovog sina).
Obrenovići su vladali Srbijom 75 godina (tri godine duže od Karađorđevića). Kontinuitet vladavine je prekinut samo jednom (1842–1858), kada je na prestolu Srbije sedeo Karađorđev najmlađi sin, knez Aleksandar. U prvom delu vladavine Obrenovića (1815–1842) i početkom drugog (1858–1868) na prestolu su pored osnivača dinastije bili kneževi iz Miloševog ogranka, dok su u periodu od 1868. do 1903. godine na prestolu bili potomci Miloševog brata Jevrema, iako je Miloš imao šesnaestoro dece.
VLADAR SA NAJVIŠE DECE: Sa velikom sigurnošću možemo tvrditi da je od svih evropskih vladara, koji su vladali u poslednja dva veka, srpski knez Miloš Obrenović imao najviše dece: ukupno šesnaestoro – osmoro bračne i osmoro vanbračne.
Ženio se samo jednom. Oženio se osam godina mlađom Ljubicom Vukomanović, a na poziv Miloševog polubrata vojvode Milana kumovao je Karađorđe. Kada je u proleće 1804. godine stupio u brak, Miloš je imao 24 godine. Kako je sam govorio, s Ljubicom je izrodio "dece osmoro, to jest, četvoro muških i tako ženskih": Petra, Petriju, Jelisavetu (Savku), Anu, Milana, Mihaila i Teodora. Četvoro su umrli kao deca, Petrija i Mihailo su nadživeli oba roditelja, a Jelisaveta majku.
Petrija i Jelisaveta su se udale i izrodile po petoro dece, Milan je neoženjen i bez poroda umro u dvadesetoj godini, dok je Mihailo imao jednog sina (Velimir), ali iz vanbračne (predbračne) veze.
Dva su Miloševa sina bila na kneževskom prestolu Srbije: Milan 1839. godine i Mihailo od 1839. do 1842. i od 1860. do 1868. godine. Kada je 1830. Miloš stekao nasledno kneževsko dostojanstvo, onda je po pravilu primogeniture njegov stariji sin Milan postao prestolonaslednik (prvi Milošev sin Petar umro je kao dete), dok je na presto došao nakon očeve abdikacije 1. juna 1839. godine. Nažalost, teško bolesni Milan je vest o kneževskom dostojanstvu primio u postelji; umro je dvadeset šestog dana vladavine ne potpisavši nijedan zvanični akt u svojstvu vladara. Ni drugi Milošev sin, Mihailo, nije doživeo starost; ubijen je od zaverenika u svojoj četrdeset petoj godini.
VANBRAČNA DECA: Osmoro vanbračne dece Miloš je imao sa osam žena. Nije nam poznato da je u vanbračne veze stupao u vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka. Prvu takvu vezu je imao sa prelepom Petrijom, ženom Hadži-Prodanovog brata Mihaila, koju je u poslednjem trenutku spasao odlaska u tursko ropstvo, nakon što su u vreme Hadži-Prodanove bune Turci zarobili celu Hadži-Prodanovu porodicu. Miloš je Petriju doveo u svoj dom "da se nađe kneginji" ali, pre svega, radi zadovoljenja svojih strasti.
Tako je početkom 1819. godine Petrija Milošu rodila kćer, kojoj su ljubavnici dali ime Velika. Do rođenja prvog vanbračnog deteta Milošu je Ljubica izrodila četvoro dece; sina Petra i tri kćeri. Kako je Petar umro kao dete (1814), na Miloša je vršen pritisak da obezbedi naslednika. Pričalo se da Ljubica više ne može da rađa i da bi Petrija mogla knezu da podari naslednika. Ali, ostavši u drugom stanju, kneginja je dobila samopouzdanje da prekine muževljevo neverstvo. Marta iste godine, posle jednog drskog Petrijinog odgovora, Ljubica je dohvatila pištolj i usmrtila muževljevu ljubavnicu. Dugo je Miloš tugovao za Petrijom, a gnusni čin je Ljubici oprostio saznavši da ona nosi njegovo dete. Ljubica će u septembru roditi Milana, kasnijeg kneza, ali će se brinuti i o muževljevoj vanbračnoj kćeri, čiju je majku ubila. Nažalost, četiri godine kasnije, posle epidemije velikih boginja, Velika je umrla – četiri dana pre nego što će umreti i dvogodišnja Marija, šesto Miloševo i Ljubičino dete. Tri meseca kasnije kneginja će roditi Mihaila, budućeg srpskog kneza.
POSLE VELIKE JOŠ SEDMORO: Drugo vanbračno dete, Gavrila ili Mariju, Miloš je imao sa Stankom, koja je umalo izbegla sudbinu Petrije. Kneginjinu nameru da oružjem prekrati i ovo muževljevo neverstvo osujetili su, posle dojave, kneževi momci. Kneginja je kažnjena batinama, a Stanku je Miloš udao. Nakon njenog razvoda, ljubavnici su se ponovo počeli sastajati, a veza je trajala i kada je Miloš upoznao Jelenku, mladu Turkinju koja je do 1811. bila u haremu Milenka Stojkovića.
Jelenka je Milošu 1826. godine rodila sina Gavrila i time samo učvrstila svoj položaj na kneževom dvoru, na koji kneginja Ljubica više nije mogla uticati. Miloš se javno pojavljivao sa Jelenkom, pa je zbog toga i zvana Mala Gospođa. Bolešljivi Gavrilo nije dugo živeo – umro je 1828. godine ne napunivši dve godine. Dok je nije udao (1835), Miloš je sa Jelenkom održavao intimne odnose, da bi se o njoj raspitivao i povremeno slao poklone dok je bio u dvodecenijskom izgnanstvu.
Četvrto Miloševo vanbračno dete bio je sin Teodor, rođen najverovatnije u Beču 1842. godine. Teodorova majka se zvala Danica, kojoj je ime dao sam Miloš nakon što ju je kao devojčicu od 13 ili 14 godina kupio kao roblje na carigradskoj pijaci (1835) i doveo u Srbiju. Kada je sa mladom Danicom stupio u intimne odnose (oko 1839), Miloš je već bio zagazio u šestu deceniju, kada mu se u vezi s nasledstvom obratio zakoniti sin, tada osamnaestogodišnji knez Mihailo (zbog priča da će ostareli Miloš svoju celokupnu imovinu prepisati malom Teodoru). To je ujedno i jedini poznati slučaj odnosa kneževe zakonite i vanbračne dece (doduše, u jednom smeru). Mihailo je od oca dobio uveravanje da je on njegov najstariji zakoniti sin, ali i da je dužan da se brine o ostaloj očevoj deci. Teodor je umro u Beču 31. maja 1846, Mihailo se oslobodio briga o nasledstvu, a Miloš je uz bogati miraz godinu dana ranije udao Danicu za jednog bečkog trgovca. Miloš nije prisustvovao venčanju, ali je na gozbu stigao sa novom ljubavnicom, Franciskom Hitenberg.
Do kraja 1846. godine, Miloš će dobiti još dvoje vanbračne dece: sina Aleksandra Gustava i kćer Mariju. Sina mu je rodila pomenuta Franciska, a kćer Sidonija Rajhel, mlade devojke koje su kao posluga radile u Miloševim bečkim kućama. Obe ljubavnice je isplatio, a šta je bilo sa decom nije nam poznato.
Ni sledeće, 1847. godine Miloš nije mirovao. Iz odnosa sa Bečlijkom Marijom Graf rodila mu se početkom 1848. kćer Marija Klara. Osim što znamo da je od Miloša majka dobila jednokratnu novčanu sumu na ime ćerkinog izdržavanja i školovanja, drugih podataka o dve Marije nemamo.
Poslednje vanbračno dete Miloš je dobio 1857, kada je već imao 77 godina. Sina Milana mu je rodila još jedna Marija, lepa Ruskinja sa kojom je u Bukureštu proveo poslednje godine izgnanstva. Ni Milan nije dugo živeo – umro je 1859. godine, a odana Marija se potom preselila u Srbiju, gde je bila uz Miloša sve dok nije umro, na Krstovdan 26. septembra 1860. godine.
BLAZNAVAC: Da je Milivoje Petrović Blaznavac, general, ministar vojni, predsednik vlade i prvi namesnik, bio Milošev vanbračni sin, nema pouzdanih podataka. Istina je da mu je majka (ne znamo joj ime) služila na Miloševom dvoru u Kragujevcu, ali je samo pretpostavka da je s knezom ostala bremenita i kao takva udata za Petra iz Blaznave. Kasnije će Milivoju odgovarati da ovo protura kao istinu da bi napredovao u hijerarhiji državne uprave, što će mu sticajem okolnosti i polaziti za rukom. Ali, kada je 1873. godine umro, na zahtev Gospe Tomanije (udovice Miloševog brata Jevrema i tada najstarijeg i najpoštovanijeg člana doma Obrenovića), sahranjen je u manastiru Rakovica, u grobnici gde počiva više Obrenovića.
Da li je Blaznavac bio Milošev sin, ostaje da se istraži, ali i da povodom 150. godišnjice smrti Miloš Veliki dobije svoju naučnu biografiju.
(Autorka je istoričar i kustos Istorijskog muzeja Srbije) vreme _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45945
|
PUSTOLOV, SPLETKAROŠ I DRŽAVNIK: Ovo je Blaznavac, prvi srpski general! (FOTO)
Život je počeo skromno kao bojadžija, ali sa tim se nije mirio. Na putu ka vrhu nije prezao ni od čega: bio je zaverenik, ađutant, prevarant, student hemije, gradonačelnik, pukovnik, upravnik topolivnice, vođa našeg prvog državnog udara i konačno... gospodar
Pečat pustolovnog i uzbudljivog razdoblja ljudske istorije XIX stoleću pre svega su davali koloritni likovi koji su hrabro koračali kroz njegove godine, stvarali i rušili vlade i države, otkrivali neistražene i nepoznate predele, dizali i gušili revolucije.
Junak naše priče, danas neopravdano zaboravljeni Milivoje Petrović Blaznavac, rodio se početkom 1820-ih u selu Blaznavi nadomak Topole, od oca Petra, siromašnog trgovca i majke koja je u domaćinstvu kneza Miloša radila kao služavka.
Ima li nešto što Srbi vole više od misterije i teorije zavere? Glasine da mu je majka bila u Miloševom “haremu” i da ju je Petar uz dobar miraz primio trudnu sa Milivojem u stomaku on sam mudro nikada nije negirao. Svakako, njegovi savremenici u njemu su mogli naći i potvrdu ove glasine: ne samo što je podsećao na gospodara Šumadije već je pokazivao i neograničenu želju za vlašću i moći.
Foto: Wikipedia/Moritz Michael DaffingerFoto: Wikipedia/Moritz Michael Daffinger
Umesto da nastavi očev posao odlučio se da izuči bojadžijski zanat, kojim se bavio sve dok se nije zaposlio kao činovnik u službi kneževog brata Jovana, jednog od komandanata vojske. To mu je omogućilo da prvi put okusi kako je to biti učesnik jednog političkog previranja: tokom Miletine bune prešao je na stranu Ustavobranitelja i uništio važne poruke koje je Jovan uputio knezu Milošu, ali je srećom kažnjen samo batinama.
Kada je početkom 1840-ih prvi put svrgnuta dinastija Obrenović, Blaznavac je unapređen na konto anti-Obrenovićevskih zasluga i patnje, postavši desna ruka Ilije Garašanina, pomoćnika ministra unutrašnjih poslova i jednog od najuticajnih političara svog vremena, ali i ađutant kneza Aleksandra Karađorđevića.
Zbog preterane bliskosti sa jednom kneževom ćerkom, Garašanin ga je poslao u Beč da motri na ostarelog kneza Miloša i da zadobije njegovo poverenje. Tu shvata da ovaj želi da se vrati na vlast u Srbiji, koristeći se revolucionarnim metežom u Austriji 1848. godine, zbog čega ga nagovara da na putu za Beograd svrate u Zagreb gde sa Ljudevitom Gajem sređuje njegovo hapšenje. Dok je bivši knez dvadesetak dana robovao u tamnici, Milivoje uspeva da mu izmami novac za “oslobađanje” koji je potom podelio sa Gajem.
Nakon toga godinu dana je proveo u Srpskoj Vojvodovini učestvujući u ratu protiv mađarske vojske, gde je postao opčinjen artiljerijom. Iako nije znao ni reč francuskog jezika, odlučio je da ode u domovinu Voltera, Robespjera i Napoleona radi studija. U Mecu je upisao Vojnu akademiju, odlično se snašao i razvio veliku ljubav prema hemiji. Navodno je tokom svog boravka tamo izumeo posebno punjenje za granate zbog čega je odlikovan od strane kralja Napulja.
Foto: Wikipedia/Uroš KneževićFoto: Wikipedia/Uroš Knežević
Kući se vratio u jeku Krimskog rata, ali ne pre nego što je posetio Rusiju. U Sankt Peterburgu, prestonici golemog i moćnog Carstva, sreo se sa ruskim ministrom spoljnih poslova grofom Neselrodom čiju je poruku preneo knezu Aleksandru Karađorđeviću. Neko vreme je bio upravitelj varoši Beogradske, odnosno gradonačelnik, a tokom svog mandata je popločao jedan deo centra. Smenjen je zbog sukoba sa prestoničkim pašom (Turci su još uvek bili tu) oko izgradnje nove pijace.
1858. godine dolazi do povratka Obrenovića na vlast, uprkos Blaznavčevim naporima da natera uplašene ministre i vojne zapovednike da narede vojsci rasterivanje Svetoandrejske skupštine. I taman kad je delovalo da je gotov, on je samo proteran u svoj rodni kraj. Za razliku od njega moćni je vojvoda Vučić otrovan u tamnici.
Dve godine nakon smrti kneza Miloša, knez Mihailo ga vraća u Beograd, unapređuje u čin pukovnika i daje mu na upravu topolivnicu u Kragujevcu. Strani savetnici su se žalili da su ostali rodovi vojske potpuno zapostavljeni.
Foto: zastava-arms.rsFoto: zastava-arms.rs
1868. godine postaje general i ministar vojni. Gotovo istovremeno, knez smenjuje Garašanina sa mesta predsednika Vlade zbog protivljenja njegovoj ženidbi bliskom rođakom Katarinom Konstantinović; Blaznavac podržava svog suverena u nameri i stiče još veći uticaj. Nekoliko meseci kasnije, knez pada kao žrtva atentata na Topčideru, a Milivoje Petrović biva prvi koji koristi vojsku da bi ostvario svoju političku volju.
Dok ostareli Garašanin sprečava zaverenike da preuzmu vlast ali ujedno i razmišlja da narodu vrati krunu i možda uspostavi treću dinastiju, Blaznavac u Topčideru vojsci uzvikuje ime 14-godišnjeg Milana Obrenovića, unuka gospodara Jevrema. Rasprava sa protivnicima ove ideje kratko je trajala: samo je potapšao balčak sablje i svi su, pa i Garašanin, – koji mu je “tu sablju i pripasao” – ustuknuli. Tipičan državni udar.
Milan je doveden iz Pariza i dočekan kao vladar, a Topčidersku skupštinu koja ga je i formalno proglasila za kneza sastavljenu od hiljadu poslanika za svaki je slučaj opkolila Blaznavčeva vojska. Da se, kojim slučajem, ne predomisle. Blaznavac postaje najuticajniji od trojice kneževskih namesnika, koji će vladati dok novi gospodar ne postane punoletan. Radio je to uz pomoć policije i doušnika, a mnogi su njegovi lični neprijatelji završavali iza rešetaka kao neprijatelji dinastije. 1871. godine sa svojim je vladarom srdačno primljen na audijenciju kod ruskog cara Aleksandra II. Oženio se Katarinom Konstantinović, nesuđenom kneginjom, a pričalo se da mu se oficiri obraćaju rečima “Vaše sijateljstvo”, što je bilo rezervisano za regenta kneževine i što je dalo povoda spekulacijama da Blaznavac hoće nešto više od pukog namesništva…
Blaznavac u sredini / Foto: ArhivaBlaznavac u sredini / Foto: Arhiva
Maloletnog je kneza ipak, veruje se, čvrsto držao uza sebe i u zavisnosti, između ostalog i organizacijama lažnih atentata. Prvo je ispod pločnika na Terazijama eksplodirala jedna ukopana bomba dok je Milan ili izlazio iz Narodnog pozorišta (dakle, bio prilično daleko) ili kočijama prošao ka pozorištu (zavisi od izvora), a drugi put se kod Smedereva raspao poljski nužnik baš dok je ovaj u njemu boravio zbog čega je upao u septičku jamu (i u panici pucao na sve strane). Narod je ovaj potonji slučaj nazvao “Smederevskim nameštajem”, a Blaznavac je oba događaja odmah proglašavao pokušajima atentata.
Bilo kako bilo, njegova je namesnička vlada po Kosovu, Metohiji, Raškoj i Makedoniji otvarala srpske škole, u Prizrenu i Banjaluci i bogoslovije, a istovremeno se pripremala i za rat za konačno oslobođenje. Ustavom iz 1869. ograničili su moć vladara, ali to Milana nije omelo da tri godine kasnije, po sticanju punoletstva, upravo Blaznavcu poveri mesto predsednika Vlade.
Kakve god da je planove nakon toga imao, omela ih je 5. aprila 1873. njegova iznenadna i tajanstvena smrt u 49. godini života. Pričalo se da je ubijen, a mnogi su verovali i da je njegovoj smrti kumovao i sam knez. Zvanično, umro je od srčane kapi.
Sahranjen je u grobnici Obrenovića na Topčideru, onoj u kojoj leže članovi doma koji nisu vladali. Iza sebe je ostavio sina Vojislava i ćerku Milicu. Vojislav je bio zapovednik Kraljeve garde dinastije Karađorđević. telegraf _________________
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
ПОРОДИЦА ДУНЂЕРСКИ Породица Дунђерски важила је за најугледнију и најимућнију у Бачкој, а можда и у целој Војводини. Дунђерски, по породичном предању, потичу из околине Гацка у Херцеговини. У јужну Угарску доселили су се крајем 17. века бежећи испред турског зулума. Најпре су се настанили у околини Суботице, да би се после Ракоцијеве буне (1701) и потоњих сељачких немира у којима су углавном православци страдавали, прешли у Сентомаш (данашњи Србобран). Ово је прича о њима. ГЕЦИНИ ДУНЂЕРСКИ ПРВИ ДЕО ГЕЦИНИ ДУНЂЕРСКИ ДРУГИ ДЕО ЛЕНКА ДУНЂЕРСКИ БОГДАН ДУНЂЕРСКИ
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45945
|
Ljubavni trougao iz prošlosti: Laza Kostić nagovarao Teslu da se oženi lepom Lenkom
'Hoću da vas oženim. Devojka koju sam vam namenio može da savlada svakog ženomrsca'. Tako je Laza Kostić hteo da privoli Teslu na ženidbu.
– Ja mislim da bi i mrtvog oživela... – piše pesnik juna 1895. u nameri da 39-godišnjeg Teslu oženi bogatom vojvođanskom miradžikom.
Lenki Dunđerski bilo je 24 godine i do tada je odbila već čitavu vojsku prosaca.
Laza Kostić piše i da zna da je Tesla jednom prilikom rekao da, kada bi se ženio, oženio bi se samo Srpkinjom. A on pak Lenki, ćerki svog dobrog prijatelja, samo i želi najboljeg muža na svetu.
– Dragi prijatelju, danas je od prilike treća obljetnica kako smo se ono sastali u Pešti i onako lijepo proveli ono nekoliko dana. Naumio sam da proslavim taj dan. Šta mislite kako? Ne biste nikad pogodili da vam ne kažem: hoću da vas oženim! Quelle idée! Reći ćete. Znam šta ćete reći, znam šta ćete pomisliti, sve znam, pa ipak! Promislite se dobro, sve mislite na jedno smislite, pa mi javite na šta ste smislili. Ako pristajete, poslaću vam odmah sliku moje namjenjenice i doznaćete njeno ime. Bilo kako bilo, svakojako vjerujte da ostajem navjek vaš prijatelj, Laza Kostić... – stoji u prvom Lazinom pismu na ovu temu upućenom Tesli.
Prećutaće veliki pesnik i književnik do kraja da je i sam zaljubljen u lepu Lenku, ali da se zbog razlike od 30 godina ne usuđuje da je zaprosi.
– Lenka Dunđerski, iz ugledne i bogate porodice zemljoposednika u Bačkoj, bila je i obrazovana, svirala je klavir i govorila nekoliko jezika. No malo je veliki naučnik mario za vlastitu sudbinu. Odgovorio je pesniku da sveća ne može da gori na oba kraja, a njegov plamen izgara za nauku – kaže Zora Šipoš, viši kustos Gradskog muzeja Sombor.
Iako pisma koje je Tesla prijatelju slao nisu sačuvana, postoji ono Kostićevo od 4. septembra 1895. godine, upućeno opet iz Krušedola, a na osnovu kojeg je jasan i Teslin odgovor.
– Dragi prijatelju, ako hoćete da vam rečem po duši, ja se drugom odgovoru nisam ni nadao. A kad već govorim o duši i kad se dobro promislim, valja mi priznati: na vašem mestu, ne bih ni ja drugojačije... Najkrupniji razlog za vašu ženidbu bio bi da se ne satre seme koje rađa takove detiće... Zato nemojte misliti ni sa kakvim bolom na to da ste vi zadnji svoga roda... Jer, napokon, vaše pleme, pa da je i Nemanjino, ne bi se moglo lepše završiti nego takvim egzemplarom... – navodi Kostić u pismu koje je objavljeno 2010. u Godišnjaku Gradskog muzeja Sombor.
Kostić i Tesla sreli su se u Pešti 1892, gde je velikog naučnika posetila delegacija Velike škole da bi ga pozvala da poseti Beograd, a jedan od članova delegacije bio je i veliki pesnik.
Sprijateljili su se, a njihova prepiska trajala je duže od deceniju.
Nedugo nakon prvog pisma, na Teslinu adresu stiže, u crnom okviru, posmrtni list Lenke Dunđerski na kojem piše: „8. novembra, posle kratkog i teškog bolovanja, u 25. godini mlađanog joj veka, u večnost se preselila".
Nesrećna Lenka umrla je u Beču od tifusa, tri meseca pošto je Laza provodadžisao kod Tesle.
Tesla i žene
Analitičari tvrde da je Tesla idealizovao žene - u autobiografiji je najlepše redove posvetio majci Đuki, a bio je pažljiv i prema svojim sestrama Marici Kosanović, Angelini Trbojević i Milki Glumičić. Kejt Džonson, supruga njegovog prijatelja, divila mu se ceo život, u Teslu je bila zaljubljena En Morgan, ćerka jednog od najuticajnijih Amerikanaca...
Do Tesle je pokušala da dopre i glumica Sara Bernar. Videvši ga za stolom u jednom pariskom restoranu, prošla je i ispustila maramicu. Tesla je podigao maramicu, poklonio se i rekao: „Gospođice, vaša maramica", a onda se vratio za sto i nastavio priču o bežičnom prenosu snage. Ipak, Sara ga je upoznala u Njujorku koju godinu kasnije - bila je redovna na njegovim predavanjima... dnevnors _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45945
|
Кад је Његош срео папу
15. oктобра 1851. године на Цетињу умро је Петар II Петровић Његош. Није било много прошло од његовог повратака са путовања по Италији.
Приче о Његошу у Италији читамо захваљујући писцу Љубомиру Ненадовићу, који је владику срео у Напуљу и посветио му своју књигу путописа ''Писма из Италије''.
Писма из Италије (одломак)
У Риму, априла 1851.
...
Једно послеподне било смо изван Рима, на брегу што се зове Маријус, где има један манастир и пред њим пространа тераса, одакле је врло леп изглед на Рим и на све околине. Кад смо се пред вече враћали кући и улицом близу моста Сан Анђело возили, наједанпут наш кочијаш притера кола крају и заустави, скочи доле, отвори врата на каруцама и брзо рече:
- „Ечеленца, заповедајте изаћи !“
- „Зашто?” - упита га владика зачуђено.
- „Иде”, - вели - „свети отац, и сад ће овуда да прође.”
- „Па нека га, нек иде!”- одговори владика - „он има свој пут, а ми имамо наш.”
Г. Ћурчић који је седео с нама, одмах је изашао из кола. Кочијаш, кад види да владика седи и не помиче се, уплаши се, боји се сам себи да не буде кажњен. И он и г. Ћурчић кажу нам да је обичај и наредба да сваки на ногама папу дочека док прође. И да би уверили владику да то свак чини, кажу му да и сами принчеви и највећи енглески лордови изиђу из кола и стоје на ногама док свети отац не прође. Владици беше криво толико наваљивање, па, затварајући врата на колима, доста срдито рече:
- „Божа ти вјера, ја не хоћу срамотити оно мало црногорског народа. Нека иде папа својим путем, нека слази с кола ко му је до сада слазио, а владика срногорски заиста неће.”
Владика је седео у колима с оне стране с које ће папа да прође и тако ја од њега не бих могао видети папу, јер су кола затворена, а мали су прозори на њима. Папа је још подалеко био. Ја рекнем владици:
- „Да изађем ја из кола да могу боље видети папу?”
- „Може ти бити”, - одговори ми владика.
Кад изађем, видим папину пратњу где се прикључује. Полагано сви иду ногу пред ногу. Напред, ишло је на коњима неколико оклопника, затим су наступала једна кола са четири лепа и богато окићена коња. Кола су била врло велика и сасвим отворена. У њима је папа седео сам и на обе стране благосиљао рукама, а свет се поклањао, и већи дио различите чељади, што се на тој улици десише, пао је на колена. Поред кола јахало је неколико официра са сабљама у руци. Папа је имао на глави ону малу капу што обично бискупи носе под шеширима. Он је доста стар. Лице му је пуно, округло и лепо; црте су му пуне израза и достојанства. Кад прође, опет уђосмо ми у кола и продужисмо наш пут. Владика нам смешећи се, каже:
- „Један од оних што иду напријед, кад је био према мени, маше ми главом за знак да изађем из кола; а ја”, - вели - „њему махну два-три пута руком за знак да иде својим путем. “
Владици беше мило што је овом приликом видео папу. „Бар”, вели, „не може нам се она пословица казати: био у Риму, а није видео папу.” frontalrs _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45945
|
Његош код Ротшилда
Средином XIX вијека писац и дипломата Љубомир Ненадовић путује Италијом због посла и разоноде. У Напуљу наилази на Владику црногорског Петра Петровића Његоша који се склонио на југ тражећи лијека болести.
Њих двојица обилазе многе напуљске, а касније римске и фирентинске знаменитости, а од Ненадовићевих записа настаје његово путописно дјело „Писма из Италије”, које је више од свега - свједочанство о личности Његошевој.
Након овог путовања Његош се враћа у Црну Гору и умире.
Писма из Италије (одломак)
У Неапољу, марта 1851.
- Једно вече провели смо код Ротшилда на његовој вили. Друштво је било лепо и одлично. Седело се и ходало по собама и по башти. Владика се обично носи црногорски; и тада је био обучен у црногорске хаљине, које му врло доликују. Разговор се готово свуда водио француски. Сви су били путници, из свију крајева света.
До владике није се могло доћи, једнако су га окруживале најлепше даме и молиле да им прича о Црној Гори, о четама, о ратовању Црногораца. Владика је био добре воље; говорио је непрестано. Ја, који га сваки дан слушам, дивио сам се тада његовом говору, његовим причама и језгровитим досеткама. Он је често при томе причању долазио у поетско одушевљење. Куд год је корачио, свуда су га пратила највећа господа и госпође. У своје обично кратке приче о Црној Гори мешао је вешто срећу и несрећу, јунаштво и страховање, победу и погибију. Све је он то умео вешто једно поред другога уплести да лепо стоји, тако као кад добар ткач вешто уткива различите боје. Само на једном оваквов вечеру могао је сваки видети да је то поета, да је велики поета. Он је говорио онако као што је у „Горском вијенцу” говорио.
Сваки од младих Неапољаца и путника који га је те вечери слушао желео је ићи у Црну Гору. Он их одвраћа од тога: „У Црној Гори”, вели, „нема хотела; ни меканих постеља; нема путова, ни шеталишта; нема позоришта, ни балова. Само синови Шпарте у њој би се задовољили. Црна Гора је град у коме је опсједнута посљедња искра српске независности. Црна Гора је кремен који на сваки удар огањ даје.”
Ротшилд није много слушао описивање Црне Горе. Он нема нимало поезије у себи. Кад је владика најлепше ствари причао, он ме упита: „Кују ли се новци на Цетињу?” И мало после упита и владику: „Зашто не кујете новце у Црној Гори?”, а владика му одговори: „Кад би се могли од камења ковати ја би их одавно почео ковати.” То му је талијански казао, а иначе цело је вече француски говорио. Он има неки обичај каткад усред француског говора казати по неколико реченица на талијанском језику. Кад нађе у талијанским речима јачи израз, он се њиме послужи.
После поноћи отишли смо кући. Кад смо сели у кола, уздахнуо је владика; уздахнуо је тешко, као мати кад помисли на гроб свог јединца. Од тог уздисаја у мени је срце затрептало. Ја нисам ништа говорио. Он после кратког ћутања, гласно рече: „Јадни мој српски народе! Кад ли ћеш ти постати просвијећен, слободан и срећан као и други народи!”
Па се даље опет удубио у мисли, а кола су наша тутњала по лепим оним улицама.
Ове године обиљежавају се два вијека од рођења Петра II Петровића Његоша (1813.-1851.) Извор: Фронтал.СРБ _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45945
|
SUSRET SA ISTORIJOM
Može da bude, a ne mora da znači
Kako se čuveni političar Nikola Pašić još za života preselio u legendu
PETAK, 24. jun posle podne. Sparina okupirala Beograd. Napolju je 37 nepodnošljivih stepeni. Na beogradskom trgu ispred Doma sindikata, tik preko puta redakcije "Novosti", nigde nikog. S vremena na vreme prohuji po neki automobil. Avaj, na tom trgu, koji je do nedavno nosio ime Mraksa i Engelsa, jedino kočoperno štrči spomenik Nikoli Pašiću i podnosi ovu nedaću koja je snašla žitelje naše prestonice. Stoji tako Baja i ćuti... kao da u sebi razmišlja: "Ovaj... da... izdržao sam ja i gore stvari. Bilo je meni toplije i kod kralja Milana, pa kralja Petra i njegovog sina Aleksandra..."
A ta Pašićeva ćutanja ponekad su bila rečitija od zapaljivih i bombastih govora njegovih savremenika, koji kao da su imali potrebu, za razliku od njega, da zasenjuju prostotu.
Bilo kako bilo, ali se niko na političkoj sceni, u istoriji Srbije, nije održao tako dugo kao taj Pašić. Malo se koji naš političar bavio svojim zanatom u tako komplikovanim vremenima, uz tako mnogo političkih neprijatelja i - sa tako malo javno izrečenih reči. Koliko li je veštine, lukavosti i mudrosti trebalo imati i opstati svih tih silnih godina, naročito ako imamo na umu onu staru izreku "politika je kurva."
NjEGOVE pristalice su govorile "Zna Baja šta radi"! Čak i onda Baja nit je znao, nit šta radio.
"Baja jedno kaže, drugo misli, a treće uradi!", gunđali su oni koji nikako nisu uspevali da ga isteraju na čistinu.
A njegova uzrečica: "Može da bidne, ne mora da znači", i dan-danas može se čuti po kafanama celog sveta gde je kročila srpska noga. U tumačenju ovih sedam Bajinih rečenica stiglo se dotle da su one zapravo svojevrsna interpretacija Ajnštajnove teorija o relativitetu, primenjenih na stvari obične i svakodnevne.
I to njegovo ćutanje, i tek po koja izgovorena rečenica, preseliće se u legendu još za njegova života. Kada je bio na vrhuncu političke moći u listu "Balkan", na celoj strani, simpatično ilustrovane, pojavile su se anegdote o lideru radikala i predsedniku srpske vlade.
O ČOVEKU koji je sabrao i zapisao zgode i nezgode Pašićeve ne zna se mnogo. Potpisao se kao Nikac od Rovina i kažu da je bio saradnik Branislava Nušića. Imao je istančan satiričan duh, koji je naročito pokazivao u svojim originalnim zapisnicima sa Crnogorske skupštine. Pašića je pedantno skenirao, posebno njegov jezik ponet iz rodnog Zaječara, i njegovu osobinu da retko i teško pamti imena, i da vrlo često, rasejan, ne sluša ljude šta mu govore, a ne retko govori šta bilo...
Tako je jednom prilikom u sporu dva radikalska prvaka trebalo je da presudi Nikola Pašić. Primi prvoga, sasluša ga pažljivo, i kaže mu:
- U pravu ste, gospodine!
Primi drugoga, sasluša i njega pažljivo, pa mu kaže:
- U pravu ste, gospodine!
Sekretar koji je tu bio prisutan, ne izdrža:
- Ali, gospodine predsedniče, kako ste mogli jednom da kažete kako je u pravu, i drugom da kažete kako je u pravu? To nema smisla!
A Pašić, kažu, pogladio je bradu:
- Momče, i ti si u pravu!
SLEDI jedna anegdota iz Niša - gde je Pašić primio nekog francuskog novinara, ispričavši mu stvari koje su mirisale na evropski politički skandal - kaže kako je, upitan, uzgred, za kraj, o ličnim i porodičnim stvarima, Baja, mrtav hladan, rekao pogrešno ime svoje supruge. A na čuđenje prisutnih, kad su novinara ispratili, mirno objasnio:
- Pa, kad sutra izbije skandal, ja ću da kažem kako je štampa sve izmislila - evo, novinar ne zna ni kako mi se žena zove!
ŠTA je Pašić rekao, kad je u"Balkanu" video ove, zlobom začinjene "humore i sprdnje" čiji je bio glavni junak, nigde nije zapisano. Možemo da nagađamo i pretpostavimo da bi rečenicu počeo, kao obično:
- Ovaj... znaš... jeste...
Najzad, ne bi smeli da zaboravimo i da je Nikola Pašić inspirisao Radoja Domanoviću, za jednu od najbriljantnijih pripovedaka srpske književnosti - "Vođu", u kojoj narod ide za "mudrim" starcem koji ćuti, sve dok, popadali na dno ponora, ne otkriju da je vođa slep!
ELEM, Nikac od Rovina je beležio:
Čini mi se da je to bilo neđe u 1905. godini. Bila ministarska kriza i Kralj bio poverio sastav kabineta Pašiću. Posle dugog konferisanja sa političkim prvacima, došao Pašić da Kralju referiše o situaciji.
- Kakva je situacija, gospodine Pašiću? upita ga Kralj Petar. - Ovaj... onaj... Veličanstvo... situacija je poteška i vlada ne može da bidne... ovaj... nego moramo ići u izbore na narod - odgovori Pašić. - Ama zar opet izbori, ako Boga!? Zar nema drugog izlaza? - reče kralj Petar koji nije voleo česte izbore. - Ovaj... Veličanstvo, jeste.. znaš... ima izlaz, ali neće da izađemo - odgovori Pašić.
MNOGE anegdote su vezane za Bajine susrete sa novinarima. Na njihova pitanja šta ima novo, najčešće je odgovarao: - Ne znam, nisam jutros čitao novine!
Kada se jednom prilikom susreo sa dopisnikom pariskog "Žurnala", Francuz ga je upitao:
- Molim Vas, gospodine ministre, ja bih želeo da govorim Vama o jednoj hitnoj stvari! Molim Vas, kad mogu doći k Vama? upita g. Barbi.
Pašić se malo zamisli i posle nekoliko trenutaka reče:
- Ovaj... jeste onaj... znate najbolje dođite sutra! -- U koliko sati? - upita Barbi.
- Ovaj... najbolje dođite, tako, znate... dakle, ali samo tačno najbolje između 8 i 12 na podne! - odgovori Pašić.
Kada je pesnik Milan Rakić prvi put stupio u diplomatiju, otišao je i predstavio se Pašiću.
- Ovaj... znaš onaj... ja sam čuo da ti pevaš pesme u pevanje, ali jeste onaj... u spoljnu politiku nema pevanje... nego ima da čuvaš sve u državnu tajnu, kao što devojka ima da čuva... ovaj... pre nego što se uda onaj... rekao mu je mu Pašić.
IAKO je, kako beleže savremenici, Nikac od Rovina, bio Nušićev savremenik, ni njega nije poštedeo. Za vreme aneksije Bosne i Hercegovine, Brana Nušić bio je na poznatim demonstracijama, pa u oduševljenju jašući na konju, utera ga u Ministarstvo spoljnih poslova. Istoga dana, pred veče, poseti Pašića dr Mika Popović, ispriča mu tok demonstracija i reče:
- Ovo je, gospodine Pašiću, prilično neozbiljno.. eto, molim vas, Brana Nušić na konju uleteo u Ministarstvo spoljnih poslova.
- Ovaj... zar na gornji sprat!? - upita Pašić začuđeno. - Jeste, molim Vas! - opet potvrdi dr Mika. - Ovaj... znaš... ja sam znao da on dobro piše knjige, ali ovaj... može da jaše konja, to nisam znao...
KADA je oslobođeno Skoplje u balkanski ratovima Pašić se zaputo tamo. Obukao je vojničku uniformu i stavio šajkaču. Izgledao je vrlo lepo. U Skoplju pred crkvom Svetoga Spasa, susreće Pašić Velizara Jankovića i pita ga:
- Ovaj... ti li si, deme?
- Ja sam! - odgovori Velizar. - Ovaj... jeste, znaš... ja obukao uniformu, pa ne mogu da te poznam! reče mu Pašić.
Načelnik Ministarstva inostranih dela dr Miroslav Jovanović ulazi kod Pašića i saopštava mu:
- Gospodine predsedniče, sada baš stiže vest da se dogodila užasna nesreća!... tamo je upaljena municija... eksplozija je užasna... šteta ogromna, a i žrtava ima mnogo!... - E, ovaj... znaš nije dobro... nego, ovaj... znaš, naredite da se bega od eksploziju daleko, pa ćemo posle videti ko je poginuo pa da mu se pomogne! - odgovori Pašić.
U OVIM zapisima začinjeni humor nije preskočio ni Mitroplita Dimitrija. Došao tako on u Dvor da Nj. v. Kralju čestita Novu godinu. Malo zatim došao i Pašić, pa videći mitropolita skide cilinder, priđe mu sa osmehom, pruži ruku i reče:
- Dobar dan, Vaše visočanstvo!... Kako je gospođa sa zdravljem?
Mitropolit zbunjen prinadležnostima Visočanstva i Gospođe, veštački se zakašlja i bez odgovora ostavi g. Pašića.
SUDAR SA TRAMVAJEM
AUTOMOBIL u kome je bio Nikola Pašić sudario se usred Beograda sa tramvajem. I Baja je zadobio ozbiljniju povredu. Uveče, kod kuće, došao je da ga obiđe Laza Marković, pa ga priupita:
- Ako boga, gospodine predsedniče, kako se to dogodilo?... pa zar šofer nije mogao okrenuti auto na drugu stranu!?...- Ovaj... jes' znaš... šofer je išao malo pobrzo, pa nije mogao... nego znaš, onaj... tramvajdžija je trebao da okrene na drugu stranu!... odgovori Pašić. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 5 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
