|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Baby, možeš da zadržiš šešir na sebi
Tropske vrućine…
Jedanaesti je dan kako odlazimo na naše omiljeno mesto pored Timoka. Ležim iza nje na bok i uporno je slamkom diram po uhu. Prvo odmahne glavom, a onda se kažiprstom desne ruke počeša po ušnoj školjki.
Skontala je.
Okreće se prema meni, napući usta, i isplazi mi jezik.
– E lepo su te tvoji vaspitali…
– Staću ja tebi na rep, kaže, dok mi noktima pažljivo skida zrnca peska sa stomaka…
Sedimo na obali. Posmatram je. Vidim joj srebrnkaste graške znoja po telu.
Približim se i liznem joj rame.
– Ukusna si, kažem.
Ustaje bez reči, namešta gaćice na guzi, (onako da pukne lastiš), poravnja ih dlanovima i krene prema vodi…
Satkana je od mirisa, pomislim – stvorena za udisanje.
I tako…
Planeta se pregrejava. Sunčanica uzima svoj danak i ja počinjem da haluciniram. Jasno vidim da mi od vode, (između prstiju na nogama i rukama), raste kožica. Nisam pristalica teorije zavere kako nas ceo svet mrzi, i kako nam ameri namerno šalju ove vrućine da bi nas naterali da se kupamo u rekama obogaćenim uranijom ne bi li uništili radijacijom svakog ko ispod šljive podigne glavu. A ipak, kožica koja mi raste između prstiju dokaz je da se pretvaram u patku.
– Ženče, kažem joj kad se vratila – ja se pretvaram u patku!
– Super, završićeš na mojoj trpezi ko specjalitet kuće.
Iz obližnje staze, kroz šumu, čuje se zvuk motora. Gledamo i ne verujemo svojim očima. Janis Joplin & Bobby McGee na motoru – lično.
Ona se okreće ka meni i cedeći rukama kosu kaže:
– Izgleda da su bajkeri počeli da se skupljaju za gitarijadu.
Posmatramo ih kako skidaju kacige, kožne jakne, čizme…
Ipak, pristojni su i mirni. I kao da kažu:
Dajte nam na jedan sat vaš savršeni prostor na upotrebu.
Nećemo pušiti vašu marihuanu ni dirati vaše pivo.
Tiho ćemo slušati Jefferson Airplane & Allman Brothers Band…
Al’ ništa od toga.
Samo nas pozdrave prolazeči pored nas ka reci.
Sumrak je…
Pakujemo se i krećemo. Gledam je kako ispred mene hoda stazom. Na sebi ima tesnu haljinu sa tankim bretelama i japanke na stopalima. Na momente je vidim ko sirenu od slatkiša. Ne znam… Možda mi je pao šećer?
Okreće i iz korpe uzima šešir i naočare za sunce á la Jacky Kennedy.
Pred očima mi sevnu belina njenih dojki.
Slatkiš dana…
Izlazimo na put i ona se penje na ram bicikle da je vozim.
Volim miris njenog tela. Onaj prirodni, osobeni miris, koji luči uvek kad oseti zov prirode da se ko sirena otisne ka pučini. A priroda ne greši i daje nam signale koje trebamo slediti…
– Preplanula sam, kaže, moraš me namazati večeras.
– Šta se mora nije teško, odgovorim joj, i poljubim je u leđa.
Biće to desert večeri, pomislim.
Definitivno mi je pao šećer…
*
Sada je već izvesno da sam se pretvorio u patku.
Moja peraja lagano kreću ka pučini prateći trag sirene sve dok se ne izgubi u gustim talasima kokosovog ulja…
Wizardtransfer
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Pertla
Stavim stopalo u obuću i počinjem da vezujem pertlu… I pomislim da je baš ta pertla ono što je važno.
Jer…cipela, patika, čizma, nema veze šta, ne služi najbolje bez pertle. Pertla je ta koja će sve da uveže, utegne, da oblik i funkciju…
Ona će da učini da bude baš kako treba ako si odabrao odgovarajući broj obuće. Ona će pomoći da obuća ostane gde treba.
Možeš je zategnuti previše pa će ti smetati a možeš je ostaviti labavu pa će se razvezati i opet ne valja. Moraš znati šta ti odgovara…
Obuća i pertla su kao život i ljubav. Nije život kakav treba da bude ako ga ljubav ne učvrsti. Džaba ti skupa cipela bez pertle. Napraviće žuljeve i boleće.
Pertla…
Jedna uzica sa dva kraja koji čeznu da se vežu.
Mladen Hinić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Žeđ
Reči se tiskaju u grlu.
Ako izađu, izdaće me, ako ostanu udaviće me.
Gutam ih.
Kao tablete.
Negde unutra srešće se sa psovkama koje se vrtložno slivaju mojim ušnim WC školjkama.
Plašim se, dobiće gađenje kao začin, odraziće se na varenje i potražiće izlaz.
Ima ih samo dva…
Koji god da izaberu, narušiće sve lepe, ali lažne, imaginacije sveta u kome živimo.
I nekako…
Na kraju…
Čini mi se da i kap ćutanja na usni liči na žeđ.
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Lutkari
Pokušavam da ostanem daleko od pozornica po kojima igraju šarene lutke. Uredno presecam konce koji neprestano rastu iz ruku i nogu,
sve vapeći da ih dohvate nečije glomazne i surove ruke i nateraju me da zaplešem.
Ali, ja nisam glumac u toj sapunici… I ne da mi se da se kezim plastičnim osmehom…
Zato biram mračne ćoškove, mesta na kojima samo reči i tonovi slikaju slike.
Na kojima obična svetlost nema gde da se prelomi i skicira nijansu.
Tamo… Ponekad… Sričem i čekam… Sričem… I čekam… Eho… I ponekad se i javi… I onda se došaptavamo tako…
Topimo voštane boje. One kapaju po svetovima. Svetovima koji se cakle u tom mraku.
Samo tiho…
Jer, svaka reč, koja se nehotice otkotrlja do pozornice, obično povredi sujetu priglupih lutkara…
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Slatka moja…
E slatka moja…
I u moje vreme se izlazilo, ali mi smo imali neka kultna mesta dok su splavovi bili za one iz “niže klase”.
I u moje vreme se cirkalo, nije da nije, ali mi smo to radile uz gitaru i kul likove, dok vi sada hvatate kulove sa što više para, ajd neću da kažem da se prodajete. Neću da kažem, rekla sam..
A bilo je seksa i u moje vreme, nije da nije, znale smo i mi za to, pa nismo vas našle u kupusu ili vas donela roda, ali jedno je sigurno, nismo to radile još u osnovnoj školi.
I pazi sad: i mi smo se šminkale, ali ne sa lopatom i gletom. I zamisli, bile smo lepe i bez kilo šminke. Mi smo se za školu oblačile, a vi se, eto, svlačite.
I znam ja, slatka moja, da se sve menja, i da su ovo druga vremena al malko ga preteraste. Zar niste čule da je seksipil ponašanje, a ne garderoba? Ne? Šteta. Ne moraš baš da izbaciš to dupe i te sise da bi bila primećena, jer ono, bićeš primećena ali na pogrešan način.
Za kraj lupi sebi jedan šamar za ono što si pomislila “Šta sad ova matora zvoca?” jer za tebe to:
pod 1 – nisam
pod 2 – i da se nisi pronašla u ovoj priči ne bi to ni pomislila
I tako slatka moja ljubim te ja
onakojanecuti
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Vojnik
Ja sam vojnik. Jednostavan čovek. Komunista. Tako su me učili. U mojoj kući se nisu slavili sveci, decu nisam krstio, ali u selu svojima nisam zamerao farbana jaja i slavsku sveću. Moji praznici su bili u novembru i decembru.
Rekli su mi da su naši lekari najbolji, da je za vojsku obezbedjeno sve što je napredno i moderno. I zato sam se iznenadio kad sam čuo – cerebralac!! U porodici toga nema, doktori ne znaju ko je kriv, možda virus ili neka vakcina, težak porodjaj ili nesto drugo. Starija ćerka je lepa i zdrava.
Pričali su mi o nekim Rusima koji rade te operacije na mozgu i da mogu da ucine da moj sin mozda i prohoda. Male su šanse, teška je operacija i može i da ga ubije. Naši doktori kazu da nema potrebe, vežbama se može daleko više postići.
Tražio sam da me premeste u neki veći grad, da bi sin mogao da ide na te vežbe. Svi nas zavidno posmatraju, kažu – lako je vojsci, sve ima obezbedjeno.
Ovde nema ni logopeda, moram da plaćam da dolazi neka studentkinja jednom nedeljno da radi sa njim. Našli smo školu u koju može sa kolicima da udje, u susednom mestu, uzecemo sobu da tamo živimo. Ja ću se nekako snaći za odlazak na posao.
Obećali su mi čin i novi grad. Pasoš za Rusiju neću dobiti, niko to ne dobija.
Ja sam vojnik. Jednostavan covek. Verujem da ću, kad dobijem čin, moći da plaćam tu studentkinju i dva puta nedeljno da dolazi…
udavaca
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
ĆALETOVA
Kad si se rodila, bio sam izbezumljen.
Život mi nije dao priručnik. Sestre mi nisu dale nikakvo objašnjenje, samo su rekle – rodila se i ne diše. Sedeo sam u čekaonici i pitao se – kako je moguće da život ne diše? I sve je zastalo dok nisu istrčale iz sale i uzviknule – Čestitamo! Majka i devojčica su dobro, imaćete pravog borca u kući!
Bežao sam od tvojih pelena. Kad si imala grčeve, znao sam samo da te poljubim i da čekam da prođe. Onda su usledili tvoji prvi osmesi, pa koraci, pa reči. Prvi kašalj. Prve fotografije i iščekivanje – da li će sve ispasti dobro kad se razvije film? Vrištanje kad treba da se ide u vrtić. Tamanila si Kiki bombone koje su ti se lepile za zube, pa si, ne vodeći računa da li su ti čiste ruke, pravila najsmešnije face pokušavajući da prstima iščačkaš lepljive komadiće sa desni. Nikad mi neće biti jasno zašto si toliko volela onaj crtani Čudesna šuma, kad si preplakala svaki kraj. Ili kad si tražila da te upišem na kurs letenja, da bi kasnije mogla da se družiš sa Petrom Panom.
oš uvek čujem kako pucketa celofan u koji su uvijeni karanfili za tvoju učiteljicu. Čujem i škripu olovke dok učiš da pišeš. I zvuk talasa dok pokušavaš da plivaš. Prvo popiješ malo slane vode, pa se zagrcneš i okreneš ka meni i uz prkosni osmeh dobaciš: “Ovaj nije bio dobar, idemo na sledeći!” I kako se smeješ dok ti sladoled curi po beloj haljini. Nikada nisi znala da obučeš belo, a da se ne isflekaš. Ali znam da ćeš jednom to uspeti, kad ti onaj pravi zgrabi srce.
Vidim te kako glumiš da padaš u nesvest na školskoj priredbi, jer si zaboravila tekst. Aplaudiram ti za snalažljivost.
Čujem te kako baki pridikuješ da nije podobna da te savetuje, jer ne izlazi iz svog dvorišta, iz provincije… Onda ti ona ispriča kako ju je deda ukrao iz kuće i da je porodicu sačuvala na okupu snagom tufnaste kecelje. Zagrliš je i obećaš joj da ćeš napisati krimi roman o njenom životu.
Učim te da kažeš – hvala, neću, hoću, ljubav, san, želim, sreća, *ebi se kretenu, mogu, znam.
Učim te da nikad ne kažeš – ciganin, peder, kurva, mržnja, bolest, seks za jedno veče.
Znam da si se dosađivala dok sam pokušavao da ti objasnim zašto je kliše glumiti ženskog Bukovskog u drugom razredu gimnazije i bacati se po ništavilu sopstvenog postojanja. Da su tetovaže prolazna moda. Da se alkohol ne loče, da se u alkoholu uživa. Da ti opijati nisu potrebni za pisanje. Da ti je potrebno da osećaš da bi pisala. Jedino tako tvoj svet neće prestati da priča i da živi. Pokušavao sam i na kraju sam ti objasnio.
Bio sam tu uz tebe i za tebe. Borio sam se, možda ne kao Sonjin ili Anin ćale, ali sam se borio. Učio sam te da se boriš i sama. Da ne budeš krhka princeza. Da budeš mangup i princeza u jednom.
Imam da ti kažem da sam ponosan u kakvu si osobu izrasla!
Imam da ti kažem da treba redovnije da spavaš, da jedeš više voća i manje da pušiš. Da ne izlaziš sa mokrom kosom na ulicu. Da šutneš svakog ko te je povredio!
Znam da ti nedostaje da odložim oružje, da te zagrlim i šapnem: “Ćero, ovaj frajer ti je super!” Meni nedostaje još više, jer puno je stvari, onih običnih i svakodnevnih, s kojim želim da ti dosađujem.
Mala, nemoj da se prožimaš sa onima koji te ne dotaknu. Dečaci iz tvojih priča nemaju pojma koliko su srećni, što su makar na kratko bili deo tvog sveta.
Nemoj da se stidiš kad pričaš sa praznom stolicom, fotografijom ili pločom. Tebi barem ne moram da objašnjavam da sam uvek tu. A svet neka misli da si luda. Guraj svoju priču, samu sebe vadi iz govana i vuci napred i gore. To su dva dozvoljena pravca.
I zagrli majku nekad!
Tijana Banović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Dojde mi da zakukam u golemi glas
Dojde mi da zakukam u golemi glas, kad mi se nekva guka stegne u gušu, pa neće ni na gore, ni na dole. I ne mož d-otpišiš dušu, nego ti samo nešto u grudi pišti i zavija. I boliiiii, boliboliboli, pa misliš da će ostaneš ukočena u mesto na kojo te taj muka zatekla, pa pritiskaš grudi, g’lneš vazduh na parčetija i čekaš da on pročačka onuj guku i da ti se pa grudi rašire.
Ne mogu ženo, ič im ne mogu ugodim. Zgađa, zgađa, zgađa, i pa im neje po volju.
Svaki si ima njegovo, a ja jedna. Na sve strane ne mogu, i da oću.
Ovija, kako dojde od rabotu, počne da zaoruje. Donesi, prinesi, odnesi, turi toj tam, ovoj onam, zašto ovoj neje ovak, zašto je onoj onak. Najede se, pa se račepi na onija otoman u kujnu, niti mož da se opraiš na rabotu, nit pa smeješ da mu rekneš, pomeri se, a kam’li da pride, nešto da pomogne. Berem da isna nekvo raboti na tuj rabotu, pare da donosi, pa da nekako čovek prećuti. Al ono si tike ide, kolko da se rekne raboti, promaje se do tam da mu dupe vidi put i da drugi posvršuje rabotu po imanje i po kuću dokle ono dangubi na tuj, kobegim rabotu.
Onoj staro, od kako se digne, oči još neje otvorilo, noge još ne razmrdalo, spotura se kako pijana šotka… ono bi da naređuje. Kude si, koje si, kam ovoj, kam onoj, zabrailo da njojno projde i nema da poštuje što ga gledaš, što mu prineseš, što mu ne rekneš ni pomeri se ponatam, kad smita, a smita po cel d’n, naplita se i kude mu je mesto i kude mu neje mesto.
Postari sin, nek ni je živ i zdrav, od njeg vajda nema, niti će pa bude. Otkako se vrnu, iz školu kad se ispisa, a i za nju smo se namučili ko da je za doktura učilo, el nosimo na profesori, i za jedenje i za pijenje, i drva karamo za grejanje i kolci za ograde; pa se vrnu, a i da je završilo istu bi vajdu imal; nema se vati za rabotu, nego samo za majanje znaje. Majke, daj da se jede, privika još od kapiju, vata se za šiše kako na vrata ulezne, odreme kad se najede, pa vati majanje, pa. I jutre, i zajutre, sve isto.
Ono, ovoj pomlado završi nekako školu, ne se pretrglo ni ono, al berem kad ga pitaju kvo si završil, on rekne, imam zanat. Od tija zanat nikuj, pa ni on, vajdu neće ima, al bar ima napismeno. Kad ga vane ponekad, ono pride, vane se za rabotu, pripomogne, jes da mi tija pomoć na nos izlezne kad počne da se ljuti i da prigovara kako samo on raboti i kako ja samo na jednoga sina mislim i za njeg me neje briga i kako se, ete, neki muči a neki mož i da gazduje, kad si ga roditelji vole… al pa, ima si i od dušu i ne dava sama da secam i da mi grbina puca a ono da leži i da rži kako brat i tatko mu.
Štoli sam ja na Boga zgrešila, toj da mi je da znam, pa ako ću zajutra da lipšem, ne bi žalila. Od najgori li sam najgora, kad mi se ne dava, ništa mi se bre ne dava, pa mogu da zapnem još ovolko- pa ci tapkam u mesto, a ovija teret koji me pritiska ci raste, raste, samo ne znam dokle će raste.
Do onomad sam, sestro slatka molim ti se nemoj mi se smeješ, sve do onomad sam se onađuvala, držala me nekva sila, nekako sam se gordila, da na svaku muku ima kraj i da nadokrajke i men ce razdani, jemput. Znaš kako ide- kad si mlad, misliš, u mlados se mora pomučim, pa ću podstaros da odanem.
I dojde taj pus staros. A mene mi se onaj guka , u gušu i podgrudi, još neje rasturila. Ič.
negoslava
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
A I NE MORAŠ!
Možeš da budeš saglasan sa mnom, a i ne moraš. Možeš da budeš saglasan. Možeš da budeš sa mnom. Možeš i kao da budeš sa mnom, a da zamišljaš tuđe prste, oči, kosu… *u*icu. Znam da svašta možeš!
Možeš da odmahneš rukom i da kažeš: „Briga me“ „Ne se*i, debela!“; „Tekst ti je sranje! Miriše na voćkaste žvake, pivo i na poslednjeg romantika na ovom svetu. Romantika mu dođe patetika. Dakle, patetična si!“
Možeš da mi ne dosađuješ. Mogu i ja tebi da ne dosađujem. Zbog toga nikada nećemo postati ljubav.
Možeš da se smeješ kad ti kažem da je meni Ivan Tokin najnormalniji čovek na svetu. Nisam ga upoznala. A znam.
Možeš da se smeješ kad ti kažem da je meni Cane najpametniji čovek na svetu. On ne mora da nam veruje. On misli svojom glavom.
Možeš da se smeješ kad ti kažem da bih volela da budem puž. Puževi mogu da spavaju tri godine.
Možeš da se smeješ kad ti kažem da je moj heroj, moja keva. Ona me zagrli i prasne u smeh kad joj kažem da ću se udati za istetoviranog i nadrogiranog muzičara. Sa stomakom. I bivšom ženom. I hordom obožavateljki.
Možeš da me vidiš kako šetam kera. I da se plašiš da mi priđeš. Razumem te, maltezeri znaju da budu krvločni.
Možeš da me vidiš kako izlazim sa svadbe, penjem se na palubu brodića, sedam na pod i izuvam štikle. Kako bosa gledam reku. Tad možeš samo da me gledaš! Tad mi ne treba priča.
Možeš da me primetiš u Maksiju. Cupkam i stojim u redu. Čekam, a mrzim da čekam. Zbog čekanja pojedem pola hleba. Nemam pametnije objašnjenje.
Možeš da zaspiš zbog mojih očiju. Kažu da je plavo dobro za spavanje.
Možeš da me zagrliš. Onako, da puknu kosti. Tad ćeš skontati koliko sam topla u odnosu na svet.
Možeš da me poljubiš. Da mi okreneš želudac. Da ga pokreneš da stvori leptire.
Možeš i da me pustiš da ti stanem na prste. Krvotok će isforsirati moj osmeh, a srce će početi da roka po timpanima.
Možeš da me nateraš, kao što je to uradio ON, da ti se pokažem u onoj sobi. U mraku. Posle duge lomljave. I da me prelomiš. I da mi ponudiš samo mrak. I da ja prelomim da mi tvoj mrak nije potreban.
Možeš da me pozoveš na kafu. Pod uslovom da ta „kafa“ bude pivo.
Možeš da me nateraš da ti pokažem onaj balkon koji se osmehuje. Majke mi, stvarno se osmehuje! Nemaš pojma šta sve balkoni mogu.
Možeš da se ljutiš što se zaljubljujem na svake dve nedelje. Možeš i da se ljutiš što sam kroz svoje priče provukla pola muškog roda. Živog i mrtvog. Sam bog zna kakve su to muke. Kažu da je tako dok ne ljosneš na pravog. Ono kao, zagrevanje pred teretanu. A zagrevanje zna da bude dosadno.
Zaboga, kako ne shvataš da bi do kraja života bilo dovoljno jesti sa tobom sarmu. Dobro, i sladoled. Piti. Spavati. Putovati. Golicati se. Zatvarati oči uz Rundeka. Igrati kola po svadbama. Praviti selfi. Voziti se, a ne mrdati.
Ovo „dovoljno sa tobom“ je meni dovoljno. „Dovoljno“ može da bude ljubav.
Ti sad možeš da kažeš „Briga me!“
Mene nije.
Tijana Banović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
od m*da do grudi sve sam ja
Ima li tog nekog smisla?
Autoput Beograd – Novi Sad... ili realnije Novi Sad – Beograd?
Kako god, ja na njemu – ti u meni. Uzmem telefon, okrecem tvoj broj – hocu da kazem ‚‚volim te‚‚! Ne ide. Prekinem.
Mali tip... kada na samsungu prevuces preko broja u logovima na levo otvara se opcija poruka... kucam – ‚‚volim te‚‚. – brisem – glupo je. Meni je rodjendan, a tebi da kazem te teske reci – nema smisla. Srecom, Nesa udje u auto i sve postaje lakse. Svaki poziv pred njim bi imao smisao kao i kada bi obukao te moje cuvene roze helanke i otisao na jogu.
Ne lazu oni koji kazu da imam visoko misljenje o sebi – ako to znaci da mi je stalo, da postujem, da brinem, da imam stav, da ne mislim samo o sebi. Znam, ti koji to kazu, ti koji to misle i nemaju neko misljenje o meni, koliko o sopstvenoj ugrozenosti mnome... nema to neke veze sa stavom, sa stanjem, sa postojanjem, sa bivstvovanjem.
Krenem ka njemu da ti kazem da te volim. Ne ide. Ne bih slagao, ali ti nikad ne bi poverovala, pa gde je smisao moga poniznoga puza ka tebi? To je nasa situacija – ja pricam – ti ne verujes... ti verujes – ja cutim od straha da neces verovati. Glupo je, priznajem sa ovoliko jeseni i proleca dozivljenih reci - volim te. Glupo je kada pozelim reci, hej dodji do Bazara da te zagrlim, samo jednom jako, bez reci i onda idi, trci, bezi, jer me nema, nije me bilo, nece nas biti.
Ti takva glasna i jasna, ja ovakav odrecit i precizan. Stvoreni za san, stvoreni za svadju, stvoreni za uspeh, sve ono od cega se bojimo. Rekao bih ti mnogo toga i onda pobegao. Mislio sam da su Dame - Dame, tako su me ucili. Mislio sam da je samo kitolovcima do seksa, ne shvatajuci da kitolovaca i nema vise, rec je uglavnom o feministickom pristupu zivotu – kitolovkama. I to sam preziveo – osvestio se i ako nisam verovao zenama sad im verujem jos manje.
Oprosti, za mene to nekako dodje ozbiljno, stvarno, osecajno, dozivljajno. Nemogu da spavam sa nekim ako nismo sve, ono pravo, ono dozivljeno, ono oprosteno, dosudjeno.
Ne mogu. Odflertam – odigram i pobegenem.... ako necemo dati jedno drugom sve. Ako necemo jedno drugom biti sve.
I ja se zapitam zasto bezim. Ne znam, tesih se da jurim onu pravu sudbonosnu...
U sebi pomislih da ne strahujem od uda sopstvenog? Uvek u sebe sumnjam. Pa stanem, na sred gym – a sa ovima sto vole da se goli setkaju pred ogledalom, zanesem kukovima da uhvati ritam... pobedjujem... bar za glavu. Dakle, nije to.
Pomislim da ne znam kako, da cu ostati nedorecen, pa se setih svih onih od kojih sam bezao kako rumenih obraza beze iz kreveta zadihane i caklenih ociju... dakle, nije.
Vecnost trazim, a to niko ne daje, malo ko veruje. Pa se saplicem i zelim i jurim.
Zelim da te zagrlim i da razumem kako smo se mimoisli, jer jedina razumes sva moja lutanja i gluposti. Evo, nek stoji ovde – volim te – doista.
Promasili smo se za malo, za noc, za dan, za dah. To ipak ne znaci da nas nema i da nismo duzni zivotu.
Zelim da te zagrlim.
Aleksej od Arlekina
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 3 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
