|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
хмм
Човек је мистерија даје се увек коме не треба
Слова су бомбе
Речи громаде
Целина је оно што прочитамо
А Љубав To је ватра у којој живимо!
®
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
ČITAJU SAMO ONI KOJI SE JOŠ UVEK NADAJU
Pusti da ti odsviram nešto na tastaturi, da ti pikselizovanom kičicom crtam slova po ekranu, da ti šapnem nešto iako sam bez glasa. Ne tražim to zato što imam mnogo toga da ti kažem, već zato što danas većina bira ćutanje i tišinu. Ja ne umem. Pogotovo ne pred zlobom i nepravdom koje vilene napolju. Danas ako ne kažeš ono što misliš, neko će ti reći kako moraš da razmišljaš, ako ne kažeš svoj stav glasno i jasno, neko će ti ga nametnuti, ako ne odbraniš svoju reč, neko će ti tuđe staviti u usta. Zato pišem.
Danas se spokojan život plaća izdavanjem sopstvenih principa, dostojanstven život se plaća izneveravanjem svojih ideala, a harmonija se plaća u mesu. U onom mesu naših izgriženih jezika svaki put kad smo hteli da kažemo istinu, kad smo hteli da ustanemo i odbranimo se, jer kapitalizam počiva na masovnoj grobnici naših kastriranih jezika i neizrečenih reči. Zato pišem.
U doba kada svi čuju a niko zapravo ne sluša nema svrhe govoriti. Pišem jer danas čitaju samo odabrani, samo još oni koji se nadaju boljem, koji vide dalje, koji umeju da razumeju i vole. Ostali gledaju ponuđeno, slušaju već ispričano, ponavljaju rečeno, vide očigledno i gutaju sažvakano. Svi su počeli da liče jedni na druge, iako smo svi rođeni posebni jer se boje da budu sopstvena suština. Svet ne menjaju oni koji znaju kako, već oni koji su dovoljno hrabri da to žele. Opet je mnogo više onih koji ga ne menjaju. Ne zato što ne umeju, već zato što ne žele. I zato što se boje. Zato pišem.
Nekako naivno verujem da se rečju može promeniti svet. Ne ovom mojom, nego svakom koja govori o ljubavi. Ne bojim se. Meni je odavno Stiks već do članaka ali ja i po toj vodi hodam. Posle života na ovom svetu ne treba mi Had. Toliko puta sam mislio da sam umro, a zapravo je samo mnogo bolelo, da se više ni smrti ne bojim. Zato mi ne veruj uvek, jer svesno biram da živim u nekom irealnom svetu punom ljubavi iako znam da u onom realnom baš nje najviše fali. Vrlo često mnogo toga ne znam, jer svesno biram da živim u nekom paralelnom svetu u kom se vodi intuicijom i instiktima a ne znanjem. Još češće nisam u pravu, jer se ni ne trudim da budem. *ebe mi se.
Ja se samo trudim da budem srećan, iako danas takvi nisu nikome zanimljivi. Umesto da se gradi, sreća je greškom počela da se podrazumeva. Još većom greškom počela je da budi zavist kad je tuđa. Oni koji su srećni etiketirani su kao kontraši, postali su odmetnici od realnosti, nisu više stanovnici planete Zemlje nego Sedmog Neba. Postali su manjina koja ni ne pokušava da se brani jer je svesna da bi samo gurala prste u oči i sipala so na rane. A srećni su empatični. O svojoj sreći ćute, dele je u tišini svojih prijateljstava, veza, porodica. Srećni se ne boje uroka pa sreću katkad stidljivo podmeću tužnima, izigravaju saobraćajce na njihovim stranputicama, vabe ih na svoj kazan. Ali džabe… Jer su tužni iako gladni sreće, nekako bizarno postali siti od te svoje tuge.
Zato pišući verujem u večnost. Mada bi mi i ona bila kratka za neke stvari. Recimo za sve savete pametnijih koje još uvek nisam poslušao, za sve nenapisane reči koje mi svrbe čeoni režanj nestrpljivo čekajući da počešu papir, za sve istovremene orgazme koji bi od ljubavi svaki put pomerali osu Zemljine rotacije, za sve osmehe kojima bih provocirao zloslutne na dobrotu, za sve još uvek nenapravljene greške iz kojih bih se učio mudrosti, za sva tamna piva i domaće dunjevače sa prijateljima posle kojih bih ih nesvesno grlio jače nego trezan, za sve perverzije maštom i požudom isprovocirane kojih imam toliko da nadilaze vreme životnog veka nas smrtnika, za sve neprospavane noći zbog plača mojih još uvek nerođenih novorođenčadi, za učenje reči svih svetskih jezika jer mi na ovom mom nemuštom uvek zafali po koja, za još prkosa, istinoljublja i saosećajnosti jer nam za to, ni ovih par do sada proćerdanih milenijuma na planeti Zemlji nije bilo ni blizu dovoljnog…
b(L)ogdan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Suza
Natopiće beonjaču, ostaviće trag na licu i skliznuće u dlan. Ispuniće liniju života kao korito.
Očistiće prljave ruke.
Možda.
Nekad.
Kada ispari na nekom suncu, makar i zimskom, ugnezdiće se na nebu.
Kakvom takvom.
Mnogo toga je stvar pokajanja, znam…
Dok se sokovi voća opet lepe za prste.
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Link…
Negde se slivaju dani kalendara.
I neki ljudi, neki koji su ti bili dragi, i još uvek su, neki sa kojima si svaki dan vrteo život, kao burgiju, i terao napred, u mrak iza koga su čekale one male budućnosti – oni ćute…
Kao da ih više nema.
Mada nije tako, znaš to, vidiš ih kako slikaju nove slike. Na njima samo nema više tvojih boja. To je sve.
Vidiš ih kako slušaju pesme u kojima te više ne prepoznaju.
Vidiš ih kako ne čuju ono što si hteo da kažeš…
Vidiš…
U stvari…
Da više nema tebe u njima.
…
Hm…
To je, priznaćeš, i pošteno i tužno.
I pošteno…
I tužno…
I jednako daleko kao i klik na ovaj link…https://www.youtube.com/watch?v=QYEC4TZsy-Yoblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
SUPERŽEN
Ovo svi znamo, ali ipak, da ponovimo:
Prosečna srpska žena, između ostalog, ume sama da zapali roštilj, unese drva, popravi manji kvar na autu, može da ponese bar pola džaka cementa. Takođe, ona može, kad zatreba, sama da pomera police i plakare, može da zameni gumicu na slavini, često bolje od majstora vidi gde je problem sa mašinom za pranje veša, ume da ofarba ulazna vrata a da pritom ne pokapa farbu po hodniku i, rečju – ona je neka vrsta savremenog Superžena.
Da, ja pripadam tom društvenom soju – ja sam žena koja je učena da bude samosvesna, samostalna i vredna. Ne zavisim ni od koga, prostirem se, što se kaže, koliko mi je dugačak guber, nekada sam sama umela da na staroj Dijani čuknem anlaser kako bih upalila auto, krečila sam i gletovala sobu, cimala i po nekoliko cegera sa pijace, a kad je bilo gusto, mogla sam u jednoj ruci da u torbi do knjižare dovučem i pedeset knjiga. Rečju, radim sve, i mogu sve što može i većina drugih žena.
Da upotrebim savremeni ekonomski rečnik, SUPERŽEN je samoodrživa vrsta – mnogo radi, pametno troši, i još se diči svojim udarničkim sposobnostima.
Pošteno govoreći, pripadnice SUPERŽENA su najblaže rečeno ponosne na sve te osobine: I haljinu da sašiju, i lepu reč za komšije, i kad treba – mogu i da mešaju malter. Sigurne u svoje nadljudske moći, i svesne činjenice da za njih skoro da i nema nepremostivih činjenica života, Superžene, ne bez izvesnog zadovoljstva, ponekad pomisle kako samo jakima i izuzetnima život i namešta takve teške zadatke. Superžen ne može da razume pripadnice drugih vrsta – na primer, žene koje se hvale time da ne znaju da kuvaju, ili one koje se prenemažu kad treba i kilogram kajsija da donesu sa pijace, a ne razume baš najbolje ni pripadnike vrste Supermena koji ne znaju da ukucaju ekser, koji ne znaju da čuju motor svog automobila i koji ne znaju da izaberu pravu lubenicu. Superžen se, kao vrsta odrasla u komunizmu, i zadojena feminizmom, ali i podstaknuta realnošću u kojoj je uvek falilo bar nekoliko ruku da bi život mogao normalno da teče, vazda osećala superiorno.
Međutim, izgleda da se SUPERŽEN, kao vrsta, malo umorio.
Reći ću vam ovo iz ličnog iskustva. Prošle nedelje sama sam pokosila veliko dvorište na selu. Za inat. Jer niko nije hteo da mi pomogne. Šta reći, nego – srpska posla: prvi komšija je bedno virio kroz ogradu, ali ja sam udarnički branila boje naše vrste.
Kad sam uveče, pogledala svoje raskrvavljene dlanove pune plikova, umesto uobičajenog zadovoljstva zbog tog malog podviga, skoro da su mi krenule suze: Mislim, šta da vam kažem? Možda je stvarno sazreo trenutak da Superžen kaže da je gotovo?
Ali kad sam ujutro, bosim stopalima stala na orošeni tepih moje trave, ispunilo me je neverovatno zadovoljstvo. Superžen je pobednik.
A, posle podviga, heroji idu na manikir, zar ne?
Mirjana Bobić Mojsilović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Žega
Žega je zajahala noć.
Kalendar se istopio još pred nulti sat i sasvim polako, kao melasa, ostavlja tragove na zidovima. Oni me časte nesanicom, slivajući se niz lice, bradu, vrat, a ja ne znam da li su znoj ili neki insekti koji nemaju kud.
Na suze ne pomišljam.
I mrak se razlio, kao katran ili štamparska boja, najgušći je nada mnom. Ne da mi da dišem, pa samo dahćem.
Znojim se, na suze ne pomišljam…
Tri porcije vremena sam poždrao do praskozorja. Bilo je u njima svega, od detinjstva u najnižem delu Kapetanske, tamo podno Bagremara, gde smo, izjutra uz miris svežeg hleba i vrućeg bureka kod Pere pekara, a uveče uz polumrak javne rasvete učili da teramo bicikl, igramo fudbal i klis, preko tinejdžerskih i studentskih dana kada smo, daleko od kuće, najzad prepoznavali vrednost domaće popare, proje, prženica, ranih uspomena i starih školskih drugova, pa do ove besane noći, fruzure prošarane sedim, kredita, diplome, nesigurnog posla i tinejdžera koji kreće u otkrivanje sveta…
Kada najzad svane, okriviću vrućinu i devet voda koje su me oblile.
Suze nisu. Na njih ne pomišljam…
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Krajnosti…
Šta misliš, da batalim svet kakav jeste…?
Da zamislim da je drugačiji…?
Da mu spevam bar dva-tri stiha i razvučem nekoliko rečenica da mu odaju počast, na primer kao crveni tepih ili praznični lampioni…?
Šta misliš…?
Ili da ćutim…?
Da ga sagledam u celini i samo da ćutim…?
Kao minut…
Kao minut ćutanja, šta misliš…?
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Mračne tajne zvezdarske šume
Sunce ti ‘lebovo.. Koje sam ja plesnjive sreće.. Zamisli, ovo!
Krenem tako u predvečerje da trčim do stare Karaburme, malo da zezam enzime jetre, tropikalizam i Nadu Macuru.. Taman se zahuktam ko remorker, zabodem kurs ka Staroj Karaburmi, ali se predomislim i okrenem u neka doba ipak ka Zvezdari.. I tako, pentram se, Beograd sav na Brdima ko Rim, pa dahćem ko vepar.. Levo-desno, sve zalazim u tako neke meni potpuno nepoznate ulice..
Bokte mazo, da čovek ne poveruje.. Čim izađeš iz „Kruga dvojke“ odmah se pojavi dvorište, kuća na dve vode, biber crep, česma u dvorištu, miris drva i sekira zabodena u panj.. Da nisam slušao moju omiljenu ložačko-seljobersku pesmu za trčanje :
„Hey sailor,
where have you been?
You’ve been to Afghanistan,
fightin’ for money,
fightin’ for survivin’!..“
…Sigurno bih čuo svinje i krave kako mi zbore:
„Zdravo Đombade, grozni Đombade, muuuu, grok!“
I tako trčim ja dalje, mašine sa pola snage… Pionirska izbledela marama oko moje lobanjice natapa se znojem i poprima originalnu boju revolucije, i malo po malo, dođem u pravi čas do Novog groblja, ali ovog puta privremeno… Jao kad sesetim kad sam se jednom tu izgubio… Iš’o na sahranu deda-ujka Kosti, on je bio tenkista, vozio je sovjetski T-34 i zato sam ga posebno voleo.. Ali on je fakat, bio spaljen, a ne sahranjen (što ti je sudbina tenkista) pa nisam znao gde se odlažu te posude sa spaljenicima… A ono k’o lavirint.. Kad mrak pade, zasvetleše sva kandila.. Sve se zacrveni, ko da sam u kupleraju, a ne na groblju.. Jeee, jedva sam ogradu neku preskočio, ljudi se na ulici isprestravili, mislili drekavcu se pripišalo, pa se jadničak uskopizdio..
I tako.. Nastavim dalje, nekako ukoso i put me ubrzo navede u Zvezdarsku šumu… Nisam nikad u njoj bio.. A svi mi je nešto reklamiraju.. Setio sam se tada da mi je jedna ptičica rekla da tamo postoje sprave za vežbanje, i kad asam već tu, odlučio sam da ih potražim.. I onda sam ih ugledao… Milina, nema nikoga, samo šuma i lišće i ptičurine..
Divno, divno, divno! Sve kako ja volim! Sprave matore, ružne, prljave, baš po mom ukusu, ne ono fensi ko na Tašu, pa dođu babe i dede da vrte neko beskorisno kormilo i istežu dupeta.. Nego ono.. Prave pešadijske prepreke.. Ako padneš – ćao-zdravo, otvoren prelom i kroz tri minuta postaneš trajni deo šume.. Posle na tom mestu izraste čarobno drvo. E, krenem ja da treniram malo (da lakše pakujem u šakšire salo), opa NAGNAM STAJL, idemo marinci! Padobranac nikad gladan nije jer on jede guštere i zmij.. Kad..
Ni par serija nisam uradio… Dođe neki Mercedes, izađoše dvoje, oslobodiše se malograđanskih okova i ni pet ni šes’ baš uzeše u šumi da se ‘ebavaju mei na očigled..
Ma nema pardona, intima nula! Ne mogu da verujem.. Opa, vidi ti ovo!
Neko normalan bi možda rašomonisao i voajerisao, u maniru monoseksualac, podvrsta manoseksualac, ali meni je jedino palo na pamet pitanje koliko li amortizeri za Mercedes koštaju, kad su moji tri ‘iljade komad.. A ovaj ih baš.. Forsira..
Mada, Nemac je to, ali i JUS je JUS.. Još su meni amortizeri na Fići friški ko jutarnja rosa na ribizli..
Khm.. U svakom slučaju.. Oni se tu tako bezobrazno.. Rekreiraju i mene NAMERNO dekoncentrišu..Pa, ne mogu ja da se rekreiram u skladu sa namenom šume, to jest poligona za vežbanje!
Heeee, da se jadan za zelen bor ufatim i on bi se zelen osušio.. A ovi da se uvate za bor, veverica bi postala glavni šumski kupler-majstor, a sova podvodačica..
Koje sam ja plesnjive sreće, taman zabodem ekstra poligon, ladovina, šuma, nema nikoga, kad dođu tu tamo neki, da se jebavaju.. Pajee.. Valjda im kod kuće vruće, a ufatio ih neizdrž, pa čim su zašli u šumicu odma’ rke-koke?! Svejedno… Sramota bre!..
I šta sad? Svaki put kad budem otišao tamo da vežbam ima da zveram kamo gi Mercedes benz i da mi padne na pamet dotična.. La situacija..
Svaka priča ima pouku i poruku, a ovde je to postulat starog druga tate:
„Nije dobro kad je sve dobro..“
Mada, zapravo.. Ovde i nema poente, nego se ovi jebavaju gde stignu..
Užas promiskuiteta. eto, to..
I pre nego što se povampiri neka zajedljiva slina pa mi dobaci da sam ja zapravo samo ljubomoran na njih, neka znade taj dušman kleti, da se to radi lepo kulturno, sa pogledom na more, u nekom prijatnijem ambijentu (ili uz muziku AC-DC)… Ne u gradskoj šumi, pokraj puta između sedišta sa pogledom na znojavog, smrdljivog, raspalog, ubuđalog, oštećenog Kvazimodovog askurđela sa pionirskom maramom oko lobanje..
Bacim poslednji pogled na erotomane.. Mašala „ubacili u treću“, JEBOTE, ČUJU SE I KROZ SLUŠALICE, PA TO NIJE NORMALNO! U OVOM GRADU MANIJACI NIČU KAO PEČURKSE POSLE KIŠE..
Idem kući, dok ne odluče da i sa mnom prošire asortiman u skladu sa svojom perverznom imaginacijom.. Nisam ja za te eksperimentalne novotarije…
Šta reći sem – „Laku noć deco“, odnosno:
„I u sobi, na belom jastuku i u šumi pokraj starog panja..“
Budibogsnama…
Hop, trčimo.. Trčimo vepre, trčimo…
„When I get to hell Satan’s gonna say
„How’d you earn your livin’?
How’d you earn your pay?“
I’ll reply with a boot to his face
„I made my living sending souls to this place!“
djombad
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
KAO ŽENA
Bori se da je osvojiš...
Bori se da je zadržiš...
Bori se da je zadovoljiš...
Bori se da je usrećiš...
Bori se da se oseća ostvareno pored tebe...
Bori se da se oseća voljeno pored tebe...
Bori se za vašu ljubav...
Bori se za nju...
Bori se za njene...
Bori se za ovo, bori se za ono...
I stalno neka borba, otkako si je ugledao, otkako si je poželeo, otkako si je osvojio.
Stalno neka borba oko nje i stalno kao da ti izmiče...
Da li si isuviše nesiguran?
Da li je ona isuviše sigurna?
Da li ti radi namerno, ili je jednostavno takva?
Možda niste jedno za drugo?
Ili tako mora kada je voliš.
Niko ne može da podigne muškarca kao žena.
Niko tako dobro da ga zaštiti, zbrine, ojača.
Niko tako da ga pokrene, obasja, vrati na pravi kolosek.
Niko, ni jedan uspeh, ni jedna pobeda...
Ali niko ne može tako ni da ga spusti, ponizi, baci na kolena...
Kao žena.
I sve to jedna žena.
Za druge neprimetna i nebitna...
I sve to jednog muškarca.
Za druge bitnog i važnog...
Ali uzalud kada je pred njom tek nagoveštaj...
Uzalud, kada je ceo svoj život krojio po njoj...
...i sada ne može bez nje.
Stefan Simic
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Bolje da govoriš ti
Kad piješ vino,
Noću,
Ćuti.
Ili, pričaj o dijetama
O vestima u novinama
O ludnici u saobraćaju
Pričaj o onima koji su otišli
I onima koji se vraćaju.
Čavrljaj o mladim krompirićima
O bukeu sa ukusom
Šumskog voća
O dobro pečenom kotletu
I paradajz salati
O prekookeanskom letu
Ili o srednjevekovnoj palati
Koja je uspela da te zaseni
Prošle jeseni
Na proputovanju kroz Bretanju
Pomeni, teatralno,
I Siorana
Koji je pisao
O svesnom jedenju i o ždranju.
Ili,
O ličnostima kojima nisi odolela
O umetnosti, o slikama
I šta si pročitala u lakim rubrikama
Sa srećnim krajem
Priznaj, slobodno, da bi volela
Da letiš zmajem.
To može.
Tako, nešto lagano
Za opuštanje
Uz kuckanje čaša i kafanski žamor
Tako može do jutra
A da niko ne oseti zamor
I možeš slobodno da šaraš pogledom
I da naručuješ još belog vina
Koje znalački krstiš ledom
To može. To umeš fantastično
Ali problem je
Stvarno je problem
Što sve to, na kraju, prevedeš u neku tugu
U nešto lično.
Bolje da govoriš ti,
Nego vino
Svo to grožđe i šećer i sunce pod kojim je zrilo
Jer ako ono progovori
Umesto tebe
Sutra , sutra
Neće ti biti milo.
Pošto, uvek pominješ sve ono što nije bilo
Brodove, decu,
Zajedničke fotografije
Ono što je moglo da bude
A nije.
I kako ne možeš da razumeš ljude
Hladne, površne, uplašene
Koji nemaju čega da se sete
Pune besa
Ali
Između karamel krema i espresa
Nesvesno već gužvaš salvete
Kao da si dete
Jer te melje poput mlina
Taj osmeh
Ta scena
Te oči boje maslina
Razgovorljiva poput pino griđa
Opuštena
I sve ti se sviđa
Ali već je kasno
Kad ti postane jasno
Da ležiš na tom stolu
Prostrta pred njim,
Poput Malaparteove sirene
I reč ti zastaje u grlu,
Jer on je zevnuo
I želi da krene.
I dok se penješ tim stepenicama
Noseći ružu koju ti je kupio
Shvataš kako je on malo pio
I kako ništa nije rekao
I kako te je mnogo pitao
I kako te je lako čitao
I, odjednom
Ka grlu ti puzi ta gorčina
I to nije od salate i vina
Nego od starog splina
Zato, kad piješ vino,
Noću
Pričaj o svemu drugom
Ili,
Kaži da se ne sećaš ničeg
Da je zaborav kao bujica
Kao voda.
I pazi
Bolje da pričaš ti
Nego vino,
To je bolje
Jer vino te uvek oda
Mirjana Bobić Mojsilović
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 3 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
