|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
LJUBAV I JEZIK
Oduvek sam kuburio sa gramatikom
ispadali mi padeži kao mlečni zubi
nemoj me sada sa tom tematikom
šta se to govori kada se ljubi
Od metafora mi se okreće stomak
ma kakav crni prenosni smisao
ja sam jedan priprosti momak
koji je prenosio drva dok je kisao
Ja sam tek jedan momak za vezu
imun na sve vrste švaleracije
a ti mi tražiš slovensku antitezu
i tamo nekakve personifikacije
Kakvo slaganje vremena za ime boga
kad vreme bez tebe ne mogu preboleti
"Volim Te" je prefiks imena tvoga
a ti si trajni oblik glagola "voleti"
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Ložim se na ljubav!
– Odlučio sam da je više ne jurim. Dosta je bilo. Sve sam osetio – vatanje na plaži, seks za jedno veče, cepanje bluze,
maloletnice, šetnje, dugu vezu, umalo ženidbu, šoping, pisanje pesama i hot čet.
– Mislim da je šoping sa ženama presudan za ovo odustajanje! – nasmejala sam se.
– Presudilo je to što sam posle sto godina prema nekom bio dobar. Koliko sam se samo zajebao!
Vas lože bre, samo kreteni i kad vas tretiramo kao maramice. Jednokratna upotreba i bacanje.
– Matori, ne znam gde je zapelo sa tom tvojom, ali ja se ložim na ljubav. Možda nije prava?
– Naravno da nije prava, čim se ne zaljubljuje u mene.
– Okej, ego je tu i tvoje odustajanje. Šta ćeš sad? Da glumiš zid?
– Ma, kakvi! Već sam se promenio. Sad više vodim računa o sebi, trčim i izbegavam alkohol. Večeram šparglu.
Čoveče, dok nisam otišao kod nutricioniste, nisam imao pojma da je jebena špargla toliko zdrava!
– Izvini, je l’ ovo bila uvertira da mi kažeš da si postao derpe zbog jednog odbijanja?
Da se razumemo, meni je svako opredeljenje politički korektno, samo da znaš da ni kod njih ne cvetaju ruže.
– Nisam… samo eto, vidim nas kako se i u pedesetim glupiramo po klubovima i glumimo pijane tinejdžere.
Ukoliko ne riknemo od ciroze jetre i tvoje romantike.
– Bolje da nas ubije moja romantika, nego kredit, polovni auto, kineska dekoracija za kuću i život na rate.
– Kad smo kod romantike, kako kod tebe stoje stvari?
– Savršeno! Prva faza – više ne mislim da sam pametna na babu, jer moja baba uvek pravi odmerene i prave izbore.
Druga faza – na prvom času joge nisam našla sebe, pa sam odustala.
Treća faza – lutanje gradom sa kerom, Instagram i štrebanje su moja zamena za Persen.
I krajnji stadijum – dva pročitana priručnika za samopomoć.
– Ložiš me? Mislio sam da to niko ne čita. Šta kažu knjige?
– Trudila sam se da skontam ta motivaciona trabunjanja– tipa, ti si moćna, ti si jaka, ti možeš sve, čitav svet je u tebi…
Na sve ovo dodaj da iza sebe imam jednu opasnu tuču u osnovnoj školi i kafansko huškanje od pre par godina.
Kao klinka sam trenirala karate i tu je neki sertifikat za položenu samoodbranu.
– Dobro, kakve sad veze imaju priručnici za smopomoć, tuče i karate?
– Pa, ON je veza. Mogu da čitam priručnike i da budem borilački potkovana do sutra. Kad stane ispred mene, ostajem bez garda i mozga.
Ložim se na ljubav.
– Baš na tu ljubav?
– Na tu. I plašim se maramica za jednokratnu upotrebu. Nego, kaži mi, koliko košta ta tvoja špargla?
Tijana Banović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
I ja tebe..
Vratio se nevoljno u sobu. Kapljice znoja su se i dalje krile u udubljenjima na njegovom telu.Nije ga bilo briga. Ona je i dalje ležala u krevetu, gledala ga je ne trepćući, zaneseno, radosno. ,,Pogled teleta’’, pomislio je dok je nameštao zgrčeni osmeh na lice.
Legao je kraj nje bolno svestan činjenice da nema šanse da se izvuče bez da joj ponudi svoje rame. Ugnezdila se istog trenutka i počela da se igra kovrdžama na njegovim grudima. Kako je samo mrzeo to. I kako je samo mrzeo što mrzi to… Gugutala je nešto, umiljavala se, a on se pravio da je sluša. Povremeno ‘’mhm’’ i ‘’naravno dušo’’ bilo je sve što je potrebno. ‘Zaljubljeni vole zvuk svog glasa i ne umeju da čuju istinu sve dok ne bude prekasno’, gorka misao mu je prošla kroz glavu.
„Volim te, srećo“ …Prenuo se iz misli taman na vreme da čuje poslednji i najvažniji deo. Najteži deo. Nije osetila kako mu se celo telo napelo, nije osetila grč u njegovom stomaku od napora koji je ulagao da sebe natera na ,,I ja tebe’’. To je bilo jedino što je uspeo da iscedi iz drenovine u njegovim grudima. I…bilo je dovoljno.Poljubila ga je dok joj je lice sijalo od sreće i vratila se prokletom čupkanju njegovih dlačica.
,,I ja tebe’’odzvanjalo mu je u glavi. Zar je moguće da je i sa time bila srećna? A ljudi kažu teško je to isfolirati. Nije život holivudski film, sve se da isfolirati. Eto, izgleda i ja tebe vrši posao. Osetio je kako ravnomerno diše. Blago hrkanje je samo potvrdilo njegova nadanja. Lakše mu je kada ona spava.
Želju za cigaretom je imao već neko vreme, ali je odlučio da istrpi. Pokušaj da dohvati pljuge i čašu sa pelinkovcem je iziskivao rizik koji nije smeo da prihvati. Bolje bez cigara nego da se primorava da opet sluša njeno ćeretanje. Ležao je nepomično, ustima opnašajući odbijanje kolutova dima i gledao u plafon.Pogledom je pratio naprslinu nastalu lošim krečenjem.Duž linije, do sredine plafona gde je sijalica visila samo o žice.A pored se odvijala scena koju je već viđao par puta u svom životu. Mušica se uplela i paučinu i bezuspešno pokušavala da se oslobodi iz smrtonosnih nti. Nema nigde pauka, primetio je. ,,Ni ne mora da ga bude’’, shvatio je. Mušica će sve uraditi sama.Nije skidao pogled sa očaja koji se odigravao iznad njega.Jadnica je bila na kraju snage, pravila je sve duže pauze između pokušaja da se oslobodi. Gubila je bitku.
Tu noć je sanjao da je mušica. Osećao je kako snaga čili iz njega dok uzaludno pokušava da se otrgne lepljivih niti.Svaki pokret je bio samo korak bliže neumitnosti koje je bio svestan da sledi.Niti paučinaste svile su mu se obavijale oko krila, tela, nogu, pripremajući ga za konačni usud.Zadnjim atomima snage je uspeo da podigne glavu i susretne se sa pogledom pauka koji je stajao iznad njega.Prepoznao je pogled. Prokrkljao je ,,volim te’’. ,,I ja tebe’’, njegovim glasom odgovorio je pauk.
Igor Ristić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Neko nas posmatra
(Povratak obrisanog posta.)
Beograd, 18:45 ulica S.M. prizemlje, stan br.2
Baka Nuca je ustala iz kreveta i krenula ka šporetu da napravi čaj. Živi sama već 15 godina od kako joj je ćerka otišla s mužem i decom u Čikago. Često se čuju, ali ih je zadnji put videla pre 5 godina kada je isčašila kuk. Od tada se pomaže štakama. Zbog neizvesnosti ishoda operacija je odbijena. Ima 72 godine i retko joj neko dolazi. (Komšika sa sprata je obilazi dva-tri puta nedeljno, tek da joj donese neophodne namernice i pomogne oko spremanja stana. Takav je dogovor…)
Nemoćna i iznemogla, polako se kreće po stanu pridržavajući se za najbliži deo nameštaja ili zida. Nespretno, dok je htela da dohvati naočare, promašila je ivicu stola i pala na pod.
Nije joj to prvi put…
Dopuzila je do police da dohvati telefon. Štakom je oborila slušalicu i polako približavala telefon ivici police pažljivo odmeravajući da joj padne u krilo. Okrenula je komšikin broj koji joj je na vratima frižidera, zbog slabog vida, ćerka velikim slovima napisala: Lilja 420…
Sa druge strane se niko nije javio.
Beograd, 18:46 ulica S.M. (gradski park)
Sedeći na klupi Darko je igrao igricu na mobilnom telefonu. Iznenada je osetio da mu se pored noge nešto šunja. Pogledao je naniže i ugledao štene zlatnog retrivera. Prepoznao je to bez problema jer je i sam vlasnik i ljubitelj pasa. Osvrnuo se oko sebe ali u blizini nije bilo nikoga koga bi prepoznao kao potencijalnog vlasnika. Spretnim pokretom nežno je podigao štene i stavio u krilo. Iz torbice je izvadio Davidoff, upalio cigaretu i čekao… Na vidiku nije bilo nikoga. U mobilnom telefonu imao je brojeve veterinarskih stanica. Pozvao je zadnji ubačen broj, (nedavno otvorene hitne pomoći za životinje). Stigli su za nepunih 5min ali su zbog parkiranih vozila stali preko puta parka. Mahnuo im je i smirenim koracima prišao. Pomazio je štene i predao ga veterinaru.
Beograd, 18:51 ulica S.M. prizemlje, stan br.2
Baka Nuca je sa poda zbunjeno gledala kako se po zidovima i plafonu sobe reflektuje rotirajuće svetlo hitne pomoći ispod njenog prozora.
Chicago, 18:52 West Loop, Jafferson St. 820
Čim je otključala vrata montažne kuće Sneška je bacila ključeve & torbicu na veliki kuhinjski sto i okrenula broj +38111… Ima već dva dana kako se nije čula sa majkom.
Bilo je zauzeto.
Otišla je do frižidera, otvorila flašu ice-tea i iz torbice uzela mobilni. U meniju telefona je pronašla: Ljilja +38163…
Beograd, 18:53 ugao ulice S.M. i B.M.
Darko gasi cigaretu i rukom doziva taksi.
Beograd, 18:53 ulica B.M.
Žena za volanom vidi mladića s’ podignutom rukom. Na držaču, pored kontrolne table, zasvetleo je displej mobilnog telefona. Zaustavlja auto i javlja se na mobilni.
Beograd, 18:58 ulica S.M. prizemlje, stan br.2
Ljilja otključava vrata i ubrzanim koracima prilazi baka Nuci. Lagano je diže sa poda i kaže:
– Sad’ sam se čula sa Sneškom. Znala sam da ste pali čim mi je rekla da ne može da vas dobije. Uplašili ste nas baka Nuco. Bila sam da vam kupim namernice…
– Ma nije mi ništa Ljiljo. Nekome napolju je potrebna pomoć. Videla sam svetla ambulantnih kola – a meni, znaš i sama, najviše smeta samoća. Koliko puta sam ti rekla da mi nabaviš neko štene.
– Možda vam ćerka donese nešto iz Amerike. Nekog rasnog… Kao onog na slici koju vam je poslala. Mislim da je zlatni retriver.
Zaječar, 19:00 uži centar, stan br.5
Wojciech je ukucao password svog bloga, kliknuo na kontrolnu tablu, pa na statistiku, pa na vidi sve, pa na countries. Neko iz USA uporno prati njegov blog…
Wojciech
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Žeđ
Nasula je malo mleka u kafu. Inače ne volim sa mlekom, ali od jutros mi nešto prija da razblažim ovu ljutinu u grlu. Uronila je nosić u šolju koja se pušila i zagledala se daleko kroz prozor. Pustio sam da joj prćast nosić udiše novi dan na miru. Nije volela da u ovakvim jutrima govorimo o bilo čemu teškom.
Srknuo sam malo đusa. Nije vredelo. I dalje sam osećao neku čudnu žeđ. Danima. Pokušavao sam da je utolim raznim tečnostima, ali nekako kao da je ta žeđ dolazila iznutra, iz same moje duše.
Pravio sam se pred njom da je sve u redu. Nije ni primetila da sam žedan. Srkala je malo svoje kafe i dalje zamišljeno i tek ponekad zagledana u prozor, gricnula parčence kroasana koji je stezala u drugoj ruci.
Iz misli nas je prenuo telefon. Pogledao sam u njegovom pravcu, mrzovoljan. Nisam voleo da mi neko prekida pogled na najlepše njene uši, izjutra, dok pije kafu i gricka kroasan. Ustala je ona, ćuteći. Srknuo sam malo kafe sada i ja, pogledavši kroz prozor na mesto koje je ona gledala. Bilo je puno cveća, a iznad njega neka deca trčala su za loptom i vrištala. Nikad mi neće biti jasno zašto toliko voli da gleda u decu.
– Da…. možda popodne. Javiću ti. …’ajde…
Hvatao sam tek poneki komad njenog razgovora telefonom. Bila je to njena majka, ne mora mi reći. I dalje je bila začuđujuće tiha, kao miš. Vratila se na svoje mesto i uzela kafu. Gledala je u pravcu dece, ali znam da ih više nije videla. Njene misli bile su sada negde iznad te dece, daleko i od prozora i travnjaka i nisam želeo da je uznemiravam.
Uzdahnula je. Pogledao sam na sat. Sedam i petnaest. Požuri, draga, upašćeš u špic. Nije se obazirala. Bila je i dalje tako čudno mirna, prebacila je tašnu preko ramena i tiho izašla iz stana, ne sklonivši ni onu šoljicu sa stola.
Naš stan zbirka je čudnih malih stvari sa putovanja. Ona toliko voli da putuje! I sa svakog putovanja dovlači uvek iste male predmete, kao hrčak, verujući da u njima ostaje duh onog mesta u kojem se divno provela. Kao da je mislila da će čuvanjem tih stvari u svom stanu uvek imati neko mesto i trenutak na kojem je doživela nešto čarobno.
Zlatkastu školjku sa plaže na kojoj smo gledali onaj neverovatan zalazak. Sputila je glavu na moje rame, a ja ruku na njeno. Ćutali smo. Ona je žmirkala i tiho disala… Pa onda kada smo trčali za vozom u kojem je jedva bilo mesta i za stajanje, pa smo morali da se držimo zagrljeni i stajati na jednoj nozi sve vreme. Ispod pepeljare na komodi stoji metalni žeton sa te male železničke stanice kao uspomena.
Ili onda kada sam je zaprosio…
Nosili smo teške kese iz prodavnice kako bi mi spremila ribu kao što spremaju lokalci. Tvrdila je da je recept lak i da svako može spremiti. Nije bila u pravu. Dok je krpom pokušavala da rastera dim zapaljenog ulja iz tiganja, ja sam je obuhvatio oko struka i poljubio u obraz.
– E, baš ovakvu te želim za sebe … prošaputao sam.
Iz tog mesta ponela je samo jednu maramu, svetloplave boje, kupljenu na pijaci za male pare koju nikada nije stavila na sebe, već ju je uvezala oko ručke fioke na komodi kao uspomenu na dan kada sam je onako raščupanu i pod gustim dimom zamolio da se uda za mene…
I kada se vratila sa posla nije bila pričljivija. Pokušavala je da nešto spremi da jede, ali nakon što se tri puta vraćala u kuhinju, naposletku je ugasila sveto i prišla komodi. Posmatrala je one iste stvari kao i ja danas, mazeći ih spoljnom stranom dlana i teško dišući. Naposletku je dohvatila fotografiju u sivom ramu i grčevito je stegla. Video sam da tiho jeca. Ni slutio nisam da je tako teško osloboditi se nečega što nije živo.
Naposletku je odmrzla nešto brzo iz friza i podgrejala. Seo sam opet preko puta nje, puštajući je da zamišljeno seče različite oblike u tanjiru i pravio od njih neke svoje figure. Jela je čudno sporo i tiho. Volela je povrće i hleb, malo manje meso. Ja sam voleo mesa što više i jeo sam ga halapljivo i jako, kao bik. Nasula je i treću čašu vina. Previše, rekao bih, ali i sam se boreći sa sve jačom žeđi, razumeo sam je.
Opet je gledala kroz prozor. Sada tamo nije bilo dece. Bilo je jako toplo i nikoga ispred i nije bilo. Ona je ipak zamišljeno gledala na ono mesto gde se deca skupljaju i pijuckala vino. Tanjir je ostao skoro prazan.
Nasuo sam i sebi još malo vina. Ta prokleta žeđ postajala je sve jača. On je ćuteći popila i ovu čašu naiskap i spustila je možda i malo glasnije kraj tanjira. Taman se spremala da ustane, kada je opet zazvonio telefon.
– Daaaa…
Ovoga puta bila je nešto glasnija. I… nekako uverljivija.
– U redu. Može. Nazvaću te. Ćaooo!
Cvrkutavi pozdrav trgao me je iz misli. Nije to bilo ono umorno “Molim” od jutros. Sada je bila nešto snažnija i konkretnija. Spustila je slušalicu i krenula žustro kroz trpezariju. Kao gazela. Pokupila je tanjire i u njih ubacila čašu. Strpala je sve u sudoperu, a onda nasula vode. Činila je sve to nekako mirno, a opet konkretno, jasno, sa namerom. Trljala je sudove sunđerom u nekom njenom ritmu, kao šiparica. Zagledan u njene usne bio siguran da je sada na njima i nežan osmeh.
Najednom, usta su mi postala suva. Pokušao sam da progutam pljuvačku i nije uspelo. Kao da mi je time još jače pojačalo žeđ. Hteo sam da naspem vina, ali ga više nije bilo. Žeđ je počela ozbiljnije da me davi. Udisao sam kao riba, na škrge, nekoliko puta glasno se zakašljajući.
Ona je ostavila sudove i obrisala ruke. Krenula je u sobu, usput bacivši pogled na onu sliku u sivom ramu. Udahnuo sam duboko vazduh. Sve se smirilo. Kao da je neka ruka popustila stisak i sada sam ponovo disao normalno. I sve je ponovo bilo u redu.
Mi nismo od onih parova koji se svađaju oko daljinskog upravljača. Mi jednostavno volimo da gledamo iste stvari. I večeras je bilo tako. Ona je doduše gledala pažljivije i mirnije u ekran, ja sam više bio zagledan u nju, kao jutros u njen profil dok je gledala kroz prozor i nisam dozvolio sebi da je bilo kako uznemirim plašeći se da će tako nestati i ova savršena slika. U jednom trenutku počela je da plače. Nisam shvatao šta se dešava. Dok sam se osvestio, već je uveliko ridala i na njene obraze padale su krupne i teške suze.
Ništa što je bilo na programu nije uzrokovalo ovu promenu, proverio sam. U trenutku kada je tako gorko plakala, na ekranu su išle reklame. Pokušao sam da je zagrlim. Nisam uspeo. Ona je tresla ramenima, držeći glavu rukama i ridala na sav glas. Šaputao sam joj u uho da se smiri, da je sve u redu, ali nije vredelo. Ona je uvek morala da ima svoj trenutak plača i nije vredelo zaustavljati je.
Kada se malo primirila, dohvatila je telefon. Nisam je nikako mogao sprečiti. Zgrabila je slušalicu i počela da brunda u nju glasno i grubo, kao da je uradila nešto loše, kao da je upravo zaklala pile.
– Dođi! Molim te, odmah! – jecala je.
Činilo mi se da mi neko ponovo steže grlo, mada ovoga puta nije popuštalo kao jutros. Držao sam rukama grkljan bojeći se da ako ga pustim, nešto nevidljivo će me sasvim zagušiti i prekinuti vrat.
I ta prokleta žeđ. Hvatao sam vazduh duboko, dok sam osećao kako mi se grlo sužava i steže iznad oteklih pluća. Molio sam je da mi pruži malo vode, ona je samo prošla pored mene kao senka. Nije ni zastala pored komode i slike. Skotrljao sam se na pod i pružio ruke ka boci vina koja je stajala na stolu. Nisam je mogao ispiti. Žeđ kao da je trajala večno. Ona kao da me ne poznaje. Vino kao da ne gasi. Gospode, kakav je ovo dan?
Sklupčan, ležao sam na podu i gledao u njene cipele u predsoblju. Koliko je samo cipela ona mogla kupiti sebi! One zelene za šetnju do parka pa na kafu sa prijateljima, govorila je. Smejala se kada sam rekao da hoću da nosim zelene cipele i ja, jer se ide u prirodu i travu, pa da se složimo. I kupio sam zaista jedne takve, smešne zelene i nosio jednom. Sada ih nisam video u hodniku. Sklonila je tu bruku.
Vrata je otvorila čim se oglasilo zvonce. Pokušavala je da i dalje bude onako tužna kao malo čas, no nameru joj je kvarila neka čudna razdraganost.
– Zdravo. Uđi. Izvini….
U stan je stupio jak, snažan i visok mladić. Sličan meni, ali opet drugačiji. Imao je nešto tamniju kosu, malo tanji struk, rekao bih i jače noge. Izgleda da vežba. Stao je blizu njenog lica i nisam mogao a da ne primetim kako se samo lepo slažu njih dvoje. Kao jin i jang. On crn, ona plava. Njihovi prćasti nosići u sredini ovalnog lica. Blagi osmesi iznad usana. Njene plave oči. Njegove snažne ruke. Njene duge noge. Njene grudi. Uz njegove. Skoro su disali jedno drugom u nozdrve.
Znao sam da ovu žeđ više neću nikada ugasiti.
Otišla je u kuhinju da naspe sebi piće. Upitala je i njega, ali nije hteo. Sportista, vidi se. Dok je ona to radila u kuhinji on je znatiželjno razgledao stan. Police, moje remek delo, bež kauč na otplatu, pa neizbežna komoda. Video je i sivu sliku.
Ona je već bila na vratima kada je uzeo sliku i posmatrao je. Nije progovorila ništa. Smestila se na kauč i ponovo gledala u televizor, srknuvši piće. Mljacnuo sam, onako sa poda, coknuvši suvim jezikom po nepcu.
Procenio je valjda da je trenutak da joj se pridruži. Ostavio je sliku i seo kraj nje. Sada je i on, sa svoje strane, gledao u njen profil. Srkutala je viski i ćutala. Ćutao je i on. Ja sam ih gledao raširenih očiju i ćutao i ja, ne mogavši da pokrenem sparušena usta. Jedno vreme u stanu je vladao čudni mir.
– Koliko je već prošlo? – upitao je.
– 258 dana – odgovorila je mirno ne pogledavši ga.
– Nedostaje ti?
Iskrivila je lice. Zagrlio je. Ušmrknula je malo njegovog rukava. Pomazio je malo njene kose. Sve je bilo tako jasno i čisto. Moja divna draga plače za svojim voljenim, a neki drugi muškarac je teši.
– Život teče dalje – prošaputao je.
– Znam. Ali tako mi nedostaje… – odgovorila je.
Pogledao sam svoje šake. Bile su sive, sparušene i nekako providne. Kako god bih zatvorio oči, kapci su me duboko pekli i nozdrve su se skupljale sve više i sprečavale me da udahnem. Grlo je bilo slepljeno suvoćom ii nekakvom prašinom i brašnjavim zaboravom. Sada je bilo jasno. Gasim se.
Dodirnuo joj je bradu i nežno podigao ka svojim usnama.
– Ne, draga! – vrisnuo sam u sebi.
– Moraš da nastaviš sa životom. – šaputao joj je u nos.
– Ne! Ali ona plava marama…. i zlatna školjka? I ja. Tvoj ja. Ne prestaj da misliš na mene, molim te!
Ljubili su se dugo. Svaki njihov udah kroz strastveni zagrljaj značio je mrak za mene. Nestajao sam u njenom tepihu, tu pod njenim nogama, pred slikom drugog muškarca. I ništa od toga nije mi bilo tako strašno kako sam mislio da će biti. Ona je bila lepa i divna, nežna i slatka, kao karamela. On krupan i snažan, prava mera za nju. Njih dvoje kao jin i jang. Oni se moraju voleti!
Mučila me je jedino ta prokleta žeđ. Više se nisam mogao ugasiti. Osećao sam kako je usahla sva snaga njenog sećanja na mene. Nestajao sam kako me je gurao novi muškarac. Sklopio sam se ispod kauča i čekao da sasvim nestanem pred njim. Znao sam da se to dešava i strpljivo sam čekao.
Još neko vreme mučiće me žeđ. Peći će me jezik na svaki pokušaj da zaustim koliko je volim. A onda će i ona prestati. Prestaće i gušenje i ovaj jad na podu njene sobe. Prestaće sve što me sada muči. Sve dok ne ostane od mene samo prašina. I moja slika u sivom ramu sa crnim florom na komodi.
Dragana Ranđelović
(Priča „Žeđ“ posebno je izdvojena na konkursu „Priče o telu“)
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Crta života
Stoјim. Postoјim. Ili ne postoјim. Stoјim na ivici. Na litici. Gledam u taј duboki ambis. Zove me. Vuče me da mu se predam, da nestanem, i da postanem prošlost. Praznina u moјim mislima. Osluškuјem ih. Tišina. Mir. Mrtvilo. Ni da krenem napred, ni da se vratim nazad. Uporno čekam neki trenutak, neku sitnicu koјa će presuditi. Ali i dalje sam neodlučna. Čak ni u ovom trenutku ne mogu sama da donesem odluku. Čekam. Vreme prolazi. Čekam da se neko poјavi i da presudi umesto mene. A to јe samo moјa odluka. I samo moј bol koјe želim da se oslobodim. Samo moјa želja za životom, ali bez života. Mrtva i pusta. Stoјim na crti svog života. Ona predstavlja sve što sam. Јedna tanka crta, tako nevažna stvar. Stoјim nepomično. Ali uporno. I sada polako shvatam. U tome sam naјuporniјa. Staјanje u mestu. Kada se negde osetim sigurno, tu mogu ostati celu večnost. Čak i kada izgubim tu sigurnost, i dalje stoјim na istom mestu odaјući počast trenutku kada sam to bila sigurna.
-Previše si blizu ivice. –kaže onaј deo mene koјi јe uvek živeo, u prkos svemu, smelo i bezobrazno i koјi ne da svom tom ludilu da se završi.
-Hoću da budem blizu! –odgovara onaј deo mene kome јe više dosta trpljenja, suza, samosažaljenja i bola.
-Pa… skoči. Čemu toliko razmišljanje. – kaže opet onaј isti glas koјi bi na neki poguban način da me urazumi.
-Zašto? – odmah se suprostavlja onaј bolji deo mene.
-Zato što si zgazila crtu svog života. Zato što ne umeš da se oslobodiš tereta koјi vučeš da bi ponosno i slobodno išla dalje. Zato što od ovog trenutka, ne zaslužuјeš ništa više. Stalno se osvrćeš iza, a boјiš onoga ispred. Eto, zato! – ko јe to sada progovorio iz mene više ne znam. Ali, moј razum se probudio. Kao ranjenik. Trgla sam se. Napravila sam korak u nazad. Vrisnula. Oslobodila se. Više nisam videla sivi ambis ispred sebe. Više niјe bilo tame. U daljini se prostiralo prelepo plavetnilo, more i šum talasa. Ta јe slika samo sa јednim, pravim korakom, dobila druge boјe i novo značenje. Nasmeјala sam se iz duše. Raširila ruke. Osetila na svom licu topli povetarac koјi mi nosi poljubac mog voljenog. Sve se promenilo. I јa sam.
Crta života јe tanka liniјa koјa me јe delila od života i smrti. Od sreće i tuge. Od prošlosti i budućnosti. Od onog lošeg što sam nosila sa sobom. Osećam slobodu. Osećam da nestalo sve ono što me јe mučilo. Morala sam videti sivilo da bi isplivale tople boјe. Morala sam biti neodlučna da bih postala razumna. Morala sam staјati ovde da pronašla sebe. Ponosna sam. Više vredi slika vedrog neba od ambisa. I mnogo јe bitniјe što јe bio potreban samo јedan korak da bi drugačiјe videla sve. Da me ne bi progutala bol.
Stanite ponekada na crtu svog života. Slika koјa se iskristališe u tom trenutku јe neprocenjiva. Kao i sve ono što otkriјemo o sebi, onda kada nas tanka crta deli od postoјanja i nepostoјanja.
Sonja Nikolić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Ona
.....Ona je jedna sasvim obična žena, a upravo je to i čini neobičnom u ovom svetu u kojem sve jure za materijalnim bogatstvom.
Ona je bogata emotivno i duhovno.
Večita sanjalica, romantična duša i tvrdoglava blesa.
Naravno, ne tvrdoglava u smislu da sve mora biti po njenom nego da mora uspeti u svemu što je zamislila da ostvari.
Odavno nije više dete, ali i dalje svet posmatra očima deteta.
Verovatno i taj isti svet nju vidi tako, kao jedno veliko dete.
Ume da se ponaša detinjasto, ume i da bude ozbiljna kada život to od nje zahteva.
Ume često i da ne ume život da razume.
Ona nije od onih koji pamte zlo, više je ona koja pamti dobro i nikada ga ne zaboravlja.
Zlo prašta, dobro vraća.
Da li je naivna?
Verovatno jeste.
Naivnost je osobina dobrih ljudi.
Ljudi koji imaju dušu, a njena duša je kao nebo velika, kao sunce čista.
U njoj nema zime. To je duša koja i sija i greje.
To se bar lako vidi u njenim očima.
Geografske daljine za nju ne postoje. Postoje samo one emotivne.
Ona je neko ko je i kada je kilometrima daleko, samo vam je na korak od srca.
Ma, ona je čičak koji vam se zakači za dušu. Zakači se i drži se svojom dobrotom i nikako vas ne pušta.
Veruje u ljubav, veruje u ljude.
Njena vera je Ljubav, a po nacionalnosti je Čovek.
Biti njen neko, to vam je privilegija života.
Igor Čobanović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Sitnica
Pre čet’ri, pet godina. Novi Sad. Leto Gospodnje / jul, avgust mesec, kiša nije padala, dan subota. U stvari utorak, da utorak. U subotu je bio part dva i to ne smem dispišem.
Sedim u stanu, srećan, kao zaljubljen, uglavnom mi se dopadala neka fina cura. Razmenili smo brojeve negde, ne znam ni ja ’de, ali nismo nijednom uspostavili kontakt preko mobajla. Ona ima klasičan, jednostavan stil oblačenja: haljine, košulje, puštena kosa, bez lakiranih trijabola na noktima i tako, sva je nekako jednostavna. Toe onaj tip devoke za svakodnevno druženje, glupiranje i grljenje. Crno-smeđa kosa, crne velike oči ko u srne, taman visine, nit’ mala nit’ velika, ni sa štiklom nije veća od mene – štoe strava!
I da, sedim u stanu, gledam televiziju, ne pričam sa cimerom jer me je udario jer nisam opro sudove jer sam bio lenj i ... ček, toe bio drugi slučaj, uglavnom smo bili nešto u svađi i nismo pričali i tako, ja sam bio usamljen.
Elem, stiže sms od nje oko trinest časova „Ćao. Hoćeš li da izađeš sa mnom na ručak? Ja te vodim, m?“ – ko iz topa. Ni ’de si ni ćao šta ima, ni šta radiš, jesi li slobodan ili goran, ništa, ništa, bez nekih znakova simpatisanja ili bilo čega sličnog.
Potvrdim da hoću i krenem se spremati. Jao, da znate kako sam se ja skockao: PAF sako, PAF košulja boje bele. Crne tone, crne cipele, čaša vode i šećer u istu pa na kosu jer gela imo nijesam, parfem, stik, dezodorans, rolon, bekutan krema, zaljubljenost me spolala, trema se umešala, sat vremena sam se spremo, za frtalj vremena sam na dogovoreno mesto stigo.
A ona siiijaaa! Nije se šminkala niti se sredila ki ja. BaŠ se nasmejala kada me je videla kako sam ja skockan. I nije se obazirala na to što sam zakasnio par minuta. Samo se kezila.
- Evo, izvoli. – iskezila se, prižila mi ruku i poklonila krem bananicu.
Zaglio sam je jako. Sva je mekana, miriše na proleće, ne bih je nikad pustio iz te omče od mojih ruku.
Krenuli smo da se šećemo.
Uputili smo se ka fakultetima jer kao nešto ima dobavi tamo. Na putu do tamo smo razgovarali o nekim nebitnim stvarima. Uglavnom smo se glupirali i smejali.
Dolazimo mi ispred jedne zgradetine i ona: - hajde, šta si zablenuo tamo, pođi za mnom!
Okrenem se i vidim MENZA! Ništa mi nije jasno. Ulazi ona, ulazim ja. Ja nit karticu nit koin imam.
Ona, pametna, nasmejana, ima i karticu i dva koina za nju i mene. Kakav kez na mom licu. Kakva radost i oduševljenje u meni! Skačem, gangam stajl igram u sebi.
- A, ti si mene ovde izvela na ručak?
- Da! Ne mogu da jedem sama a poželela sam da ručam sa tobom pa sam te pozvala. Taman i usput da razgovaramo, da se upoznamo. Je l’ ti se ne sviđa ovde? Možemo da id...
-Ne, ne, ne, sviđa mi se, zaista mi se sviđa. Originalana si. Vauu, prvi dejt ovde... ovaj... izlazak, da, bezveze izlazak.
- Ne lupaj. Računaj da nam je ovo prvi dejt. Simpatičan si kad se zbuniš. I sav si nekako smotan - To mi se sviđa. I dopadaŠ mi se na neki način.
Aj što me je obradovala, iznenadila ko niko do tad. Ili pak do sad? Hm... ne znam. I aj to što je bio kuvani kupus. Ne volem kuvani kupus. Pojeo sam snikers. Seo preko puta nje i gledao je kako njupa. Ona se smejala zbog mog stajlinga. Jao,ja sa ovim stajlingom u menzi, pa hit! Svi su me gledali čudno. Ali nju je bilo briga, ona nije marila za druge.
Uglavnom me je kupila i u sebe zaljubila tim potezom. Od nje sam naučio da su klišei sranje i da su klišei za početnike, za neiskusne osobe i nemaštovite. Bolje sam se proveo u menzi nego po nekim restoranima gde moram da pazim da se ne umažem. I slobodnije sam se osećao.
I još sam shvatio da NISU stitnice kad poklonite nekom krem bananicu, ili ga izvedete u menzu, ili darujete dragoj osobi fotografiju na kojoj ste zajedno zagljeni, ili kupite nekom limenku piva pa upakujete u ukrasni papir ili bilo šta što ZA VAS predstavlja sitnicu – to za mene nije sitnica, već velika stvari! Krem bananica mi je velika stvar, ne sitnica. Padnem na dupe od oduševljenja kad vidim krem bananicu.
Дабетић Иван
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
CRVENA MAJICA
Otvaram oči ko čičak-traku
noć je i dalje, ne palim svetlo
jutro nije došlo na smenu mraku
Mesec je pravio supu sa petlom
Nekoliko golubova na terasi
kljunovima moje opuške broje
poslednju sada na dlanu gasim
i oblačim majicu crvene boje
Grad podseća na praznu tepsiju
tramvaji se vuku na posao u grču
zvezde su noćas dobile epilepsiju
sad leže na asfaltu i liče na srču
Mali pas urla na uvo jačem
meni se oči od suza goje
niko ne sme da vidi da plačem
stavljam na glavu majicu crvene boje
I svi misle moda mi diktira tako
zbog stila crvenu majicu nosim
ne, lutko ovo je moje srce okrenuto naopako
po kojem ti gaziš nogama bosim
Šavovi pucaju tiho, bez glasa
a ti svoju majicu držiš pod ključem
zašto da živim još i jednog časa
kada mi ne daš da se u tebe obučem?
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
ŠTA DA OBUČEM?
Ovo sam htela da vam kažem, iako me niko ništa nije pitao: pre nekoliko dana išla sam na jednu zabavu, i kao i svaka žena, stojeći pred ormanom, pomislila sam kako nemam šta da obučem. Opšte mesto u životu svake savremene žene. Znate li zašto je to tako? Zato što smo u medijima videle kako su slavne ličnosti u obavezi da stalno budu „nove“ to jest da skoro nikada ne nose stvari koje jednom obuku. Garderoba tako gubi svoju simboličku nevinost, i smrtnice diljem zemaljske kugle kukaju stalno kako nemaju dovoljno lepu i novu odeću. Treba li da pomenem da su mlade devojke najveće žrtve te potrošačke indoktrinacije?
Pošto sam se sama sebi podsmevala zbog te rečenice, u situaciju ispred plakara, nepozvana se uključila ona pametnija moja polovina, pa mi je došapnula kako haljine i bluze ne znače mnogo, ako nisam kreativna:
Hm, dakle, recikliranje i intervencija, pomislila sam. Klimnula je glavom.
Nije mi trebalo dugo da shvatim da ću izgledati odlično, šta god da obučem, ako budem imala:
1. Sjajno raspoloženje, 2. sveže opranu kosu, 3.dobar parfem, 4. štikle, 5. neki blesavi detalj.
Ispostavilo se da je sve ostalo nebitno.
Papilotne sam držala jedan sat, tek da mi krajevi kose budu lepi i glatki (a ne kao da me je udarila struja), našminkala se minimalno i stavila nekoliko kapi parfema koji miriše na limetu. Obukla sam farmerke, jednostavnu majicu i sandale na visoke štikle. Kajiš, naravno. Ali, nešto mi je tu falilo.
A onda sam uzela sindžire, i kao Kejti Peri za najnoviju kampanju za Moskino, na kukove sam spustila lance, na koje sam okačila majkemi Svarovski privezak za ključeve u obliku mercedesovog znaka i izgledalo je fantastično. Novo i originalno.
Tako da sam odlučila da se od sada igram. Svaka haljina dobiće neku obradu. Nekad maramče, nekad lanac, nekad cvet.
Uzgred, na glas se smejem dok ovo pišem: pale su mi na pamet duhovite reči moje sestre koja mi je jednom, kad sam joj se žalila da nemam nove cipele, lakonski odgovorila: „Jače našminkaj oči, pa ti onda niko neće gledati u cipele“.
Tako se živi.
Jer, ne znam da li ste primetili da, kada smo stvarno srećni, uopšte ne čeznemo za novim stvarima?
Mirjana Bobić Mojsilović
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 3 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
