|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
VEČERAS BIH NEKOME DA BUDEM DRAG
Večeras bih nekome da budem drag a nikoga pored mene. Ni juče, ni pre nedelju dana, ni sutra, ni za sedam dana, nikada.
Večeras bih nekome da budem drag a nigde nikoga. Toliko ljudi a tako malo ljudskog. Toliko reči a tako malo poezije. Večeras mi poezija posebno nedostaje. Ona prava, nežna, jednostavna, kao ovo veče u kome nema nikoga. Kao ovaj život u kome nema nikoga...
Večeras bih nekome da budem drag. Hteo bih da se glupiram, hteo bih da pametujem, da se žalim i savetujem ali nemam kome. Oni koji me čekaju, od njih bežim. A oni, koje ja čekam, nikako da se jave…
Večaras bih nekome da budem drag, da me primeti, potapše po ramenu, obraduje, podseti da postojim ali te osobe nema. Neko drugi joj je drag i ona je draga nekom drugom.
Kako da joj objasnim da mi je večeras potrebnija? Kako?
Večeras bih nekome da budem drag. Vrtim se po sobi, osluškujem tišinu i čekam da se nešto desi. Ne dešava se ništa…
Večeras bih nekome da budem drag a nigde nikoga. Izlazim na ulicu i niko me ne primećuje. Deca su u međuvremenu porasla, stari poumirali a moja generacija ionako, nikada, nije ni obratila pažnju na mene.
Oni koji su me znali, zaboravili su me a one koji me pamte, nikako da sretnem.
Večeras bih nekome da budem drag a nigde nikoga. Okrećem brojeve, niko se ne javlja. Izgovaram imena nasumično, vičem, niko se ne okreće. Prolazim pored njene kuće i mašem po ko zna koji put ugašenom svetlu na njenom prozoru. Ništa se ne dešava.
Čujem glasove kako dopiru sa svih strana, čujem lavež pasa u susednoj ulici, čujem svađe u daljini, urlike, milovanja. Ne čujem ništa.
Večeras bih nekome da budem drag i znam da nisam jedini.
Umesto nove pesme ispisaću još jednu novu samoću, umesto novog dana ispisaću još jedan novi promašaj…
Večeras bih nekome da budem drag. Priviću psa uz sebe, osluškivaću kako diše i ako mu lupa srce znaću da je srećan. Večeras ću nekome, ipak, biti drag.
Stefan Simic
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Mis "Mokre oči"
Ja nikada nisam držao tako malu ruku
Koja miriše na krv, zemlju i testo
Tvoje modre vene pod kožom
Uplašena deca ispod jorgana noći
Pod tvojim noktima zlato i đubre
Njima si izgrebala sve tabakere, medalje i lepa lica
Sav lažni sjaj ovoga sveta
Ja nikada nisam ljubio tako topli vrat
Postoji čitav kosomos iza tvog levog uveta
U koji mogu da se zavučem i sakrijem od sebe
Sada razumem Milića od Mačve
"Ništa na ovom svetu nije bele boje!"
kada ti priđem dovoljno blizu
na tvome vratu
vidim hiljadu pulsirajućih crvenih vulkana
Ti si izbeglica iz „Kazablanke“
U tvom je svetu sve crno ili belo
Dosadno ili smešno
Ljubav ili smrt
I nema između
I nema možda
Sad ili nikad
Nema „Sviraj to ponovo, Sem“
Dok mi sediš na kolenu
ja držim tvoj struk kao olovku
Sa tri prsta
I ja tobom pišem
A svi drugi okolo nas
O ti drugi!
Te posledice propusta radnika u fabrici kondoma!
Misle da ti sve vreme gledam u grudi
U koje grudi? Ti nemaš grudi!
Tvom srcu je postalo pretesno tvoje telo
Pa je iz njega napolje htelo
I svojim ga je kljunom
na ta dva mesta
udarcima dobro ulubilo
Ovaj život nije kraljevski bal za dvoje
O ne, moja epileptična zvezdo
Ovo je jebeni izbor za mis
U musavoj krčmi ispred „Železničke stanice“
Za pedofile, kamiondžije i kurve na puš-pauzi
Tu je nekada bila biblioteka „Geca Kon“
A sada se u Puškina uvijaju mrtve ribe
I Šekspir se rola u debeli džoint
Ovaj život je izbor za „Mis mokre majice“
Dugo si mislila da imaš grbu na leđima
A kad bi se skinula tada bi videla
Da na svojim mršavim plećima nosiš planetu
Taj napukli, plavi globus sa kineske pijace
kojem fale Sibir i deo Afrike
Tvoje suze padaju na njega teško kao tuč
i gde padnu ne usahnu
kao da tu izviru
Suze za sve debele medicinske sestre koje su ti pravile ožiljke špricem
Suze za sve neprijatne šalterske radnike zbog čije kafe ti je pobegao voz za sutra
Suze za sve tvoje prijatelje koji su tvoje srce merili težinom poklona na rođendanima
Suze za tvoje roditelje koje si razočarala jer nisu rodili sebe
Suze za sve probodene leptire u insektarijumu
Suze za suze
Zabolelo te je svetlo
Posadila si glavu u kolena
I zgrčila prste
A onda si ustala i počela da hodaš
Ne ostavljajući iza sebe mrvice nade
Bez ikog svog
Bila si toliko sama na ovom svetu da čak nije bilo nikoga ni da te mrzi
I sve je bilo skoro gotovo
Već si videla svoju kosu kao zastavu na jarbolu „Brankovog mosta“
A onda si u izlogu jedne pekare slučajno pročitala
„Pajgla sa makom“
Koji sad vrag? Pajgla sa makom?
Dobro, znaš šta je mak ali ta pajgla...
Kako da odeš sa ovoga sveta a da ne saznaš da ljudi u ovom gradu kupuju jelo
Koje se zove jebote „pajgla sa makom“!
Ni sva šaputanja Arsena Dedića
Ni iskre Bergmana u „Kinoteci“
Ni ona pisma majci Jesenjina
Ni vicevi Džordža Karlina
Ništa od toga te nije spaslo onako
Kako tog dana pajgla sa makom
Stala se ispred lavaboa, nasula vodu u šake
I jednim potezom sve svoje suze vratila unutra
Raščešljala si kosu na pola koristeći babino penkalo
Obukla krv-crvenu bluzu
Na svakom noktu naslikala po vitraž
Podigla kragnu, povukla dim
I izašla među ljude
Znam da je zaborav falična roba
I sutra će ponovo da zaboli
Kad ranjeni gledaju zalazak sunca
Rane im završe prepune soli
Znam da konobar ovde suze toči
i za nas dvoje nikada neće biti lako
ali hej, ti si moja mala „Mis mokre oči“
ajde vodim te na jednu pajglu sa makom
O da,
Ti si moja mala „Mis mokre oči“
I volim te
Nego kako!
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Uspavanka
Pokloni mi uspavanku večeras.
Neću hemiju. Ni destilate. Samo reči.
Nekoliko njih složenih u par stihova.
Makar i besmislenih.
Na primer, onih koje se dosadno ponavljaju, kao mantra.
Reci mi “lepo“, reci mi “spavaj“, i reci mi “smajli“.
…
Kada konačno zaspim, uvuci se, sasvim obično i kao slučajno, u san, i postani ona izvrnuta java,
toliko stvarna da u ta čudesna jutra mrzimo sve budilnike sveta.
Posle pijemo kafu. Svako za sebe. I tražimo se.
U utisnutim željama, negde na dnu šolja.
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
ONE
One ne nose stikle, one nose visoke POTPETICE, ne nose starke zato sto je moderno, vec zato sto su to radile jos kao KLINKE.
One ne koriste karmin vec RUZ, crveni mogu da ponesu u svakoj prilici jer su im usne u obliku slova M a ne O.
One ne pisu poruke i mail-ove, one i kada kuckaju, kuckaju PISMO.
One uvek radije BIRAJU da iz majice izviri cipkana bretela, nego prepumpani balon, jer CIPKA je seksi... a ne guma.
Ako se tetoviraju, one to rade zato sto je LICNO, ne zato sto podize cenu.
Ako zaplacu, one zaplacu uz CRNO-BELI FILM, ne uz Brenin stih ili Reality ..
One BROJ telefona ne diktiraju, one ga ispisu NA DLANU...
One, kada odlutaju, ne grickaju zanoktice oko vestackih kandzi, one grickaju VRH OLOVKE, Ne smeju se kroz zube, smeju se GLASNO, jer iskren prirodan OSMEH nema cenu.
One ne pokazuju SREDNJI PRST, one NAMIGNU... a poruka ostane ista.
One ne igraju, one plesu i tada ne mesaju, one VRCKAJU. One skinu cipele i kroz svoj grad HODAJU BOSE zato sto su srecne, ne zato sto su pijane.
One, kada idu na reku, nose kupaci, a ne vestacke TREPAVICE, i vise vole da im na suncu izgori VRH NOSA pod sesirom, nego guzica pod lampom, nemaju crte od solarijuma, vec od cipkanih bretela. One na PLAZU ne nose puder i ratnicke boje za lice, vec olovke za crtanje po kamencicima i pisanje razglednica.
One, umesto da upale klimu u kolima, uvek prvo otvore sve prozore i RASTRESU KOSU.
One, kada zele da su SEXY, umesto top majcice i mini suknjice, oblace BELU musku KOSULJU,
Opustaju se uz PUCKETANJE kocke leda i STARE PLOCE, One se uz SAMPANJAC i narodnjake ne puce vec smeju. Kada cuju trubu pomisle na JAZZ, ne na Gucu. POZORISTE ne obilaze ili samo posecuju... stalno mu se vracaju.
One SANJAJU uvek U BOJI, tako jako i stvarno da se snovi i u snu ostvaruju.
One ljubav vode DODIROM.
One ne mastaju o cudima, one CUDA stvaraju i zive.
ONE SU DRUGACIJE ZATO STO SU ODUVEK OSTAJALE ISTE.
SaRa B.
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Stranac
Tek što sam izašao iz paba, vratio sam se unutra i prišao jedinoj devojci koja sedi sama za šankom i ispija veliko točeno pivo. Dok sam sedeo u pabu, uputio sam joj par pogleda ali nije delovala druželjubivo. Stekao sam utisak da je nešto tišti jer, dok sam popio malo točeno i rakiju, ona je za to vreme popila tri velika točena piva i dve tekile. Bila je vidno nervozno-povređena. Par puta je trljala oči, verovatno, sprečavajući da je Suze ne biju.
-Hej, izvini, je l' tvoj... - nisam ni uspeo da završim rečenicu, ona me je iznervirano, uz dozu drskosti, prekinula.
-Izvini, ako misliš da mi treba društvo, ne treba mi! (oh, kako je ljupka dok je drska). Ne želim ni da me muvaš, niti flertuješ. To mi je, trenutno, najmanje potrebno. (kako ima lepe medne usne). Verovatno ćeš me i pitati zašto sedim sama, da li mi je potrebno društvo (ima i lep nos. I zubi su joj lepi dok ih nervozne usne kriju ne dopuštajući da makar mali osmeh ukrasi njeno lice)… Nisam raspoložena ni za šta! Svi ste isti. Svi ste skotovi, razumeš?! (nešto mi govori ali je ne pratim. Njene obrve se solidarišu sa ljutitom grimasom lica koju pravi). Čak i da ti kažem šta me tišti, verovatno ćeš mi davati kliše savete kako će sve biti u redu, kako ste vi muškarci stoka, ali da ti nisi takav, kazaćeš mi da se razlikuješ od drugih. (aaa tako bih je grlio ovako besnu, tako bih je voleo)… Predložićeš mi i da se vidimo! Čak i da me muvaš, biće isto kao i sa svima: otići ćemo u krevet nakon par dana. Izbegavaćeš kliše mesta kako bi mi dokazao da se razlikuješ od drugih. Onda ću slučajno upoznati tvoje roditelje, ako još uvek živiš sa njima, a mnogi muškarci u tvojim godinama žive sa svojima i nisu sposobni jaje na tiganju da isprže, a kamoli posao sami sebi da obezbede bez da ih roditelji poguraju. (mislim da počinjem da se zaljubljujem u nju. Tako je jednostavna, tako je svoja! Ima karakter. Mogu zaključiti i da je sposobna, nije devojka na štiklama kojoj su jedina destinacija kafići i splavovi)… upoznaću tvoje društvo koje će me mnogo gotiviti. Izlaziću sa njima, sa tobom, zapostaviću svoje drugarice. Zvaćete me na pizzu i na sony da igramo petkom uveče jer petak je sranje za provode, samo amateri izlaze petkom. Družićemo se i nedeljom, osim ako sa svojim ortacima nedeljom ne igraš fudbal! (dokle će više da govori?!)... Tako da, budi ljubazan, idi svojim poslom, mene ostavi na miru, ne treba mi instant psiholog niti bilo koji savet. Sve što možeš da mi kažeš, ja već sve znam i svesno pravim greške. - ispila je tekilu na eks koju je ugasila velikim gutljajem piva.
Ispred paba je bio omanji parking istog koji je bio okružen tujicama. Nije bilo automobila. Ali ispred parkinga, na trotoaru je stajao jedan automobil crvene boje, mislim da je u pitanju pežo.
-Htedoh samo da te pitam jesu li tvoja kola ispred parkinga koja upravo odnosi pauk?! - upitah je.
-Jao, da, jesu! Ooo, bože, ovaj Dan je definitivno protiv mene! - potrčala je ka vratima paba, istrčala je napolje, ali je kamion sa njenim automobilom već otišao.
Čekao sam nekoliko sekundi za šankom. Potom sam se uputio ka izlazu kako bih stigao gajbi i bavio se pisanjem uz belo vino koje me čeka u frižideru.
Ušla je u pab.
-Oprosti. Hajde pravi mi društvo. Ja častim pivo i žestinu. Moraš da me pratiš! Kasnije ćeš me odvesti kući, je l' to okej? - smireno me upita pokušavajući da spreči blag osmeh koji se navirao na njenom licu.
-Nisam kolima. Nemam kola. Bar ne još. Ali želim ti praviti društvo, što da ne!
Nisam je ni savetovao. Ćutao sam dok je ona govorila o svojim problemima.
A govorila mi je o svemu, o njenim najmračnijim i najdubljim tajnama, govorila mi je kao da me poznaje čitav život. Ja sam i dalje ćutao i slušao je.
Svima nam je potreban stranac koji će ćutati i slušati nas.
Дабетић Иван
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Блеф
Сасуо је у грло пола кесице соде бикарбоне, не би ли се ослободио мучног осећаја киселине у једњаку. Намрштио се од сланог укуса у устима и, тако шкиљећи, још једном одмерио дечака који је скрушено стајао пред њим.
– Дакле, хоћеш да кажеш да не знаш ко је то урадио? – упитао је стари професор.
– Не знам – потврдио је ђак.
Кроз разбијен прозор улазио је децембарски мраз. Али, њега није узнемиравала та хладноћа. Био је уверен да овај момак то није урадио.
– Било вас је свега четворица ту. Домар каже да си ти био најближи прозору. Уосталом, то говори и посекотина на руци.
– Хтео сам да спречим… – застао је – Хтео сам само да спречим.
Знао је да дечак говори истину. Матори коцкар, век је провео за истим столом са блеферима разних фела. И самом су му толико пута влажили дланови када би подигао улог иако у руци држи бедне карте.
У погледу тог раног пубертетлије препознао је само искрену жал због неправде коју трпи. Ничега другог није било у тим уплашеним зеницама.
– Добро, ниси ти. Ко је онда? Морао си видети…
Дечак је прогутао кнедлу. Био је нов у овој школи, у овом граду. За његових петнаест, ово је био претежак избор.
– Не, нисам видео.
– Знаш ли да ћеш онда ти бити крив?
– Али, ја то нисам урадио…
– Ко је онда?
– Не знам –спустио је поглед.
Професор је погледао преосталу тројицу. Свакога понаособ. Кроз њих, вирио је у карте које су скривали над овим бедним чипом који је стајао између њих.
– Ко је разбио прозор? – упитао је.
Сва тројица су одговорили одречно. Само је један блефирао. Профа му се унео у лице. Одлучио је да му покаже како се то ради.
– Теткица те је видела – рекао му је.
– Па шта – одговорио је овај као из топа. Примио се на контраблеф.
Посматрао га је са дозом неверице. Сода га је нагонила да подригне, али одолео је.
– Ти си имао намеру да овог момка пустиш низ воду, иако те је штитио…
– Па шта, то је нормално…
Она преостала двојица су то пропратили смехом.
Тај сурови подсмех као да му је рекао да су и улози и блефирања на зеленој чоји за којом је протраћио живот напросто смешни у односу на надолазећи систем вредности са чијим се светом управо окрзнуо.
Сасуо је у грло и остатак соде бикарбоне, мада се новонастала киселина тиме није могла санирати.
– А вама – рекао је оној преосталој двојици, а обраћао се њиховом подсмеху – желим да када вам буде најважније у животу, зависите од њега… – показао је на момка који је разбио прозор.
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Док лежах на... боловању
Из хладног и кишовитог јунског сутона, туробног лица и разбарушених зулуфа, попут каквог растројеног чиновника службе за платни промет или разгневљеног корисника узалудних радионичарских услуга националне службе за запошљавање, у моју собу забринуто и канда љутито, улази Драгиша Милојевић, драги и присни пријатељ из детињства, поодавно већ добростојећи власник неколико галерија уметничких слика и црвеног спортског аутомобила марке Алфа Ромео…
– Но, жудиш ли још за том ватром? – започиње изненада и без пардона.
– Каквом ватром, извини што се усуђујем да питам?
– Признај, жудиш ли? Не обарај поглед, не овог часа, ако то већ чиниш годинама, знаш да презирем млакоње и кукавице… Уосталом, године неће бити сведоци, али ја хоћу, ја желим, ја морам да чујем ту истину.
– Какву истину, друшкане? – покушавам да разумем неочекивани и ничим изазвани вербални десант на моју маленкост.
– Слушај, не прави се луд. Знаш ти добро о чему говорим и на каквој истини инсистирам.
– Тј. хоћеш рећи да и ти знаш о каквој је истини реч? У том случају по среди је некаква општа ствар, истина доступна свима, зар не?
– Не, није то обична или било каква истина, о не, напротив, она је тако деликатна, непристојно интимна и сасвим извесно, страшна и опасна, од ње се може полудети, сасвим извесно, може и… умрети. И још нешто, не излежавај се пред мојим очима и не кукумавчи, него устај одмах из кревета и одговарај на моје питање достојанствено. Када си умео срцу дати крила и узлетети ка вртоглавим висинама, којих изгледа ниси био достојан, сада ћеш, богами, погледати у амбис испод себе па макар се стропоштао на под и разбио ту одвратну њушку. И да знаш, узгред само, одавно се каним да ти признам да тако ружну носину нисам видео никада. Дакле, говори!
– Чекај, забога, мили мој друже. Остави се сада њушке и естетике, али појасни ми о каквом лудилу говориш, каква те је смрт напрасно спопала?
– Све ти тако добро разумеш и не сумњај у то да нећу дозволити да ме заведеш несувислим питањима и некаквим дигресијама разговор одведеш у ћорсокак – настављао је самоуверено и ауторитативно мој добри Драгиша. – Још када би само могао да се уздигнеш изнад тривијалности и престанеш да хајеш за сопствену судбину. Она је тако… минорна спрам истине коју ми дугујеш овог часа. Уосталом, у твом је интересу да прозбориш.
– Када бих барем знао о чему? – настојим гласно да домислим Драгишину недореченост.
– Најпре, раскринкај ту своју хипертрофирану част. Неће ти помоћи. Личиш ми, тако безнадежан и јадан, на предувани хелијумски балон који је игубио везу са тлом и сада насумично и неповратно лебди васионом.
– Част, балон, васиона… шта све нећу чути, ни крив ни дужан, а свакако оптужен. Можда, ипак да приседнеш уместо што ми звоцаш над главом па да разговарамо на равној нози. Дедер, наслоњача је одмах иза тебе.
– Не, не. Не прекидај ме тривијалном пристојношћу, та знамо се деценијама. Нећу ни кафу ни ракију, чак ни да седнем у „своју“ фотељу, ништа нећу, осим истине. Овако на ногама, лицем у лице, у четири ока, како и дугујемо један другоме, и како смо ваљда заслужили натопљени тајнама од којих се више не може ни корачати ни дисати пуним плућима. Но, шта мислиш, малиша, да се са тајнама може кроз васцели живот стамено и неокрзнуто? Ха-х, каква заблуда. Чир је то, и не знаш да си га понео док не заболи. Елем, све и да нико не дозна за њих, све и да их вешто кријеш и од себе самог, не чини ли ти се да ће њихово жилаво пропињање да се обзнане у једном трену, кобном и злослутном какав је овај, нарасти и набрекнути твоју душицу у мери која ће постати неподношљива? Сасвим кошмарна и умоболна? Напослету, ако си некако успео да прогуташ сопствени језик преда мном и утешно помислио да је тим чином све готово заувек, преварио си се. Управо као сваки створ на планети, баш као и ти, и тајне имају свој тајни живот. Није било мудро у њих безрезервно веровати.
– Какве су те тајне спопале, Гишка?
– Не, не покушавај да питаш ништа, и не пренемажи се, знаш ти добро о чему говорим, још како знаш… Елем, сведочи, жудиш ли још за том ватрицом? Жудиш ли за том искром живота? Одавно ми ниси о томе говорио, песниче мој, занесењаче. Ветропире… Но, говори сада, тако уцвељен и изнемого, са душицом у носу… Крикни, урликни…. Прошапући, човече – цвилећи завршава кривећи усне на лицу окупираном грчем. – Можда ће ти пасти голем камен из груди, шапни, хајде…
– О чему ти то, братац, у ствари? Па, још тако одједном?
– Слушај, мене не можеш тако лако обманути, нисам ти ја од јуче и доста сам соли са тобом покусао, познајем те као злу пару, штоно кажу. Али није то поента, можеш до сутра да трепћеш преда мном као сврака на југовини, али главно је следеће: ако само један човек на свету осећа тако снажну жудњу, онда у овом космосу има превише несреће. Ако се и ти, наоко сасвим безличан и анемичан, ако се берем ти још будиш са товаром речи које ћеш прећутати јер је живот тако уредио и зато што се дужност мора погнуте главе и немо спроводити до последњег дана упркос срдашцу које не престаје да туче… Ако ће и твојој глави само у трену мисао одлутати тамо где је нешто минуло или остало прекинуто, недосањано и недољубљено, непронађено или украдено… онда је друшкане мој, ово најтужнији свет који може постојати. И још, не бих смео руку да ставим на пањ да та количина меланхолије није смртоносна.
– Ништа те ја не разумем, мој друже. Ето, уби ме овог трена, али ја појма немам о чему причаш.
– Па, добро, ако је тако… Ја сам душу покушао спас`ти – завршава Драгиша и одлази.
И док слушам громки звук мотора и снажну шкрипу гума Алфиног спортака, излазим тетураво на терасу и питам се неспокојно којим сам поступком старог пријатеља навео на прави траг и како савремена медицина заиста мало зна о правим разлозима настанка вертига (вртоглавице), дијагнозе којом заслужих боловање. И мислим још како би то добра прича била, само још када би се нашао какав писац…
Станимир Трифуновић
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Žena
Nikada nisam voleo žene koje kada uđu u ulogu dame, počnu da preteruju sa tim.
Svetice, pogotovo nisam voleo.
To su najdosadnije žene na svetu. Od takvih treba bežati što dalje, jer kada vas takve dohvate, život vam postaje ravna linija.
Dosada. Sivilo bez talasanja boja.
To nije život.
Ne kažem, lepo je biti dama, ali samo kada to situacija zahteva.
U krevetu mi dama ne treba. Treba mi kurva.
U kuhinji, takođe ne želim damu. Neću je ni u dnevnoj sobi, hodniku i kupatilu.
Ma, neću je ni kada sedimo sa društvom.
Hoću živu ženu!
Sa sto mana i sto vrlina.
Nadrkanu u PMS-u, ali opet maznu.
Ženu koja će da opsuje kada se ponašam kao kreten.
Koja će mi u krevetu reći "*ebi me!"
Koja će mi reći mrzim te, a u stvari me voli bar do neba i nazad.
Ženu kojoj ne treba puno da zaplače, ni puno da se nasmeje. Koja neće obući gaćice ispod kakve suknje ili haljinice na plus 40 stepeni.
Neću reći jednostavnu ženu, jer takve nema.
Žene nisu jednostavne i ne smeju biti.
Hoću ženu sa bar pet tajni!
Ženu koja ima i te tajne i čistu savest i prljavu maštu!
Ženu koja može da me digne i da mi ga digne.
Koja ume da voli i ume da bude voljena.
Mnoge žene znaju da vole, ali retko koja ume da bude voljena.
Igor Čobanović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Moderna bajka
U jednom glavnom gradu živeo je jedan dobri dečko koji nije bio ni bogat ni siromašan. Prosečan gađanin koji ima mala očekivanja i snove, ali veliku želju i upornost.
Ooo, taj nije imao sramote u sebi. Živeo je život, voleo je život.
Parkovi, klupe, ulice, kafane, su česta mesta gde se opijao sa svojim pravim drugarima.
Voleli su ga svi koji su ga poznavali. Svi koji su se družili sa njim godinama. Voleli su ga jer je iskren, neiskvaren, smotan i spontan.
Imao je jednog drugara koji je bio buržuj. Taj drugar se pre par meseci vratio iz inostranstva. Godinama ga nije bilo u gradu.
Dobri dečko se retko kad družio sa njim. Nije ga nešto voleo.
Jedno veče ga je buržuj pozvao na žurku u svoju kuću. Dobri dečko je dugo razmišljao ali je na kraju otišao.
Na žurki je bilo pedesetak ljudi. Svi istog staleža. Bogatog staleža.
Svi su bili u markiranoj garderobi i pili su skupocena pića. Dobri dečko je bio sušta suprotnost od njih.
Upoznao je jednu devojku koja ga je celo veče pogledom lovila. Tokom njihovog razgovora se osetila ljubav.
Ali nije želeo ništa da pokušava jer on nije iz njenog sveta.
Par dana kasnije su počeli sa četovanjem. Ne, nije to bio dobri dečko koji je pisao njoj, to je bio neki drugi koji je želeo da je oduševi svojim lažima, izmišljotinama kako bi bio veliki u njenim očima.
Dani su se pretvarali u nedelje, nedelje su se pretvarale u mesece, odlagao je da se vidi sa njom jer on nije bio ta osoba koja je pričala priče lepoj devojci. Nije bio siguran da može istinom kupiti devojku.
Jednog dana je pozvao devojku na dejt u jedan elitni restoran. Kupio je markirane pantalone i sako, par stvari i nešto keša je pozajmio od svojih ortaka. Pred polazak mu je stigla poruka od nje: "Ej, želim večeras da ozbiljno razgovaramo o nečemu, jedva čekam da se vidimo".
Kada su seli za sto, naručio je skupoceno crno vino pre jela. Tokom razgovora i njegovih izmišljenih priča, prosuo je crno vino na svoje farmerke.
Otišao je do toaleta da se obriše, ali po izlasku iz istog, zakačio je na vrata i kod kolena iscepao svoje farmerke.
Nervozan je došao za sto jer mu je prekipela cela priča:
- Ej, znaš šta, nisam ja onaj koga ti imaš u očima! Nisam ja iz te priče koju sam ti pričao. Nisam ni buržuj.
To mi je stari drugar kod koga sam bio na žurki i sa njim se svi druže iz koristi i on je svestan toga. Zapravo mi nismo ni neki drugari! I ove farmerke, koje sam sad pocepao, su veliko sranje. Markirane ili ne - kad tad ću ih pocepati negde. Ja nemam puno novaca. Velike pare sam pozajmio kako bih tebe oduševio, kako bih se držao priče koju sam ti govorio.
I vino ne pijem. Ne znam ni koje je vino dobro ni koje loše. Pivo volim! Rakiju volim! Oblačim se u prosečnim, normalnim buticima. Nemam para za skupocenu garderobu i nije mi bitno šta ću da obučem jer garderoba ne čini čoveka.
I lagao sam te da radim ovo, da sam vlasnik toga i toga, da imam kola. Nemam kola! Sve sam te lagao.
Ja nikad i nisam lagao.
Zaljubio sam se u tebe kada sam te video i eto... hteo sam te oduševiti, ali vidim da sam samo sebe sjebao.
I da, ja volim parkove, kafane, volim život i iskrene ljude. Volim ljude koji su nešto stekli, a ne one koji vise po separeima u klubovima i piju na račun mame i tate.
Ne znam ni što sam uopšte počeo bilo šta sa tobom. Imaš ti svoje društvo i svoj svet!
Aj zdravo sad!
Kada je dobri dečko došao kući, pozvao je ortake da izađu u park na pivo.
Nešto posle ponoći mu je stigla poruka od devojke koju je lagao:
- Hej, žao mi je što si onako reagovao i što si otišao. Upravo sam o tome htela da razgovaramo kada sam ti poslala poruku pre dejta.
Posle žurke sam se raspitala kod tvog druga za tebe i sve mi je o tebi rekao. Kroz njegove priče o tebi sam se na neki način i zaljubila u tebe.
A da, svidela mi se tvoja mašta i nisam htela da te prekidam u izmišljanju i laganju o sebi. Sve do večere kada sam htela da ti kažem da znam istinu o tebi.
Želim da te vidim. Želim da budeš moja volim te osoba, moj dečko! Volim tebe unutra, spolja me ništa ne zanima.
Zovi me da se vidimo.
Ćao, dobri dečko.
Pouku sami dopišite: ___________________________________________
Дабетић Иван
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Ili nešto slično…
Čekaću te u kiši, s jeseni, kada poteku sokovi i mrtvo lišće oživi šumske boje podno sivog neba. Negde, u nekom ugarku koji još slabašno tinja u slavu nekih sagorelih želja. U mirisu čaja, vrelog od tišine neispričanih priča.
Doletećeš na ćilimu jednostavnog lica, sa par motiva krajnosti u koje smo odbegli od nas, noseći živote u šakama, kao pesak. Koji beznadežno curi.
Razmestiću ti tri sazvežđa po sobi, kao kakvu montažnu postelju, jer se na njihovom razmeđu rađaju najlepši snovi. U četvrtom ćošku biće sva moja lica. Kao sastojak čarolije.
Kad okačim tonove o linije, zakuvam kafu i zažmurim… Biće to bluz. Ili nešto slično…
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 6 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
