|
| Autoru |
Poruka |
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
"Halo, šta radiš?"
"Hej, evo totalno sam sjeban, praznim flašu vina i gledam stare filmove. Šta ima kod tebe?"
"Au al ja kasnim za tobom! Ja sam tek u fazi koja je ide pre te tvoje."
"Šta radiš?"
"Volim".
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
MIMOILAŽENJA
Ona što te nije volela nije ni slutila da će njena kapa, kad je jednom navuče preko očiju, biti glavni motiv naših noćnih razgovora.
Patnja. Precenjena patnja. U zagrljaju sa patetikom, razume se.
Nekad želim da si me voleo. Mnogo. Da si se budio zato što ne možeš da dišeš. Jer nisam tu. Jer sam tu – ali ne za tebe. Onda sam prevazišla svoje želje. Prerasla sam ih, jer su me godine prerasle. Rekle su mi da će se u jednom satu svi sastati – i tvoji i moji nedosanjani snovi.
Zbog toga sam čekala. Pomešali su se drumovi sa prugama i slovima. Moji redovi su te pronašli u ćutanjima, u pregradama koje su čuvale poglede sa terase. I šapate. Bilo je mesta i za akorde, ali oni su se iza uglova krili.
Ona što te nije volela nije ni slutila da će njena kapa, kad je jednom navuče preko očiju, biti glavni motiv naših noćnih razgovora.
Patnja. Precenjena patnja. U zagrljaju sa patetikom, razume se.
Nekad želim da si me voleo. Mnogo. Da si se budio zato što ne možeš da dišeš. Jer nisam tu. Jer sam tu – ali ne za tebe. Onda sam prevazišla svoje želje.
Prerasla sam ih, jer su me godine prerasle. Rekle su mi da će se u jednom satu svi sastati – i tvoji i moji nedosanjani snovi.
Zbog toga sam čekala. Pomešali su se drumovi sa prugama i slovima.
Moji redovi su te pronašli u ćutanjima, u pregradama koje su čuvale poglede sa terase. I šapate. Bilo je mesta i za akorde, ali oni su se iza uglova krili.
Srbijanka Stanković
*Kratka priča „Mimoilaženje“ je osvojila drugu nagradu na V međunarodno festivalu poezije i kratke priče „Stanislav Preprek“.
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Žmurke, ćutke…
Uvek kada ne kažem stvari koje su mi važne, bude mi loše…
Uvek kada ih kažem, čini mi se, bude mi još lošije…
Možda da zažmurim…?
I samo da ćutim.
Da ćutim…
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Tiha imitacija krika
Sipam sumnje u svoje staklene reči.
One se lepe za slova, prljaju ih i kradu sjaj koji bi se možda mogao nazreti na nekom, kakvom takvom svetlu.
Ovako, u noći, gube poredak, gube smisao, gube se.
Kao huk sove, gube se u krošnjama usnulih šuma.
Ako i zalutaju u poneko uvo, ostaće samo zvuk bez značenja, tiha imitacija krika koji ne kaže baš ništa.
Možda je vreme da pustim snove iz krletki…
Možda je vreme da se probudim…
oblogovan
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Ko sam ja da sudim o ljubavi?!
Sedela je do mene celu noć ali je nisam primećivao jer joj je bilo mnogo dosadno. Banda je svirala sving džez obrade raznih domaćih i stranih hitova.
Pred zoru, pre no što je Noć pustila Sunce da nas ugleda, ona je ustala da igra. Voleo sam je dok nije otišla. Nisam stigao da je pitam za ime.
Ona je devojka
koja se pojavljuje u
svakom mom tekstu.
Kovrdžava je
na svakoj stranici
romana koji sam pročitao.
Zaista sam je voleo! Želeo sam joj reći da je volim iako ne znam kako se ljubi, ali volim njene crne oči velike ko u srne. I njene usne kao mandarine volim. Tamno smeđa kosa joj pokriva rame, a kovrdžava je dovoljno da ne zamrsim ruke dok je ljubim. Zamišljam njene usne kako speluju "volim i ja tebe!".
Obratila mi se nekoliko puta pogledom koji je kombinovala sa osmehom. Njeni zubi kao da su u Raju pravljeni. Nosila je farmerke u kojima joj dupe skromno izgleda, bela majica joj je prekrivala grudi koje nisu velike, niti je dozvoljavala da joj se grudi vide.
Vratio sam film unazad i kajem se za svaki odlazak, bezobrazluk, ignorisanje i moje nestajanje kad god mi je jedna devojka posle nekoliko dana izjavila da me voli.
Ljubila me je. Budila me noću, činila me je najsretnijim momkom danju. Želeo sam da pokušam sa njom ljubav. I dobro nam je išlo. Bilo smo super tim.
Treći dan mi je izjavila da me voli. Ignorisao sam njene reči jer ne želim da idem brzo. Rekla mi je i sledeći dan da me voli. Verovatno je očekivala da joj uzvratim, ali ne... još tri dana, koliko smo i mi bili zajedno, trebalo mi je da nađem, napravim, izmislim izgovor koji bi me čvrsto držao u odlasku od nje.
Ko sam ja da govorim šta je ljubav?!
- Kako možeš da me voliš?! Nismo ni mesec dana zajedno, pobogu! Ne znaš ništa o meni! - odgovorih joj na njeno "volim te!"
- Ne moram ni da znam ništa o tebi! Volim te. Ne znam kako da ti objasnim. Ali imam snažan osećaj da si ti moja srodna duša, ti si ono o čemu sam noćima maštala, ti si sve ono što sam u filmovima doživljavala i na kraju istih plakala. Volim te, čoveče!
No, ko sam ja uopšte da razumem ljubav?!
Nisam se trudio da razumem ljubav u njima.
Nije OK da zavoliš nekog prvog dana! - kažu
Nemoguće je da nekog volite koga i ne poznajete, taj osećaj vas vara, i to nije ljubav. - Šta mi znamo šta je ljubav?! Mi, kojima ljubav nikad nije bila na prvom mestu?
Smatrao sam ih budalama, nezrelim devojkama, klinkama, nisam uzimao njihova osećanja za ozbiljno.
Šta ja znam o ljubavi?!
Povukla je drugaricu za ruku, ustale su. Sunce je već govorilo kraj sving džeza Bandi svirača. Krenule su ka izlazu sa još tri drugara s kojima su bile. Zaustavih je na trenutak. Upitah je za ime, broj telefona. Rekla mi je žurim, ćao. - kao i ja što sam govorio devojkama koje bi mi rekle volim te.
I nije glupo voleti kad taj osećaj dođe u nas. Ali je glupo reći na početku volim te jer to fakat nije normalno.
Ljudi se boje ljubavi, o da! Retko kojim osobama je ljubav na prvom mestu.
Upoznajte potpunog stranca, izađite dvaput sa njim i recite mu da ga volite! Mnogi će pobeći kao i ja što sam bežao.
Upoznajte potpunog stranca, dajte mu novac i uzeće ga. Oh, oprostite, nije lepo od stranca što uzima novac od nepoznate osobe, zar ne?! Treba prvo dobro da upozna tu osobu!
Ljudi se boje ljubavi.
A ja sam je zaista tu noć voleo. Onako istinski.
Дабетић Иван
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Istinita priča
Otvorim lap-top i počinjem da pišem uvod u roman. Samolepljivi papirići stoje pored flaše jeftinog belog moldavskog vina. Ironija je što je vino mnogo pitko i ukusnije od mnogih skupljih. Skuplja sam pio jedino na događajima, promocijama na kojima sam rado odlazio kako bih se napio. Ne zbog ljudi niti samog dešavanja.
Uzimam drečavi samolepljivi papirić kako bih ispisao karakteristike glavnih likova romana koji ću posle zalepiti na zid iznad radnog stola. Imam ljubavnu priču u glavi koja nije kliše i koja ima jadan zaplet, neprimetan rasplet i sumnjiv kraj.
Ona ima kovrdžavu kosu. Ne, ne, ne! Kovrdžava devojka mi je u svakom tekstu. Ispisujem na papirić da ona ima dugu tamno riđu kosu i beo ten kao anđeo. Ima i pege ispod očiju. I pege na nosu joj baš lepo stoje.
Taman visine 176cm čini je zgodnom devojkom sa lepo oblikovanom guzom za kojom se svi okreću. Grudi joj veličine koliko da stanu u šaku jednog zaluđenog drvoseče sa sekirom. Na rukama nema dlake. Niti po vratu. Ima sedam mladeža po grudima i čvrstom stomaku, i triput više po leđima.
U uvodnom delu priče Ona nosi belu košulju i dug sivi džemper.
Nazvaću je Kristina. Ne! Brišem. Kristina je tipično ime jedne droljice, bar koje sam ja upoznavao. Žizel! Internacionalno ime! Da, tako će se zvati. Ha-ha-ha... okej, neće se tako zvati. Ne pristaje joj to ime. Ime je teško dati. Ime mora da ide uz osobu, uz njen fizički izgled i uz njene karakteristike. Dakle, kada vidite nekog Dragana kojeg zovu Šone, onda zaključujete da je neki zajebant i da Dragan voli da se zavali na kauč i da tokom žurke posmatra i provocira prisutne koristeći se sarkazmom.
Ime ostavljam za kasnije. Lepim papirić sa fizičkim izgledom na zid i uzimam drugi za karakteristike.
Ona je mnogo temperametna. U stvari nije. Iznervira se zbog sitnica. Ne, ne, ona se ne nervira zbog sitnica, nije ona kriva što je iznervirana. Ona ima visok prag tolerancije. Vokabular joj je i te kako bogat i, tokom konverzacije, glavni likovi je delimično razumeju, ali je gledaju kao pametnu i inteligetnu osobu. Sa glavnim likom u romanu će se smuvati. Ali ne bih o tome.
Inteligetna je mnogo, ali pametna je na zadovoljavajućem nivou. Kroz priču teži da bude što pametnija. Često je u pravu, a i kad nije tvrdi da jeste. Ume da prizna grešku i da kaže izvini i oprosti. Voli da opsuje. Okej, i ovo brišem. Ne voli da psuje osim kad je neko baš iznervira. Ona se drži do toga da je ružno kad devojke psuju. Ona je dama i svaka devojka treba da bude dama.
Ispijam pretposlednju čašu belog vina. Gasim treću cigaretu. Razmišljam šta bih još mogao da joj ubacim. Dao sam joj previše vrlina nego mana. U stvari dao sam joj sve vrline.
Ona teži ka savršenstvu ali je jako skromna. Nijedan lik u romanu to neće razumeti kod nje. Često izvodi svog dečaka sa mladežom na desnom obrazu pored usana na kolač. I on nju izvodi na kokice. Mana joj je što planira za pet godina unapred. Mana joj je i što ne ume da slaže. Ne zna niti ne želi da vara svog dečaka. Zove se Ema. U istom trenutku ime joj je oštro kao u zmije i mekano, pamučno, nežno kao u dlaka kašmirske koze.
Lepim drugi papirić ispod prvog, sipam još jednu čašu vina, palim cigaretu i nastavljam dalje sa likovima buduće priče.
Crna kosa, taman ten. On je u priči zaljubljen u Emu. Upoznali su na jednom događaju gde su pili skupoceno belo vino...
U redu, moram da je nazovem i da joj kažem da mi se sviđa iako je ne poznajem dovoljno. U svakoj mašti koja mi se probudi ima nje i mene. Često ispisujem scenario naše ljubavi, glupiranja, ljubljenja, ispijanja vina, avanture, putovanja... Kada se priča završavi tada se gase svi likovi, svako dešavanje. Ne postoje više. Osim ako ponovo ne počneš da čitaš priču.
Ona i ja ne postojimo u priči. Postojimo u realnom životu koji je suprotnost moje priče na papiru. I naša priča fakat ima jadan zaplet i neprimetan rasplet, a verujem da će imati i sumnjiv kraj.
Odvojite ralnost i maštu. Radite mnogo više na stvarnosti koju ćete ispisivati na papiru, a maštom je samo ukrasite. Istinita priča kakva god da je, vredna je čitanja.
Дабетић Иван
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Prava princeza
13:45h
Ugledala sam princezu! Pravu! U centru Kruševca, blizu crkve. Upakovali su je u starinski spaček. Upakovala se u crveni osmeh, najduže trepavice i čipku koja šuška.
Delilo nas je staklo, ali ja sam znala da je to ona i da je prava.
15:10h
Sala je dekorisana u retro stilu. Prava princeza je plesala sa svojom polovinom. Retro stil je postao totalno nevažan naspram usklađenih pokreta te dve polovine.
Kroz glavu mi prolazi čitava ekipa stručnjaka za srodne duše. Platon se osmehuje. Glavom, naročito bradom.
Kroz glavu mi prolazi istraživanje na koje sam slučajno naletela na internetu – da se pored ljudi, koze i psi takođe mogu zaljubiti.
15:15h
Jedne od drugarica mi kaže: “Šta ti je sudbina, ceo život joj je bio ispred nosa. Danas su srećni i venčavaju se.” Kažem joj da zato verujem u bajke. Da ljubav uvek pobedi cinizam i hejt.
15:25
Osećam kako me prožima pesma uz koju plešu. Ljubavna pesma. Osećam kako ta pesma prožima salu, vazduh, prostor, čitav grad. Možda je to prožimanje toliko jako, jer sam sama.
Možda, jer mi je falila ljubav. Ta bol je bila jača od one koje su prouzrokovale visoke potpetice, za koje majka kaže da su boje “slonove kosti”, a ne bež.
Da postoji razlika. Da je trik u nijansama. Uostalom, to je trik i za život. Fora je u razlikovanju boja od nijansi.
18:10h
– Lepotice, jesi li za ples?
– Nisam.
– Ovaj… primetio sam da nisi zauzeta, pa rekoh da te pitam.
– Nisi lepo primetio. Zazuzeta sam, vidiš da jedem pečenje.
– Očekivao sam neki romantičniji odgovor, s obzirom na tekstove koje pišeš.
– Ne mogu da budem romantična dok jedem.
– Dobra si sa rečima, stvarno. Ovo mi je najoriginalnije odbijanje.
– Hvala na komplimentu.
– A, da te pitam nešto, ti ljudi u tvojim tekstovima, oni stvarno postoje?
– Živi su, zdravi i postoje van tekstova.
– Aham, pa lepo. Možda treba malo da oladiš, počeće muškarci da te se boje.
– Da me se boje? Zašto?
– Pa… zbog tvojih tekstova. Kad ih staviš u priču i to…
– Meni onda takvi ne trebaju.
Prošla je ponoć.
Iz taksija izlazim bosa i nasmejana. Možda je zbog alkohola. Možda zato što sam maltretirala taksistu da mi peva i da me vozi, jer mi se ne udaje kuma svakog dana.
Možda zato što sam videla princezu. Pravu. I ljubav. Pravu. A da nisam opet romantizovala stvari i tripovala bajku.
Bacam se u krevet i krećem da ga zamišljam.
Kaže kako mu ne smeta što ti neki tekstovi nisu nastali zbog njega. Kaže da me se ne boji. I onda me zagrli. I ako me nikada pre toga nije video, niti ja njega.
Tačno znam kako grli. I kakve su mu oči i osmeh.
Pa šta ako nismo iz istog grada?
Dok on meni da znak, možda izmisle neki teleport.
A, baš bi bilo lepo da mi da neki znak.
I da ume da pleše uz onu ljubavnu pesmu. I da nije sve to oko njega samo u mojoj glavi. I da nije zbog tone pročitanih bajki.
I zbog princeze. Prave. Koju sam ugledala tog dana.
Tijana Banović
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Predgrađe
Moj drug Marko nije oduvek bio nacionalista. Pokušao je da bude normalan. Ali nije mu išlo.
Išao je na časove mandarinskog kineskog ali su ga izbacili jer je uporno grešio i zvao ga "grejpfrutski kineski".
Svome kolegi iz Sarajeva doneo je jednom za rođendan tortu. U obliku Pepe Praseta.
Ipak, kap koja je prelila času zbila se za Frenkom Vašingtonom pre dve godine.
Marko je tada bio član organizacije koje je spajala ljude koji su hteli da putuju, uzajamno se goste i posećuju.
Tog leta rešio je da ugosti mlađanog Amera oduševljen što će tu Novu godinu dočekati u Njujorku.
Čitav mesec je planirao svoje gostoprimstvo kao invaziju na Normandiju.
Spremio je na trpezi sve ono što je čuo da Srbi koji odu u svet traže kada se vrate, verujući da i Amerikanci dele taj apetit.
Kupio je čak i polovnog psa, bez kojeg ne može da prođe nijedan sitkom uz koji je rastao.
I došao je taj dan. Mladi stranac izašao je nonšalantno iz autobusa noseći sa sobom obavezni ranac koji bi i onom džinu iz bajke "Čarobni pasulj" bio veliki.
Marko se izljubio sa njim po svim standardima Srpskog fronta: Tri puta, ali u vazduhu i uz grljenje od kojeg napuknu pluća.
Verovao je da že stranac ceniti što nije u Beogradu koji je već toliko puta posetio, nego u njegovoj slatkoj varošici.
Čitao je kako je provincija danas trend u svetu i kako svako ko na Zapadu drži do sebe i ima para ide da živi u malom gradu.
U metropolama živi sad samo sirotinja, mislio je posmatrajući kako Sunce tone u jezero nedaleko od njegove kuće.
Ipak, jedno pitanje saseklo mu je noge do članaka.
"Brate, kada ćemo izaći iz ovog predgrađa i stići u tvoj grad? Mislim, sve je ovo kul ali kad počinje prava stvar?"
Marko je bio pokošen. Imao je pred sobom čoveka koji je na njegov grad, sve što on voli, gledao kao na predgrađe.
Kao na ono što nije prava stvar, već nešto prolazno, na putu do nje.
Gledao je u plave oči čoveka koji je očekivao da najbolje tek dolazi, ne znajući da je sve što ga čeka to pred njim.
Marko ga je odveo na stanicu i stavio na bus za Čačak. Rekao je da će ga on već stići.
A potom je isključio telefon i otišao na reku.
Ako se Ti ikada budeš pitala šta se to dođavola desilo među nama, nema boljeg načina da ti to objasnim od ove priče.
Ja sam bio tvoje predgrađe.
Čekao sam te onako kako se samo čeka san o mladosti i lepoti. O jednom boljem životu.
I poverovala si mi da to mogu da ti dam.
Dao sam ti sve što sam imao. Verovao da je dosta. Ali ti si sve vreme mislila da je to samo predgrađe.
Da najbolje tek dolazi.
Od metropole mog osmeha mislila si da je seoski trg. Bulevari mog srca bili su za tebe zatravljene bogaze.
Nevino i dečije zapitkivala si hiljadu puta "Jesmo stigli?" dok sam ja gužvao svoje oči ne znajući kako da ti kažem da smo stigli još odavno
i da ti se očigledno ne dopada ono što vidiš.
Zato sam te stavio na autobus za tvoj sanjani El Dorado. I rekao da ne brineš. Sad ću ja. Za čas.
A potom sam isključio telefon i otišao na reku.
Veruj mi, ja nisam oduvek bio gubitnik. Pokušao sam da budem normalan.
Ali nije mi išlo.
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
Вучица
|
|
Moderator chata
Pridružio se: 13 Okt 2012, 13:01
Postovi: 30458
|
Novobeogradski blues
Novi Beograd više nije tako nov.
Vreme odavno sa njegovog lica ljušti ofucane plakate izbornih kandidata kojih se ne sećamo više.
Sve češće se na ispucali trotoar prospu tange iz kineskog buvljaka koje tinejdžerke kupuju na kilo.
A tramvaji, taj krvotok ovog grada, teku sve sporije i tiše. I ne zna se da li se više pešak plaši da ga udari tramvaj ili tramvaj da naleti na pešaka.
Bilo bi nerešeno, garant.
Najnovobeogradskiji deo Novog Beograda su čuveni Blokovi. Država u državi. I to država u kojoj još uvek traju blokovske podele.
Priča se da je jedan arhitekta, osećajući žal za nekadašnjim Panonskim morem, napravio red zgrada koje podsećaju na nasukane jedrenjake.
I tako su nastale čuvene stepenaste zgrade u ulici Jurija Gagarina.
Na pramcu jednog od tih jedrenjaka dugo sam viđao jednog čoveka. Izgledao je kao neko ko je pošao na audiciju za Igoove "Jadnike". I bio odbijen.
Visok, a slomljen na pola. Večito sa bradom od tri letnja dana. Kose toliko masne da bi božićna trpeza dobila kompleks niže vrednosti masnoće.
Nosio je vazda belu atlet majicu, kao davno istaknutu belu zastavu predaje.
I pio je. Svakoga dana, sretali bismo ga kako sedi i pije pivo ili vinjak. Ili i jedno i drugo. Nikada ništa nije govorio.
BIo je maltene spomenik od krvi, mesa i alkohola kojeg izbegavaju čak i ptice sa dijarejom.
Svakoga dana tačno u 17.30 došla bi sa pošla njegova supruga. Mala plava, ženica koja je mislim radila u opštini.
I bez psovke ili popovanja samo bi ga uzela pod ruku i odvela kući.
NIkad nisam saznao kao se zove taj čovek. Izbegavali smo ga onako kako se inače izbegavaju nesreće i ljudi koji nas podsećaju na ono što možemo da postanemo.
Jednoga dana bio je 8.mart. Šetao sam po bloku sa rukama u džepovima i bez ikoga oko koga bih obavio te ruke.
U jednom trenutku sam zastao. Video sam pijanca iz bloka. Istina, najpre ga nisam prepoznao. Imao je čistu belu košlju.
Dunkl plavo odelo i opranu kosu. Bio je čak i obrijan. Istina, nevešto ali bože moj.
I kupovao je cveće. Buket krv-crvenih ruža. Jer bio je Osmi mart, čak i njemu kome je vreme odavno stalo.
Tačnije, Osmi mart je bio njegovoj ženi.
On je kupio ruže ali onda se javio problem. Njegove ruke. Tresle su se. Tresle, jer toga dana nije ništa pio.
Posmatrao sam ga kako ulaže natčovečanski napor da epileptičnim rukama odnese to cveće neprosuto po asfaltu banalnosti do svoga stana.
Da pređe tu Golgotu koja je nama drugima bila obična šetnja.
Zašto se ovoga sećam?
Zato što sam u životu pročitao mnogo ljubavnih romana, gledao na stotine romantičnih filmova, znam napamet na desetine ljubavnih pesama.
Ipak, ništa od toga me nije toliko potreslo kao slika tog bivšeg čoveka, marginalca, čije su oči tog jutra bile na ispiranju suzama,
koji za Osmi mart pokušava da bude dobar prema nekome ko je prema njemu dobar i bespogovorno ga voli svih ostalih dana u godini.
Gledao sam ga sa strane i navijao za njega kao što i danas navijam za sve ono dobro u svima nama.
Za sve nas koji možemo, ako hoćemo, da pronađemo način da budemo bolji.
Ako ne zbog nas samih, onda za one koji nas vole i koju su već dali sve, samo da još jednom vide osmeh na ovom ispranom licu boje sivih novobeogradskih zgrada,
kraj kojih poslednji tramvaj skreće ka Savi i deca opijena mirisom lipe mirno tonu u san.
Miodrag Stošić
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 8 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
![[images/smilies/floet.gif]](./images/smilies/images/smilies/floet.gif "[images/smilies/floet.gif]")
