LJUBAVNICI

Niko nas neće podeliti više,
na dobre i grešne.
Tajni smo kao grane snežne,
a sve što je staro u ljubavi,
plače sve tiše.

Još malo samo, pa ćemo sumorni,
sa osmehom tužnim,
u strastima ružnim,
stati,
bolni, bledi, umorni.

U bilju, ili nečem drugom, moćnom,
nad proplankom jedne šume mlade,
naći ćemo opet svoje nade.
U mirisnom nebu noćnom.
Nade svih koji se bolno smeše.

I, kad, opet, kao večni cvet,
nad telima umornim,
nebesa zaplave.

I zagrljaj opet bude svet,
kao zlato oko svete glave,
sa tamjana mirisom sumornim,

nećemo znati koji greh to beše,
među gresima što ko oblaci plove,
što nam ta tela i duše dade
divne i nove.

Miloš Crnjanski