...Pa se ponekad osećam kao imela u zelenim krošnjama njene mladosti. Kao nepotrebni prigušivač na revolveru svih tih raspucanih emocija. Njen smeh je glasniji, njen bes strasniji, u svakom našem ehu Ona odzvanja kad ja uveliko utihnem, mesečina se veselo sanka po svili njene kože dok tu, odmah pored, tama u kalupima mojih bora izliva strune za svoju melanholičnu lutnju. Da li sam time što je toliko volim stekao pravo da je sad povlačim za ruku kad zastane pred izlozima koje sam ja već odgledao, i da joj sebično prepričavam sva ona uzbudljiva poglavlja koja čezne da pročita? Da li sam time što sam zapalio tu buktinju stekao pravo da sad njen uzdrhtali plamen umaram u promajnim pećinama svoje rezigniranosti, i da li se ona uopšte rasplamsala zato što sam je ja zapalio, ili bukti naprosto zato što je Buktinja, sam đavo će ga znati?
No, bilo kako bilo, Ona je suvlasnik moje sudbine... Kupivši me za par osmeha na pijaci Robova Pomirenosti povela me je u svoju osamljenu palatu obraslu bršljanima mašte, dobro znajući da ću i ako me oslobodi nositi njen žig, da ću se ubuduće i rađati s njim, kao s neobičnim mladežom na mišici...
Rešila je ovaj rebus od mog života prosto, poput kafanske zagonetke sa šibicama u kojoj pomeranjem jednog jedinog drvceta promeniš smisao svega, i onako u prolazu, kao da traži prašinu na polici vitrine , izdrobila je pod pristima delić natrule cirkuske mreže nad kojom sam tako nepromišljeno hodao po žici, i istog tog trena postao sam svestan nad kakvim sam bezdanom, i pod kakvim sam bezdanom, i kakav to bezdan nosim u sebi...
Zaspala je na kaucu dok sam se petljao sa jastucnicom u drugoj sobi, i nisam imao srca da je budim. Podmetnuo sam joj jastuk pod glavu i nameravao da je pokrijem mekim kariranim cebetom, ali mi se ucinilo da to, nekako, ne ide uz tesni, svecani kostim. Šta sad? Nisam mali, bilo mi je jasno šta se to dešava izmedu nas, ali dotad je sve ipak išlo po nekom redu. Ono što mi je palo na pamet bilo je prilicno preko reda, i uveliko je prelazilo granice pristojnosti. Hm, kad smo vec kod granica, ona je prva izazvala granicni incident, zaspavši na mom kaucu, pošto se prethodno, mimo bon-tona, pojavila nenajavljeno, kasno, i tako dalje. Dabome. To mi je pomoglo da lakše rešim dilemu. Pažljivo, kao ekspert za demontiranje paklenih mašina, povukao sam patent-zatvarac na njenoj suknji.
Zzzzzzzzzzzzip!
Za razliku od Emilije, devojcure kojima sam nekad povlacio cipzare bile su veoma budne, a ajkule sa kojima imam posla zadnjih godina suknje skidaju same, i to, uglavnom, još u liftu, ili u hodniku, pred vratima, kad nisu u velikoj žurbi. Ovo je za mene bilo nešto sasvim novo... Cudna kombinacija cednosti i nekrofilije uplašila me je toliko da sam hteo da odustanem, ali onda je ona, u polusnu, pomerila onaj nevaljali deo koji mi je smetao, suknja je samo kliznula preko svile njenih bokova, i pracaknula se u mojim rukama. Devojke nikad nisu u tolikoj nesvesti da ih može skinuti neko kome to pri svesti ne bi dozvolile. Njeno podsvesno poverenje samo me je obavezalo da budem još nežniji. Zadržavajuci dah, kao da tražim šifru na sefu, okrenuo sam tri presvucena dugmeta na gornjem delu kostima, i pogodena kombinacija otkrila je malog zlatnog Isusa na njenom lancicu. Mucenik je, široko raširivši ruke, branio jednodelni crni cipkasti triko, koji je pomalo licio i na "korset", nema veze, u svakom slucaju, to je bilo poslednje "nešto" što je ostalo na njoj.
Ne brini, Gospode. Znam šta radim...
Ušuškao sam je u cebe sa svih strana, i tek onda odškrinuo vrata terase, složio na naslon kauca stvari u kojima je došla meni, a na naslon stolice koje ce joj biti potrebne kad dode sebi, i na brzinu, pod telefonskim brojem pumpe, nažvrljao kratku novelu o bravi i kljucu, za slucaj da odluci da zbriše kuci pre nego što se ja, ujutru, vratim. Ali, davo mi je sedeo na ramenu... Bio sam vec na vratima, kad sam pomislio da ce ipak biti bolje ako s nje skinem još nešto što bi joj moglo smetati u snu. Ta crna stvar bila je pomalo komplikovana, nisam imao predstavu kako se demontira i skida, ali kad sam je se jednom dotakao, više nisam mogao da je pustim iz ruku. I uspeo sam... Gledajuci dugu ridu kosu, prosutu po belom damastu, shvatio sam da nisam pogrešio kad sam rešio da idem do kraja, i da sam dobro uradio što sam joj na kraju konacno skinuo i tu veliku crnu šnalu.
Šnalu?
Šnalu. Pa šta? "Sram bilo onoga ko zlo pomisli"... To piše na Ordenu Podvezice. Na Ordenu Šnale ne piše ništa, pošto to odlicje, zasad, ocigledno ne postoji. Da postoji, ja bih ga vec imao na šinjelu... Ne znam šta bih još morao da uradim da postanem svetac, ali mislim da sam glavni posao vec obavio. Sad, ako i treba da ubijem neku aždaju, ili da spasem dva-tri grada od kuge i propasti, to ce, posle svega ovoga, biti samo puka formalnost. Samo polako. Nisam ja lud. Barem ne toliko... Cula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kožu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajuci uzalud za malom, najmanjom greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice, za koju sam mislio da umire kad te obuzme, i da se više ne može vratiti ako je jednom preboliš. Da, želeo sam je. Još kako sam je želeo... Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspešno pokušao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u cudni raspored sicušnih mladeža na tilu vitkih leda... I trgao se. Uplašen... Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih želeo da poljubim? Ali, ne sad. Jednom. Možda... Ja sam momak staromodan. Prevaziden. Po mojoj religiji, moja želja je samo pola želje...
Lepo sanjaj, mali mišu nabareni.
Ko zna da li ceš mi ikad više biti tako blizu? Možda cu se kajati, možda cu jednom morati da se napijem svaki put kad se setim ove noci... Neka... Ako ikad budemo spavali zajedno, to ce biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko nece spavati za vreme tog spavanja... Laku noc, njene pospane oci...
A Mesecu zvezde krašću Kad zaspi ohol i tih... I, voleću svaku od njih... Nekom čudesnom strašću
Nedostajala mi je tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti deo mene (!) pomislih, ne mogavši da zamislim koji... glava, udovi, prsti, pipci i kraci? O, ne, sve je to nekako spolja... Ovo fali iz sredine.
Znači, dolaziš u sedam? Dođi malo ranije. Nemoj me ostaviti da opet visim sama. Nemoj me izneveriti... Izneverio sam je, naravno. Magarac.
Djole za Čolu - 2003.
Zločin i kazna
Samo ti si znala moj kod, moju narav bolje od svih kad mi treba sidro za brod kad mi treba rima za stih.
Ne znam kad je pošlo na zlo, sitne laži, sumnje i strah a kad zvijezda padne na tlo više nije zvijezda neg' prah.
Kazna je što pamtim tvoj smijeh, kazna je što suviše znam zločin je što prizivaš grijeh i jos brineš da l' živim sam.
Ref. Kazna je taj život za groš, kazna je žig dodira tvog zločin je što voliš me još, Bog nek' prosti, zato je bog.
I još jedan tamno siv grad, nova prazna boca uz skut i jos jedan hotel k'o Had i jos jedna žena pred put.
A kraj tebe opet lik nov, novi izgovor za zlu kob da l' ti treba sesir ili krov? Da l' ti treba gazda ili rob?
Nakupilo mi se 'dana žalosti' za tri života. Ma proći će, sve je do sad prošlo...
Tvoja je slika moja ikona i čim se dignem ja joj namignem I uvek tako počnem dan.
Kako je ženi kojoj neko napiše ovakvu pesmu? Ne znam to, mala... Znam kako je čoveku koji napiše takvu pesmu, ali to često nema nikakve veze...
Naš grad je bio njen lični atelje.. Veliki film se snimao, bila je jedna od tri želje koje sam ikad imao.
Ne daš mi je videti? I to od ruke ide ti, mora da je besposleno na Nebesima? Stiću sutra do mraka, do komšijskog oblaka, pod njim ću se opet roditi. Nisi ti na nebu sam, Bogova je povazdan,s nekim ću se već nagoditi...
Ćuti, sve se zna, i sve su priče ispričane, ne znam šta bi moglo da se doda.
Jednom su mi rekli da osobe poput mene nikada ne nađu mir i da celi život jure neku svoju iluziju.
Sav sam nešto bio Venecija tih dana. Tako star. I tako na vodi.
Bas me bila pogledala onim svojim smedjim ocima i tada kao da je celi moj svet bio u njima. Pokusah to sakriti i od sebe i od drugih. Od drugih sam nekako i uspevao da sakrijem, ali od sebe nikad. Moja sreca, moja tuga i celi moj svet je stao u ta dva smedja oka, stao i ostao.
Tišina koja j nastala nikako mi se nije dopadala. Dovoljno sam odrastao da znam da se najgore vesti saopštavaju ćutanjem.
Bože kako me je sramota, ja zbog tebe nisam napravio ni korak, a ti si ih napravila milion.
Slutio sam da će naići i namerno izveo da se slučajno sretnemo.
Kad odem, kad me đavo isprati glavnim sokakom, i kad mesečina zaveje moj trag, nemoj tugovati.
Poznajem ja nju mnogo bolje nego ona sebe. Nije ona toliko dobra koliko se čini prijatelju veruj mi. Dapače.
Zaboravljam imena, samo lica ostaju, u prolazu ljude otkrivam kroz šifre.
Prošlo bi čitavo veče, a da se ne dodirnemo, ali odavno znam da u tome i jeste čarolija.
Zabavljali smo se kratko i kad smo bili zajedno, kao tih meseci, samo smo se grlili i ljubili, kao pijani Rusi. Definitivno me promenila, istina je.
Ti si najbolja stvar koja mi se desila u životu. Klimnuo sam glavom. Znam lutko, jer ti si najgora koja se desila u mom. To obično ide u paru...
Postoje oni od kojih ne možete otići. I oni kojima se uvek vraćate. Postoje i oni od kojih ste otišli, a oni još uvek nisu otišli od vas. Susretanja, sudaranja. Slučajni i namjerni suputnici. Istopljena prijateljstva. Promašene ljubavi. Poneki ispušten znak. Gde tebe da smestim? U one od kojih ne idem ili one kojima se uvek vraćam?
Voleo bih da znam kako da napišem uzdah. Jedan tamni, duboki uzdah. To sad strašno nedostaje na ovom mestu.
Nije u tom času poželeo da je prigrli, nego je to poželeo još čim ju je video, a u tom času je samo bio opasno blizu da to i učini, no, vrlo dobro je znao da u okolnoj gužvi ima bar dvoje njih koji bi time mogli biti neizlečivo povređeni.
Kad ti je stvarno stalo do nekoga, njegove greške ne menjaju tvoja osećanja, jer razum se naljuti- ali srcu je i dalje stalo.
Kad bi znala kakvi su mi snovi, nikada me ne bi pustila da spavam tako dugo.
Tako to ide: najpre nekome oprostiš nešto, a onda oprostiš sebi što si mu oprostio.
Umalo da me Potiski đilkoši konačno dotuku violinom… Pesma beše o suncokretu… do zla boga žalosna… Samo, za nju se kod nas vrlo malo zna…
Budalo jedna, nemaš pojma koliko te volim, ovako budalast. I drugi su blesavi, al’ ne umeju k’o ja da lepo popričaju sa tobom kada te nema, ni da poskakuju trotoarom u pokušaju da usklade korak sa tobom, nevidljivom…
Kad ti je stvarno stalo do nekoga, njegove greške ne menjaju tvoja osećanja...
Možda nisam maher da odmah procenim ljude, al’ puštam da im jezici odrede mesto u mom životu.
Jednom sam poželeo da me ti nazoveš kad budem sam... I kad budem daleko... I eto, prva želja mi se ispunila... Nadam se da na drugu neću morati toliko da čekam... Tišina se ponovo umešala u vezu. Zažmurio sam i zamislio kako sam je upravo dopratio sa prvog sastanka, i kako stojimo pred vratima očekujući da se konačno desi ono što se obično dešava u tim situacijama. I ona je gledala taj film.
Možda je nekako naslutila kakva se drama odvija pod mojom jaknom...
Ja, Tihi Don Kihot, Ptica bez matičnog gnezda, Saputnik vetrova, I visokokvalifikovani brojač zvezda, Još jednom krećem na vetrenjače.
"Pokupi te tvoje baršunaste 'aljine, i te djindjule, krpetine, ešarpe i pomade, pa idi kod mame, pa se njoj tamo kindjuri i munduri, onduliraj..ma čitav frizeraj otvori. Ne zanima me. Ajde, odlazi i nosi to. ... A šta me sad tako gledaš? Šta ti nije jasno? I šta će ti oči na vr' glave? ... Joj...pa jel ti mislis..budalo jedna Da bih ja tebe... A stvarno si ludo pa blesavo...pa, pa, pa.... Pa ti si meni najlepša onako čupavo krmeljiva, u dugim gaćama.... Te krpe i farbe ti samnom ne trebaju, meni si ti najbolja takva kakva si Klot ... Eto, rekao sam, bolje ne umem.
Tajne su kao device- s njima se mora nežno. Bilo bi tako slatko naprosto im strgnuti bluzicu, a opet, čarolija je potpuna tek ako ih pustiš da se same otkriju.
Ponekad nas ništa ne može uplašiti kao ostvareni san.
Smislio sam hiljadu stvari koje ću joj reci, a i ona je ponešto smislila, koliko je znam... Da smo rekli išta od toga, to bi potpuno zapetljalo stvar. Ovako, stvar se odmotala kao klupko vunice ispušteno iz krila.
Čekaj, a da li je njoj stalo do tebe? - Otkud znam... - Što je sam ne pitaš? - Samo mi fali da sam se pored svega još i nesretno zaljubio? - Pa... Znaš kako se kaže moj prijatelju... Jebeš ljubav kad nije nesretna!
Birala je tanku haljinu kakve se nose nedeljom... Špricnula Tresor na svoj kombinezon, al' nije puno vredelo?! Kiša je rondala svu noć i dođe konac laganju i nigde šeik ni playboy... Nikog sem mene na raspolaganju...
Takve kao ona se ne ostavljaju. Nikad. Ali ipak sam otišao jednog dana. Naime, to je ono što mi, mangupi muškarci, često činimo bez razloga. Ona nije poslala vojsku za mnom, iako sam itekako zaslužio da budem prebijen. Istina, tražila me je još dugo i zbunjeno, a onda je odustala... Malena oficirka je izgubila bitku života. Ali ja sam izgubio rat. Dalje. zaista, ne bih imao nista da ti javim. Jedino,mozda, to: da si ostala najlepsa medalja iz najlepseg rata, u kojem su mi srce amputirali.
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 10 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
