Bože pravde је himna Srbije. Muziku je napisao Davorin Jenko, a tekst Jovan Đorđević 1872. godine.
Bože pravde, ti što spase od propasti dosad nas, čuj i odsad naše glase i od sad nam budi spas. Moćnom rukom vodi, brani budućnosti srpske brod, Bože spasi, Bože hrani, srpske zemlje, srpski rod! Složi srpsku braću dragu na svak dičan slavan rad, sloga biće poraz vragu a najjači srpstvu grad. Nek na srpskoj blista grani bratske sloge zlatan plod, Bože spasi, Bože hrani srpske zemlje, srpski rod! Nek na srpsko vedro čelo tvog ne padne gneva grom Blagoslovi Srbu selo polje, njivu, grad i dom! Kad nastupe borbe dani k’ pobedi mu vodi hod Bože spasi, Bože hrani srpske zemlje, srpski rod! Iz mračnoga sinu groba srpske slave novi sjaj nastalo je novo doba Novu sreću, Bože daj! Otadžbinu srpsku brani pet vekovne borbe plod Bože spasi, Bože brani moli ti se srpski rod!
Ne stidim se sto sam- kako vi velite- varvarin sa Balkana tla prljavstine i bure. Cucete sad i kod nas ima neke vama nepoznate kulture. Vi prvo ispitujete i sumnjate daleki ste i od rodjenih sinova, za trpezu svoju ne posadite svakog tudjina. Vi mozete da pijete a da svakom ne pruzite case vina.
A kod nas su jos obicaji grubi mi pustamo svakog pod svoje sleme, kod nas se jos i s namernikom ljubi, kod nas se podvizi zbog gostoljublja cine, kod nas svaki covjek ima citavo pleme prijatelja i rodbine.
Vi,doista,imate nekoliko miliona Hristovih kipova na svakog covjeka po jednoga imaju ga drumovi i polja,apsane i skole, a kod nas,kad ljudi veruju u Boga u sebi ga nose i tiho mu se skoro u snu,mole.
Vi,istina,za svaki kut zivota imate sprava i masina, sve ste sracunali i sve znate izumi vasi su za divljenje, a mi jos imamo starinske alate, ali sve je kod nas jos zdravo i prirodno ko glina i umiranje,i radjanj,i zivljenje.
Vi imate citave zbirke pravila i nauka o slobodi o svemu se kod vas pise i pripoveda ali mi po nepisanim zakonima slobodno zivimo i nekog prirodnog drzimo se reda slicno ognju,vetru i vodi.
Kod vas je zbilja sve tacno propisano kako se jede,govori i oblaci, a mi kad govorimo,vicemo i masemo rukama i corbu glasno srcemo i u rukavicama smo obucu nosimo od svinjske koze, puno je kod nas seljackih navika i stvari i kraljevski preci nasi doista su bili govedari.
Narod nas,zbilja,u gnevu moze da kolje rusi i pali, ali mi nismo oni sto smisleno tlace mi ne smatramo da je svet celi nase polje mi ne bismo podneli ni urodjenik prasumski da zbog nas place.
I ovaj kamen zemlje Srbije, što preteć suncu dere kroz oblak, Sumornog čela mračnim borama O vekovečnosti priča dalekoj, Pokazujući nemom mimikom Obraza svoga brazde duboke. Vekova tavnih to su tragovi- Te crne bore, mračne pećine; A kamen ovaj, ko piramida što se iz praha diže u nebo, Kostiju kršnih to je gomila, što su u borbi protiv dušmana Dedovi tvoji voljno slagali, Lepeći krvlju srca rođenog Mišice svojih kosti slomljene, Da unucima spreme busije, Oklen će nekad smelo preziruć Dušmana čekat čete grabljive. - I samo dotle, do tog kamena, Do tog bedema... Nogom ćeš stupit, možda, poganom? Drzneš li dalje?... Čućeš gromove, Kako tišinu zemlje slobodne Sa grmljavinom strasnom kidaju, Razumećeš ih srcem strašljivim šta ti sa smelim glasom govore, Pa ćeš o stenja tvrdom kamenju Brijane glave teme ćelavo U zanosnome strahu lupati, Al' jedan izraz, jednu misao Čućes u borbe strasnoj lomljavi "Otadžbina je ovo Srbina!..."
Ja kći Božja Srbija izjavljujem dragovoljno kroz lance i žicu pred svedocima Silom, Mukom i Nepravdom da kriva sam i da priznajem krivicu!
Kriva sam što sam neko a ne niko i netko Kriva sam što u doba opšteg Srbobrsta idem u pravoslavnu crkvu doduše, poretko i što se krstim ovako s tri prsta!
Kriva sam što jesam a treba da nisam Kriva sam odavno što stojim uspravno i gledam u nebo, umesto u travu Kriva sam što se drznuh protiv krivde kriva sam što opet slavim svoju krsnu slavu!
Kriva sam što pišem i čitam ćirilicom
Kriva sam što pevam smejem se i psujem (a ponekad i lajem)
Kriva sam, i priznajem da ne znam što znam, i da znam što, ne znam
Kriva sam i da završim s najvećom krivicom (pre nego što se zacenim od smeha) Kriva sam, tvrdoglavka što sam Pravoslavka i Svetosavka i što ne verujem u sveti zločin i oproštaj greha! Kriva sam i grešna, dakle što postojim i kad već postojim i još drsko stojim što bar ne priznam da ne postojim!
Ako to priznam da sačuvam glavu izgubiću časni krst i krsnu slavu Ako ne priznam crno mi se piše ceo svet će na moju Zemlju da kidiše Rulje bivših ljudi lopova i golja čopori robota i drugih monstruma kidisanje na moje voćnjake i polja i na moje bele kuće pored druma oko kojih, kao najlepše odive cvetaju trešnje, jabuke i šljive
Moja ružna slika ozarena lika koju umnožavate u večeri i jutra to je slika vaše svesti i podsvesti To nisam ja, spolja to ste vi – iznutra! Mnogo smo važne Zemljo moja mila Ja i Moje sestre Istina i Pravda čim se na nas digla ovolika sila čim su na nas zinule krivda i nepravda
Šta će ovde džihadlije krstaši ameri koji Mi čerece sinove i kćeri Mora da su čule belosvetske bande da imamo zlatna Srca pa ih vade da ih presade u sopstvene grudi ne bi li i oni tako bili ljudi
Ja se ne plašim smrti crne duge već ropskog života i bolesti duge Smrt je česta pojava medj nama Srbima kao što su proleće leto jesen zima I nije strašnija pogotovo danju od suše poplave zemljotresa mraza kad je čovek sretne na svome imanju okadjene duše i svetla obraza
Zlonamernici siti i maniti sve mi zabraniste u rodjenoj kući al ne može mi niko zabraniti da pevam i da se smejem, umirući A to se vama više ne dogadja ni kad svadbujete ni kad, vam se radja!
Poštedite me koca i konopca i razapnite me na vrhu planina kao vaši praoci što su mog praoca Isusa Hrista Nazarećanina
Ja ću da gledam a vi zažmurite Inače će vam se oči rasprsnuti od sjaja mog lica Samo požurite Što me pre razapnete pre ću vaskrsnuti!
Ој Србијо, мила мати, Увек ћу те тако звати Мила земљо, мили доме На срцу је слатко твоме
Срећно живет ко у рају, Где милине вечно трају У теби ћу срећно тек Проводити овај век.
Подигни се мати мила, Да нам будеш што си била, Јер си тужно робовала, Дуго сузе проливала.
Сунце ти се већ родило, Које ти је зашло било. На криоцу свагда твом Утеха је срцу мом.
Лука Сарић
Занимљивост:
ОЈ, СРБИЈО, МИЛА МАТИ
Лујо Витез Ловрић, који се у Првом светском рату борио на страни Срба и у бици код Кокарџе изгубио оба ока, сећао се касније тих дана према једној песми: "На положају код Кокарџе, сви колико нас је било, Срби, Хрвати, Словенци, Чеси и Словаци, запевали смо песму 'Ој, Србијо, мила мати, увек ћу те тако звати"."
ДРАМА СЛЕПОГ ОФИЦИРА
Исту песму су певали 1941. године и Словенци, када су, протерани из својих домова, стигли возом на станицу у Ужице. Ни они, као ни већина Срба тада и данас, нису знали да су ти познати стихови настали безмало читав век раније. Песму "Србији" је написао извесни Лука Сарић и први пут је објавио 1860. године. Других дела Сарићевих нема ни у једној књижевној антологији, али су зато ови његови стихови стигли у крв не само Срба, него и њихове јужнословенске браће. Све време ратовања од 1912. до 1918. војни оркестри армија и пукова имали су је на репертоару. Тако су је 1915. чули и чувени амерички новинар Џон Рид и његов колега, карикатуриста Бордман Робинсон када су боравили у Србији, примећујући да елегантни српски официри подједнако као и војници на штакама, тифусари и оболели од гангрене певају "О, Србијо, мила мати".
ОРКЕСТАР КРАЉЕВЕ ГАРДЕ У СОЛУНУ
Пошто се опоравила, српска војска на Крфу и Виду је сваке недеље после молитве у цркви изводила уметнички програм. Једна од главних тачака била је "О, Србијо, мила мати". Одатле ју је оркестар Краљеве гарде под управом Станислава Биничког представио Француској, где се свирала уз "Марсељезу" и српску химну "Боже правде", изазивајући одушевљење слушалаца. Оркестар је са тим репертоаром изазвао иста осећања и у Румунији, где је гостовао одмах после рата. Песму "Србији" су са великим успехом изводили и српски ђаци у Француској, заједно са химном "Боже правде", "Хеј, трубачу, с бујне Дрине", "Радо иде Србин у војнике", "Домовини" и "Бранково коло". Свирали су Срби и у Америци те победничке 1918.године. Свирали су током лета и били "звезде" по написима њујоршке штампе.[center]
Народе, нек ти здравица ова буде уместо благослова… Штогод радио, деца ти се рађала…
И када певао, и када сневао, и када мукама одолевао деца ти се рађала…
И када патио, и када ратио, И када памтио па вратио, деца ти се рађала…
Није богат ко има волова, већ синова, Није срећан ко има пушака, већ колвеки…
И када жео, и када млео, и када црну судбину клео, деца ти се рађала…
Нек љубав надјача, нек не буде плача, осим дечјег И када учио, и кад се мучио И када свету тајну докучио, деца ти се рађала…
И када љубио, и кад огрубио И када главу с' рамена губио Деца ти се рађала
Јаки нек се свађају, глупи нагађају, теби, нек се рађају… И када кадио, и воће садио, и кад се љутио и богодарио, Деца ти се рађала…
Даће Бог да роди зоб и узри клас, Да буде и за коње и за нас. И када свеца славио, И када школу правио, И кад се у чуду, чудом бавио Деца ти се рађала!
Silni oklopnici, bez mane i straha, Hladni ko vaš oklop i pogled mraka, Vi jurnuste tada u oblaku praha, I nastade tresak i krvava trka.
Zaljuljano carstvo survalo se s vama... Kad oluja prođe vrh Kosova ravna, Kosovo postade nepregledna jama, Kosturnica strašna i porazom slavna. Kosovski junaci zasluga je vaša Što poslednji beste. U krvavoj stravi, Kada trulo carstvo oružja se maša, Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi.
Danas nama kažu, deci ovog veka, Da smo nedostojni istorije naše, Da nas zahvatila zapadnjačka reka, I da nam se duše opasnosti plaše.
Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli Danas, taj te voli, jer zna da si mati, Jer pre nas ni polja ni krševi goli, ne mogaše nikom svesnu ljubav dati!
I danas kad dođe do poslednjeg boja, Neozaren starog oreola sjajem, Ja ću dati život, otadžbino moja, Znajući šta dajem i zašto ga dajem.
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 2 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
