|
| Autoru |
Poruka |
|
LaYa
|
|
Laki
Pridružio se: 18 Maj 2012, 15:12
Postovi: 22907
|
Srpski monasi bili vrhunski hirurzi
U Zavičajnom muzeju u Priboju čuvaju se svetski vredni srednjovekovni medicinski instrumenti. Viljuška za amputaciju iz 17. veka najstariji ovakav instrument pronađen u svetu
DA su u Hilandaru, Studenici, Dečanima, Mileševi i nekim drugim srpskim manastirima radile srednjovekovne bolnice, potvrđuju mnogobrojna pisana svedočanstva, freske i predanja, ali materijalnih dokaza nema! Zato postoje dokazi da je manastir Svetog Georgija u Dabru, poznatiji kao Orahovica u Mažićima kod Priboja, bio u 16. i 17. veku bolnica u kojoj su i za savremena shvatanja rađene vrlo složene operacije. Zavičajni muzej u Priboju čuva hirurške instrumente pronađene pre desetak godina prilikom arheoloških iskopavanja.
- Malobrojni su oni koji znaju za otkriće građevine, za koju su arheološka istraživanja potvrdila da je bila bolnica, i hirurških instrumenata, među kojima su, recimo, svrdlo za izvlačenje projektila i viljuška za amputaciju, otkrića svetskih razmera - kaže za „Novosti“ Savo Derikonjić, direktor Zavičajnog muzeja. - Štaviše, pomagalo sa svrdlom s početka 16. veka je čak nekoliko milimetara duže od jedinog u svetu sačuvanog analognog primerka, koji se čuva u Germanskom nacionalnom institutu u Nirnbergu, dok je viljuška za amputaciju iz 17. veka najstariji ovakav medicinski instrument do sada u svetu pronađen. Vrlo slična viljuška, koja se sredinom 18. veka koristila pri operaciji dojke, nalazi se u lajdenskom Muzeju Berhav posvećenom istoriji medicine.
Osim ovih instrumenata, dvostruko sečivo sa spiralnim navojem, naočare, kao i hirurški šestar i nož, važni su arheološki nalazi koji, takođe, potvrđuju da je tokom srednjeg veka u Mažićima bila manastirska bolnica. Činjenice da na hirurškom nožu postoji tekst na arapskom jeziku, a da instrument sa svrdlom potiče iz nemačkih radionica, po rečima našeg sagovornika, neoboriv su dokaz da su srpske srednjovekovne manastirske bolnice sarađivale sa „medicinarima“ sa Orijenta i iz Zapadne Evrope.
- Tokom arheoloških istraživanja od 1999. do 2001. godine pronađena je nekropola sa 180 skeleta, od kojih su na dva vidljivi tragovi trepanacije to jest otvaranja lobanje. Kasnije osteološko-antropološke analize otkrile su na glavi jednog ženskog skeleta, ne samo da je lobanja otvarana, nego i tragovi prerastanja, što nedvosmisleno potvrđuje da je pacijentkinja preživela - otkriva Derikonjić i naglašava da radovi u manastiru Orahovica u Mažićima nisu okončani i da bi sve tajne srednjovekovne manastirske bolnice, tek trebalo da se otkriju.
I kada su 1999. godine otpočela istraživanja, kaže naš sagovornik, stručnjaci nisu očekivali da će doći do ovakvog otkrića. Tada je postalo jasnije zašto je ovaj manastir na levoj obali Lima smatrao važnim i početkom 14. veka obnovio kralj Milutin, najveći graditelj i darodavac
među srpskim vladarima.
SVEĆNJACI
Prilikom arheoloških iskopavanja, u manastirskoj bolnici pronađena su i dva svećnjaka od studeničkog mermera iz 13. veka, visoki 1,29 i 1,27 metara, sa velikim posudama za sveće. Derikonjić kaže da su verovatno služili za osvetljavanje tokom operacija, ali naglašava da ima stručnjaka koji veruju da su korišćeni za - helioterapiju! novosti
|
|
|
|
|
|
|
LaYa
|
|
Laki
Pridružio se: 18 Maj 2012, 15:12
Postovi: 22907
|
Kineskinja Ana peva srpske pesme
Odrasla u leskovačkoj porodici, Ana Guo (8), obožava stare srpske pesme. Volim da pevam, a najviše "Aj, berem grožđe, biram tamjaniku"
Ana sa Mladenom, Nikolom i ocem
ANA Guo, osmogodišnja Kineskinja peva kao slavuj, a najviše voli "Aj, berem grožđe, biram tamjaniku".
Ana je rođena u Leskovcu, a odrasla u grdeličkoj porodici Stojković. Nikada do sada nije bila u Kini.
Potiče iz bogate primorske provincije Cin Đan, koju su njeni roditelji napustili krajem 1990. i došli u Srbiju, kada se Ana i rodila.
- Rodila sam se u Srbiji, srpski sam naučila pre kineskog. Idem u školu, odlična sam učenica, a pored muzičkog, od predmeta najviše volim likovno. Dopadaju mi se stare srpske izvorne pesme i učim slušajući ih preko laptopa - kaže Ana.
Poslednji put, ova lepa i simpatična devojčica, posetioce je ostavila bez daha nedavno u Svetosavskom domu, kada je kao gost Crkvenog igračkog društva "Branko" otpevala "Makedonsko devojče, kitka ubava". Ana je postala prava zvezda 2010. godine na proslavi kineske Nove godine u niškom hotelu "Park". Pesmama "Niška banja" i "Avlije, avlije" podigla je na noge oko 400 prisutnih gostiju i sunarodnika. U međuvremenu je naučila mnoge pesme, a najviše voli "Aj, berem grožđe..."
Osim sa fotografija, Ana ne zna kako izgleda njena domovina, jer do sada nikada nije bila u Kini, a ima obećanje da će joj roditelji ove godine ispuniti tu želju.
- Jedva čekam da vidim svoje dve sestre koje žive u Kini. One ne mogu da dođu u Srbiju, jer idu u školu, a čuva ih majka moje mame - kaže Ana.
Kada se predstavlja, ova mala Kineskinja voli da uz porodično prezime doda i srpsko Stojković, iskazujući tako ljubav prema leskovačkoj porodici koja se brine o njoj dok joj roditelji rade. Ponekad zna i da s ponosom kaže kako je srećna što ima dve porodice i dve domovine.
- Imamo velike obaveze, pa se supruga i ja se dosta uželimo Ane. Viđamo je samo vikendom. Međutim, njoj je lepo u porodici Stojković, gde je od četvrtog meseca života i upravo su sinovi ove porodice Mladen, Nikola i Lazar (svi se bave muzikom) otkrili muzički talenat kod naše devojčice i tako je krenulo - kaže Anin otac Džiao Guo, inače, predsednik Asocijacije kineskih preduzetnika za južnu Srbiju. On naglašava da mnogo pate i za dvema ćerkama u Kini i što se još nisu upoznale sa Anom.
Na naše pitanje, šta će biti kada odraste i da li će i kada otići iz Srbije, Ana je samo kratko odgovorila - ne znam, a kada je otac Džiao okrenuo glavu, dodala je šapatom: - Ko zna, ako nađem momka ovde, možda ću zauvek i ostati u Srbiji.
VOLIMO JE KAO SESTRU
- ANA je jedna divna, umiljata i pametna devojčica. Dosta je radoznala, a muziku toliko voli da smo je često čuli kako pevuši i u snu. Naša porodica je obožava, što nam i ona uzvraća istom merom, a nas trojica je volimo kao da nam je rođena sestra - kaže Mladen, najstariji od trojice braće Stojković.
novosti
|
|
|
|
|
|
|
LaYa
|
|
Laki
Pridružio se: 18 Maj 2012, 15:12
Postovi: 22907
|
Naučili srpski, žele indeks BU
Studentima stipendistima projekta „Svet u Srbiji“, iz 22 zemlje, uručene diplome za završen kurs našeg jezika. Gotovo svi stipendisti će sledeće godine školovalje nastaviti na Beogradskom univerzitetu
Strani studenti u Beogradu
- Hvala vam što ćete svojim iskustvom...
- Prisustvom, Milorade! - po ko zna koji put ga je opomenula cela grupa, jer Milorad svaki put pobrka reči. On se nasmeja, pa nastavi da čita sa parčeta papira.
U toku je bila generalna proba kulturno-umetničkog pograma, koji je pripremalo više od 40 stranih stipendista iz afričkih i azijskih zemalja za uspešno završeno učenje srpskog jezika. U goste u studentski dom na Avali, novo, velelepno zdanje, gde su se godinu dana školovali, došao je ministar prosvete Žarko Obradović da im uruči diplome.
Uz jezik, naučili su ovi mladi ljudi još mnogo toga. Kada su gosti stigli, dočekao ih je hor, po izgledu sličan gospelu, samo što je pevao na tečnom srpskom: „Gde je sad moj Beograd“, „Beograd moj, sebi me vrati“.
- Mi smo grupa crnaca, i u nas su svi gledali - prenela je svoje prve utiske u susretu sa Srbijom, Asni iz Indonezije kada je u oktobru prošle godine sa grupom drugih tamnoputih studenata sletela na beogradski aerodrom „Nikola Tesla“.
- Bili smo u centru pažnje. Nadali smo se da nije problem to što smo crnci - čitala je svoj sastav Asni.
- Prišao nam je jedan drugi crnac i rekao „ćao“. On nam je ispričao: „Nisam mršav, nisam mrtav, nemate čega da se plašite. Ovde je sve kul.“ Bio je u pravu. Znao je da smo mi, kao i on pre nego što je došao, slušali priče kako je u Srbiji rat, i kako je opasno. Ali, Srbija - to je lepa slika.
Ova priča ispraćena je smehom, a onda je hor zapevao „Ti si moja čokolada“.
Pričali su u sredu na Avali Kristofer sa Sejšela, Prišila i Suhel iz Albanije, Tašina sa Jamajke, Augustino i Fidel iz Mozambika, o tome šta ih je dovelo u Srbiju, šta im je najteže, a šta najlepše bilo u proteklih godinu dana. Pričalo se o ljubavi, padežima, planovima za budućnost.
Stipendista Suhejel Iziku, iz Skadra u Albaniji, rekao je da je u Beograd došao zato što mu se glavni grad sviđa, da je znao poneku reč srpskog. Majka mu je Crnogorka, a otac Bugarin. Planira da ostane u Srbiji i da već naredne školske godine upiše arhitekturu.
- Moram da kažem da sam se malo bojao, ali sam brzo shvatio da nikoga nije briga odakle dolazim i kako se zovem - rekao nam je Iziku.
Augustino je došao iz Mozambika. Sledeće godine će upisati Poljoprivredni fakultet u Beogradu. Tokom ovog letnjeg raspusta Augustino, kao i većina njegovih drugova iz Afrike, neće ići kući. Kuća je daleko i skupa je karta do nje. Priznaje nam da jedva čeka zimu da opet vidi sneg. To je njegova prva fascinacija Srbijom, gde želi i da ostane
Posle pesme o čokoladi i ljubavi, nekoliko studenata je u hip-hop maniru otpevalo pesmu koju su sami komponovali, „Svaki dan jedem krompir“. Ova pesma najviše je zasmejala ministra Obradovića.
Gotovo svi stipendisti, njih oko 40 iz 22 zemlje, sledeće godine će školovalje nastaviti na Beogradskom univerzitetu.
SVET U SRBIJI
PROJEKAT „Svet u Srbiji“ omogućava mladima iz nesvrstanih zemalja da nauče srpski i zatim dobiju znanja koja sistem visokog obrazovanja pruža. Pored toga, imaju priliku i da upoznaju Srbiju, njenu kulturu i tradiciju, i da kao budući nosioci društvenog, ekonomskog i političkog života svojih zemalja budu najbolji promoteri Srbije, rekao je ministar Obradović. novosti
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Starci izbeglice iz Krajine: Zar je ljudski ovako živeti U nekadašnjoj strmičkoj školi, sada izbegličkom centru, poslednje dane provode zaboravljeni Krajišnici. Napravili krug po srpskim zemljama i vratili se u rodnu Krajinu, gde su opet izbeglice  ROĐENA sam 1935. i nikada nisam nigde putovala iz svog sela, sve do avgusta 1995. Tad nas je na put poterala „Oluja“. Sa zbegom sam stigla sve do Kosova. Stavili su me u izbeglički centar u Lipljanu - priča starica Mika Kanazir (78) iz Mokrog Polja, stanar kolektivnog centra za izbeglice smeštenog u osnovnoj školi sela Strmica.
Pre rata ono je imalo je 1.334 stanovnika. Danas je sa manje od 300 žitelja najveće srpsko selo u okolini Knina. Samo petoro meštana su deca. Ona stasala za školu nastavu pohađaju u Kninu. Neisplativo je za tako malo đaka koristiti veliku i lepu školsku zgradu u Strmici.
Ona je sada poslednji dom Krajišnika koji su kao izbeglice napravili veliki krug po srpskim zemljama i vratili se u rodnu Krajinu, gde takođe imaju status izbeglica.
- Na Kosovu sam bila četiri godine - priča Mika. Pogled joj mutan i luta besciljno negde prema Dinari.
- Mnogo sam propatila od Šiptara, dolazili su da nam prete, jedan mi je gurao pištolj u oko. Pobegla sam iz Lipljana 1999. i stigla sve do Banjaluke. Lutala sam i radila po selima za koru hleba, dok sam mogla. Posle su me doveli da živim u učionici. Tu ću verovatno i umreti.  Trebalo bi da od hrvatske države dobija novčanu pomoć od pedestak evra mesečno, ali novac, kažu, kasni mesecima.
- Oni koji imaju pravo na topli obrok, dobijaju jedan mršav obed radnim danima, a vikendom samo hleb. Ko nema para, gladuje.
Stanari izbegličkog centra su uglavnom stari i bolesni. Zaboravljeni od svih. Njihovi spori koraci jezivo odjekuju akustičnim belim hodnicima, umesto dečje graje.
Ravnodušno slušaju krajiško ojkanje koje odzvanja iz crkvene porte na brdašcetu iznad škole. Po livadama su parkirani automobili s tablicama država, od Srbije do Švajcarske. Njima Krajišnici dolaze jednom godišnje iz egzila, da se vide na „Sijelu Tromeđe“. Niko ne svraća kod zemljaka izbeglica.Starica Mika ne želi da ide na „Sijelo Tromeđe“. Kaže da nema ni novac za ulaznicu, ni razloga za pesmu.
- Jedina mi je želja da me Bog što pre uzme. Molila sam ljude koji nam daju ovo malo hrane od koje živimo, da mi prekrate muke. Oni kažu, ne može, nije ljudski. Pitam ih, zar je ljudski ovako živeti - grca starica.
Vodi nas u svoju sobu, nekadašnji kabinet, gde je sva njena imovina. Smeštena je u nekoliko malih kartonskih kutija.
- Da mi dobre komšije nisu dale tanjir i kašiku, ne bih imala ni iz čega da jedem - kaže Mika Kanazir.
Po hodniku se kao sena vuče njena jedina prijateljica, Milka Mileusnić iz Starog Sela kraj Otočca. Njenu porodicu je „Oluja“ iz Like odnela u Banjaluku.
- Muž mi je ostao tamo, zakopan u tuđoj zemlji. Sa sinom invalidom sam došla ovde. Obećali su da će nam obnoviti miniranu kuću. Ali samo do prve ploče. Nekada je imala dva sprata - uzdiše Milka Mileusnić.  Sin joj je, kaže, otišao na gradilište pre skoro mesec dana. Brine za njega, jer je invalid, slabovid je.
- U ruševini nema ni struje ni vode. Ni hrane. Bojim se za njega. Ne javlja se. A obećao je da će se vratiti po mene. Vratiće se sigurno - uverava više samu sebe, nego nas, starica.
Grupa izbeglica iz Krajine u Krajini sedi na ulazu strmičke škole i ćuti.
- Nemamo šta više da pričamo. Sve je rečeno - procedio je, digao se, okrenuo nam leđa i otišao niz dvorište sredovečni zapušten muškarac. SMRT REŠAVA STATUS
RAT u Hrvatskoj zvanično je okončan pre 18 godina. Uprkos tome u najmlađoj članici EU još 565 osoba, uglavnom Srba, ima status izbeglica i nalazi se u kolektivnim centrima. - Čekaju da pomremo. Tako će naš status biti rešen - kaže starica Mika Kanazir. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Neobična ljubavna priča Kanađanina i Čačanke Da ljubav piše romane dokazao slučaj kanadaskog državljanina Ilije Kangrge i Čačanke Ane Rafailović. Poynanstvo preko agencije za bračno posredovanje  ČAČAK – DA ljubav piše romane još jednom je dokazao slučaj kanadaskog državljanina Ilije Kangrge (31) i Čačanke Ane Rafailović (25). Pre godinu dana ovaj Kanađanin, koji potiče iz Otočca u Hrvatskoj obratio se čačanskoj agenciji za bračno posredovanje „Brak ja iti“, gde je radila Ana kao službenica, odnosno provodadžijka, kako bi mu pomogli da nađe ženu u Srbiji.
Ona ga je putem Internet mreža upoznavala sa nekoliko devojaka, ali njemu se nije svidela nijedna - osim nje. Kada je nedavno došao u Srbiju, ubrzo ju je zaprosio i njih dvoje su svoju ljubav, samo posle 15 dana poznanstva, krunisali – brakom.
Pre godinu dana učlanio sam se u čačansku agenciju, jer sam oduvek želeo da oženim devojku iz Srbije – ispričao nam je Ilija. – Sa Anom sam povremeno komunicirao posredstvoj fejsbuka ili skajpa. Ove godine sam planirao da odem na more, ali da pre tog putovanja svratim u Čačak kako bi mi Ana pokazala još neke kandidatkinje. Međutim, kada sa m je prvi put video uživo ja sam se zaljubio i odjednom sam osetio da je ona žena mog života. Video sam i da ona nije ravnodušna, pa sam odmah prešao na stvar i zaprosio je.Sa osmehom na licu Ana priča da je Iliju trebalo da upozna sa devojkom iz Makedonije, koja je pokazala interesovanje za ovog mladića.
- On je stigao kod nas u agenciju i ja sam mu pokazala devojku. On je samo gledao u mene i tada mi je rekao da više ne želi nijednu da gleda i da je pronašao ženu svog života – mene. Bila sam zbunjena, u čudu. Ali, i meni se Ilija svideo i bilo mi je nekako drago. Odmah se između nas osetila nekakva energija, hemija.., i ja sam predosetila da je to to – kazala nam je Ana.
Odmah posle susreta u kancelariji, nakon nekoliko sati, Ilija je pozvao Anu i vlasnika agencije Slobodana Jakšića na ručak. Tada ju je, na oduševljenje svih, i zaprosio. Predložio je Ani da odu zajedno na more, da se tamo bolje upoznaju i da se nakon povratka, ako se odluče za brak, i venčaju.
Ovo je sudbina, ništa drugo. Ja sam njemu tražila odgovarajuću ženu za brak, a ni slutila nisam da ću to biti ja – kazala nam je Ana. SVADBA
I Ilijini roditelji bili su presrećni kada su čuli da se njihov sin oženio. Ta vest sačekala ih je dok su bili na odmoru na Kubi. Ovde ćemo završiti svu proceduru oko papira koji su potrebni da Ana dođe u Kanadu. Očekujemo da će to brzo proći i nadam se da ćemo uskoro napraviti veliku svadbu u Hamiltonu – ispričao nam je mladoženja. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Izložba o Tesli stiže i u Brisel Postavka o srpskom geniju "Teslin čudesni svet elektriciteta" sa velikim uspehom otvorena u Holu nauke u Njujorku. Stigao poziv da eksponati budu predstavljeni i u sedištu EU  - NAJMANjE 100.000 posetilaca videće do kraja oktobra izložbu "Teslin čudesni svet elektriciteta" u Njujorku. A potom će se postavka preseliti u druge američke gradove, na Kolumbija univerzitet, zatim u Kanadu u jednu od Teslinih hidrocentrala na Nijagarinim vodopadima. Imamo plan da naredne godine gostujemo u Čileu, a upravo smo dobili poziv da izložbu o Nikoli Tesli organizujemo u sedištu EU u Briselu.
Ovim rečima nas je dočekao Vladimir Jelenković, direktor Muzeja Nikola Tesla, koji se upravo vratio iz Njujorka, gde su u Holu nauke, jednom od najprestižnijih muzeja, predstavljeni život, rad i delo Nikole Tesle. Izložba ima 55 eksponata, 12 maketa, uređaja i modela i teška je jednu tonu.
Zadovoljan uspešnom promocijom Nikole Tesle u Njujorku, direktor muzeja nam pokazuje pismo koje je upravo dobio iz Belgije.
- Flamanski zvaničnici i članovi vlade u Belgiji su zainteresovani da se izložba o Nikoli Tesli organizuje u prestižnom naučnom centru Tehnopolis u Antverpenu i u zdanjima Evropske unije u Briselu. Ovu ponudu ćemo najverovatnije prihvatiti - kaže Jelenković.Dok govori odmotava veliki poštanski koverat i iz njega vadi tek objavljenu knjigu "Tesla" američkog profesora Bernarda Karlsona sa Virdžinija univerziteta, koja je predstavljena u Njujorku, Vašingtonu i Filadelfiji. Knjiga je poslata Biblioteci muzeja u Beogradu u ime zahvalnosti za 32 fotografije i dokumenta koji su dobijeni za pisanje ove nove biografije srpskog genija.
- Ova knjiga na novi način govori o dostignućima i značaju Nikole Tesle za svet nauke i svakodnevnog života. Profesor Karlson i prestižni Prinston univerzitet, koji je izdao knjigu, slave Teslu i njegovu tehnološku inventivnost upoređuju sa onom genijalnog Leonarda da Vinčija - kaže Nikola Lončar, predsednik Tesline naučne fondacije iz Filadelfije, koji je knjigu i predstavio.
I Jelenković, i Lončar, kao i dr Ljubo Vujović, predsednik Teslinog memorijalnog društva iz Njujorka, smatraju da je Nikola Tesla danas popularan u javnosti kao vizionar, dok, nažalost, i dalje nije priznat u stručnim krugovima onoliko koliko zaslužuje kao pronalazač i naučnik.
- Tesla je svrstan među 100 najvećih naučnika u SAD, ali nije uvršćen u najveći muzej nauke i tehnike Smitsonin u Vašingtonu i nije ušao u američke školske udžbenike. Naš zadatak je da njegov rad promovišemo i dokažemo da je jedan od deset najvećih umova sveta - kategoričan je Jelenković.  Lepa vest je da je američki Prinston univerzitet, jedan od najprestižnijih u svetu, zatražio od Muzeja Nikola Tesla dozvolu da knjigu "Tesla" objavi u elektronskom izdanju, a potom i na Brajovom pismu. Muzeju, inače, neprestano stižu zahtevi za korišćenje autorskih prava Nikole Tesle, njegovog lika, imena i dela. Veoma često stiže i pitanje šta to još javnost ne zna o srpskom geniju. FILM O TESLINOJ LjUBAVI
- U SVETU se trenutno radi desetak filmova o zagonetnom životu Nikole Tesle. Podjednako su za filmove zainteresovani i Rusi i Amerikanci. Poznata holivudska glumica Natali Pejdž Bentli mi je rekla da planira da snimi film o tajnoj Teslinoj ljubavi prema Ketrin Džonson, ženi njegovog prijatelja i američkog pesnika Roberta Džonsona. U filmu bi Natali Bentli igrala ovu Teslinu simpatiju - otkriva Nikola Lončar iz Filadelfije. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Trstenik: Skočili sa gradskog dimnjaka visokog 102 metra Sportisti iz Srbije, Slovenije i Hrvatske izveli atrakciju na Festivalu ekstremnih sportova u Trsteniku. U „letu“ sa 102 metra visine mimoilazili kuće i stovarišta. Ovacije brojne publike  PETORICA vrhunskih sportista iz Srbije, Slovenije i Hrvatske izveli su ovog vikenda pravu atrakciju na Festivalu ekstremnih sportova u Trsteniku skočivši sa vrha dimnjaka Gradske toplane visokog 102 metra! Ceo poduhvat pripada sportskoj disciplini „bejz džamp“, koja se izvodi uz pomoć padobrana.
Iako je skok trajao svega desetak sekundi, to je bilo sasvim dovoljno za ovacije i aplauze mnogobrojne publike, koja je posetila festival. Branislav Aćimović, Igor Jeremić, Petar Lončar, Uroš Praš i Igor Palijaš ostavili su publiku bez daha.
- Čak tri puta smo pokušavali da skočimo, ali vetrovi nisu bili na našoj strani - kaže za „Novosti“ Beograđanin Petar Lončar (26), naš najpoznatiji akrobatski pilot. - Dimnjak je nizak, tako da praktično imate samo tri sekunde pre nego otvorite kupolu. Teren na zemlji je imao dosta prepreka, jer je trebalo da mimoiđemo kuće, stovarište i da bezbedno sletimo.
Pre nego što se prizemlje na prugu, trebalo im je čitavih 20 minuta da se popnu na vrh dimnjaka.
- I tog dana smo čekali dugo da se steknu uslovi za skok - kaže Uroš Praš (38), najpopularniji slovenački skakač sa zgrada i padobranac. - Bilo je potrebno malo vremena da se smirimo, prodišemo, spremimo. Potom smo odredili redosled po kome ćemo skakati. Pogledali teren, a onda zaboravili sve. Rekli smo 3, 2, 1 i skočili. Kada smo sleteli, otišli smo na zasluženo pivo!  Praš ističe za „Novosti“ da je ovo bila jedinstvena prilika da ovakav skok zajedno izvedu vrhunski „bejzdžamperi“ iz Srbije, Hrvatske i Slovenije. Pored Lončara i Praša, i ostali skakači su priznati sportisti u sveru. Kragujevčanin Branislav Aćimović (39) je prvi Srbin koji je učestvovao na svetskom prvenstvu u „bejz skokovima“, dok je Zagrepčanin Igor Palijaš jedan od najpriznatijih u Hrvatskoj. Poznati padobranac Igor Jeremić (37) iz Beograda snimao je pripreme i sam skok (na slici).
- „Bejz“ je skraćenica za (zgrade, antene, mostovi, litice), tako da „bejz džamp“ upravo znači skok sa ove četiri lokacije - objašnjavaju u Klubu ekstremnih sportova „Adrenalin“, koji je organizovao jedinstveni festival. To je najekstremnija disciplina padobranstva. Visine sa kojih se skaču su male, a minimalna visina za skok iz aviona iznosi 800 metara. „Bejzdžamperi“ skaču i sa nižih visina. Prezadovoljni smo što je na kraju vreme dozvolilo da obradujemo publiku ovim skokom koji smo najavili.
FESTIVAL OKUPIO 150 UČESNIKA
PRVI festival ekstremnih sportova je u subotu i nedelju okupio oko 150 učesnika, koji su predstavili umeća u paraglajdingu, slobodnom penjanju, skakanju s mosta (rop džamp), hodanju po kanapu preko reke i na obali (sleklajn), vožnji rolera, skejta, a završnicu festivala obeležilo je „hodanje“ po Kuli u centru grada.  Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Deca sa KiM na Jadranu zahvaljujući humanim Francuzima [Mališani sa Kosova uživaju na moru zahvaljujući Organizaciji „Solidarnost za Kosovo“ i njenom osnivaču Arnu Gijonu/color]  [color=#000080]GRUPA mališana iz srpskih enklava na Kosovu i Metohiji u ponedeljak je prvi put osetila čari letovanja na Jadranskom moru. Četrdesetoro dečaka i devojčica provešće sedam dana u Čanju zahvaljujući francuskoj organizaciji „Solidarnost za Kosovo“.
Decu koja su dobila priliku da osete čari detinjstva poput svojih vršnjaka iz srećnijih i bogatijih delova Srbije izabrala je Raško-prizrenska eparhija po socijalnim kriterijumima. Za ove mališane odlazak na more do sada je bio samo san.
- Veoma me potrese svakog puta kada čujem od dece da prvi put vide more. Tada sam i tužan, ali istovremeno i radostan, što smo im ipak omogućili tu radost - kaže Arno Gijon, direktor „Solidarnosti za Kosovo“. - To je takođe prilika za njih da prekinu život u izolaciji. Ovde su već upoznali drugu decu, stvorili nova prijateljstva i otkrivaju neki život potpuno drugačiji od onog na koji su navikli.
Pored toga što će kosovski mališani imati priliku da se brčkaju i nauče da plivaju, letovanje će im biti ispunjeno i različitim zabavnim aktivnostima.
„Solidarnost za Kosovo“ po drugi put organizuje letovanje za decu iz srpskih enklava. Prvo putovanje priredili su prošle godine kada su se dečaci i devojčice sa Kosova sunčali i plivali u Herceg Novom.  SOLIDARNI FRANCUZI
ORGANIZACIJA „Solidarnost za Kosovo“ osnovana je 2004. godine i danas u njenom radu učestvuje oko 30 volontera i više od šest hiljada donatora iz čitave Francuske. Samo prošle godine obezbedili su šest konvoja humanitarne pomoći i renoviranje OŠ „Bora Stanković“. Osnivač organizacije Arno Gijon odlikovan je medaljom kralja Stefana Dečanskog, a prošle godine dobio je plaketu „Novosti“ za najplemenitiji podvig godine. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Loza Mehmed-paše Sokolovića u korovu "Novosti" na licu mesta: U Ravancima kod Rudog, mestu rođenja i odrastanja čuvenog Mehmed-paše Sokolovića. Na imanju Nenadića sama živi Milja Kiridžić. Paša podigao crkvu i džamiju. Muslimani obnavljaju - Srbi ne  NA Ravancima, visoravni na kojoj se dodiruju opštine Rudo i Višegrad, na 1389 metara nadmorske visine, više od tri godine potpuna sama, bez struje, kao u srednjem veku, živi starica Milja. Ona je udovica pokojnog Ljube Kiridžića, poslednjeg potomka loze čuvenog vezira Mehmed-paše Sokolovića (1505-1579), mudrog mladića po imenu Bajo Nenadić, koji je za kaluđera učio u Mileševi, a koga je kao petnaestogodišnjaka, odavde u Istanbul odveo janjičar Ješilije Mehmed-beg.
O čiča Ljubomiru - Ljubi "Novosti" su pisale u dva navrata, 2009. godine, za života, i potom u martu 2010. godine, posle smrti i sahrane. Pojedini mediji su Ljubu sahranili pre nekoliko dana i celu priču začinili detaljima o njegovoj bolesti, nemaštini i bedi u kojoj je živeo.
- Gotovo ništa nije tačno. Jeste Ljubo punih 37 godina na posao u Višegradsko šumarstvo išao peške 37 kilometara u jednom pravcu i toliko nazad do Ravanaca. Jeste da nikada nismo ovde dobili struju i da su se zbog toga sve naše komšije, rođaci i prijatelji, davno odselili u Srbiju i Rudo. I Nenadići su se u tursko doba spustili odavde dole ka Limu u Sokoloviće kod Rudog - priča Milja koja istoriju kraja i loze u koju se udala, zna "u prste".Bajo je odveden u Istanbul, a njegov brat Makarije Sokolović je po njegovom "beratu" izdatom 1557. godine, postao prvi srpski patrijarh u obnovljenoj Pećkoj patrijaršiji. Njihov rođak Mustafa Sokolović je 1555. godine osnovao kasabu Rudo sa oko 400 kuća i dve džamije, koje je reka Lim 1896. godine potpuno porušila. Austro-ugarska je zatim napravila projekat i pomogla izgradnju sadašnjeg Rudog, ali na desnoj obali Lima na uzvišenju zaštićenom od svih poplava.
Pored ćuprije na Drini 1571. i česme na Kalemegdanu u Beogradu, Mehmed-paša Sokolović je podigao bar još tri mosta u BiH, među kojima i onaj na Žepi, kao i Vezirov most u Podgorici. U Sokolovićima je podigao džamiju i spomen-česmu, a za majku, koja za razliku od muža Dimitrija nije otišla u Istanbul, već je ostala u Sokolovićima, podigao je omanju crkvu naspram džamije, na imanju porodice Rađen, dobijenog od tadašnjeg turskog age. Džamija je od 1557. godine rušena i obnavljana čak pet puta. Za crkvu se ne zna kada je srušena, ali se zna da nikad nije obnovljena... Zaboravili Srbi da Bajo nije zaboravio poreklo. Ostalo je samo ime - Crkvina.
- I ovdašnjim popovima i ljudima iz vlasti predlagao sam da na ovom mom imanju obnovimo crkvu. Imanje se nalazi potpuno okruženo srpskim življem, ali je sve ostalo na - sleganju ramenima. Čudan smo mi soj. Naše komšije su pet puta obnavljale džamiju, a mi crkvu majci Mehmed-paše Sokolovića ne obnovismo nikad - kaže Slobodan Rađen, koji ima kuću i veliko imanje u zaseoku Stanići. Stanići su se kao i Nenadići saselili sa Ravanaca, a svi zajedno čine selo Sokolovići. Rađen ima i kuću na širem prostoru Crkvina, ali i u Priboju gde je stekao penziju.  Opusteli su odavno Ravanci, ali i Sokolovići podno njih.
- U centru Sokolovića sada stalno živimo ja i moja supruga i bračni par Softić. Vikendom preko leta tu su i porodice Zajko i Zuko. Srbi Stanići su tamo preko potoka - Sokolovačke reke. Lepo se slažemo. Za ovu, petu obnovu džamije, ja sam najveći donator, kao bivši biznismen iz Italije. Trojica Srba sa Paštan brda, pet sela udaljenog od Sokolovića, dobrovoljno su pomagali gradnju džamije. To je sva pomoć koju imamo kao povratnici. Od nas ruke digle stranke i ministarstva za izbegla i raseljena lica, kako ovi iz Sarajeva tako i oni iz Banjaluke - kaže Enver Šero iz Sokolovića.
Da nije samo tursko doba ostavilo ovde duboke tragove istina, zarasle u korov, govori i priča iz perioda neposredno posle Drugog svetksog rata. Miljina devojačka kuća je devet kilometara od sadašnje, blizu "Draževine", mesta gde je UDBA odigrala poslednji čin hvatanja đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića.
- Lažni četnici, a sada kažu i "lažni" Kalabić, prethodno su boravili i u našoj i u komšijskim kućama na Ravancima i odatle krenuli ka Dobrunskoj reci, navodno ka Srbiji. Na koji kilometar odavde Krcunovi i Rankovićevi udbaši, 13. marta 1946. godine likvidirali su Čičine pratioce, majora Dragišu Vasiljevića iz Višegrda, Trebinjca Blagoja Kovača i Nikolu Majstorovića rodom iz Bosanskog Grahova - priča Milja događaje kojima je sama bila svedok.
- Da sreća ljudima pada sa neba, ja bih je ovde prva uhvatila, ali eto, zdravlje me još dobro služi. Probali smo u mladim danima Ljubo i ja da živimo u Banatu, ali smo bili brži otud, nego odvud, ubeđeni da su Ravanci "raj na zemlji".
 Mesto na kome je bila crkva koju je majci podigao Mehmed-paša
U taj raj, međutim, malo ko svraća, jer da bi se došlo do Milje iz Rudog preko brda i jaruga, treba oko četiri sata hoda. Gotovo toliko strminom i u povratku. Kad dođe sneg, reče nam da će do proleća prezimiti u Rudom kod dece, a sa prvim visibabama, ponovo na Ravance. HVATANjE DRAŽE MIHAILOVIĆA
DRAŽA je sa svojim štabom posle Ravne gore na Ravancima boravio nekoliko meseci u društvu Savezne vojne misije iz Engleske. Društvo su vam ovde 1943. pravili general Armstrong, pukovnik Sajc, major Džek Arči i kapetan Mesfild. - E, tada smo ovde imali svega u izobilju. Iz aviona su stizali paketi namirnica, a iz "haber-kutije" (radio-stanice) o svemu smo obaveštavani. Ljubo je u to vreme često brijao Čiču. Posle rata su dolazili da traže Dražine dukate kojim je navodno plaćao brijanje. E, zbog tih mangupa ovde nikad nije dovedena struja. Za kaznu su nam uveli mrak. Ništa bolji nisu ni ovi koji su srušili komuniste. Vladaju više od dvadeset godina i nikako da shvate da su Ravanci, značajno istorijsko mesto. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
Maša
|
|
Administrator
Pridružio se: 24 Feb 2013, 22:43
Postovi: 6617
|
Titov sapun istopila kriza Sa bankrotom zrenjaninskog „Luksola“, otišao i čuveni proizvod prepoznatljivog imena „Maršal“. Proizvođač računao na jugonostalgičare. Cena bila 500 dinara  TITOV sapun nije našao kupce, a njegov proizvođač „Luksol“ iz Zrenjanina, koji je verovao da će sa legendarnim „vrhovnim komandantom“ izvojevati pobedu na bojištu zvanom tržište, neslavno je završio u bankrotu.
U čuvenoj fabrici, gde je 2011. generalno prekinuta proizvodnja nakon 127 godina duge tradicije, nikada se nisu ozbiljno pozabavili neuspehom projekta nazvanog „maršal“. Nisu imali ni vremena. Naime, posle spektakularnog eksperimenta sa obnovom proizvodnje Titovog sapuna, završili su u stečaju.
Marketinški je, inače, sve bilo dobro zamišljeno. Skinut je veo sa pola veka brižljivo čuvane tajne izrade specijalnog sapuna za Josipa Broza Tita. Na maršalov rođendan (25. maja 2009) sapun je promovisan i probno je proizvedeno prvih 600 komada. Pokazalo se da su bili i poslednji.
Najviše se računalo na jugonostalgičare i kupce koji u ličnoj higijeni drže do ekskluzive i kvaliteta. Novi-stari „maršal“, nazvan tako u reklamne svrhe, sadržao je sve to (u maloprodaji cena sapuna bila je preko 500 dinara). Ali ipak nije našao put do potrošača. Negde je, očito, omanulo i veliki trud entuzijasta iz „Luksola“ je propao.Za proizvodnju ovog artikla, po recepturi koju su fabrički stručnjaci takođe brižljivo čuvali, obnovljene su stare mašine. Svojevremeno su u pogonu za maršalov sapun u „Luksolu“ radnici posebno birani i proveravani. To su bili savesni i odgovorni ljudi, a priča se da je u njihovom izboru učestvovala i kontraobaveštajna služba. Uprkos takvom pristupu, kvalitet sapuna redovno je proveravan, da se u njemu ne nađe nešto što bi moglo da ugrozi zdravlje Tita i njegovih gostiju.
Analize su rađene u fabričkoj laboratoriji, a i Maršalat je organizovao dodatne provere. Po mesečno trebovanje sapuna za Dedinje, Brione, Karađođevo, Bugojno, Kranj i druga Titova boravišta, dolazilo je specijalno vozilo, u pratnji oficira koji je kontrolisao utovar i sve pedatno evidentirao. U „Luksolu“ su bili ponosni i posredno dobijali priznanje da su bolji od konkurencije poput „Saponije“, „Merime“, „Zlatoroga“.
Nakon stečaja 2011, zrenjaninski hemičari završili su godinu dana kasnije u bankrotu, pošto nije bilo zainteresovanih za reorganizaciju proizvodnje. Već godinu dana bezuspešno se prodaje sva imovina „Luksola“, procenjena na 343 miliona dinara, a da bi se namirila potraživanja poverilaca u iznosu od 326 miliona.
Novosadski „Luks hem“ trenutno je zakupac pogona u Zrenjaninu, gde organizuje proizvodnju svojih preparata. Stečajni upravnik Milan Nićetin sprema se da oglasi treću licitaciju „Luksola“. Za „Novosti“ kaže da prilikom preuzimanja fabrike u magacinu nije zatekao nijedan komad sapuna „maršal“. Sudbina opreme i recepture nije mu poznata.
RECEPTURA
RECEPTURU sapuna (u svesci) sačuvao je nekadašnji tehnolog u „Luksolu“,danas penzioner Laslo Hanak, jedan od malobrojnih od kojih ona nije bila sakrivena. Zahvaljujući njemu, tržištu je 2009. ponuđen isti sapun kojim se kupao Tito - od domaćih prirodnih ulja, kleke, meda i drugih mirisnih komponenti. Novosti
_________________
Mnogo je ljudi. redak je čovek..
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 14 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
