Odrasli su mi savetovali da se ostavim crtanja zmijskog cara spolja ili iznutra i da se pozabavim geografijom, istorijom, računom i gramatikom. I tako sam u šestoj godini napustio sjajnu slikarsku budućnost. Bio sam obeshrabren neuspehom svog crteža broj l i svog crteža broj 2. Odrasle osobe nikad ništa ne shvataju same, a decu zamara da im stalno daju objašnjenja.

Morao sam, dakle, da izaberem neki drugi poziv i naučio sam da upravljam avionom. Leteo sam svuda pomalo. A geografija mi je, to je tačno, mnogo koristila. Umeo sam da na prvi pogled razlikujem Kinu od Arizone. A to je vrlo korisno ako čovek zaluta noću.

Tako sam, tokom života, često dolazio u dodir sa mnoštvom ozbiljnih ljudi. Dugo sam živeo medju odraslima. Video sam ih sasvim izbliza. To nije mnogo popravilo moje mišljenje o njima.

Kada bih sreo nekog od njih ko bi mi izgledao malo bistriji, iskušavao sam ga svojim crtežom broj l, koji sam stalno čuvao. Želeo sam da saznam da li on zaista shvata. Ali on bi mi uvek odgovarao:«To je šešir«. Tada mu ne bih pričao ni o zmijskom caru, ni o prašumi, ni o zvezdama. Spustio bih se do njega. Govorio bih mu o bridžu, o golfu, o politici i o mašinama. I odrasla osoba bila bi veoma zadovoljna što se upoznala sa tako razboritim čovekom.

Mali Princ.