Šaptaču........nešto bih ti šapnula...dugo te nisam tako zvala...ni u mislima...
Nametnulo se sada tvoje ime pa te u svojim
tihim monolozima tako oslovljavam kao i dok vodimo nijeme razgovore o kojima ti ništa i ne znaš...
Danas, odnekud..iznenada,
šapnulo pa zazvonilo.. ...
Izmamilo mi osmijeh...vratilo sjećanja u fragmentima, pohranjena brižno u ladicama srca što se otključavaju
ključićima topline i nježnosti, a mirišu tajnom- mojom i tvojom...
Ja ne znam kako izgledaju sve crte tvojega lica, ne znam boju
tvojega glasa, ni pogled tvojih očiju kad si sretan... ljut...
Ne poznajem nježnost tvojih ruku, ali znam....
Znam da me čekaš negdje...
u nekom trenutku pred nama ...i znam da ćemo se uskoro sresti... na nekom mostu...u proljeće....i znam... ..
sve će biti modro,
zanosno, neponovljivo....
Znam da će se ruke pronaći same, na tren, korak uskladiti u hodu...
Vjerovao ti meni ili ne , ja mogu dozvati
miris toga dana, mogu naslikati sve nijanse te modrine i srebro nestrpljivosti... mogu ... ..
.mogu oćutjeti na obrazima rastaljenu
vrelinu iščekivanja.... tvojih poljubaca.....