Раскршће • Srbija Forum

ЗАУВЕК И ДАН ВИШЕ

Позоришни јеловник

Јасмини

Садржај:

Уводник Милорада Павића

ПРЕДЈЕЛА
Поховани лептири, сос тартар
Јаје на хазарски начин?
Риба у соли јеленског рога

ГЛАВНО ЈЕЛО
Петкутин и Калина

ПОСЛАСТИЦЕ
Ушећерено цвеће
Горка кафа
Јабука

Уводник Милорада Павића

Andre Clavel је у швајцарском листу Journal de Geneve упоредио Хазарски речник са "крчмом у којој сваки гост саставља јеловник према сопственом укусу". Духовита опаска која се може применити и на оно што сада радим. После три романа објављена у протеклој деценији зажелео сам да се окренем позоришту. Драматизацијом и дописивањем у позоришном кључу неких сцена из моје прозе хоћу гледаоцима, редитељима и позоришним кућама да омогућим већу независност од писца и веће учешће у стварању позоришног текста.

Драма која је тако настала могла би се заиста упоредити са јеловником у гостионици. Као што се јеловници обично састоје од неколико предјела, једног, или више главних јела и од избора посластица на крају, па гост сам по свом укусу компонује вечеру, тако се и у драми Заувек и дан више нуди нешто као "позоришни јеловник".

У складу с таквим намерама писца предлаже се јеловничка структура позоришног комада: 3+1+3 (три узајамно заменљива "предјела", једно "главно јело" и три узајамно заменљиве "посластице" на крају). Гледалац, редитељ или управник позоришта могу, дакле, да изаберу било који од три уводна дела драме за почетак и било који од три завршетка представе. Али, никако не би требало да узму више "предјела" или више "посластица" уз исту вечеру.

Тако ће ова позоришна љубавна прича о Петкутину и Калини у једном театру имати једног редитеља и happy end, у другом позоришту та иста прича у режији неког другог редитеља завршаваће се трагично, а у трећем на неки трећи начин и у некој трећој режији и глумачкој подели.

Ако се све могућности узму у обзир, може се од љубавне приче о Петкутину и Калини начинити девет различитих комбинација и гледаоци могу да виде девет представа које се текстуално и режијски разликују једна од друге. Наравно да је ма која од тих девет верзија неопходни минимум који гледалац добија, боље рећи потпуна класична драма на какву смо навикли. Разлика је овде у томе, што се од минимума може ићи и даље. Уколико више верзија види, гледалац ће стицати све ширу представу о љубавној причи Петкутина и Калине и о њеним могућим исходима, јер уводни делови су у међусобној вези, као што су узајамно повезана и сва три краја драме Заувек и дан више.

Да закључимо. Гледалац може да бира крај представе какав жели, редитељ може да одабере тип драмског дела који му највише лежи, а позориште може да се, најзад, удружи са другим позориштима у заједничком пројекту. Постоје и друге могућности, као што су узајамна гостовања ако се различите верзије играју у разним градовима, или, у крајњем случају, једно позориште може да узме, рецимо, три редитеља да из вечери у вече нуде сваки своју верзију текста и представе о Петкутину и Калини. Најзад, постоји занимљива могућност да се од комада Заувек и дан више начини "Фестивал једне драме" на којем би девет позоришта приказало, у девет различитих режија и свако са својом групом глумаца, свих девет верзија текста.

Као код свих вечера одмор и овде долази пре слаткиша.

ПРЕДЈЕЛА

Поховани лептири, сос тартар

Лица:

Прва сестра (млада, лепа девојка)
Друга сестра (млада, лепа девојка)
Младић
Гости

(Забава у приватном стану. Много света чаврља и пије стојећи, или седи. Један младић стоји усамљен. Домаћица прилази и видећи га самог, одведе га и посади на један огроман тросед, где се већ налазе две лепе младе девојке, Прва и Друга сестра. Једна од њих га најпре нетремице посматра. Дешава се данас.)

I СЕСТРА: Да ти испричам једну згоду?

МЛАДИЋ: Не браним. Каримно ухо свашта дочува.

I СЕСТРА: Било је тако давно да више није истина, а десило се у позоришту.

МЛАДИЋ: У позоришту. Брзо дошло скорије измакло се! Кажуј.

I СЕСТРА: Сестра и ја решимо једном да одемо у позориште. Многи памте обичај да се по лепом времену изађе између чинова на трг и прошета, онако, без капута. Вратари су тада пуштали да се са одсечком карте поново уђе.

МЛАДИЋ: Да, сећам се. Ни плаће, ни враће.

I СЕСТРА: Те вечери нас две имале смо три карте. За нас и неког далеког рођака којег нам је мати натурила, мада га дотле ваљда никада нисмо ни виделе.

МЛАДИЋ: (Са досадом.) Мати ко мати.

I СЕСТРА: Тај рођак, међутим није се појавио.

МЛАДИЋ: Ко зна на који му ветар ради памет.

I СЕСТРА: Тако ми решимо да уступимо трећу карту. Приметисмо једног младића како у оној гужви пред улазом пије пиво из конзерве. Понудисмо му карту више — фотеље други ред — рече му сестра. Он помисли да хоћемо да му наплатимо, учини му се скупо и одвали: "Нека, могу ја да свршим и стојећи!"

МЛАДИЋ: Бараба ко бараба. А ти не била бити свакој чворузи длето!

I СЕСТРА: Ја га убедих да улазницу дајемо бесплатно, он понесе конзерву и уђосмо све троје. Кад смо после првог чина изашле да се прошетамо пред позоришном зградом, он извади конзерву и настави да пије пиво. Али, на почетку другог чина, није се појавио.

МЛАДИЋ: Зар? Турма му у нос за то и склизав утреник!

I СЕСТРА: Поред нас сада је села нека бакица с пунђом пуном препеличијих јаја. Момак је начинио добар пазар. Добио је улазницу, одгледао први чин не давши ни динара, потом продао бакици две неискоришћене карте и одмаглио на пиво с новцем у џепу.

МЛАДИЋ: Невероватно! Но види Бог свачију опачину кроз облачину!

I СЕСТРА: Тако смо и ми мислиле, али нисмо добро мислиле. После другог, на трећем чину поред нас седе нека девојчица крезава и увезане руке...

МЛАДИЋ: Послену волу да му не буду празне јасле! Онај продао и трећи чин!

I СЕСТРА: Дабоме. При одласку виделе смо га како лоче нову конзерву купљену од наше карте. И још му је претекло.

МЛАДИЋ: Рђа му се у кући над главом распасала... Лепа причица, хвала ти сестро, што си ми је каживала!

I СЕСТРА: Хвала теби што се прича десила.

МЛАДИЋ: Не разумем. Пролази кроз мене ко вода кроз бадањ.

I СЕСТРА: Зар ниси препознао причу?

МЛАДИЋ: Сећање ми расте брзо ко уши у ђачкој клупи, но нисам ти препознао причу.

I СЕСТРА: Тај што је продао карту био си ти.

МЛАДИЋ: Ја? Да не месиш врагу брашно, а Богу трице? Да ниси побркала?

I СЕСТРА: Ако сам побркала ја, није моја сестра, која ти је дала карту.

МЛАДИЋ: А где ти је сад сестра?

I СЕСТРА: Овде. Седи с твоје друге стране ко онда у позоришту.

МЛАДИЋ: (Окреће се на другу страну, одмери II сестру и збуњено.) Еј, вала, дуго вам Мезево и широко поље. Кад год сам на кога год рђав утисак остављао, сестро, тога више не могу после препознати, ма с коња на самар седао. А ствар заборавим, веруј ми, брзином којом се капа краде. Ево, ја бих се заклео да госпођицу никада нисам очима гледао. Ка слепац без очију и у подне.

II СЕСТРА: Видео си ме ти, голубе мој, још како си ме видео! И то давно. Имала сам тада седам година и носила сам лутку.

МЛАДИЋ: У зло доби вишега се зла ваља бојати. И шта је тада било?

II СЕСТРА: Питао си ме голубе мој, је ли тешко родити дете у седмој години!

МЛАДИЋ: (Почиње да околиши.) Их, их, млад делија, а стар просјак! Човек ти је, сестро, ко главица црног лука. Скидаш љуску по љуску и очекујеш Бог зна шта, а кад дођеш до краја, на дну — ништа. Ама баш ништа!

II СЕСТРА: Ништа? Велиш ништа? Лук и вода. А сузе? Сузе си заборавио мој господине!

МЛАДИЋ: Е, сад шмркни мало и чемерике, мој Станоје!... А онај рођак, или шта вам је био, што му памет ради на ветар, зашто се није појавио у театру?

II СЕСТРА: Појавио се, још како се појавио.

МЛАДИЋ: Ма немој! И шта је, богати, шњиме било?

I СЕСТРА: Како шта је било? Па и то си наравно, био ти. Само, ми то нисмо могле знати. (Младић збуњено ћути.). Нешто си замукао? Не умеш ни да зинеш. Опсуј бар нешто.

МЛАДИЋ: Јебем ти матер!

I СЕСТРА: Што да ју не би? Шта јој фали?

II СЕСТРА: Ти, голубе мој, не волиш позориште?

МЛАДИЋ: Не волим. Зашто би га волео? Човечији језик је попузљив и на квар хватљив. Не верујем ни реч што с дасака казују. Знаш ли ти, сестро, шта је позориште? Позориште је прва комуна у свет настала. Фаланга, добро свезана мафија, једно оставили, а друго не достигли. Човек инокосан и самац ко ја, клин у тесту, човек који не спада међу комунаре, нема шта да у позоришту иште. Уз то, стално се очекују од мене виши домети и напори, или да се заљубим у неку упишуљу из трагедије. Да море у бунар прецрпљујем. Зашто се она не заљуби у мене? Шта ми фали? Дакле, не волим театар. Али волим да једем. И највише волим јела с лепим насловима. Јеловник са врпцом од свиле, златом везен ко "Горски вијенац" или "Ромео с Јулијом". А унутра читаш саме дивоте: "Поховани лептири, сос тартар" или "Пита од дивљих пужева"... Е, када би мого да бирам у позоришту ко у кафани из јеловника, то би било нешто за мене. Јер, свакоме сав труд му кроз грло пропада! Замисли позоришну вечеру, а ти наредиш из јеловника неколико разних предјела, то јест почетака представе! Замисли у театру ко у кафани неко лепо седне и "… la carte" наручи колач, неко опет воће, а неко, богами, сирац. Замисли јеловник као трагедију, или трагедију као јеловник! С чаробном формулом јеловника: 3+1+3! Нит му ваља боља капа ни лепша аљина! "Ушећерено цвеће"! Је л' би волела да пробаш? Не знаш шта је, али чим окусиш, а време у теби почне да се отапа... Одеш да видиш неку лепу љубавну причу, кад тамо у једном позоришту она има срећно опраштање од публике, штоно веле happy end! Дакле, о злу мудри, а о добру луди... У другом театру нуде ти ту исту љубавну причу, али се свршава до зла бога тужно за нас и за њих. А по смрти покајања нејма! У трећем позоришту опет, служе ти уз тај љубавни обед неко треће предјело и неку трећу посластицу, јер сит гладну не верује. (Одједном проговори на савршеном енглеском језику.) You can trust me. I know everything concerning Elisabethan theater, Ingmar Bergman and Peter Brook's productions!
На живот, срећу и добро здравље! Пријатна вечера!

Јаје на хазарски начин?

Лица:

Мокадаса ал Сафер учитељ у једном хазарском светилишту у VIII веку
Ученица у светилишту (спрема се за искушеницу)
Ученик у светилишту (спрема се за искушеника)
Ученици у светилишту

Догађа се у предворју једног хазарског светилишта у VIII веку. На средини предворја блиста плаво-златни хазарски ћуп.

УЧЕНИЦА: (По предворју је вија Ученик. Иза једног стуба она се сакрије. Он је тражи, а она одједном проговори и препадне га. Скоро су деца обоје и све делује као дечија игра.) Ако спаваш са мном платићеш двадесет стотина
ако не спаваш, платићеш двапут толико.
Није нам дато да бирамо хоћемо ли косу,
или траву на глави, хоћемо ли сузе или кишу.
Ако спаваш са мном, платићеш двадесет стотина,
Ако не спаваш, платићеш двапут толико.

УЧЕНИК: Платићу двадесет стотина!

УЧЕНИЦА: Нећеш. Оно је само у песми.

УЧЕНИК: А шта није у песми?

УЧЕНИЦА: Ја ћу постављати питања, а ти ћеш одговарати. Ако одговориш добићеш, ако не одговориш изгубићеш нешто лепо.

УЧЕНИК: Шта то?

УЧЕНИЦА: Одговарај, па ћеш сазнати.

УЧЕНИК: Питај!

УЧЕНИЦА: Зашто смо овде?

УЧЕНИК: Где? На позорници?

УЧЕНИЦА: Не, него откуд људи овде, на Земљи и у времену? Велиш да сањаш густе снове. Одговори!

УЧЕНИК: Не знам. То је питање за учитеља, а не за ученика.

УЧЕНИЦА: И мени изгледа. Не знаш, дакле, зашто смо овде? А шта знаш?

УЧЕНИК: Чуо сам страшну ствар.

УЧЕНИЦА: Какву ствар?

УЧЕНИК: Знаш ли како се наш учитељ моли?

УЧЕНИЦА: Како?

УЧЕНИК: До сада је оплодио неколико хиљада девица, овде и у другим светилиштима.

УЧЕНИЦА: Ја сам мислила да си дознао нешто ново. И мене је оплодио.

УЧЕНИК: (Збуњен ћути.) Ах, да, дознао сам још нешто. Учитељ је набавио нови ћуп.

УЧЕНИЦА: Сјајно! Како си сазнао?

УЧЕНИК: (Постиђен, јер ћуп му је испред носа.) Значи, неко од ученика добиће поклон од учитеља. Ко ли ће тај срећник бити? Сигурно најбољи?

УЧЕНИЦА: Ко зна ко је најбољи?

УЧЕНИК: Ја сигурно нисам.

УЧЕНИЦА: Да се кладимо да ће га дати теби!

УЧЕНИК: Зашто! Свима је јасно да ја нисам најбољи!

УЧЕНИЦА: Баш зато. Добри брзо пролазе. А најгори најдуже остају док не изуче. С тобом ће учитељ морати да поједе шаку соли. (Мокадаса улази с групом ученика и ученица из светилишта.).

МОКАДАСА: (Седне окружен ученицима под трем исликан као небо звездама.) Данас ћемо рећи нешто о мољцу. Видиш ли га? (Обраћа се Ученику.) Кукац је дубоко горе под зидом. И приметан је само зато што се креће. Могло би се одавде помислити да је птица дубоко у небу, кад би се таваница схватила као небо.

УЧЕНИК: Мољац тај зид вероватно тако и схвата и једино ми знамо да није у праву. А он не зна ни то да ми то знамо. Не зна ни да постојимо. Зна само да постоје наше хаљине којима се храни.

МОКАДАСА: Тако је некако. Али да пређемо на ствар. Можеш ли да му кажеш, том мољцу тамо, нешто, било шта, али тако да те он схвати и да си ти сигуран да те је он схватио?

УЧЕНИК: Не знам да ли могу. А ти, учитељу?

МОКАДАСА: Могу. Може то свако. (Устаје и пљеснувши длановима убија мољца и покаже га на длану смрвљеног.) Мислиш ли да није разумео шта сам му рекао?

УЧЕНИК: Тако можеш и свећи, гасећи је између два прста, да покажеш да постојиш.

МОКАДАСА: Наравно, ако је свећа у стању да умре... Али, замисли сада да постоји неко ко зна, док ми ово знамо о мољцу, то исто о нама. Неко ко наше небо има као таваницу. Неко ко није у стању да нам се приближи и да нам да до знања да постоји, сем на један једини начин, убијајући нас. Неко, чијим се ми оделом хранимо, неко ко нашу смрт носи у свом телу као језик, као средство општења са нама. Убијајући нас, тај Непознати нас обавештава о себи. Кад год неко умре то значи да је неко непознат нешто важно хтео да нам каже. Свака смрт је у ствари реч. А све наше смрти су једно велико непрочитано писмо... Али да се вратимо оној свећи коју си поменуо. (Сви одједном откривају лончиће које носе и у њима блесну упаљене свеће. Учитељ свечано поклања хазарски ћуп Ученику. Ученик са уживањем разгледа ћуп.)

УЧЕНИК: Сад имам где да држим своје ствари! (Као мађионичар из торбе вади и показује свима једну по једну ствар и потом је спушта у ћуп.) Јаје! Знак поништеног дана!... Звоно, позив на промену душе... Црвени огртач — знак смрти!... Златно овчије руно, знак путовања до звезда... Две капе, плава и жута, знак тела без душе...

МОКАДАСА: Лепо, сад извади своје ствари из ћупа. (Ученик изврће ћуп, али из њега ништа не испада. Тражи руком, али не налази ништа.)

УЧЕНИК: Све ми је појео! Учитељу, објасни шта значи такав ћуп?

МОКАДАСА: Слушајте пажљиво! (Узима камен и баца у ћуп, па броји до 20. Чује се пљусак као да је камен пао у воду.) Могао бих ти објаснити шта значи твој ћуп, али размисли да ли ти се то исплати.

УЧЕНИЦА: Како то мислиш учитељу? Зар знање може да шкоди?

МОКАДАСА: Наравно. Тешко је, на пример, поднети када три ствари дознаш одједном.

УЧЕНИЦА: Како одједном три ствари?

МОКАДАСА: Имаш љубавника и откријеш да те вара. То је научити једну ствар. Имаш љубавника и откријеш да те вара са твојом сестром, то је научити две ствари одједном. Имаш љубавника и откријеш да те вара с твојим братом, то је научити три ствари одједном.

УЧЕНИК: А шта је с мојим ћупом?

МОКАДАСА: Чим ти кажем шта је твој ћуп, неминовно ће вредети мање но сад. Јер чим кажем шта је, он више неће бити све остало, што није, а што сада јесте.

УЧЕНИК: Тако је.

МОКАДАСА: Дакле, слажеш се? (Узме штап и разбије ћуп у парампарчад. У том истом часу из ћупа севне црвен пламен. Из ћупа не испадне ништа од Ученикових ствари.)

УЧЕНИК: Учитељу, зашто начини штету?

МОКАДАСА: Штета би била да сам ти рекао чему служи, па га разбио. Овако, пошто не знаш његову намену, штете нема, јер ће ти служити и даље као да није разбијен.

(Сви одлазе сем Ученика и Ученице. Они остају крај разбијеног ћупа. Ученик је снужден и замишљен.)

УЧЕНИЦА: Чему ли је служио и да ли томе служи још увек?...

УЧЕНИК: Кажи ми бар шта сам изгубио кад нисам знао одговор на твоје питање "Зашто смо овде?"

УЧЕНИЦА: Изгубио си ово. (Показује му златасти кључ.)

УЧЕНИК: Шта је то?

УЧЕНИЦА: Кључ од моје ложнице. (Одједном завитла кључ преко ограде у врт.). Ходи, душо, није закључано.

Риба у соли јеленског рога

Лица:

Софија — господарица
Душа — млада, лепа девојка, гошћа Софијина
Тело — Петкутин у пуној лепоти, гост Софијин

(Софијин дворац негде ван Земље. Постављен сто блиста. Кроз двокрилна врата види се на десној страни позорнице воћњак пун јабука. Гледаоцу треба одмах да буде јасно да је Тело Петкутин, главна личност позоришног комада, али Душу не сме играти иста глумица која игра Калину.

Улазе у Софијину трпезарију Душа и Тело, Софија их дочекује.)

ДУША: Премудрост сазда себи дом! Леп дом, госпођо Софија!

СОФИЈА: Да вас упознам, Драга Душо, ово је ваше Тело! Име му је Петкутин. (Обраћа се Петкутину.) Драги господичићу, ово је ваша Душа. Можете се слагати или свађати, како год хоћете. Али, упамтите, нико није свих седам дана у недељи ни мудар ни леп... Седите и осећајте се као код куће.

(Седају за трпезу.)

ТЕЛО: Пријатно.

ДУША: (Насмеје се.) Шта ово једемо?

СОФИЈА: Драго ми је да сте питали. То је комплимент мом кувару. Ова чорба је кувана у суду од иловаче начињеном у облику тамбуре, тако да је чорба љуљана над огњем, а талог није могао да се скупи на једном месту.

ТЕЛО: Зато је тако укусна.

СОФИЈА: (Почиње унапред смишљену игру: уместо да разговара чита натписе са држаља својег прибора за јело или са дна тањира.) "Ах, добри мој анђеле, зар си ме сасвим напустио?"

ТЕЛО: (Збуњен је, није схватио игру. Тако и Душа, па зато постаје љубоморна.) Какав је ово сос?

СОФИЈА: Овај умак служим врео и готово сасвим сув. Зачињен је сољу јеленског рога... Али морам вам скренути пажњу још на једну ствар. За овим столом чим се окуси со јеленског рога разговор се мора водити на особит и унапред одређен начин. Ако одгонетнете како се за мојим столом разговара, кајаћете се. Ако не погодите, опет ћете се кајати. Дакле, покушајте!

ДУША: (Љубоморна је, хоће да се наметне у разговору, Петкутиново Тело допало јој се и у Софији види супарницу. Обраћа се Телу.) Не можеш никако да ме се сетиш? Зар ме ниси волео?

ТЕЛО: Да. Али, не могу да те се сетим.

ДУША: Ја сам твоја мајка, али у 15. години, пет година пре твога рођења.

СОФИЈА: Млада дама се не шали. Душа је увек мати свога тела. И као све матере, она је у ствари љубоморна на вас, мој дечаче!

ТЕЛО: Добро, то је о мојој души. Али, шта је са мојим оцем? Кад год увече удахнем мало мрака за десетак секунди ја се претварам у свог оца. Хоћу да знам ко сам током тих десетак секунди сваке вечери. Хоћу да знам ко ће ми бити отац.

СОФИЈА: Хоћете да знате ко је сада на реду да вам буде отац, дете моје? Е, па да вам најпре кажем ко вам неће бити отац. Официрчина што пиша с коња у покрету, идеал толиких жена на Земљи, неће вам бити отац. Али, камо лепе среће да хоће. Тај који ће вас направити овога пута, видећете, има лепу косу, али цела прича о њему заједно с његовим грешкама може да стане у пуцањ бича. Биће хром, зваће се Аврам, превалиће хиљаде врста на камили и беломе коњу, путоваће годинама да би стигао до једне своје велике грешке. Али, не бојте се, нисте ви та животна грешка свог будућег оца. Неће се он око вас толико трудити. Ви сте само успутна станица на његовом путу до те грешке... (Чита са кашике.) "Зато вам саветујем да ради утехе дођете и преноћите у мојој соби".

ТЕЛО: (Схватио је игру, окреће своју виљушку и брзо са њене дршке прочита реплику.) "Шта, зар на Велики четвртак?" (Софија и Тело прасну у смех, Душа ништа не схвата и ћути разгневљена.).

СОФИЈА: Млади господичић је одгонетнуо загонетку како се разговара за мојим столом. И као што рекох, кајаће се! А шта је с вама, млада дамо?

ТЕЛО: (Чита са кашике тобоже прекорно Души следећу реплику.) "Зар ћете ме препустити мојој судбини пре но што падне бели мрак?"

ДУША: (Телу, гневно.) Кад год поразговарам с тобом, дете моје, осетим после потребу да се добро умијем... Изврсна риба, госпођо.

СОФИЈА: Распечаћена боца црњака ушивена је у ову рибу и испарила је у месо на ватри... А ви, Душо моја, нисте одгонетнули загонетку. Кајаћете се, као што рекосмо. На, прочитај! (пружа јој свој нож.)

ДУША: (Зачуђена чита реплику урезану на ножу.) "Мислим, љубави, да је то био подмукао и лош поступак!"

ТЕЛО: (Као у одговор чита са сечива свог ножа за рибу.) "Чекао сам вас, јер сам знао да ваши обзири неће дуго трајати, а ваша грижа савести још мање!" (Све троје прасне у смех.)

СОФИЈА: (Устаје од стола.) Код мене се не разговара, читају се натписи са виљушака, ножева и кашика, или са дна тањира. Сада обоје можете ићи и обоје ћете се покајати што сте овде били. За вас је да чувате јабуке, а не да једете за мојом трпезом. Напоље из моје куће! Тебе, душо терам, јер ниси одгонетнула загонетку. А тебе, лепотане, јер си погодио моју тајну. (Обоје одлазе збуњени. Затамњење. Рађа се зора, они седе у воћњаку скоро наги.)

ТЕЛО: Сред смрти и живота, међу паклом и рајем стојимо.

ДУША: Већ други дан чувамо овај воћњак, а нисмо ништа окусили. Можеш ли да ми набереш јабука?

ТЕЛО: Зар не опажаш ништа у мојим очима? Ја сам потпуно слеп и не могу отићи по јабуке. То је оно кајање о којем је говорила госпођа Софија.

ДУША: Сада знам. Знам зашто нас је госпођа Софија унајмила да јој чувамо јабуке.

ТЕЛО: Зар не можеш да одеш да их набереш?

ДУША: Кад год поразговарам с тобом, дете моје, осетим после потребу да се добро умијем. А зар ти мислиш да сам зато што волим дошла да с тобом чувам јабуке? И ја сам под кајањем. Као што ти не можеш да гледаш, ја не могу да ходам. Тако је с душом и телом.

ТЕЛО: "Ах, добри мој анђеле, зар си ме сасвим напустио?"... Знаш шта? гладан сам ко риба. Појаши ме и гледај за обоје, а ја ћу ходати за обоје. И бери!

(Душа узјаше тело, бере јабуке и даје помало Петкутину који халапљиво једе. Наилази Софија.)

СОФИЈА: "Чекала сам вас, јер сам знала да ваши обзири неће дуго трајати, а ваша грижа савести још мање!" (Души грлећи је.) Крадете оно што би требало да чувате! Тебе душо, кажњавам да каменујеш своје тело! Нек заборави што је досад знао! Што чуо не дочуо, што видео не видео, што знао за то не дознао! Од камена твоје тело неће осетити бол сада, него за двеста година! (Одгурне је нагло од себе.) Напоље из мога врта! (Душа узима са земље камен.)

ТЕЛО: "Мислим душо, да је то био подмукао и лош поступак!" (Душа на земљу баци камен.)

СОФИЈА: (Телу грлећи га.) А тебе лепотане, кажњавам да будеш протеран одавде и да напустиш своју душу! Прогледаћеш и по свету ћеш тражити другу душу да је понесеш, али пази! Бог и веђама види! На први удар звона бићеш у Индији, на други у Лајпцигу, а на трећи биће ти опет враћено твоје име које ћеш при одласку одавде заборавити. Питаћеш како се зовеш и рећи ће ти прва особа коју сретнеш. (Одгурне га нагло од себе.)

ТЕЛО: Колико ће то трајати?

СОФИЈА: Заувек и дан више. Сада идите!

(Душа и Тело одлазе из воћњака.)

ТЕЛО: Сада смо заиста на крају.

ДУША: Зар ме ниси волео?

ТЕЛО: Да. Али, не могу да те се сетим.

ДУША: Ако смо заиста на крају, хајде последњи пут да се волимо. Носићеш ме и бићеш у мени, а ја ћу гледати на пут што остаје за нама!

ТЕЛО: "Шта? Зар на Велики четвртак?" (Обоје прасну у смех и она ускочи на њега лицем према лицу, укрсти ноге на његовим леђима и у љубавном су загрљају док је он носи. Клону на крају љубавног чина.)

ТЕЛО: Нисмо више једно за друго. Чак и кад смо најближе, док се волимо, ти гледаш на ону страну на коју ја не могу ићи, сем ако бих ишао унатраг, а ја идем на ону страну на коју ти не можеш гледати, сем ако би гледала унатраг. Душо моја, која држиш моје тело у себи, уморан сам. Пусти га да изађе из тебе и отпочине на ширини, а ти потражи друго тело да те понесе! Растанимо се као и сви други што се растају кад год се сврши прича о души и телу.

ДУША: (Душа поново узима са земље камен.) Чекала сам те и сачекала јер сам "знала да твоји обзири неће дуго трајати, а твоја грижа савести још мање."

ТЕЛО: Зар ћеш ме стварно ударити?

ДУША: Чуо си шта нам је наложено. Осим тога, заволела сам твоје тело и сада ћу га обележити. Али, не бој се! Чуо си, заболеће те тек када будеш нашао другу душу. Заболеће те и сетићеш ме се!

ТЕЛО: Већ те се сећам. Замисли лисицу што се прикрада овчем појилу. Успут је с трња уз реку скупила вуну коју су овце оставиле пробијајући се кроз трњак до воде. И сад лисица ту вуну носи у губици. Полако, веома полако спушта она једну, па другу шапу у реку, а повесмо вуне јој свеједнако у зубима. Улази све дубље и најзад заплива тако да јој све буве пређу на ону вуну у губици. Тада лисица далеко од себе одбацује вуну с бувама и слободна од невоље и бола враћа се на обалу. Та лисица си ти, душо човечија, јер ти си ловина над ловинама. Као лисица и ти, душо моја, одбацујеш све што ти смета и што боли, далеко од себе. Одбацујеш све своје грехе па си и мене, своје тело, одбацила као бувљиви губер.

(Душа га удара каменом у слепоочницу, а истовремено звоно се трипут огласи. У плавом пламену који севне Петкутин ишчезава већ на први удар.)

Милорад Павић
Београд 1993.