|
| Autoru |
Poruka |
|
LaYa
|
|
Laki
Pridružio se: 18 Maj 2012, 15:12
Postovi: 22907
|
Disciplinovano je ispila do kraja,
ali čašu nije spustila na sto, nego ju je pružila meni.
Slučajno?
Ponadao sam se da je možda poželela da me dotakne,
kao što sam i ja, očajnički, želeo da dotaknem nju...
|
|
|
|
|
|
|
LaYa
|
|
Laki
Pridružio se: 18 Maj 2012, 15:12
Postovi: 22907
|
Žurila se, nije htela da je zateknem. Na kauču je ostao omot ploče koju je stavila na gramofon. "The Best Of Ry Cooder"? Može... Trag njene glave na jastuku, pomerene porcelanske figurice na polici, moj istegljeni plavi pulover koji je ogrnula za doručkom...Zašto to njuškam? Izgleda da sam skrenuo. To je samo obična vunena stvar i ništa više...Moraću da servisiram ogledalo u kupatilu. Face koje mi projektuje u poslednje vreme sve mi se manje dopadaju. A šta je ovo?
Kutijica. Fina, mala, plava kutijica za puder. Ipak nešto njeno...To sam uvraćao. Pomislio sam, ako je nešto zaboravila, onda će još nekad doći ovamo... Tešio sam se da će sve biti bolje kad se probudim. Ali, postojao je jedan mali problem.
Prethodno je trebalo zaspati...D-moll je šuškao po sobi preturajući po stvarima kojih se dotakla. Mislio sam da sam sve zatvorio, ali nekako se ipak uvukao u stan.
-U redu, D-moll. Ne moraš se kriti, znam da si tu...Učinilo mi se da čujem divlje guske, sklopio sam oči pokušavajući da ulovim odjeke njihovog kričanja, koje se nije ponovilo, i samo mi je u glavi jedno vreme ostala slika olovnog neba, i spori ritam savršeno sinhronizovanih krila. I to je poslednje čega se sećam...
D-moll je ponovo vršljao po stanu...
Pobegao je, začuvši ključ u bravi, ali sam zatekao njene sitnice, kojima se dotle igrao, i ostavio ih razbacane, kao kockice, svud po sobi. Ne. Nje nije bilo... Za sve ove godine smislio sam izgovora za deset života, ali ni jedan se nije uklapao.
-Voliš ti nju...-Slegao sam ramenima, podigao ruku i prislonio sat na uho. -Pa, šta ja znam... Primetio sam da mi i sat ubrza svaki put kad je neko pomene...
|
|
|
|
|
|
|
LaYa
|
|
Laki
Pridružio se: 18 Maj 2012, 15:12
Postovi: 22907
|
Znala je tu pesmu..."Otkaci šlepove...Nanišani jutro i pusti tu lađu da klizi..." Eh...Da sam država, uzeo bih tu baladu za svoju himnu...Ali, samo u neponovljivoj, šaputavoj njezinoj verziji..."Spusti svetla... Oduzmi gas...Smešnih stvari se bojimo...Misliš da neko pita za nas?
Kao da ne postojimo..." Stavi misli u prazan hod. Stresi zvezde ko dudove. I polako nasuči brod na te plišane sprudove...Dovraga...
Nikad mi neće poverovati da sam to napisao njoj, deset godina pre nego što sam je sreo...
|
|
|
|
|
|
|
LaYa
|
|
Laki
Pridružio se: 18 Maj 2012, 15:12
Postovi: 22907
|
Jednom, kad je zadremala, preturajući joj po rečima, kao po tašni, slučajno sam nabasao na neke male, nepotrebne laži, i te noći je tamna senka slutnje nadletela nad moje snove.
Znao sam da to uzima jednom za uvek!
Laž je teška droga, sa te igle se još niko nije skinuo...
Kako do sada nisi naučila da sam ja momak koga svako može lagati, ali ga niko ne može slagati ?
I da glupa pravila ove igre, u kojoj je tebi sve dozvoljeno, poštujem jedino zbog toga što sam ih ja lično odredio...
|
|
|
|
|
|
|
LaYa
|
|
Laki
Pridružio se: 18 Maj 2012, 15:12
Postovi: 22907
|
(Vasa i Mala Vidra sreću se posle rata, ona je već udata, a i on se oženio drugom devojkom)
Mala Vidra: Hej?
I ona je bila zatečena, I to je bilo najpoštenije. Niko nije bio u prednosti, niko nije imao spremnu rečenicu, čak ni gest, a u odnosu na predomišljaj, afekt uvek povlači I neke olakšavajuće okolnosti, u ma šta da se izrodi u svojoj nepredvidivosti.
Vasa: Hej tebi…Lepi matrozu…
Njena haljina zaista je imala kockastu mornarsku kragnu, I ona pokuša da taj kompliment primi kao prava mala ženica, smerno I sramežljivo, ali srce je mahnitalo kao mace pod košarom, bila je očajna shvativši da se više nista ne moze učiniti, pred njom je stajao neko drag, blizak, neko potreban, pred njom je stajao neko koga ne sme dotaći, zagrliti, čak ni osloviti bliskije nego poznanika…
Mada Vidra: Javili su mi da si poginuo…
Vasa: Ih…Smrt bi bila jeftin izgovor, sećaš se?
Kandilo osmeha u njegovim očima nikada se nije gasilo, sad je jedva tinjalo, ali ga ona ipak uoči I pokuša da ga raspiri svojim smeškom, ali reč “nepredvidivost” kao da je već pomenuta maločas? Umesto pozvanog osmeha odazvale su se krupne nezadržive suze, I nije ni pokušavala da ih zaustavi, kada su vec same krenule nek se same I zaustavljaju…
Mala Vidra: O, kako mi mi je teško… Teško mi je bilo kad sam čula da si poginuo…Jos teže kad sam čula da si živ… Ali ovo je najteže… Nisam mislila da će biti baš tako…
Nije u tom času poželeo da je prigrli, nego je to poželeo još čim ju je video, a u tom času je samo bio opasno blizu da to I učini, no, vrlo dobro je znao da u okolnoj gužvi ima bar dvoje njih koji bi time mogli biti neizlečivo povredjeni…
Vasa: Vidiš…teško, teže, najteže… Ne valjam ti ni živ, ni mrtav…
Šmrknula je nekoliko puta, nije joj se dopalo to objašnjenje, ali za svo ovo vreme ni ona nije uspela da smisli puno bolje?
Mala Vidra: I šta sad? Čitav život ćemo ostati na tom koraku?
Pogledao ju je nežno, brižno, u tom pogledu više nije bilo onog bezobrazluka koji ju je proganjao kroz snove, ali odjednom je bila sretna što ga ima barem ovakvog…
|
|
|
|
|
|
|
LaYa
|
|
Laki
Pridružio se: 18 Maj 2012, 15:12
Postovi: 22907
|
Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moraš praviti da je ne primećuješ pa ce se kad tad okrenuti i otići,
iako ti se u prvi mah čini da ce zauvek cvileti kraj stola...
I, pazi...
Pokloniš li joj samo mrvicu pažnje nece se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu...
I onda si gotov...
Jer Tuga nikad ne zaboravlja lica galantnih mušterija...
"Jedan od onih zivota"
|
|
|
|
|
|
|
LaYa
|
|
Laki
Pridružio se: 18 Maj 2012, 15:12
Postovi: 22907
|
Odjednom je počeo da je pronalazi u drugim curicama. Neke su imale takav nosić, neke su hodale kao ona, ili se smejale na isti način, zabacujući lepim pokretom glavu malo udesno, neke su slično njoj ćutale, neke pricčle, i On ih je narednih godina vodao kao avganistanske hrtove, sakupivši, malo po malo, puno raznih detalja svoje velike ljubavi. Ali nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi...
Nisam od onih naivaca koji jedva čekaju neki budući dan i raduju se rođendanima i Novim Godinama, naprotiv, meni već dugo smeta to što vreme prolazi, i mada imam neke svoje trikove kako da ne mislim o tome, postoje stranice u kalendaru kad mi nema gde. Jesen je, znači...Ponovo... Imao sam puno takvih dana u životu i pamtim ih samo po tome što sam ih zaboravio...
Oni su kao slike u dečijim farbankama koje ožive tek kad se oko njih potrudiš,
i ja sam, kao i svi, preskočio mnogo stranica tragajući za slikama koje ću lakše obojiti... Tišina se ponovo umešala u vezu.
Zažmurio sam, i zamislio kako sam je upravo dopratio sa prvog sastanka,
i kako stojimo pred vratima očekujući da se konačno desi ono što se obično dešava u tim situacijama.
I ona je gledala taj film...
|
|
|
|
|
|
|
LaYa
|
|
Laki
Pridružio se: 18 Maj 2012, 15:12
Postovi: 22907
|
"Ali ne brinem puno o tome da li je Taj bio Srbin, Tatarin, Kozak? Ni da li se krstio, klanjao, pisao s leva na desno?
Ne...
Brinem jedino da nije bio podlac?
Palikuća?
Bratoubica?
Ili je bio neko ko je sekao srce na kriške, da bude za sve...
Neko kog su uvek pitali kad o čemu treba presuditi...
I neko kome se i Bog obradovao kao dragom rođaku...
Kada mu je umoran zakucao na Nebo..." "Jedan od onih života"
|
|
|
|
|
|
|
LaYa
|
|
Laki
Pridružio se: 18 Maj 2012, 15:12
Postovi: 22907
|
Nailazili su na mesto sa kog se moglo nazreti svetlo na prozoru, kad
ga ima, i nestrpljivo je zavirio preko bedema, ispod krošnje, a iznad
jasmina, ne bi li ugledao svoju omiljenu scenu iz velike predstave
pozorišta senki, koju je u nastavcima pratio tih dana...
Vasi se odavno nije desilo da se u toku jednog dana toliko puta oseti
suvišnim...
Vasa: -I? Ima li tu šta novo?
Pričali su znači o tome? Ovog puta izgleda neće, pošto je Andrija
samo slegao ramenima.
Ipak iskoristivši priliku što su kao i obično zastali, jer se pod tom
svetiljkom njihovi putevi razilaze, mladi Tereček sramežljivo nasloni
glavu na rame pod kojim je držao klarinet, i duboko uzdahnu...
Andrija: -Ne znam, Vaso... Da je ona neudata... Ni ja ne bih bio
neoženjen... Ovako...
Iskradajući se iz oreola ulične lampe, Vasa slegnu ramenima, znao je
da nije pametno savetovati raspamećene od ljubavi, ali ono patrijarhalno
u njemu znalo je ponekad da se itekako nosi sa manguplukom...
Vasa: -Ne znam ni ja, Andi... Sećaš se kad se Žare Cigan ono već
uhvatio za baronov prsluk na sicu fijakera, pa trgao ruku? Šta mi vredi
da ga kradem, rekao je, kad ga nikad neću smeti proneti sokakom?
Razmisli dobro... Ili nemoj... Jedno od ta dva...  Vasa se rasplinu u tami koja se zbijala u strahu od skore najezde
svitanja, i Andrija osta nasamo sa još jednim savetom, prilično
zabašurenim, ali u stvari neprijatno jasnim? No, to što od najboljeg
drugara nije dobio malo više očekivane podrške i razumevanja, kad je već
nije dobio ni od koga drugog, zauvek prestade da mu biva važno već
sledećeg trena, kad se ponovo okrete letnjikovcu Šeferovih...
Silueta koja se ocrtala na prozoru tamnija nego inače, što je značilo
da je prozirni žoržet zavese iza nje, privlačila ga je sebi lako, bez
otpora, kao privezani čamac, i sve što je pokušalo da se odupre tom
laganom motanju neraskidivog lanca čežnje, svi saveti, obziri, razum i
predrasude, popadali su i isprevrtali se po stazi ismejano, kao gomila
mlakonja razbacanih jednim jedinim cimajem u nadvlačenju konopca sa
četom lokalnih vatrogasaca...
A nije ni slutio iz čega je sve iskoračio, zakoračivši ka bedemu
vrta...
Pronašao je poznato mesto, spustio klarinet u travu, i pridržavši se
za granu u skoku zajahao široki zid, opipavši na njemu svoje ime, odavno
urezano neujednačenim dečijim rukopisom...
Ona se u tom času pojavi na vratima prostrane letnje terase,
provirivši ka prozoru u suprotnom krilu, gde se, ovog puta zamagljena
žoržetom, nazirala prilika Doktora Šefera udubljena nad raširenom
knjigom...
Andrija se kroz nabujali, ako je to lepša reč za zapušteni vrt,
probijao lako, znajući put, iako su se njegove dečačke prečice na
neobjašnjiv način smanjile? Jasmin, nekad najsigurnije skrovište,
odjednom je bio jedva dovoljan da ga pognutog skrije svojim gustišem...
Ona je utom došla do malenog ribnjaka sa fontanom, i obišla ga pazeći
da ne napravi preveliku buku na stazici posutoj belim kamenčićima,
unezvereno gledajući u pravcu iz kog ga je očekivala, a nije se
pojavljivao.
Mladića su staze mimoilaska dovele do mesta na kom se ona spustila u
baštu, i sad je on odmerio Doktorov udubljeni portret u ramu prozora, a
onda se, povezavši njene sklopljene šalukatre sa otškrinutim vratima
terase, okrenu ka vrtu, i ponovo nestao u njegovim tajanstvenim
senama...
Ona se prošunjala iza jasmina, osmotrila pergolu, gotovo panično se
provukla izmedju belih pletenih naslonjača, osvrćući se na sve strane,
sad već posumnjavši u njega...
Andrija je znao taj vrt bolje nego oni kojima je pripadao, ali nije
mu se činilo da u njemu ima toliko mesta za igru žmurke, pogotovo onda
kad tu igru igraju dvoje koji se žele pronaći, a ne skriti...
Izleteo je na otkriveni prostor kod fontane samoubilački, ne vodeći
više računa ni o Doktoru ni o njegovom graviranom karabinu s kojim ga je
ponekad vidjao, a u istom trenutku i ona usplahireno banu iza puzavica
na suprotnoj strani ribnjaka, najudaljenija što je mogla biti, kao
devetka spram trojke na satu...
Njihovo traženje ubrzavalo se kako je odmicalo, i kad su, ugledavši
se napokon, oboje krenuli na istu stranu, pa odmah na suprotnu, kao da
se jure u krug, to se moglo učiniti čak i pomalo komičnim, ali samo
nekom ko bi to posmatrao sa strane, njima dvoma sasvim izvesno ne...
Na njihovu sreću, niko to nije posmatrao sa strane, Doktorova senka
ka kojoj su oboje s vremena na vreme pogledali, nije se pomerala...
Ona zastade i očajno odmahnu ručicama, što on brzo iskoristi da
lagano podje ka njoj, što je bio najteži mogući način u tom trenutku...
Bila je u dugoj beloj spavaćici, ne tako jednostavnoj kao što zvuči,
ali on nije imao vremena za uočavanje heklanih detaljčića na okovratniku
i rukavima, niti golubica izveženih svilenim koncem na oblačićima
njenih uzbudjenih grudi...
Ispružila je ruke ka njemu kao prema detetu, i on ih pažljivo
prihvati, pokušavajući da obe poljubi jednim poljupcem...
Smišljao je milion reči za taj trenutak, ali kad su im se pogledi
uvezali video je da ona sve te reči već zna, i samo je pomireno klimnuo
glavom, kao da se izvinjava...
Andrija: -Šta da radim... Volim Vas...
Zagledala se u krstić na njegovom lančiću, pod kojim se ljuljuškao
pozlaćeni groš sa njenog dlana, najlepši medaljon koji je ikad videla...
Pod varljivim svetlima praskozorja tetovirana ptičica mogla je ličiti
na štošta, ali ono kitnjasto „O“ čitalo se kao „O“, čak i naopako...
Otilija pomilova tog šašavog dečaka izrazom koji se ne može
krivotvoriti. Nije to bila laka žena, ni pokvarena, ni neverna žena, to
je bila jednostavno Zaljubljena žena, ništa posebno...
Tila Šefer: -Pa... mislim da je to dovoljan razlog da predjemo na
„ti“?
|
|
|
|
|
|
|
LaYa
|
|
Laki
Pridružio se: 18 Maj 2012, 15:12
Postovi: 22907
|
O, Bože moj...
Na koga sam samo tako glup?
Nije ni čudo da nisam završio fakultet...Uzdahno sam duboko, odahnuo još dublje, i oslonio se na dovratak oprezno, kao da bi mi ga neko iz šale mogao izmaći? Tako se otprilike i Ona oslonila na jednu osamljenu omoriku ukošenu nad kanjonom Morače, pri povratku s mora, a meni nije bilo ni na kraj pameti da za to nisu krive samo serpentine i tri tuceta celzijusa u vazduhu...
 - Nije ti dobro mila? Šta bi to moglo biti?
Pogledala me je zagonetno, ali njene oči i nisu ništa drugo nego dve trepćuće zagonetke, koje, eto, ni tad nisam uspeo odgonetnuti. Sigurno mi je i kasnije, na svoje šifrovane načine, ukazivala na male promene koje su bile prvi vesnici Velike Promene, ali te poruke u boci su, na nesreću, zalutale negde u Moru Nemira po kom sam tih dana jezdio kao ukleta lađa...
Misli su mi bile potpuno zaglušene zvonjavom sa Katedrale Sredovečnosti čiji su vrhovi počeli da mi se priviđaju na horizontu, nisam imao sluha za njene uznemirene i drhtave šapate baš onda kad su mi javljali ono što sam toliko želeo čuti, i, jasno, Mala Breskva je pomislila da je ne
volim više...
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 5 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
