Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 28 Mar 2024, 19:17


Autoru Poruka
lOOla
Post  Tema posta: Ћирилица писмо које одумире  |  Poslato: 09 Dec 2012, 22:59
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Slika



Рат против ћирилице започела је држава Југославија 1954. године Новосадским „договором“. Исти тај рат наставља и данас држава Србија без икаквог објашњења. Једноставно, погледима се споразумевају политичари, лингвисти, државни чиновници на челу са министрима, просветни радници, банкари, информатичари, систем администратори, модератори, крупни капиталисти, ситни капиталисти, још сићушнији капиталисти, итд. Што сићушнији, то обеснији и пргавији у насртању на ћирилицу.
Ћирилицу бране још само појединци у народу, обични грађани, према којима држава показује игнорисање, лењост, и безвољност. Ма какав захтев би грађани истакли према држави, ма какву примедбу неће бити удостојени никаквог одговора.
Држава за њих има само мрзовољу и презир.



Slika


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Ћирилица писмо које одумире  |  Poslato: 09 Dec 2012, 23:05
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Темнићански натпис



Slika



Представља један од најстаријих ћириличких споменика српске старословенске писмености на Балканском полуострву, одликује се лепотом уклесаних слова. Датиран је на крај X или почетак XI века. Пронађен је 1910. године у Горњем Катуну код Варварина и данас је део археолошке збирке Народног музеја у Београду. Сам натпис представља епиграф уклесан на каменој плочи димензија 19.5 x 19.5 x 5 cm. На њему се налазе имена десеторице, од четрдесет, севастијских мученика. Занимљиво је да се у тексту појављује облик акузатива једнине именице Бог (бога уместо богь), карактеристичан за српску редакцију старословенског језика. Веровало се да се, исписивањем њихових имена, грађевине штите од рушења. Темнићки натпис представља четврти део камене плоче која је била узидана у одређену грађевину, у овом случају највероватније цркву.
Он представља доказ да су Срби већ у то време познавали ћирилицу и имали словенску литургију.


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Ћирилица писмо које одумире  |  Poslato: 09 Dec 2012, 23:49
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Ћирилица изумире: Зашто нестаје српско службено писмо?




Многи се у нашој земљи труде да затру ћирилицу, а тамо где нема ћирилице нема ни Срба – упозоравају из Удружења за заштиту српског језика `Ћирилица`.
Када би се творац српског језика и писма Вук Стефановић Караџић данас појавио у центру Београда и видео написе изнад фирми, продавница и кафића, поверовао би да се налази у неком тексашком селу, где се говори лош енглески, а не да је у српској престоници.


Slika

Slika


- Ћирилица је у Србији практично окупирана латиницом и енгленштином, тако да умире у јавном животу. И мада је ћирилица наше народно и службено писмо она је јавно умирла на таблама фирми, на рекламним паноима, на тв екранима, на интернету и чак и у новинама. У Београду се данас штампају само три дневника на ћирилици `Вечерње Новости`, `Политика` и `Правда`. А у Новом Саду постоји претња да ћирилични `Дневник` више не излази.
У Нишу је нова власт, готово, све старе ћириличне написе на градским институцијама, заменила латиничним. Нишки симфонијски оркестар до 1996. на својој згради имао натпис на српском службеном писму. Промена власти после локалних избора донела је и промену овог натписа на латиницу, а доласком Воје Коштунице за премијера и на енглески „Nis simphon orchestra“. Све представе у Народном позоришту у Нишу, домаћих писаца, најављују се латиницом, јер вероватно тако имају већу уметничку вредност.
- А у очекивању 2013. године и годишњице Миланског едикта, у Нишу се размишља о организацији ове прославе у нади да би град требало да буде место централне светске прославе ослобођења хришћанства. Међутим, овај јубилеј прате у граду Нишу појаве форсиране латинице и енглеског језика, на уштрб српске ћирилице. Чак су и јавни написи испред Саборног храма и Владичанског двора, као и написи у центру “Свети Сава”, исписани су латиницом, иако се зна да СПЦ користи само ћирилицу.
Ћирилицу је славни писац Бернард Шо сматрао најбољим, најлогичнијим и најједноставнијим писмом на свету. Чак је тестаментом оставио новац као награду ономе ко успе да изврши ревизију енглеске абецеде по узору на српску азбуку.
Главна карактеристика српске ћирилице је да је фонетична, што значи да сваком од 30 слова одговара тачно један глас. За учење читања текстова на српском језику је довољно знати слова, а није неопходно да се уче бројна правила писања и изузеци.
Зато се ћирилица сматра савршеним писмом.
Званична историја учи да је српска ћирилица настала у 10. веку. Међутим, српска ћирилица откривена на Маргумском натпису насталом између 1. и 6. века. Ћирилична слова чине древни знаци винчанског (београдског), ертурског (рашанског) и грчког (пелашког) писма. А та писма су много старија од латинице. Није онда јасно зашто сами уништавамо тако значајно писмо. У Србији су грађани ревноснији у чувању ћирилице од оних који су за то у државном апарату плаћени. Надлежни не примењују, нити поштују Закон о службеној употреби језика и писма.
Ћирилицу је папа забранио 1060. године као ”ђавољи изум Методија”, а царица Марија Терезија и цар Франц Јосиф су је цензурисали. Под аустроугарском окупацијом 1915-1918. је била забрањена, али преживела је и `Законске одредбе о забрани ћирилице у НДХ` 1941. године. Лингвисти су, потом, преименовали хрватски (гајевски) латинички састав, посвојили га и у Правопису српског језика назвали га `српска латиница`. Латиница коју је саставио, по угледу на чешко и пољско писмо, Људевит Гај није никада изворно била српска латиница.
Удружење `Ћирилица` се залаже за светски језички стандард и правило: `за један језик и један народ – једно писмо`. А у Србији то је ћирилица. Хрватски лингвисти су регистровали свој језик – `хрватски језик с латиницом`, а српски језик је у међународним институцијама регистрован под називом `српски језик с ћирилицом`. Стога је задржавање хрватског писма латинице и у српском језику `брука српских лингвиста`, сматрају европски стручњаци за језик.
Једино у Србији држава дозвољава сваком појединцу да када отвори фирму на таблу стави нелогичан назив исписан латиницом или енглеским језиком.
Нема прописа који се спроводи, да написи могу да буду само на службеном писму – ћирилици. И потом и на латиници и другим језицима. И данас на нашим просторима има противника ћирилице, јер се власти у Славонији боре против српског писма у Вуковару. А ћирилицу не трпе и политички представници у Санџаку и у неким деловима Војводине. Они траже да њихова лична документа, као грађана Србије, не буду на ћирилици већ на `њиховом писму`. То називају правом националних мањина.
На научно-стручном скупу `Интернет и ћирилица` у организацији Вукове задужбине, Народне библиотеке Србије и Одбора за стандардизацију српског језика било је говора о томе како да се Срби и српска ћирилица нађу на глобалној светској мрежи. Тада се чуло упозорење да `ћирилица дефинитивно последњих година губи примат и полако умире`. И да постоји опасност да ће изумрети до 2050. године.
У целој Европи лингвисти су се правописно и стручно определили за једноазбучно писмо без изузетка. Према том писму, када уђете у неку државу, са сигурношћу знате где се налазите. Али, како у Србији нема једноазбучја, уласком из стране државе можете често да због масовности латинице и искварене енглештине помислите да сте у некој католичкој земљи.
- У Европи не постоји католичка земља која има ћирилицу, нити православна држава која има латиницу, изузев Србије. Многи се у нашој земљи труде да затру ћирилицу, а тамо где нема ћирилице нема ни Срба – каже Предраг Обрадовић, челник Удружења за заштиту српског језика „Ћирилица“ у Панчеву.
Срби у Србији су двоазбучност као терет наследили од југословенизма. Све је почело неговањем југословенства и српско-хрватског језика, који је насилно наметнут Србији, а са њим и двоазбучје. Остали југословенски народи су задржали своје писмо и језик, који су нестанком СФРЈ и однели са собом. А настављено је `проевропским` покушајем геноцида над ћирилицом, који има упориште у лингвистичко-латиничној потреби окупације.
- Иза латинизације Србије стоји западни и католички интерес, који се систематски спроводи и након распада Југославије, да се српски језик и писмо потисну са јавне сцене. Насиљем против ћирилице у јавном животу, она је сведена на фолклорни а латиница је промовисана у главно. Та латинизација Србије се дефинише као `равноправност писама` и `богатство двоазбучја`, али и критичким примедбама да је `ћирилица је застарела`, да `не можемо у Европу са ћирилицом`, и тезом ‘`свеједно, оба писма су наша’.
Професор права академик Радомир Лукић је за живота учинио велику ствар тиме што је његовом заслугом крајем прошлог века ћирилица законом заштићена. Али то је заштита била само на папиру. Удружење `Ћирилица` је, на пример, лане оценило да је Предлог статута Војводине био неуставан, јер је у делу о писму које ће се званично користити у покрајини писало да је `службено писмо Срба у Војводини латинично писмо српског језика`.


Многи српски министри и државни службеници, користе латиницу као једино службено писмо. Они не поштују народ који их је ту поставио на државну функцију.
- Држава нам није омогућила да користимо мобилне телефоне са ћирилицом, па смо „осуђени“ да користимо хрватску латиницу. На покушаје друштва да се са увозницима договоримо да набаве телефоне на ћирилици, добили смо одговор да „из Министарства трговине и телекомуникација немамо захтев за мобилне на српском писму“. Али и да увозницима није проблем да ако од њих Србија као држава наручит, добије телефоне са ћириличним писмом – каже Предраг Обрадовић.
Уосталом, Русија и Бугарска су заштитили своју ћирилицу тако што су натерали и фирмиране компаније да своје заштићене латиничне називе промене. Зато се и америчка „Цоца Цола“ у Моксви и Софији рекламира на ћирилици. Бугарске је, на пример, тражила од ЕУ да ћирилица буде исписана на заједничкој монети евро. А Русије је инсистирала на ћириличном домену. Наши саговорници тврде д ате примере треба Србија да следи. Зато на питање да ли ће ћирилица да одумре до 2050. године Предрафг Обрадовић оптимистички одговара:
- Ћирилица неће изумрети до 2050. године, како то неки песимсити тврде, јер захваљујући технолошком напретку Србија ће од 2011. године имати свој ћирилични домен Срб. То ће бити још један велики корак у очувању националног идентитета, српског писма, али и у модерном придруживању Србије Европи. Надамо се да ће један од услова уласка Србије у ЕУ бити обавеза спровођења Устава Србије и одредби о нашем пиму, како не би била грубо нарушена људска права већинског српског народа. Тако да Србија може да се придружи овој ћириличној браћи у заштити свог писма.
И наглашава:
- Друштво за заштиту ћирилице предлаже да се Билу Гејтсу додели златна плакета за заштиту српског језика и писма, јер је увођењем ћирилице у оперативни систем Виндоус показао многима у Србији да имамо иста права на употребу свог језика и писма у свим сферама технолошког развоја, баш као и сви други народи на свету – открио нам је Предраг Обрадовић из Удружења за заштиту српског језика „Ћирилица“.


УБИЈАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ


У својој песми “Убијање ћирилице” Анђекла Ердељанин пева:

Убиј, Боже, ћирилицу!
Што да муче лепа слова вуковицу,
писменицу,
протерану из наслова.
Убиј, Боже, ћирилицу!
Због раздора и неслоге !
Јер не може на улицу, на билборде и излоге!
Убиј, Боже, ћирилицу!
Савршену граматику,
пркосну реметилицу што фрустрира Америку!
Убиј, Боже, ћирилицу!
Јер ни власти, штампа , школе,
ту народну узданицу не признају и не воле !


УПОЗОРЕЊЕ ИЗ МАТИЦЕ СРПСКЕ

У Одбору за српски језик и књижевност при Матици српској радо цитирају Лазу М. Костића, који је једном приликом за српску ћирилицу рекао:
- Са појавом ћирилице Срби су културно настали, а са њеним одрицањем Срби би културно нестали. Престали би да егзистирају као самостална нација! – упозорио је Лаза М. Костић.
То упозорење данас у форми аларма проносе и Матица српска и друштво “Ћирилица”, јер постоји опасност да ћирилица као српско писмо одумре.
- Остаћемо упамћени у народу, како смо први народ у свету који је увео у свој језик туђе писмо, да би избацио своје миленијумско писмо – упозоравају у “Ћирилици”.


И СТРАНЦИ ПРОТИВ ЋИРИЛИЦЕ

Када смо пре четири године тражили шведску визу и донели позивно писмо из црквене општине у Малмеу, чиновник на шалтеру Амбасаде Шведске нас је упитао:
- Зашто сте донели писмо на ћирилици? Ми то писмо не можемо да користимо!
Тек када је шведском чиновнику објашњено да је ћирилица службено писмо државе Србије, али и Српске православне цркве, невољно је узео овај документ, који је ишао уз захтев за шведску визу.



2. Септембар, 2010. Марко Лопушина


Vrh
Mrazko Mazić
Post  Tema posta: Re: Ћирилица писмо које одумире  |  Poslato: 09 Dec 2012, 23:55
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 07 Dec 2012, 23:07
Postovi: 513
Lokacija: Xanadu

OffLine
Ne čuketam na kompu ćirilicom , sem nekih stvari na poslu .... inače pišem isključivo ćirilicom ... i to je pitanje stava i opredeljenja.

_________________
KAD ZAĆUTIM, OKRENEM SE I ODEM, TO NE ZNAČI DA SI TI POBEDIO.
TO ZNAČI DA VIŠE NISI VREDAN MOG VREMENA.


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Ћирилица писмо које одумире  |  Poslato: 10 Dec 2012, 21:12
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Беседа Драгомира Ацовића пред Патријархом Иринејом



Одбранаод лакоће заборава повод је да се вечерас позабавимо и једном другом формом завештања — нашим националним писмом, ћирилицом! Никада, чини се, током свог хиљадугодишњег постојања, није ћирилско писмо било изложено тако суровом нападу, ниподаштавању, прогонству и срамоћењу као што је то случај у другој половини 20. века и на почетку 21. Проглашено је ретроградним, националистичким, естетски и етички недостатним, лингвистичко-фонетски скученим, међународно неугледним, импедиментом техничког развитка и прљавим леглом антиевропске и анти-универзално изједначавајуће цивилизације, једном речју - препозната је као српско писмо! То јој је основна и неопростива особина, мана која потире сваку врлину, аргумент против самог себе и непорециви сведок оптужбе, каква год она била! У атаку на ћирилицу објединиле су се бројне силе: незнање у савезу са ароганцијом, глупост уједињена са псеудо-науком, провинцијализам под руку са подлошћу, политички и идеолошки прозелитизам спрегнути са маркетиншким примитивизмом, комерцијализам у дослуху са лоповлуком, осионост ослоњена на парохијализам... С друге стране, ћирилицу брани и заступа шаролики скуп: искрени и збуњени, махнити и мудраци, национални борци и јуродиви без свог избора, распамећени и страдалници, мешетари и исихасти своје вере и своје идеје... Група бројнија од противника, али разједињенија од њих и неспремнија да се у коштац са проблемом ухвати солидарно, свесно, предузетнички и посвећено. На грају оних првих, ови други одговарају стидљиво; на увреде и неистине оних првих, ови други мере речи и брину о “политичкој коректности”! Да ли то треба да нас брине? Да! Да ли треба да нас декуражира? Може, али не сме!

Ћирилица је за нас Србе знак идентитета, наша робна марка, наш бренд, наша историја и наша будућност. Једино није наша садашњост! И то је оно што мора и треба да нас брине, оно са чим се не смемо помирити, оно што нам није допуштено да предамо. Ћирилица није наше власништво, ћирилица смо ми сами! Она није знак разликовања од других, јер и други пишу ћирилицом; она није одбијање блискости са другима, јер и други имају своја писма, своје обичаје и своју традицију; она није доказ изолације, већ доказ да познајући и ценећи себе можемо себи дозволити луксуз да познајемо и ценимо друге! Наша се историја и наша самобитност никако не исцрпљује ћирилицом, али ћирилица сасвим сигурно не угрожава нашу будућност! Они којима ћирилица смета сасвим сигурно своје примедбе не завршавају са њом; тек ћемо сазнати шта им још код Срба смета осим ћирилице! Они који се залажу за двоазбучје као предност, морају прво да објасне зашто само две азбуке, зашто не још која. Они који тврде да је употреба ћирилице равна неписмености, морају претходно да објасне откуда то да је употреба латинице на овим просторима знак писмености! Од двоазбучности Румуна и Турака није остало ни трага, од једноазбучности ни Бугари ни Грци нису имали штете у својим “евроатлантским интеграцијама”. Дакле, о озбиљним стварима се не може разговарати преко нишана, нити се аргументи могу усађивати буздованима, нити се партијски активисти било које провенијенције могу сматрати ауторизованим и опуномоћеним поседницима наших судбина. Ћирилицу код нас брани Устав, али се Држава прави да то не зна. Код нас се језиком ауторитативно баве полуписмени новинари и неписмени генији за маркетинг. Код нас о естетици дискутују слепи, о музици глуви, о реторици неми, о спорту узети, а о правди они који и не знају значење те речи! Зато са радошћу овде вечерас представљамо извод из обимног дела човека који је највећи део свога живота посветио ономе што зна и уме најбоље: ћириличном писму! Професор Стјепан Филеки, са Академије примењених уметности, почастио нас је овде неколиким својим остварењима у области дизајна ћирилских слова. То је мали део онога што је он створио, и иза тога стоји велики труд, огромно знање и дар који се на жалост не стиче школовањем, и ако га школовање свакако може унапредити, већ се добија од Бога, као благослов и као терет који даровити морају носити. На дванаест паноа на зидовима око вас налази се епопеја ћирилице као српског писма и као цивилизацијског репера. Избор покрива и писма традиционалне историјске провенијенције, и писма која дефинитивно припадају нашем времену, али не истргнута из континуитета, већ надграђена, дограђена и преформулисана у складу са динамиком овог доба и технолошким потенцијалом нових медијума који карактеришу информатичко друштво. Она показују и доказују да је ћирилица писмо широке верзатилности, и да њене наводне мањкавости нису последица иманентне недоречености, већ тенденциозног и шовинистичког става према идентитету и наслеђу српске нације. Филекијева ћирилица, било традиционална или модерна, курзивна или штампарска, изведена из минускуле или мајускуле, поседује елеганцију, читљивост, карактер и пропорције које су неоспориве. Она је и калиграфска и техничка, и монументална и интимна, широког изражајног спектра и надалеко препознатљива. Она нема ограничења, осим оних које им се наметну из зле намере, нити скривених врлина које не можете препознати без квалификованог и опуномоћеног тумача.

Одбрана од заборава, слављење лепоте којом нас је Творац даровао, враћање достојанства свечаности писане речи, ритуал сведочења о себи самима, о чему су се овде кроз Повељу и Књигу изјаснили задужбинари, а - као у време Кнеза Мирослава - и вредни и Богом надахнути писари и илуминатори, Зорица Обрадовић, дизајнер, Владимир Ћетковић, сликар-илуминатор, Ведран Ераковић, калиграф, и Драгомир Ивковић, књиговезац, има исти заједнички садржатељ са делом Стјепана Филекија. Сви скупа, они су нам својим радом помогли да се сетимо ко смо и шта смо, где нам је место и где се стварно налазимо, шта можемо, а колико смо од тога успели да остваримо. Од њиховог рада нам није ништа лакше на души, али смо поноснији и обавезнији да не подлегнемо злу, лењости, немару, да се не одричемо онога што јесмо у корист нечега до чега нам није стало, да не заборављамо да смо задужени од стране историје и предака, и да тај дуг као часни људи и народ морамо вратити у своме времену и у временима која долазе.


Зато, и задужбинарима и уметницима, упућујем захвалност речима којима се Свети Апостол Павле обратио Римљанима:
`Слава и част и мир свакоме који чини добро`...


петак, 29. април 2011.


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Ћирилица писмо које одумире  |  Poslato: 13 Dec 2012, 23:01
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
ЋИРИЛИЦА, БОГАТСТВО КОЈЕ НЕСТАЈЕ



Slika



Да ли је све неизвеснија будућност српског традиционалног писма последица свеприсуства модерне технологије, или је, ипак, главни узрок одумирања ћирилице незаинтересованост дела наше јавности за ову проблематику?

У савременом свету, посредством модерне технологије, границе нестају и ствара се утисак да живимо у једном глобалном селу. Но, у том „селу“ постоји мноштво народа који љубоморно чувају свој национални идентитет, своју културу, традицију, језик и, следствено томе, своје писмо. Међу тим бројним народима који се не одричу свог идентитета, постоји један коме изгледа није претерано стало до своје традиције, језика, а посебно писма. И док су Грци, Бугари, Руси, Кинези, Арапи, Јевреји… поносни на свој језик и писмо, дотле један део српског народа наставља вишегодишњу деградацију српске ћирилице као да жели да она потпуно ишчезне.

Вредност ћирилице не почива само на њеној функционалној основи, као писма које у великој мери одговара нашем фонолошком систему. Ћирилица је, пре свега, симбол нашег духовног богатства. Њено потискивање је започето још 1918. године, а до врхунца доведено током Брозове владавине, када је ћирилица била обележена као симбол српског предратног грађанског друштва и православне Цркве, и представљана као главно обележје наводног српског национализма који је требало спречити зарад државног јединства. Стога је, под окриљем јединства, народу наметнута латиница поред које, услед небриге и непостојања самосвести у делу нашег народа, ћирилица полако ишчезава. Ћирилица, као темељ српског бића, постала је, нажалост, угрожена на свом исконском огњишту. Србија и њен главни град Београд скоро су потпуно полатињени. Латиница је окупирала све просторе, од обичних саобраћајних знакова, до дневне штампе и телевизије. Чак је и реклама за киселу воду „Књаз Милош„ написана латиницом. Заправо, ретко се могу наћи рекламе на ћирилици. Латиница је свуда. Када пролазите централним београдским улицама, посебно Кнез Михајловом, имена фирми, кафића, продавница исписани су латиницом. Међу тим мноштвом латинично исписаних назива, може се запазити по која стара занатска радња која, и поред оштре конкуренције, одолева свеопштем тренду латинштине.

Развитак информатичког друштва потпомогао је овом тренду. Непостојање целовите државне стратегије у претходном периоду (а као последице тога ни могућности избора за домаће кориснике) довело је до доминације латинице. Међутим, ако је некада и постојао проблем, данас он није техничке природе, нити су повици о томе да ћирилица није згодна за рад на рачунару основани. По оцени домаћих стручњака који се залажу за очување српског писма, савремене технологије пружају још већу погодност за употребу ћирилице у односу на предрачунарску еру. Још 1990. године, професор Србислав Букумировић је направио први програм на ћириличном писму, за аутоматизацију библиотечког пословања, док је 1994. иницирао и први скуп чија је тема била рачунарска примена ћирилице. Од тада је на ову тему одржан велики број трибина, и већина стручњака сматра да главни узрок занемаривања ћирилице нису савремене технологије или притисци, већ српски немар.

Иако су, гледајући бројчано, српски сајтови у порасту, број оних на српској ћирилици је процентуално много мањи у односу на оне уређене на латиници. Тек се у септембру 1997. појавио први српски тзв. стандардизовани ћирилични сајт. У нешто већем броју српски ћирилични сајтови почели су да се појављују 1998. када су такве сајтове отворили Епархија рашко-призренска, електронска библиотека српске културе Пројекат Растко, и Српска Православна Црква. Наредне године појавила су се још три велика ћирилична сајта: историјске свеске Српско наслеђе, сајт посвећен историји и традицији Црне Горе; Српска земља Црна Гора и електронско издање Душановог законика, док је своју ћириличну верзију сајта добио и Њ.К.В. Престолонаследник Александар Карађорђевић.

Данас је ситуација знатно квантитативно боља. Наиме, према статистици из прошле године, број српских сајтова је за свега две године порастао на 65 000. То је свакако за похвалу, али само по питању броја. Необјашњиво је да поједине домаће дневне новине, чији је назив написан ћирилицом, своје сајтове уређују на латиници. Генерално, коришћење ћирилице на рачунарима морало би да буде веће, јер будућност српског писма зависи и од тога колико ће бити примењено у модерним технологијама. Писмо које не пронађе своје место на интернету, засигурно је осуђено на одумирање. А стање на интернету јасно очитава стање у српском народу: апсолутну незаинтересованост дела јавности за српство и народно сећање.

Ни у култури и образовању није боља ситуација. Савремена литература се у већини штампа латиницом, иако се многе српске књиге штампане латиницом сврставају у корпус хрватског издаваштва. По питању штампања факултетских уџбеника једини изузетак, одскора, постоји на Правном факултету. Наиме, Комисија за уџбенике Правног факултета у Београду усвојила је Правилник о уџбеницима, који предвиђа да се уџбеници штампају на ћирилици, с обзиром на то да су високошколске установе дужне да, у поступку реформисања наставе у складу с принципима Болоњске декларације, усвоје стандарде у писању уџбеника.

Сведоци смо све већег присуства не само латинице, већ и енглеског језика у свакодневном животу. На све стране су натписи „схоп“, „сторе“, „фасхион“, „сале“. Онај ко је имао прилике да посети рецимо Украјину или Бугарску, могао је да запази да су скоро сви натписи на продавницама, клубовима итд. на њиховом писму. Зашто не бисмо следили пример Француске? Требало би се угледати и на Словенију, у којој држава материјално стимулише предузећа чији су натписи на словеначком језику. Међутим, код нас, не само да су натписи на латиници, већ се уместо српских израза у свакодневном говору прибегава енглеским речима, као што су лидершип, бренд, фешн… Чини се као да је постало срамота говорити српским језиком и писати српским писмом.

Све су гласнији повици да је ћирилица старомодна и примитивна. Аверзија према свему српском толико је велика да постоје људи који на све начине покушавају да понизе оне који се залажу за очување српског језика и ћирилице, те их називају разноразним погрдним именима и сврставају у некакве екстреме. Испада да је инсистирање на „одбрани ћирилице“ национализам, а не природна тежња да се очува свој идентитет и национално писмо. Чак се на интернету могу пронаћи сајтови са текстовима у којима се, наводно аргументовано, оспорава ћирилица као особеност српског националног бића. Ти „душебрижници“ нам говоре да у врлом новом свету ћирилица представља само камен о врату, те да је се треба „решити“ зарад неке тамо светле будућности. Неки наши лингвисти би, пак, да усавршавају латиницу, те измишљају нова латинична слова у тежњи да је прилагоде потребама српског језика. Други тврде да се ни у Европу не може са ћирилицом. Што је апсолутно неосновано, с обзиром на то да се бугарска Влада изборила да јединствена европска монета, поред латинице и грчког алфабета, буде написана и ћирилицом, и то онако како се пише на бугарском, тако да ће назив јединствене европске валуте у свим преводима докумената Европске уније на бугарски језик бити „евро“, а не „еуро“. То уједно значи и да ће све земље у којима се користи ћирилица моћи да користе облик „евро“ кад буду улазиле у ЕУ.

Евидентно да постојање два писма само доводи до даље поделе српског народа. У овом случају, на латиничаре и ћириличаре. Требало би напоменути да овде није реч о прогону латинице, већ о настојању да се спречи да исконско српско писмо буде протерано из своје постојбине. Наравно, не може се пренебрегнути чињеница да вера и писмо чине нераскидиву целину. Ћирилица је одувек била везана за православну веру, а латиница за римокатоличанство. Ћирилица је писмо којим се српски народ служи још од 10. века. Најстарији ћирилчки споменик, Самуилов натпис из 993. године, нађен је у Македонији, а најлепши ћирилични рукопис је свакако Мирослављево Јеванђеље. Од тада до данас, она је прошла кроз неколико фаза. Све до реформи до 19 века, за њу није у потпуности важило правило једно слово - један глас. У том периоду, ћирилица је имала и више од 40 слова. Вук Караџић је избацио све знакове који нису имали одговарајуће гласове и увео слова: ј, љ, њ, ч, џ, ђ. Вуковом реформом српска ћирилица је постала јединствена по томе што омогућава да се са 30 слова задовољи начело „један глас - једно слово“. Стога се ћирилица, као вековно писмо српског народа, мора заштитити, и то не да бисмо се разликовали од других, већ да бисмо сачували традицију и идентитет. Не смемо заборавити да су на ћирилици настала и сва значајна дела наше књижевности, историјски документи, верска литература.

Нико од Срба не тражи да се одрекну свог писма, нити је то гаранција за неку бољу будућност. Уколико се оваква негативна селекција ћирилице настави, Срби ће ЏЏИИ век дочекати без свог традиционалног и националног писма. Стога је потребна једна свеобухватна стратегија и ангажовање свих државних и националних институција, али и невладиног сектора. Један од примера рада невладиног сектора је Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“, која организује предавања, трибине, научне скупове посвећене српском писму и упозорава државне органе и институције на неизвесну будућност ћирилице.

Удружење „Ћирилица“ је објавило бројне књиге које на веродостојан начин показују да српско писмо све брже нестаје, а одговорили су и на питања зашто се то и како догађа, ко је за то највећи кривац и које су последице од потпуног губљења ћирилице из српског језика. Такође, они су заслужни и за одржавање манифестације под називом „Недеља ћирилице“, у оквиру које је, поред предавања из историје ћирилице, организована и трибина на тему „Интернет и ћирилица“.

Имајући у виду стање српског духа, на првом месту неопходан је један свеобухватни процес освешћивања, а у оквиру њега и поновног упознавања нашег народа са ћирилицом и њеној важности као особености српског културног бића. У супротном, извесно је да ће српски народ изгубити једно од најосновнијих обележја сопственог идентитета.



Објављено од Инфо-Служба 3. Новембра, 2008


Vrh
lOOla
Post  Tema posta: Re: Ћирилица писмо које одумире  |  Poslato: 18 Dec 2012, 19:35
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 06 Dec 2012, 21:05
Postovi: 1388

OffLine
Историја ћирилице




Ћирилица је млађе, најраспрострањеније словенско писмо. Развила се из грчког писма. Њоме се служе Срби, Бугари, Руси и Македонци, а била је дуже времена у употреби и у појединим деловима Хрватске.


У историјским изворима нема сигурних података о томе како је и када настала, и ко је саставио ово писмо.

Неки научници сматрају да ју је саставио Ћирило за своје мисионарске потребе у Моравској, други ту заслугу приписују Ћириловом брату Методију , а трећи (Шафарик на пример) неком од Ћирилових ученика, у првом реду Св. Клименту Охридском , који је умро 916 године, а у чијем се "житију" (животопису) то спомиње као његова заслуга.

Међутим, у најстаријем житију написаном на грчком језику, и приписиваном охридском архиепископу Теофилакту (1084-1108) не спомиње се никакво Климентово учешће у настанку ћирилице. У другом пак житију, познатијем и краћем, које се приписује охридском архиепископу Димитрију Хоматијану , сачуваном у рукупоису из XIII века, стоји да је Климент "измислио ради веће јасноће и другачије знаке за слова, него што их је био измислио мудри Ћирило ".

По мишљењу руског слависте Григорија Иљинског и бугарског историчара Василиа Златарског , ћирилица је настала у Бугарској, у бугарској престоници Преславу , на самом почетку владавине кнеза и потоњег бугарског цара Симеона (839-927), у чије је време Бугарска доживела златни век своје књижевности. По том тврђењу Симеон је поверио уређење новог писма свештенику Константину, епископу преславском, једном од најспособнијих млађих ученика Солунске Браће. Исто то мисли и професор Петар Ђорђић, наш најбољи познавалац ове области. Једна легенда спомиње као изумитеља ћирилице чак и Далматинца Св. Јеронима из Стридона , али је то без икаквог основа.

Сам назив ћирилица настао је тек у XV веку у Кијевској школи, а све до XI века глагољица је називана куриловицом. Наука сматра да је ћирилица настала око 900. године у Бугарској. Међутим, најстарији датирани ћирилски споменик јесте Самуилов натпис из године 993. који је пронађен у Македонији, у селу Герман близу Преспанског језера. Године 1930. нађено је у Преслави, престоници бугарског цара Симеона, неколико мањих, недатираних ћирилиских споемника, за које се претпоставља да су из Симеуновог доба.

Међутим, у новије време Марко Вего је изнео низ уверљивих аргумената који говоре да је једна плоча из Хумца , код Љубушког у Херцеговини, старија од преславског натписа.

Старословенска ћирилица је настала из грчког уницијалног писма IX века, које се зове уставно. Из грчке уницијале узета су 23 слова непромјењена, или нешто мало измењена, и њима је додано 14 слова, вероватно из глагољице, за оне гласове словенских језика којих нема у грчком.

Из уставне (или уницијалне) ћирилице развила су се временом, преко полууставног (полууницијалног) облика, црквена и световна азбука, којима се данас још служе Срби, Руси, Украјинци и Бугари.

Посредством Срба и Бугара ћирилица је постала и румунско национално писмо, којим су се они служили све до 1860. када је укинута службено. Последњи календар штампан ћирилицом на румунском језику изашао је 1911. године. У прво време ћирилица је била у употреби и код Хрвата, особито у Босни, а у Пољичкој републици, близу Сплита, употребљавана је све до укидања те републике, на почетку XIX века.

Ћирилица је имала 43 слова, али је реформисана код Срба. Реформу српске ћирилице извршио је Вук Стефановић Караџић (1787-1862) у својој "Писменици сербскога језика по говору простога народа написана Вуком Стефановићем Сербианцем ", у Бечу 1814. године. Вук је у предговору образложио како словенскосрпски писци употребљавају за српски језик 46 слова. Одбацивши један дио тих слова Вук је створио азбуку од свега 30 слова.

Проф. др Драгутин Фуруновић

чланак је преузет са сајта "Дијаспора"


Vrh
Truth and Pain
Post  Tema posta: Re: Ћирилица писмо које одумире  |  Poslato: 19 Dec 2012, 11:39
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 04 Jul 2012, 21:49
Postovi: 946

OffLine
Ћирилица се враћа кући

Slika

Београд – Иако је у десетом члану важећег Устава Србије, који се односи на језик и писмо, јасно и недвосмислено речено да су у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо, та одредба се масовно крши и увелико игнорише. Чак и телевизије са државном фреквенцијом, уз ретке изузетке, емитују свој програм служећи се скоро искључиво латиничним писмом. То је годинама важило и за највећу београдску телевизију, јавно радио-дифузно предузеће Студио Б.

Међутим, недавно се десила промена коју су многи гледаоци одавно прижељкивали – на ту телевизијску станицу се одједном поново вратила ћирилица. Овај догађај је значајан зато што он представља изузетно редак случај повратка на једино уставно писмо – ћирилицу.

Наиме, ради се о томе да је нарочито почетком 21. века латиница у Србији у већини случајева заменила ћирилицу у јавним натписима, у писаним и електронским медијима, а потом и у свакодневној комуникацији. То свакако не би било ништа необично да постоји могућност слободног избора сваке институције и предузећа, којим ће писмом да се служи. Међутим, српски Устав који је усвојен 2006. године, прецизно одређује једноазбучје, и стога би макар по слову закона, сви морали да се тога и придржавају.

Али, нажалост, то није тако. Зато је и могуће да само у Србији у Уставу пише да је званично писмо ћирилица, а да се у медијима, јавним натписима и званичним дописима, у отприлике 80 процената случајева користи другачије писмо.

Докле су ствари отишле далеко у потискивању ћирилице, говори чињеница да је још 1946. године удео књига штампаних ћирилицом у Србији, на српском језику, био 85%, а већ 2011. је износио само 46%, што значи мање од половине свих штампаних књига. У истом периоду се проценат ћириличних новина и часописа свео са 73% на само 30%. Наведени подаци убедљиво говоре да ће у случају да се наставе овакви трендови, ћирилица у Србији у потпуности нестати из употребе већ у догледној будућности око 2050. године.

За тренутак бисмо могли да погледамо какво је стање по том питању у оним земљама где се такође користи ћирилично писмо. То је низ земаља, од Балкана до Тихог океана, почевши од Македоније и Бугарске, преко Украјине и Белорусије, па до Русије и других земаља. У оквиру њихових званичних језика се користи искључиво ћирилица и код њих није предвиђена истовремена употреба неколико равноправних писама, као уосталом ни у једној другој земљи на западу Европе.

Нису се показали оправданим ни неки аргументи присталица коришћења оба писма, који су наводили, на пример, да је латиница неопходна за аутомобилске регистрације, за дописивање са иностранством, за комуникацију путем интернета или за СМС поруке. Наиме, у свим малопре поменутим земљама ћирилица се успешно и без икаквих проблема користи за све те функције.

С обзиром да доследни заштитници уставног положаја ћирилице устрајавају на тврдњи да у Србији очигледно недостаје довољно политичке воље да се у стварном животу примењују одредбе важећег Уста ва, и даље ћемо изгледа бити сведоци потпуне доминације латинице над ћирилицом у свим сферама живота. Такође, по њима ће Србија због тога и убудуће бити једина лингвистички неуређена земља на свету.

Међутим, ако је за утеху, недавни повратак београдске градске телевизије на искључиву употребу ћирилице у својим програмима, буди наду да је могућ и обрнути процес, у коме ће традиционално писмо поново заузети своје уставно место. Барем се томе надају сви они бројни грађани који су до сада годинама тражили да се ћирилици врати њен некадашњи статус.


BTB

_________________
http://www.youtube.com/watch?v=b04ShbtaNnc


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Ћирилица писмо које одумире  |  Poslato: 03 Jan 2013, 02:13
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711

OffLine
Изумирање ћирилице

Slika

Завјештање језика

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика.Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.



Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.

Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.

И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.


Из „Завештања Стефана Немање“- Аутор: Миле Медић

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Ћирилица писмо које одумире  |  Poslato: 03 Jan 2013, 02:46
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711

OffLine
Јовановић: Ћирилица плански препуштена изумирању?

Језик и писмо као нерешено питање српског идентитета

Slika

Скривање истине о српском језику и писму у другој половини 20. века и даље озбиљно трауматизује грађане Србије осетљиве на кључна питања српског језика, културе и државе. Због недостатка доказа и систематизованих података о важним одлукама и дубоким променама које су дугорочно утицале на статус српског писма и језика у том раздобљу, све до данас, праксу у истој области, и свест људи чији су то језик и писмо, и даље стојимо у месту и трпимо исте последице.
Не можемо да расветлимо њих и њихове последице и мењамо ствари на боље ако не знамо њихове тачне узрочнике и покретаче. Због тога се и дан-данас мучимо саплетени крајње упрошћеном и за многе непрозирном политичко-језичком митологијом која скоро недирнута опстаје у практично свим деловима и на свим нивоима српског друштва и државе. Укочени у месту и слуђени, још смо ментално и идеолошки добрано у прошлом веку.
Чињеница је да се дуже од пола века у Србији ћирилица систематски омаловажава, потискује и укида од стране власти, и тако српски језички и културни идентитет на потмуо и, најблаже речено, недемократски начин мења. Али, нико никада није изашао с било каквим формалним доказом – документом који представља пример првобитне званичне, писане одлуке неког органа или институције тадашње власти да се тако чини.
Тако је остало до данашњег дана: људима који су се ослободили јарма идеологије и политике јасно је да је било тако, да је потекло и спровођено из власти, али нема формалног документа који би недвосмислено потврдио је то била политика власти која је следила претходно донету формалну одлуку.
Наравно, постоји више незваничних сведочења, постоје бројне чињенице живота и политике из тог раздобља, али само као описи догађаја. Ту је и Новосадски договор из 1954. године, који је преточио ту одлуку у званичну, веома лукаво смишљену језичко-културну идеологију и политику с прикривеним циљем.
Али, и та сведочења, чињенице и догађаји на чудан начин су остали изван интересовања наших друштвених наука, и као такви остали темељно непроучени и необрађени, као да се нису толико много тицали нас, наших живота, и нашег језика и културе. И тичу се и данас.

Сведочанство о прикривеној политици


Крајем јануара 2011. године се појавио г. Василије Клефтакис [1] с једним својим веома занимљивим налазом. Послао је копију једног навода с преводом с енглеског језика на српски и везу до једног документа који садржи нешто што, ако је веродостојно (а нема разлога за сумњу у том погледу), представља вредну информацију, с посредним али изузетно драгоценим сведочењем о нечему што до сада није никада званично потврђено, иако су мислећи појединци одавно морали сумњати да је баш тако било.
Реч је о првој истинској индицији да су југословенске власти одмах после Другог светског рата почеле незванично, али с дугорочним и систематски спровођеним планом, да раде на потискивању ћирилице и фаворизовању латинице у ФНРЈ (касније СФРЈ).
Наиме, у једној америчкој магистарској тези из 2005. године[2], писаној на основу аналитичких извештаја агенције ЦИА о раскиду Ј. Б. Тита са Ј. В. Стаљином, узгред и укратко се на једном месту спомиње разговор између г. Џорџа Алена, тадашњег америчког амбасадора у Београду, и тадашњег (у тексту неименованог) југословенског министра културе[3], док им преводи тајни резидент ЦИЕ у Београду који о томе сведочи у следећем пасусу:

„У то време ме је једног дана Џорџ Ален замолио да преводим министру културе. Рекао је: „Зашто, ако већ желите да раскинете с Русијом, не назначите да ће школовање бити на оба писма, и постепено искључујете ћирилицу да покажете да сте начинили тај раскид? Он је на то рекао: "У једном смислу, ми то и чинимо. Осигуравамо да свако дете у Југославији научи латиницу, а онда ће се ствари одвијати саме по себи.“ То је указало на његов дугорочан приступ овом проблему.“ (превод с енглеског и истицање - Љ. Јовановић)

Ово сведочење не представља формални доказ и зато нема снагу и вредност доказа, наравно. Оно је само сведочење – с високим нивоом аутентичности и поузданости како због положаја и важности учесника у разговору, тако и због начина на који је добијено и наведено. Нема разлога да се сумња у његову истинитост.
За нас је оно важно јер је прво веродостојно сведочење које недвосмислено указује на то да су југословенске власти већ у првим годинама после Другог светског рата имале и у пракси спроводиле план да се ћирилица, постепено и сигурно, потисне као писмо српског језика. Још не знамо да ли је иза такве праксе стојао и неки документ – формална одлука неког политичког органа или институције. Колико је мени познато, никада није објављен никакав документ о томе, па је управо зато ово сведочење тако значајно.


Траг лисице је ту, али ловаца нигде


Slika

Ево, дакле, коначно, једног трага који ваља следити. Реч је о тадашњем југословенском министру који говори о незваничној (тајној?) политици у области језика и писма у тадашњој ФНРЈ. Амбасадорово питање и повод за њега заснивају се на ондашњој текућој врућој теми политичког и другог удаљавања од Совјетског Савеза. Али, из даље праксе знамо да споменуто питање није остало везано само за то време и те догађаје. У две реченице је министар дао стратегију и тактику усвајања латинице и оно што ће се с ћирилицом дешавати "само по себи". Кратко и јасно!
Ако је било формалне одлуке, макар и тајне, добро би било да знамо када је такав документ донесен и какав је садржај имао. Ако га није било, ако је реч о тајној, неформалној одлуци тадашњих носилаца власти, онда се може говорити о тајној политици, можда чак и о завери. У сваком случају, политика је постојала и спроводила се, око тога не би требало да постоји икаква недоумица.
Време би било да српска држава и наука после толико година ово бременито питање коначно рашчисте од наслага идеологије и политике и тако отворе простор за његово објективно и истинито сагледавање. Само тако и наука, и право, и држава и грађани би могли да крену с мртве тачке у погледу овог важног питања. Чињеница да до тога никако не долази може се објаснити знатном вероватноћом да се та политика у деловима данашње српске државе, од стране појединаца, органа и институција који су носиоци одговарајућих одлука, и даље спроводи. Јер, траг је ту, прилично јасан ...
Има још много оних, чак и међу познатим српским лингвистима, који одлучно одмахују главом на спомен „комунистичке завере“ кад је реч о потискивању ћирилице. Добро би било за све нас да се појаве домаћи сведоци, или објаве важни документи, ако постоје, који ће бацити више светлости на ово веома важно питање. Оно би било само пуко историјско и лингвистичко питање да нас готово истом тежином не оптерећује и сада, на почетку 21. века. Јаче и дубље него што су многи свесни тога.

Када ћемо се покренути?

Slika

Много енергије и времена трошимо на питања која је одавно требало да буду прошлост, треба да се крећемо даље и хватамо корак са савременим светом и његовим позитивним вредностима и тековинама; али, наша наука, друштво и држава још не показују озбиљну намеру да се бар питањем језика и писма озбиљно позабаве.
Зашто? За почетак његовог истраживања и решавања нису потребна практично никаква новчана средства – само његово препознавање, и воља да се њиме позабави. Али, очигледно је да би оно морало да покрене промене у више области учмале државе и њеног естаблишмента - политичког, научног, медијског и сваког другог. Бројни такозвани ауторитети, њихов рад, дела и каријере би тиме били доведени у питање. Оно је, зато, колико језичко, културно, друштвено и државно питање, исто толико и питање моралног интегритета и савести оних који не желе да се баве њиме на одговарајући начин.
Нити имамо државу и науку које би објективно и ефикасно истражиле ово питање, и тако покренуле један важан део наше стварности из вишедеценијског мртвила, нити смо одговорно и организовано друштво савесних појединаца. До када, још колико дуго? Зар ћемо ово питање опет пренети као терет још једној, следећој генерацији?
Јер, ствари се и даље умногоме „одвијају саме по себи“ ....


vidovdan

_________________
Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 55 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   
cron

Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker