SKULPTURE • Srbija Forum

Skulpture od papira

Marko Vukša, mladi vajar koji je već stekao zavidan međunarodni ugled. Uprkos kvalitetu, kod nas ne postoji poverenje prema mladim umetnicima

VIŠESTRUKO nagrađivan u zemlji i inostranstvu (Francuska), mladi beogradski vajar Marko Vukša je izlagao u Americi, Sloveniji, Francuskoj, Japanu, Izraelu, Albaniji... U Kini je izveo tri skulpture: jednu u granitu i dve bronzane koje su više od dva metra. Na nedavno otvorenom Majskom salonu u Muzeju primenjene umetnosti predstavio se skulpturom izvedenom u - papiru!

* Izložba je naslovljena „U škripcu“?

- Mnogi su se prevarili pomislivši na kamen, koji je jedan od mojih omiljenih materijala, ali ta skulptura je urađena od recikliranog papira. Napravio sam je na vajarskoj koloniji u Čačku, gde je jedini materijal koji je umetnicima na raspolaganju bio papir. Naravno, za mene je to sasvim novi materijal kad se radi o skulpturi, pa otud i veliki izazov.

Ali kad je reč o mladim umetnicima koji jesu u škripcu i realnosti koju živimo, moglo bi se to shvatiti i u prenesenom smislu.

* Šta danas u Srbiji najviše smeta mladom stvaraocu?

- Sasvim izvesno, to je manjak poverenja! To nepoverenje nije povezano sa manjkom kvaliteta - jer, kvalitet postoji. Kad bi postojalo poverenje, otvarale bi se i mnoge nove mogućnosti. Postojala bi produkcija, pa po logičnom sledu događanja - postojalo bi i tržište. Tad bi bilo jasno da umetnik ne radi uzalud i samo zato što to voli.

RUČAK

- KAD sam tražio sponzore da bih mogao da odem na neki od simpozijuma u svetu na koji sam pozvan - dogodilo se da mi sagovornik kaže: „Ma to je ništa, toliko košta jedan bolji ručak za četvoro“. A onda nisam dobio ni to „ništa“.
* Ali nije tako...

- Više od 80 odsto ljudi, školovalih na umetničkim fakultetima i akademijama, elementarna egzistencija je naterala da nađu neki drugi posao, na koji za vreme studija nisu ni pomišljali. I upornima, koji ostaju za štafelajem ili sa dletom u ruci, može sve na kraju da izgleda kao uzaludno ulaganje i gubljenje vremena.

* S obzirom na izvedena dela u prostoru, reklo bi se da ste u inostranstvu naišli na bolji prijem nego u Srbiji?

- To je skoro nestvarno, nepojmljivo za Srbiju. U Kini sam izveo skulpturu od granita visoku tri metra, tešku oko 10 tona i dve u bronzi - jednu od dva i po metra, a drugu od dva metra. Tamo se mnogo polaže na kulturu. Grade se novi parkovi i „pune“ se skulpturama. Mladima se poveravaju veliki radovi, a onda to dalje „otvara vrata“...

* Kod nas?

- Ovde su četiri vajarske kolonije jedina šansa da se izvede veće, ili delo monumentalnih dimenzija. Osim „Tere“ u Kikindi, ostale tri se tek održavaju u životu. Ali doći u julu na „Teru“ nije lako. Poduža je „lista čekanja“, a mlađi su uvek na začelju.

Otkupa nema. Nekad nije moglo da se desi da umetnik ima samostalnu izložbu, a da mu bar jedno delo ne bude otkupljeno. Postojala je svest i namera da se gradi klima koja će unaprediti opšte kulturno stanje zemlje. U tom sistemu su postojali umetnici. Danas, po svemu sudeći, oni nisu potrebni Srbiji.

REPREZENTACIJA

- KAO što sportisti ne mogu bez potpore države da treniraju i odlaze na takmičenja, da predstavljaju Srbiji - tako ni umetnici ne mogu bez takve podrške. Da nemamo dobre sportiste o nama bi se znalo samo po neverovatnom odlivu mozgova. A naša je umetnost uvek bila rame uz rame sa svetom i mogla bi biti podjednako dobra reprezentacija Srbije u svetu kao i sportska. S obzirom na dobit, ulaganje je malo, mogli bismo reći i minorno.

Novosti