|
| Autoru |
Poruka |
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Mehane kao znamenitosti
U doba Osmanlijskog carstva, u blizini Beograda, na drumu koji je srpsku prestonicu povezivao sa Kragujevcom, postojala je jedna mehana u koju su svraćali i noćivali putnici.
Mehana (Ilustracija)
Posle oslobođenja Srbije, 1868. godine u ovom kraju je podignuta nova mehana, i od nje je počela da se razvija varošica koja je dobila ime po reci Ralji. Varošica se delila na Gornju i Donju Ralju.
Pored reke je podignuta još jedna mehana, i skoro 20 godina tu više nije bilo drugih kuća.
Kada su početkom osamdesetih godina 19. veka počele da se trasiraju pruge u Srbiji, sagrađene su radničke barake, ali osim radnika još nije bilo drugih stanovnika. Tek kada je u Ralji podignuta i železnička stanica, a 1884. godine proradila pruga, sazidao je han Jovan Radisavljević i počeo sa njim da radi. Iduće godine su braća Pantići iz Parcana podigli svoju kafanu, i od toga doba su počeli i drugi da se naseljavaju.
Hanovi u Gornjoj i Donjoj Ralji danas su spomenici kulture. Pantićev han je imao dve kafanske sale s kuhinjom i ostavom i pet soba za stanovanje. Pošto je razvojem saobraćaja potreba za trgovačkim hanovima nestala, han Radosavljevića se koristio kao kafana sve do Drugog svetskog rata.
Varošica je ubrzo imala četrdesetak domaćinstava i to su uglavnom bili doseljenici iz sela kosmajskog sreza. Bilo je i nekoliko kuća doseljenika iz Bosne i iz Banata. U Donjoj Ralji je uoči 20. veka otvorena fabrika cementa koja je imala i parni mlin. Oko fabrike je stvorena mala radnička kolonija. Ralja je 1902. proglašena za selo i tada je dobila prvog kmeta, ali je činila jednu opštinu sa susednim selom Parcanima. Dve decenije kasnije, Ralja je proglašena za varošicu, a 1925. godine obrazovala zasebnu opštinu. Danas se nalazi u sastavu beogradske opštine Sopot.
Trgovac kao dobrotvor
Ralja je dobila školu 1923. godine ali nije imala sopstvenu zgradu, nego je radila u kući domaćina Stanija Markovića. Naredne godine je dovršena nova školska zgrada na placu koji je opštini poklonio Andreja Mitrović, trgovac iz Ralje. Kako varošica nije imala ni svoju crkvu, vernici su odlazili u crkvu u Popoviću, ali se ponovo javio trgovac Mitrović i poklonio plac od 4.200 kvadratnih metara za podizanje crkve. Vestionline _________________ 
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Gde su beogradski Bosfor i Dardaneli?
Kafana „Dardaneli”, gde je Voja Ilić napisao najpoznatiju odu Svetom Savi, bilo na današnjem Trgu Republike, a „Bosfor” je srušen prilikom izgradnje prvog drumskog mosta preko Save
NEKADA je jedino naš grad, osim Istanbula, imao i „Bosfor“ i „Dardanele“. To su bile ugledne kafane u kojima se okupljala elita ondašnje varoši, kao i boemi i ljubitelji kapljice i druženja svake vrste.
Ta i takva mesta opisivao je i besmrtni Branislav Nušić, čovek čije delo, kako vreme prolazi, samo narasta, a neke beleške koje je ostavio upotrebićemo i u ovoj priči.
Počećemo od „Dardanela“, kafane koja se nekada nalazila na Pozorišnom trgu, jer se tako zvao prostor ispred Narodnog pozorišta, koji danas poznajemo kao Trg Republike. Sasvim logično da u vreme postojanja „Dardanela“ niko nije ni slutio da će ovaj beogradski centralni trg poneti ovakvo ime, jer smo uveliko bili monarhija.
Od „Dardanela“...
„Dardaneli“ su srušeni 1903. godine, ali evo, tačno 111 godina kasnije, svako ko se usudi da zapiše ponešto o beogradskoj boemiji, a ne pomene ovo mesto, samog sebe diskvalifikuje iz bilo kakvog razgovora u kojem će ga neko ozbiljno shvatiti.
Ta kafana bila je sve i svja u beogradskom duhovnom i umetničkom životu, u vreme kada elektronski mediji nisu postojali samo novinski novinari, glumci, pisci i elita sedeli su za stolovima ovog prestižnog mesta.
Da se razumemo: niko nije hvalio unutrašnjost kafane kao nekakvog prestižnog ili posebno dekorisanog mesta. Ona je, kako je to danas moderno da se kaže, bila prostor neobuzdane varoške energije. Tu su bile deponovane snage ondašnjih kreatora i ljudi od duha koji su stvarali gradsku tradiciju. Kako je govorio Nušić za boeme onog doba, „oni su uzleteli pa pušteni“, nevoljni da se vrate glomaznom mehanizmu obaveza koje su ih očekivale u svakodnevnom životu.
UPRAVA FONDOVA PROTIV ZELENAŠA
Umesto „Dardanela“ na Pozorišnom trgu nikla je Uprava fondova, a zapisi o tome zašto ih je ondašnja država osnovala, teraju čitaoca da i danas malo „prisloni prst na čelo“. Kako ostaje zabeleženo, svrha osnivanja Uprave fondova bila je da seljaci budu oslobođeni dugovanja zelenašima. U to vreme su ovi ljudi, koji su davali novac uz kamatu na zajam, to činili uz procente od 12, 10 i osam odsto, a država je osnivanjem ovog fonda osmislila da dug bude svega šest odsto i da se rok otplate značajno produži, čak na 23,5 godine. Svaka ironija koju bi čitalac mogao da dovede u vezu sa današim bankama, keš kreditima i njihovim interesima, sasvim je slučajna.
U kafani „Dardaneli“ nastala je legendarna pesma o Svetom Savi, koju je napisao Vojislav Ilić 1889. godine, a koju o Danu Svetog Save i danas svi mališani uredno recituju. Stihove „Ko udara tako pozno...“, Ilić je napisao tako što je dečko iz štamparije čekao pored pesnika, jer je prekardašio sve rokove, pa je, uz Đuru Jakšića, koji je takođe pisao u poslednjem trenutku, i Ilić na ovaj, kafanski način ušao u legendu srpske literature.
Kafana „Dardaneli“ srušena je kako bi država podigla Upravu fondova, zdanje u kojem je danas smešten Narodni muzej. Ni ovo zdanje koje krasi današnji centar prestonice nije imalo lagodnu prošlost, baš kao ni sam Beograd. Posle Prvog svetskog rata ovaj fond pretvoren je u Državnu hipotekarnu banku Kraljevine SHS, da bi posle Drugog svetskog rata, 1952. godine ovde useljen Narodni muzej.
„Dardaneli“ su, lagano, sa sećanjima na svoje goste, otplovili u besmrtnost beogradske boemije.
... do „Bosfora“
Pored Savskog pristaništa tradicionalno su u Beogradu odvajkada živeli Srbi. Ko god da je vladao gradom, Turci, Austrijanci ili ko god drugi, više je voleo Dorćol i dunavsku stranu, da bi desna obala Save, danas zakriljena Sabornom crkvom uvek bila bliža Srbima.
Tako su se na tom mestu nizale dragocene građevine varoši, a Karađorđeva ulica je u doba kneza Miloša bila nalik današnjem Dedinju, jer su svi ministri pokušavali da se nastane upravo u ovom delu grada. Izmučene fasade današnje Karađorđeve ulice, i sada svakodnevno udarane gromoglasnom bukom i rastresene prolaskom džinovskih teretnjaka, gotovo da su sakrile svu raskoš kojom su nekada zračile opčinjavajući tadašnje Beograđane.
„Bosfor“ je, kako beleži Nušić, bilo mesto gde su trgovci ugovarali poslove razmenjujući robu koja je stizala dereglijama na pristanište. I onda kada bi varoš zamirala prekrivena noćnom tminom, jedino je ostajalo živo pored pristaništa, na mestima u blizini Velikog i Malog stepeništa. Samo tu su birtije radile i onda kada nijedna druga u gradu ne radi, a kako je beležio Nušić, „do poslednjeg dana trajanja, ‘Bosfor’ je bio jedna obična, vesela noćna kafana“.
Ovo mesto odlazi u istoriju kada je grad rešio da „iskorači“ preko Save, na njenu levu obalu, pa je morao da bude stvoren prostor za temelje Mosta kralja Aleksandra, čija izgradnja je okončana 1934. godine. Nekoliko godina pre toga počinje regulacija i rušenje kuća koje su se našle na „putu napretka“. Tako je stradala kafana „Bosfor“. Ona se nalazila tamo gde su danas osnove Brankovog mosta, koji se naslonio na temelje Aleksandrovog mosta, koji je srušen početkom Drugog svetskog rata.
 Novosti _________________  
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Kultura je rođena - u kafani
Stručnjaci Turističke organizacije Beograda pokrenuli akciju povratka tradicije u ugostiteljstvo. Svi beogradski boemi, umetnici, a ako hoćete i političke stranke, rođeni su u ovoj instituciji
BEOGRADSKI turizam valjalo bi beležiti sa velikim „T“. Danas su sve brojniji gosti iz inostranstva koji dolaze u našu prestonicu, sa željom da vide najčešće rušen grad u istoriji Evrope, ali i varoš koja je, nesumnjivo, neprikosnovena po svojoj gostoljubivosti.
Jedan segment sećanja na zaboravljeni Beograd sasvim sigurno su - kafane.
O njima razgovaramo sa direktorom Turističke organizacije Beograda Miodragom Popovićem, koji, uz posebno poštovanje prema ovoj gradskoj instituciji, ima želju da nas vrati među kafanske stolove i sećanja naših predaka...
DUH GRADA
- Naša želja je da se prave, tradicionalne kafane vrate Beogradu - izričit je Popović na početku razgovora. - One su manifestacija duha glavnog grada. Morate znati da su se nekada majke onih koji su živeli u glavnom gradu posebno radovale vikendu, jer su ozbiljni očevi familije celu porodicu vodili u kafanu na ručak tokom subote i nedelje. Nije to bilo nikakvo pijančenje niti loše shvatanje porodičnog izlaska, to je bilo poštovanje prema majci koja brine o kući, i koja zaslužuje poštovanje i odmor. Šta mi danas znamo o tome?
Namera Turističke organizacije Beograda jeste da barem upola vrati beogradsku tradiciju u kafane prestonog grada.
- Svi varoški boemi, umetnici, a, ako hoćete i sve političke stranke - rođeni su u kafani - dodaje Popović. - Recite mi gde su legendarni Mihiz ili Kapor prvi put obelodanili svoje mudrosti? Ako su današnja vremena tu veliku tradiciju kafana izobličila, mi moramo da je vratimo!
Popović i stručnjaci TOB pokreću akciju vraćanja beogradskog duha, pričajući priču ispočetka, od „Bermudskog trogula“ pa naovamo. Nekada su kafane „Šumatovac“, „Pod lipom“ i „Grmeč“ bila stecišta ljudi od pera i reči. Danas toga više nema, ali je suština da makar nešto „vratimo“ iz „dobrih, starih vremena“.
- Prva namera nam je da kafansku tradiciju vratimo Beogradu, a onda da nju predočimo svetu - izričit je naš sagovornik.- To ima i svoju materijalnu i duhovnu putanju ka poštovanju predaka. Hoćemo da obnovimo beogradski kafanski duh kroz ovu akciju Turističke organizacije Beograda, ali i putem saradnje sa „Večernjim novostima“, i sa svim ostalima koji žele da nam povrate priču o gastronomiji i restoraterstvu strarog grada.
NACIONALNA KUHINjA
Kako bi mogao da izgleda „vremeplov“ u koji hoće da nas „ubace“ stučnjaci TOB?
- U beogradskim kafanama mora da dominira nacionalna kuhinja sa učešćem od najmanje 50 odsto, ali tako da se namirnice nabavljaju u najširem dozvoljenom dijapazonu od 100 kilometara van Beograda - kaže Popović. - Izbor alkoholnih i bezalkoholnih pića mora da bude, u najmanjem slučaju takav da makar polovinu ponuđenih pića predstavlja ponuda domaćih proizvođača. Ambijent usluge mora da bude potpuno autentičan, prema dobrim običajima starih beogradskih kafana.
Kako objašnjava direktor Turističke organizacije Beograda, ova akcija je potpuno dobrovoljna.
Miodrag Popović
- Mi ćemo, kao organizacija, maksimalno da podržavamo sve koji nam se priključe. Suština je u tome da se vratimo u doba koje smo zaboravili, a to nije smelo da nam se dogodi. Mi želimo da se vratimo u vreme nekih dragocenih ljudi koji su svojevremeno dosegnuli veliki ugled i preneli ga u instituciju koja se zove - kafana. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Kafana "Dva megdandžije", danas je tu opština Stari grad_________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Kafana "Vuk Karadžić"...lijanderi u bačvicama._________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Neuništivi zemunski boemi
Bog je šest dana stvarao svet, a onda se popeo na Gardoš i napio. Ovu biblijsku rečenicu izgovorio je čika Paja, majstor za spremanje riblje čorbe iz kluba “Radecki” u Zemunu. “Izeš kafanu u kojoj u tri ujutru ne možeš da pojedeš škembiće u saftu”, govorilo se tada. Danas čuvene zemunske restorane pohodi neka druga klijentela, a boemski duh živi još samo u anegdotama i sećanjima starih Zemunaca.
Šaran“ je osnovan davne 1896. godine, u ovoj kafani su nastale neke od najlešpših balada
Prikupljajući građu o istoriji Zemuna enigmata i penzioner “Pupin-Telekoma” Branko Nikolić razgovarao je s mnogim svedocima burnog kafanskog života tokom prošlog veka. Priču je načeo knjigom “Zemunski motivi I”, a u drugom delu koji će, ako bude razumevanja sponzora, iz štampe izaći tokom jeseni, čeka nas prava poslastica – sočne pikanterije iz istorije zemunskih kafana. Iz tog, još neobjavljenog rukopisa, izabrali smo najzanimljivije detalje.
ŠARAN ILI ŠTUKA
Dok prolazite kraj renovirane „Venecije“, iz čije poluprazne bašte dopire kreštavi ženski glas – „Čamac plovi Rado...“, teško vam je da poverujete da ovaj čuveni zemunski restoran iduće godine slavi vek postojanja: po principu kiosk-restoran podigao ga je 1911. godine Aleksandar Štrajher. Iako ulazi u krug stogodišnjaka, „Venecija“ spada među mlađe veterane zemunske boemštine. Znatno stariji je „Šaran“, osnovan davne 1896. godine.
O tome ko je bio prvi vlasnik ove kafane postoji nekoliko verzija, a najverovatnije je reč o uglednom građaninu Arkadiju Bokaliću, koji je u svojoj kući prizemljuši, ispod Gardoša, na mestu gde je bilo pristanište, otvorio kafanu „Zlatni šaran“. Uz peć bubnjaru, prvi gosti kafane bili su alasi i seljaci koji su čekali skelu da ih preveze u bašte na Červenki, na banatskoj obali Dunava. Dugo je „Šaran“ bio na glasu kao kafana u koju dolaze „veseljaci“, pijanci i kavgadžije, ali i kafana u kojoj je riba direktno iz Dunava „uskakala“ u tiganj.
Branko Nikolić zabeležio je i primer kafanske konkurencije tog doba. U neposrednoj blizini „Zlatnog šarana“, preko puta Nikolajevske crkve, nalazila se kafana „Zlatna štuka“, a ubrzo je otvoren i bife „Kod sedam čunova“ čiji je gazda ispevao stihove: “Zvone zvona, glas se čuje, ’Šaran’ ’Štuku’ sahranjuje. A ‘Čunovi’, zlato moje, sahraniće obadvoje.”
PUBA NIJE UMRO
Decenijama su „Šaran“ održavali visoki gosti, kao što su bili Mika Alas, princ Đorđe Karađorđević, dr Jovan Subotić, ali pre svih boemi, ljudi kojima je kafana zaista bila druga kuća. Iz perioda pre II svetskog rata upamćen je uvaženi gospodin koji je, usred ručka za koji je obično poručivao ribu, dovikivao kelneru:
– Konobar, donesi vino, riba hoće da pliva!
Ponavljanje ove dosetke iritiralo je jednog drugog uvaženog gospodina koji je, ručajući obično govedinu, „duhovito“ uzvraćao:
– Konobar, donesi vino, vo hoće da pije!
U zadimljenom „Šaranu“ svoje najlepše balade ispevao je i veliki zemunski boem Jovan Ljubinković – Puba (1936–1997). Tu su nastali stihovi „Dunav, Dunav tiho teče, vratiti se ona neće“, pesma koju je kasnije izvodio Žarko Dančuo, a voleo ju je i Jovan Smuđa, zvani Rus, tenor koji je svirao gitaru, pevao pesme sa Volge i, kažu, „nije podnosio Pubu“. Ako pokušate da se udubite u ovu priču, čućete dve oprečne verzije. Po jednoj Smuđa je na kraju plakao na Pubinom grobu, a po drugoj „Puba nije umro, samo je prešao u drugu dimenziju“. I danas, kako kaže kantautor Vlada Kanić u knjizi pesama „Taurunumijada“, Puba „fali svima, i ribama i ljudima“.
PAPAGAJSKA POSLA
Jedan drugi zemunski boem, živa legenda Miša Pilipić – Podunavac, nekada je svakog drugog januara u „Šaran“ dovodio neku od čuvenih ciganskih muzičkih bandi iz Srema, zatvarao kafanu i bančio bez fajronta. Branku Nikoliću Miša je ispričao kako je početkom šezdesetih u „Šaran“ dolazio Jova Sorola, markantni Srbin iz Arada, koji je stalno pio špricer. Kad god bismo se sreli i pozdravili, priča Miša, ja bih mu šali rekao: „Daj popij nešto!“ A on bi odgovorio: „J... te, popa, daj i meni nešto.“ Nakon pozdravnih reči usledilo bi naručivanje pola litre belog i sifona sode.
A u još neobjavljenom nastavku „Zemunskih motiva“ Nikolić beleži i kako je zemunska vlast reagovala na legalizovanje prostitucije u Austrougarskoj. Čim je carevina donela takvu odluku zemunski oci prionuli su da to pitanje reše i 1904. doneli akt „Naputak za zborne i inokosne bludnice“. Jedini kupleraj nalazio se u nekadašnjoj Ribarskoj, danas Borčanskoj ulici, vlasnica je bila Mađarica, gospođa Kiš, a devojke iz Mađarske i Slavonije. Iako na dobrom glasu po higijeni i prijatnoj atmosferi, kupleraj je zatvoren 1929. tokom Šestojanuarske diktature, a sav inventar je prodat na rasprodajama. Priča kaže da je jedna otmena zemunska gospođa iz visokog društva na jednoj od tih rasprodaja mužu za rođendan kupila papagaja. Da ga iznenadi pred gostima ga je unela u salon i teatralno smaknula maramu s kaveza. A papagaj je, zaslepljen svetlošću, malo žmirnuo, a onda zakreštao: „Gospodu poznajem, ali kurve su nove.“
GDE SE RODIO DŽEZ
Miša Pilipić i danas je neizbežni „inventar“ restorana „Tri lađara“, na čijem se mestu nekada nalazila gostionica „Sedam graničara“, a posle II svetskog rata menza za studente Poljoprivrednog i šumarskog fakulteta koju su Zemunci iz milošte zvali „Tri kostura“. Mnogi ne znaju da je u ovoj kafani rođen jugoslovenski džez. Tu su svirali, i još ponekad (utorkom naveče) sviraju, Aca Korać, Mirko Šouc, Ljuba Brmbolić, Buca Jenč, Aleksandar Revišin (najbolji pijanista među urolozima, bubnjar Dragan Tucaković...
I danas se u restoranu „Tri lađara“ okupljaju: Dragan Seferović – Sefer, Ignjat Petrović – Giga, Spomenka Medurić – Beba, Petar Čavić – Čavka, karikaturista Dragan Rumenčić, pevačica Anđelka Govedarović... I, naravno, Miša Pilipić koga srećemo na zemunskoj pijaci, nasmejanog i ornog, kao da recituje stihove iz jedne od svojih kafanskih poema: „Nije me briga za ovaj ludi svet, meni je ’tek’ sedamdeset i pet.“
Zemunski varoški trg nekada
Ovako je izgledalo ispred „Venecije“ s početka prošlog veka
na mestu današnje kafane „Tri lađara“ nalazila se gostionica „Sedam graničara“
blic _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Kroz Bežanijsku ulicu: Od „Zlatne krune“ do „Kraljevića Marka“
Zemunske čarolije Zaboravljene gostionice Bežanijske ulice. Ovu ulicu trasirali još Rimljani u Taurunumu, a prethodnih vekova krasile su je kafane
JOŠ od vremena antičkog Taurunuma, Bežanijska ulica u Zemunu nalazi se na istom mestu. Pre oko dva milenijuma Rimljani su trasirali ovu ulicu, i evo dve hiljade godina kasnije krasi srce ovog dela grada.
Kako objašnjava istoričar Zemuna Branko Najhold, ova ulica je tokom vaskolike istorije ovog mesta bila njegov zanatsko-trgovački centar. Ovo je priča o desetak gostionica koje su postojale u ovoj ulici, među kojima su neke imale zavidan ugled. Istorija se, na ovom podneblju, odvajkada stvarala u kafanama. Makar onaj njen svetliji deo.
Majstor - u kafani
- „Zlatna kruna“ pominje se još početkom 19. veka - počinje pripovedanje Najhold. - Nalazila se na broju 15, a imala je „cimer“ znak iznad vrata koji se sastojao od reljefno izrađene krune u zidu, nad ulazom, i visećeg dela sa zidarskim i tesarskim alatom isečenim od pozlaćenog lima. Ispod toga, sa jedne strane pisalo je „Živeli zidari“, a sa druge „Živeli tesari“. U to vreme ovde su se skupljale zanatlije iz ovih esnafa, a građani kojima bi trebali ovakvi majstori uvek bi znali gde mogu da ih nađu. Vlasnik je bio Milan Bačvanin, posle Prvog svetskog rata prodao je Dimitriju Petroviću, da bi mu je posle Drugog svetskog rata novoustrojena „narodna vlast“ oduzela.
Petrović je slovio za divnog čoveka i sjajnog ugostitelja, a u poslu je imao veliku pomoć u supruzi Danici. Dugogodišnji konobar kod „Zlatne krune“ bio je i Pavle Jaković zvani Paja Nepeglaja, svojevrsna maskota ovog lokala, a nadimak je dobio po izreci „Paja nikog ne pegla“.
Gosti kafane bili su uglavnom trgovci i zanatlije iz Bežanijske ulice i okoline, koji su tu redovno svraćali po zatvaranju radnji. Pedesetak stalnih gostiju oformilo je i nezvanično humanitarno društvo, koje je godinama o Božiću kupovalo odeću i obuću za određen broj siromašne dece i delilo im na posebno upriličenim skupovima, a sprovodilo je i druge humanitarne akcije.
- Najstarija gostionica u Bežanijskoj ulici, koja je zapravo bila svratište - pretača kasnijih hotela, bila je „Kraljević Marko“, u zgradi broj 16, još u 18. veku - nastavlja Najhold. - To zdanje je danas poznato kao Ičkova kuća, jer je u njoj svojevremno boravio Petar Ičko, prvi diplomata Karađorđeve Srbije. Iznad ulaza je bio Marko na Šarcu, a od oktobra 1898. godine kafanu i svratište vodio je poznati zemunski ugostitelj Vlada Jovanović, kojeg je kasnije smenio Panta Teodorović.
Oaza za fijakere
Kada je prodao „Zlatnu krunu“ ugledni ugostitelj Jovan Bačvanin kupio je staru gostionicu „Tri ševe“ u Bežanijskoj 62, pored stočne pijace i promenio joj je naziv u „Zlatni bunar“.
Glavni gosti bili su fijakeristi koji su imali stajalište iza ugla, na stočnoj pijaci, a u pijačne dane i mnogi pijačari.
- Zato je ovde muzika svirala od ranih prepodnevnih sati - objašnjava Najhold. - Među pevačicama je bila posebno popularna neka Sulja, uvek doterana i jako namazanih usana. U nju je bio beznadežno zaljubljen neki fijakerista Pera, koji nije štedeo para naručujući pesme od Sulje, a kada je on lumpovao, na vratima kafane uvek je bilo dečurlije iz komšiluka koji su sa zanimanjem gledali koliko para Pera daje Sulji.
Iznad ulaza u poznatu kafanu „Zlatni grozd“ stajao je „cimer“ sa zaslikanim grozdom zlatne boje na beloj podlozi. U periodu između dva rata gostionicu je vodio čuveni ugostitelj Jozef Maldaker, a kasnije njegov sin Franc.
Osim velike sale, ugledni restoran je imao i letnju baštu u dvorištu.
Eto, kako je od rimskih vremena jedna ulica nepogrešivo ostajala „zakucana“ na istom mestu, da bi u 20. veku doživela svoje „zlatno doba“. Nije ovaj epitet izabran slučajno. Čak tri od četiri kafane koje smo pomenuli u priči o nezaboravnom Zemunu imaju ime dragocenog plemenitog metala u nazivu. Samo „Kraljević Marko“ nije „zlatan“, a u zemunskim predanjima zauvek ostaju „Zlatna kruna“, „Zlatni bunar“ i „Zlatni grozd“...
PAJA NEPEGLAJA
LEGENDARNI Paja Nepeglaja je zaista bio pošten i čestit čovek, a i sjajan kelner. Bio je zaštitni znak „Zlatne krune“ a voleo je i da popije poneku više, pa je tada uveseljavao goste lovačkim pričama i dogodovštinama sa nevenčanom ženom Apolonijom, koju je zvao Apolon.
Znalo se da voli decu, pa su klinci iz komšiluka tu često navraćali, a on je u džepovima uvek imao bombone za njih.
NE TRAŽI BOLjU...
NOVINSKE reklame onog doba bile su divan prostor za duhovitost i dosetljivost ugostitelja, pa je „Zlatna kruna“ u lokalnom listu 1937. godine reklamirana u stihu: „Kruna je kruna sviju hotela, dobroga vina i raznih jela, radnja je divna, ne traži bolju, ponesi pare i dobru volju.“
FIJAKERISTI I MUZIKANTI
KAKO su u „Zlatnom bunaru“ fijakeristi bili stalni gosti, a muzikanti večiti zabavljači, ova kafana je imala i jedan svojevrstan običaj. Kako objašnjava Najhold, od tridesetih godina 20. veka uveden je običaj da na Božić fijakerima ili sankama, kada je puno snega, kelnere i pevačice iz ove kafane voze ulicama Zemuna. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Žalost beogradskih boema
Na ispraćaju kafane Dardaneli u istoriju 1901. godine prisustvovao je ceo boemski Beograd. Od čuvenih glumaca Narodnog pozorišta koje se nalazilo u komšiluku stare kafane okupili su su se svi: Milorad Gavrilović, Čiča Ilija Stanojević, Milorad Petrović, Kosta Delini, Aleksandar Milojević-Leca, kasniji upravnik niškog pozorišta "Sinđelić"...
Na ispraćaju kafane Dardaneli u istoriju 1901. godine prisustvovao je ceo boemski Beograd
Kako svedoči Branislav Nušić, koji je u to vreme bio upravnik niškog pozorišta "Sinđelić", među tim "stubovima dardanelskim" našao se glumac i duhoviti boem Čeda Kundović, dok je Steva Petrović Ruta bio tako reći prikovan za stolicu kod Dardanela i uvek u društvu književnika i glumaca.
"Steva Ruta je otpočeo karijeru kao glumac beogradskog Narodnog pozorišta i to sa dosta izgleda na lepu budućnost. Docnije ga je vojska otrgla od pozornice, a kad je vojsku odslužio, nije joj se ni vraćao, već je otišao u činovnike, iako je ceo život proveo tu oko pozorišta i sa ljudima iz pozorišta, a da odoli želji, javljao se koji put i na pozornici. On je bio u svoje doba najbolji interpretator Sremčevoga 'Neko' u 'Ivkovoj slavi', te je u toj roli vrlo često gostovao na beogradskoj pozornici, pa ga je i sam Sremac vrlo rado gledao u toj roli.
Ljubavnik Bidža
Jedan od dardanelskih stubova bio je i Mita Bidža. "Glumac koji kroz dugu svoju karijeru, mada je dopro do vrlo značajnih rola, mada je igrao čak i ljubavnike, nije mogao nikako da se oprosti svoga nadimka Bidža, koji je tako neumetnički, tako neestetski da mu je bio pravi teret u umetničkoj karijeri", tumači Branislav Nušić.
Otuda valjda i fama da je Steva Ruta bio model Sremčev kad je pisao 'Ivkovu slavu'. Sremčev model je bio glumac Rajčević, a Steva Ruta, koji je dobro poznavao Rajčevića, uneo je u rolu sve njegove manire, te otuda fama da je Ruta original".
Steva Ruta je nadživeo svoju omiljenu kafanu baveći se uspešno i žurnalistikom, a odnegovao je i uspešnu decu: jedan sin je postao profesor, drugi vicekonzul, a kćer je bila darovita glumica. U biranom dardanelskom društvu našao se i Mika Risantijević, glumac i šef statista u Narodnom pozorištu, i Nušić ga je ovako opisao:
"Risantijević je bio ogromna ljudeskara sa dvema osobinama: nikad nije mogao da izgovori stranu reč i nikad nije uspeo da savlada srpski jezik. To mu ipak nije smetalo da u mlađim godinama igra u putujućim trupama i znatnije role. Tako, naprimer, on bi u ulozi Hajduk Veljka u palankama izazivao ogromno oduševljenje, kad bi onakav gorostas počeo po pozornici vijati grešne statiste (Turke) te se ovi valjali po pozornici kao lubenice. Na beogradskoj pozornici najznačajnije su mu role bile dželata i igrao ih je vrlo uspešno, jer u tim rolama obično nema šta da se govori. Inače je bio šef statista: on ih je nabavljao, on dresirao, on maskirao i oblačio, on i isplaćivao. Štab mu je za tu organizaciju bio kod Dardanela", opisuje Branislav Nušić. Vestionline _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Nestaju stare beogradske kafane
Zaposleni u Ugostiteljskom preduzeću „Varoš kapija” strahuju da će nestati i ovo malo starih beogradskih kafana što je ostalo, piše Politika.
Nekada je bilo ovako, foto: Big Portal
Ta firma, osnovana 1962, danas je u stoprocentnom društvenom vlasništvu i jedan je od malobrojnih čuvara čuvenih prestoničkih restorana.
Ako bude zainteresovanih za njenu privatizaciju, oglašenu u javnom pozivu za prodaju 502 preduzeća, „Znak pitanja”, „Kolarac”, „Sunce” i druga boemska svetilišta mogla bi da dobiju novog vlasnika.
Upravo zbog toga strepe mnogi od 127 radnika koji su već iskusili nakaradnosti privatizacije u ugostiteljstvu, jer su u „Varoš kapiji” našli uhlebljenje pošto su kafane u kojima su dotad radili otišle na doboš. Sada imaju redovne zarade, uz doprinose, zdravstveno osiguranje, regres, topli obrok, prevoz…
Ne čudi stoga što Boško Kuzmanović, ugostitelj sa 36 godina iskustva i predsednik Upravnog odbora „Varoš kapije”, kaže: „Sramota nas je što smo se našli među te 502 firme”.
„Nadležni navode da žele da rasterete državni budžet od izdržavanja firmi koje su u nerešenom statusu. Ali, mi ni dinar subvencija ne dobijamo od države, a kroz poreze, doprinose i PDV dajemo joj najmanje šest miliona dinara mesečno. Nismo opterećeni nijednim kreditom, a u 2013. smo imali 6,5 miliona dinara dobiti“, ističe Kuzmanović.
U javnom pozivu piše da je gubitak „Varoš kapije” 13,7 miliona dinara veći od visine kapitala. To je, kaže Kuzmanović, minus nasleđen iz perioda kad je ova firma imala desetine restorana i prenosi se iz godine u godinu. Ali smanjuje se pozitivnim poslovanjem.
Početak kraja ranije nego što se mislilo, foto: Big Portal
„Pre nekoliko dana, finansijska policija je pet sati obavljala kontrolu u „Znaku pitanja” i nije ustanovila nijednu nepravilnost“, kaže Kuzmanović.
Opasnost od loše privatizacije prepoznata je i u analizi iz javnog poziva, uz „mogućnost da nestanu stari beogradski restorani”. To se dešavalo i kada su ranije prodavana ugostiteljska preduzeća, poput „Tri grozda” čije su mnoge kafane zakatančene, a firma dovedena do stečaja.
Kao prednosti „Varoš kapije”, u analizi se navode lokacije restorana, imidž i tradicija, doslednost u pružanju i kvalitetu ugostiteljskih usluga, diferenciranost ponude i kreditna nezaduženost. Šanse za unapređenje poslovanja su, prema istom izvoru, povećanje broja stranih turista u Beogradu i proširenje noćne ponude. Kao nedostaci prepoznati su objekti u zakupu, zastarela oprema i nedostatak uslova za dobijanje HASAP standarda. pravda _________________
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 283 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
