Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 24 Avg 2019, 22:29


Autoru Poruka
Astra
Post  Tema posta: S K A D A R L I J A - boemski deo Beograda  |  Poslato: 15 Maj 2012, 06:43
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
S K A D A R L I J A - BEOGRADSKI MONMARTR

Slika


Niz naizgled oronulih ali držećih kućeraka, smeštenih u nekoliko stotina metara dugačkom sokaku, već poodavno je najatraktivnija četvrt u centru savremenog Beograda. Izgled Skadarske ulice, skraćeno nazvane Skadarlija, potiče iz 19. veka, a obnovljen je 1968. godine. Zbog autentičnosti i prijatne, boemske atmosfere dobila je epitet beogradskog Monmartra, a mnogi je upoređuju i s atinskom Plakom. Malo je onih koji su bili u Beogradu, a da su zaobišli ovo (nekadašnje) utočište pesnika, pisaca, glumaca, slikara i drugih noćobdija svih zanimanja.

U knjizi utisaka nalazi se impozantan spisak od preko 80 svetskih državnika,— blizu 20 kraljeva i careva (Huan Karlos, Haile Selasije, Reza Pahlavi...) i mnoštvo čuvenih biznismena (Rokfeler i Rotšild).

Do polovine 19. veka Skadarlija se nalazila na periferiji grada i naseljavali su je Cigani koji su pravili kuće oblepljene blatom, te je tada bila poznata kao Cigan-mala. A onda je, 1880, uz samu ulicu Ignjat Bajloni podigao savremeno opremljenu pivaru oko koje ubrzo niču brojne kafane. Kafane poput "Tri šešira", "Ima dana", "Dva bela goluba" i druge postaju stecište umetničkog Beograda gde se, uz tradicionalne specijalitete srpske kuhinje i dobru kapljicu, živi poseban život.

Danas u ovoj kaldrmom popločanoj ulici, pored ljupkih kafana iz kojih se čuje tihi jecaj violine ali i jeka truba, nalaze se i male umetničke galerije, antikvarnice, ali i moderni kafei.—


Riznica

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: S K A D A R L I J A - boemski deo Beograda  |  Poslato: 15 Maj 2012, 06:51
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Скадарлија – београдски Монмартр


Песници, глумци, писци и сликари дали су душу овој београдској низбрдици још пре више од 100 година

УЛИЦА БОГАТИХ СИРОМАХА


Slika

неко доба ноћи, а било је то крајем 19. века, на обали Дунава један наш чувени песник и сликар затражио је дозволу да пређе у Земун, у оно време у иностранство. На питање управника полиције које му је занимање, он поштено одговори да је књижевник. Збуњен, полицијски службеник прочисти грло и строже упита:
„Кажи ми своје право занимање, чиме се бавиш?” Наш писац понови искрено: „Господине управниче, немам другог занимања. Ја сам по свом првом занимању песник и драматичар, што ће рећи – књижевник!”
Управник полиције слегну раменима, па удари у звонце да пробуди уснулог ћату и стаде да му диктира: „Напиши, књижевник без занимања.” Уз то, издаде наредбу да се дотичном писцу не наплати такса будући да „скитнице, Цигани, музиканти и друга слична им лица без сталног занимања” добијају објаву бесплатно.
Управо овај полицијски опис најбоље одговара већини становника старе Скадарлије, познате боемске четврти коју данас обилазе туристи. Први њен познати становник био је „књижевник без занимања” из наше приче Ђура Јакшић, у већини прича о Скадарлији проглашаван „првим боемом”.
Почетком 20. века пут га је некако навео у тада неугледно насеље мимо граница Београда. Насеље које би увече, када се спусте ћуприје преко шанчева што су одвајали ондашњи Београд од запуштеног предграђа, остајало одсечено у мраку. Данас се зове Скадарлија и, стицајем чудних историјских околности, није много променила изглед од времена када су се између турских калдрма заглављивале пете припитих песника и боема с почетка 20. века.

Од Шићанмале до жирадо шешира

На месту где данас стоји скадарлијски грб – ознака са жирадо шеширом, црним штапом и црвеним каранфилом – некада се завршавао град прелазећи у неразвијено и мрачно предграђе. Скадарска улица и њена околина нису одувек биле место којим се разлеже музика тамбураша, звук виолина на чије је кобилице стављан чешаљ не би ли звучале умилније. Све до прве половине 19. века ова стрма београдска улица с околином налазила се мимо градских бедема. Данас готово невидљива, граница која је одвајала варош од приградских насеља полазила је од Саве, преко Косанчићевог венца, Обилићевог венца, па испод споменика кнезу Михаилу, поред Народног позоришта, одакле је скретала ка Дунаву. Дуж ове линије протезали су се дубоки ровови пуни воде преко којих су водиле дрвене ћуприје. За разлику од данашњих посетилаца Скадарлије који чекају ноћ да се спусте низ њену калдрму и изгубе у бајковитом свету, ондашње варошане, ако би их мрак затекао мимо бедема, није очекивао завидан ноћни провод. Изузев смрада из баруштина у рововима над којим су запушавали нос многи путописци оставивши описе жабокречине и смећа испод Стамбол-капије, необазриви путник могао је да налети на палисаде (зашиљене коце) украшене главама српских побуњеника које су Турци остављали у знак упозорења, као што је могао да постане случајна жртва размирица и разбојништава у злогласним хановима у којима су се напијали и обрачунавали Срби и Турци. Зими, чак и на вукове.

Slika

Прозвана Шићанмала (у преводу Циганска махала, тако названа по већинском становништву), будућа Скадарска улица у првој половини 19. века углавном се састојала од колиба облепљених блатом с тршчаним крововима, а њени становници кубурили су с баруштинама које су се изливале по џомбастим сокацима, остављале прљавштину и смрад.

Кад ломиш врат

Палисаде су добиле другу намену тек када је Али Риза-паша, 1867. године на кадифеном јастучету насред Калемегдана предао кључеве града кнезу Михаилу. С последњим Турцима који су напустили град, а по новим урбанистичким плановима, Цигани су исељени из сиротињске Шићанмале да би потом населили Чубуру. Њихово насеље постепено су почели да насељавају трговци и занатлије а, уместо циганских колибица, од оних истих палисада које су плашиле случајне пролазнике почели су да ничу приземни кућерци (чатмаре и бондручаре).
Од турског присуства остала је калдрма о којој ће потом певати песници, попут творца сатиричног кабареа „Орфеума” Бране Цветковића („Ноћу кад је један сат Скадарлијом ломиш врат”). Јаруге су затрпане а, ради хладовине, сиромашне занатлије су испред кућа у великој дрвеној буради гајиле лијандере, својеврсну претечу башта будућих скадарлијских кафаница. Досељавање чиновника и кафеџија с породицама улици све више даје градски изглед, а чињеница да се улица коначно нашла у урбанистичком плану донела је њеним житељима и одређена правила и, самим тим, њихова изврдавања.

Slika

Канал који је протицао по средини Скадарске улице у административним картама Београда означавао је границу између дорћолског кварта (с леве стране ако се гледа с врха улице) и палилулског кварта (с десне стране). Будући да су прописи о јавном реду и миру у палилулском кварту били нешто слободнији, многе ноћобдије, музиканти, залутали пијанци и остали на које би се ноћу намерачио неки дорћолски жандар, само би прекорачили канал и одмах се нашли на палилулском тлу.
Разлога за овакве смицалице било је напретек, јер баш у ово доба, крајем 19. века, Скадарлија добија обрисе боемске четврти коју ће касније многи наводити као пример за сличне делове градова широм Европе – Златну уличицу у Прагу, Гринцинг у Бечу, Плаку у Атини или париски Монмартр.
Скадарска улица је 1872. године добила име које ће бити промењено само једном, за време аустријске окупације, када се накратко звала Ружина улица. Те исте године, у Скадарску улицу, у кућу с бројем 34, настанио се „књижевник без занимања” с почетка наше приче. Симболично, долазак Ђуре Јакшића у тада сиромашан и неугледан део града, кога се и сам песник стидео као свог станишта, „повукао је ногу” за читаву плејаду уметника који ће потом у Скадарлији изнајмљивати собе али ће, попут Јакшића, претежно живети и стварати у кафанама.

„Кафана код коњску задњицу”

Као професор гимназије, Стеван Сремац је у слободно време волео да свраћа у кафану „Дарданели”, омиљено састајалиште писаца, глумаца и њихових обожавалаца које се налазило на Позоришном тргу (данашњи Трг Републике), на месту садашњег Народног музеја. Писац „Поп Ћире и поп Спире”, који је, налик свом колеги, комедиографу Браниславу Нушићу, из кафанских разговора често уносио шале у бележницу, тек је тада, као професор, међу сталним гостима „Дарданела”, почео да препознаје неке од својих ђака. Када му је досадило да се стално склања од својих гимназијалаца, пришао је столу за којим су дечаци пили чај с румом, учећи да играју тада омиљене картарошке игре – жандаре, сансу и клабријас – и отворено рекао једном од њих: „Слушај, Јовановићу, мораћемо или ја или ти да променимо локал!”

Slika


Та епизода одсликава колико су кафане у време када су почеле да ничу и у Скадарлији, заправо биле центри друштвеног живота окупљајући најразличитији свет. У сећањима на стари Београд, Бранислав Нушић набраја које су све улоге кафане имале у друштвеном животу наше престонице скраја 19. века. Била су то места у којима су се људи обавештавали, тако да нису морали ни да читају новине, затим места у којима су се обављали најразноврснији послови – потражња и понуда радне снаге од неких кафана, попут „Еснафске” која се налазила преко пута данашњег биоскопа „Балкан”, створила је радничке берзе на којима су послодавци бирали зидаре, тесаре... У кафанама су адвокати уговарали стратегије са својим клијентима, подизани су зајмови и уговарани трговачки послови, писани политички говори, молбе и жалбе органима власти... Поједине кафане разликовале су се по политичким ставовима странака, друштава и појединаца који су их обилазили, па се у граду знало која је радикалска, која напредњачка, а која либерална.

Slika

Управо као што су се вести из чаршије усмено „објављивале” за кафанским столовима, исто тако је од погрешне речи изговорене за кафанским столом могла настати вест за чаршију, а ономе ко ју је у жару пића, родољубља или пуке необазривости изговорио, могао је читав живот кренути наопако. За време анексионе кризе, 1908. године, скадарлијске кафане постајале су говорнице за младе родољубе, а Бранислав Нушић је, због говора против освајачке политике Аустроугарске на Балкану, постао један од незваничних предводника ове струје. Због говора одржаног у кафани „Бумс-келер”, у којој је, као ходајућа енциклопедија, био омиљени гост, хрватски песник Аугустин-Тин Ујевић био је протеран из Београда.

Slika

Друштво за сва времена, мада многи на овој илустрацији Силве Вујовић нису у исто време уживали у чарима Скадарлије. Слева надесно: глумац Чича Илија Станојевић (1), писац Драгомир Брзак (2), песник и лекар Јован Јовановић Змај (3), песник и сликар Ђура Јакшић (4), писац Стеван Сремац (5), песник Аугустин Тин Ујевић (6), комедиограф и дугогодишњи управник Народног позоришта Бранислав Нушић (7) и глумица Жанка Стокић ( 8 ). Нажалост, имена музичара и конобара нису сачувана.

Исто се уопште не може рећи за стари скадарлијски дух који је углавном остао да живи у причама и анегдотама и повремено прхне с чистих и скупоцених скадарлијских столњака оживљен само маштом овдашњег посетиоца.
Посебна група кафанских гостију били су уметници који су, попут лампе, око себе окупљали читав круг данас непознатих боема и љубитеља писане речи, сликарства и, најчешће, ондашњег глумишта. У појединим кафанама, као рецимо у „Три шешира”, нарочито су се издвајале „глумачке собе”, у којима су столове имали глумци попут весељака Чича-Илије Станојевића. У том смислу, кафана „Дарданели”, коју је Чича Илија звао и „Кафана код коњску задњицу”, јер се из „Дарданела” гледало право на споменик кнезу Михаилу на коњу, због близине тадашњем Народном позоришту све до 1901. године, када је срушена да би ту никла зграда Управног фонда, била је нека врста „уметничке кафане”. Колико су „Дарданели” били омиљени међу ондашњим „интелектуалним Београдом” сведочи Нушићево сећање. Он дан рушења ове кафане описује као „дан народне жалости”, наводећи да су се њени стални гости фотографисали крај рушевина, а слика је потом доспела на насловне странице више листова.

Slika

Пелцер уметничке боемије који је носила кафана „Дарданели” биће пресађен у Скадарлију, и то у виду више бокора, будући да су се кафанице у овој стрмој улици намножиле прославивши Скадарлију као веселу боемску четврт. Кратко време у башти испред „Пашониног булевара”, кафане назване по власнику, тада омиљеној београдској личности Ђорђу Пашонију, окупљали су се уметници и боеми. Као и „Дарданели”, „Пашонин булевар” налазио се у близини Српског народног позоришта које је 1869. године основано по налогу кнеза Михаила Обреновића. Отуда је ова кафаница била на путу многим глумцима, писцима, новинарима, гимназијалцима заљубљеним у младе глумице и боемском кругу који је волео да се нађе у близини познатих, духовитих људи. Међутим, како је газда Пашони све чешће добијао приговоре због распусне дружине која се окупљала у његовом локалу, застрашен пред властима тражио је од писца Драгомира Брзака, иначе доброг пријатеља књижевника Стевана Сремца и Јанка Веселиновића с којим ће написати познати комад „Ђидо”, да боемску дружину одведе некуд из његовог локала „који га храни ’лебом”. Тако се Скадарлија, која је већ била део града, али и релативно скривен градски кутак, такође у близини позоришта, наметнула као природан продужетак путање боемске дружине. У Скадарлији су већ многи глумци и писци изнајмљивали собе.

Два јелена са три шешира

Према „Водичу кроз Београд” из 1909. године, у Скадарској и околним улицама било је четрнаест кафана, када је у српској престоници живело 90.000 становника. Многе од ових кафана, попут „Вука Караџића” (Скадарска 3) која је наликовала старим турским кафанама, „Бумс-келера” (Зетска 2), „Бандиста” (испод Зетске улице, не зна се на ком броју), „Мале пиваре” (угао Скадарске и Цетињске) или „Златног бокала” (испод кафане „Вук Караџић”) више не постоје, али, у нешто измењеном стању, одржале су се две, по неким сведочењима, у оно доба најомиљеније скадарлијске кафане – „Три шешира” и „Два јелена”.

Slika


Кафана „Три шешира” која је добила назив по три од лима изрезана шешира – фирми радионице за поправку и бојење старих шешира која се на овом месту налазила пре настанка кафане – била је директни наследник „Дарданела”, будући да су се овде преселили сви стални гости непрежаљене кафане: Драгомир Брзак, Стеван Сремац, Јанко Веселиновић, Ђура Јакшић, који је становао преко пута кафане, глумци Чича Илија Станојевић, Добрица Милутиновић, Жанка Стокић, а повремено су свраћали и Бора Станковић, запамћен по неуморном испијању чоканчића ракије и склоности да запева севдалинке, Јован Јовановић Змај и Бранислав Нушић. Глумце и писце је, поред друштва, у „Три шешира” посебно мамило гостопримство газде Стојана Крстића који је кафану водио до 1942. године. Наклоност према гостима из света уметности, газда Стојан је показивао дајући им често да пију и једу на вересију, а добрим делом је платио и постављање спомен-плоче на кућу Ђуре Јакшића.

Slika

Посестрима кафане „Три шешира” и њена конкуренција, кафана „Два јелена” настала је из пекаре коју је, са супругом, држао газда Аврам. Како им је посао ишао добро, у једном тренутку су, поред уобичајене понуде, почели да спремају и служе кувана јела, па се тако пекара претворила у кафану. Када је локал 1867. године откупио и преуредио кафеџија Јоаким, кафана је отпочела свој пуни живот под називом „Два јелена” наденутим по успомени на добар улов који су једном приликом пред овај локал истоварили београдски ловци.
Из Нушићевих сећања, јасно је да су за глумце кафане биле и позорница и посебан простор иза кулиса на коме се расправљало о одиграним представама, улогама и редитељским поставкама. Тако је у анегдотама остао сачуван мали рат који су, у кафани „Три шешира”, коју је њен најближи комшија Ђура Јакшић звао „винским врелом”, а глумац Чича Илија Станојевић „другом кућом”, водили глумац и редитељ Чича Илија Станојевић и писац Бора Станковић чију је „Коштану” 1900. године режирао Чича Илија, притом се нашавши у улози Станковићевог најпознатијег јунака, газда Миткета.

Месечина која греје

Незадовољан начином на који је Чича Илија глумио овог меланхоличног Врањанца, оболелог од носталгије за младошћу, Станковић је при сваком сусрету с Чича-Илијом придиковао како је он крив што је Митке сведен на „пијанца и пустахију”, а да је тај исти Чича Илија као редитељ „Коштану” претворио у „комад у коме се само једе и пије”. Додатно љут јер је београдска публика одлично реаговала управо на овакву, по Борином мишљењу, сасвим промашену поставку комада, једном приликом је у „Три шешира” Чича-Илији сасуо у брк:
„И ти си ми неки вајни глумац. Дигнеш празну криглу увис па простењеш: ’Пити ил’ не пити, питање је сад!’ И ти си ми нека мустра за Хамлета! О твом Митку нећу ни да говорим, све си у њему изневерио.” На ове Борине речи, Чича Илија је укратко изложио своје редитељско тумачење и анализу спорног драмског јунака:
„Није бољи ни твој Митке. Све му нешто фали, болестан је што је жив. Само зна да кука над својом судбином, а такве треба испрашити по туру. Онда ће тек сазнати од чега су боловали”, додајући и мишљење о Станковићевом, надалеко чувеном, меланхоличном стилу писања по ком је прозван „песником старог Врања”:
„И ти си ми неки вајни књижевник. Само си пијан могао да набасаш на ’месечину која греје’!”

Slika


Многе од размена уметничких и друштвено-политичких замисли, у скадарлијским кафанама добијале су и нешто званичнији тон.
Тако је у кафани „Вук Караџић”, познатој по томе што је служена само ракија, између два рата настао покрет који неки хроничари називају најранијом авангардном групом у Београду, такозвани неформални клуб „Попокатепетл” који је покренуо песник Раде Драинац. У истој кафани овај песник је са својим колегама одлучио да покрене часопис „Хипнос”. Новац сакупљен за издавање првог броја та братија је пропила, али су потом на истом месту, захваљујући једном љубитељу луцкастих идеја, успели да сакупе новац за издавање чак два броја „Хипноса”!
Читав низ драма, песама и фрагмената чувених књига настао је за кафанским столовима: Ђура Јакшић је у кафани „Златни бокал” написао готово целу драму „Станоје Главаш”, а Бранислав Нушић био је спреман да за своје фељтоне и шале које су излазиле у „Политици” кафанске госте части пићем или ручком. Стихове познате песме о Светом Сави, „Ко удара тако позно у дубини ноћног мира”, Војислав Илић је записао у кафани „Дарданели”.
Као што су многе идеје ницале и добијале обрисе у ћошковима скадарлијских кафана, тако су се уметници и новинари враћали да за истим столовима прославе и обележе успехе, трошећи тако добар део зарађених хонорара. Тако је у кафани „Три шешира” 1904. године свечано прослављено покретање првог броја „Политике” чији су оснивачи и новинари били редовни гости ове и других скадарлијских кафана.

Лебецот је платен!

Slika

Иако се често подразумева да су боеми били управо књижевници и глумци који су „најлепше дане проживели ноћу”, па писац Антун Густав Матош, иначе и сам скадарлијски гост, истиче да је историја наше боемије заправо историја наше књижевности, по многим дефиницијама боемије укључујући и ону коју нуди Вујаклија, боеми би пре били људи који су се окупљали око ових великана, а који за собом нису оставили неки битнији траг или дело. Нушић каже како су боеми били људи који су „претпостављали друштво за кафанским столом свакој другој дужности у животу”. Иако данас рећи за некога да је боем углавном звучи као комплимент, јер указује на опуштеност, романтичан дух, духовитост и дружељубивост, у време скадарлијске ране боемије, када је за првог боема проглашен Ђура Јакшић, овај израз није био сасвим похвалан.

Slika

Рецимо, Јован Дучић, српски песник, који је, бавећи се дипломатијом често путовао по свету, критиковао је књижевнике који губе време по кафанама, правећи разлику између париске боемије и онога што се боемијом звало у Скадарлији, као неког нижег облика весељаштва. И док Нушић о боемима пише с дубоком наклоношћу, ценећи њихов смисао за хумор – способност да се насмеју себи и великодушно прихвате шалу на свој рачун, према њима је још у оно време отворено критичан био српски писац и књижевни критичар Јован Скерлић, писац „Историје нове српске књижевности”. Он је боеме називао скупом „истераних гимназиста, отпуштених практиканата и путујућих глумаца”. Иако није познато да се Ђура Јакшић икада ограђивао од назива „првог боема”, његов млађи колега, песник Тин Ујевић, иначе проглашен „краљем боема”, једном приликом рекао је:
„Нисам боем. (Јесам ли био?) Боем може бити само слаб пјесник, слаб сликар, слаб умјетник; боемима се сматрају само такви који не могу завршити, а често ни почети дјело.”

Slika
Средином турске калдрме у горњем делу Скадарске улице налазио се
канал којим се за време киша одливала вода. С обзиром на то да није било
канализације, туда је текла и прљава вода после прања рубља и посуђа.

То ограђивање и нијансе по питању боемије није спречавало да се велики број главних јунака скадарлијске прошлости уоквири рамом боемије за коју је Скадарлија постала синоним. Неке од анегдота о ноћном проводу и овом нарочитом скадарлијском духу прерасле су у митове попут оног о полицијском службенику који је, радећи у Скадарлији, после извесног времена почео да води записник у стиховима! У Скадарлији је било могуће видети чувене карактерне глумце у комичним околностима и обрнуто – комедиографе у трагичним, како ронзају у сузама због неостварених љубави и неплаћених рачуна или, пак, налик деци по коју, као по Жанку Стокић, долази верна служавка Магда грдећи је речима:
„Да нећеш, госпа Жанка, и кревет да ти донесем код ’Три шешира’?” Или видети Бору Станковића како од 1906. до 1913. ради као контролор државне трошарине у скадарлијској „Малој пивари” чији је власник био чувени Бајлони.
Иако је већина ових јунака имала запослење и кров над главом, за неке од њих, попут Ђуре Јакшића или Тина Ујевића, не може се рећи да су били сасвим материјално обезбеђени, због чега се под боемима најчешће подразумевају управо ова два песника. Вечито кубурећи с новцем који, и када би зарадио учитељујући по Србији или сликајући фирме кафана, Ђура Јакшић је тек пред крај живота, захваљујући пријатељима, добио стално запослење у Државној штампарији. Упркос томе (или, можда, баш због те оскудице и неизвесности), Јакшић је хонораре често остављао у кафанама и добар део живота грцао у дуговима. Солидарност која је тада владала Скадарлијом спасавала је Јакшића и њему сличне уметнике да не посустану у условима у којим су, као уосталом и данас, послушност и прилагодљивост биле главни адут за задржавање радног места. Тако је чувена анегдота под називом „Лебецот је платен!” у којој је Ђура Јакшић, након што је дуг код пекара Рафета, код кога је узимао хлеб на вересију, нарастао, почео да се склања од овог пекара с којим је иначе пробдео многе ноћи за кафанским столом. Тужан због Јакшићевог одсуства из друштва, а навикао на његове приче и пријатељевање с овим песником, пекар Рафет му је, видећи га како бежи да се сакрије и избегне изговарање због неплаћеног дуга, повикао: „Лебецот је платен.” И тако је Јакшићев дуг подредио искреној жељи да свог пријатеља поново види и с њим проводи дуге ноћне сате.

Slika

Да новац није био једина монета за поткусуривање у Скадарлији, која данас важи за једну од скупљих градских четврти, доказује и углед који је Тин Ујевић имао у својој омиљеној кафани „Бумс-келер”. Упркос честој беспарици и хапшењима, Ујевић је у „Бумс-келеру” увек био дочекиван као вредан гост коме се плаћа пиће због поштовања према завидној ерудицији и особеној личности. Да кафанско друштво није зазирало од „чудака”, сведоче и бројна сећања на Ујевића као страственог пушача који је, како каже један његов савременик, „увек био одевен некако ненормално”. У опису даље стоји: „У друштву господе, познатих књижевника или трговаца, личио је на адраповца; у друштву носача, у прчварницама, изгледао је као неки чудан и тајанствени господин...”
Управо ова врста својеглавости, особености и личног печата била је цењена у ондашњој боемској Скадарлији.

Уклети песници

Slika

И баш као што су стални скадарлијски гости пленили особеношћу, окупљајући око себе радознале боеме, исто тако ширили су и митове о проклетству. Онај део свакодневне несреће коју су чиниле беспарице и сукоби с влашћу, који нису успеле да захвате локалне анегдоте, претицао се у мит о проклетству скадарлијских житеља, посебно „уклетих песника”. Неки хроничари су низ тужних, што љубавних, што новчаних и професионалних јада скадарлијске братије и дама тумачили циганским проклетством по ком Цигани који присилно буду истерани с простора на ком живе, као што су расељени први житељи Шићанмале на Чубуру, на ово место бацају проклетство. С друге стране, за бројне невоље скадарлијских јунака, тумачења могу да се нађу пажљивим читањем историје и ондашњих прилика с којима су у сукоб долазили својеглави или поносни карактери попут Јакшићевог.

Slika
Непарна страна Скадарске улице, од Страхинића бана ка Господар-Јовановој улици, око 1930, на снимку Александра Аце Симића

Иако је годинама боловао од туберкулозе, смрт Ђуре Јакшића тек касније је растумачена и као последица сукоба с влашћу. У часопису „Застава” од 3. јуна 1906. године, 28 година након смрти Ђуре Јакшића, освануо је текст под називом „Од чега је умро Ђура Јакшић” у ком се износи више догађаја које су неки Јакшићеви биографи раније прећутали застрашени пред влашћу Обреновића. Према овом тексту и неким каснијим написима, Јакшић се, као ратни извештач-добровољац у српско–турском рату, 1876. године, нашао на дринском бојишту где је критички писао о кукавичком и незаинтересованом понашању главнокомандујућег генерала Ранка Алимпића. Тек по повратку у Београд, када је због свог извештавања завршио на саслушањима пред Преким судом, Јакшић није одолео да се ситном пакошћу освети Алимпићу. Видевши га како са својим људима седи испред хотела„Париз”, платио је сељаку који је онуда пролазио с коњском запрегом да, у инат Алимпићу, а наочиглед свих, тобож ошине свог коња и подвикне му: „Шта се устежеш као Ранко Алимпић на Дрини!”
Неколико дана потом Јакшића су у Скадарској улици пресрела тројица стражара преобучена у цивиле и толико га претукла да се од ових батина више никада није опоравио.

Јанко и Вела

Иако су се подно Скадарлије њихали црвени фењери мамећи госте у „четврт слободне љубави” где су ноћно друштво продавале углавном Мађарице, већина скадарлијских јунака, према причама хроничара, волела је да пати за недостижним и непоткупивим љубавима. У посебно поглавље „скадарлијског проклетства” спадају неостварене љубави.
Можда због преплитања стварности и збивања у једном позоришном комаду, издваја се несрећна љубав Јанка Веселиновића, писца најпревођенијег српског романа „Хајдук Станко”, према глумици Вели Нигриновој за којом су многи у ондашњем Београду уздисали. „Песник мачванског села”, како су звали Јанка Веселиновића, толико се опијао због неузвраћене љубави да је доста јутара сачекивао на скадарлијским клупама. Своју љубав према младој глумици уткао је у онда омиљени комад из сеоског живота „Ђидо”. Улогу девојке Љубице, како кажу, Јанко је писао имајући на уму Велу која ју је потом и глумила, на премијери 6. јуна 1892. године. Сам Јанко појавио се у улози сеоског момка, па је тако, макар на тренутак, неостварена љубав добила омаж на даскама.

Slika

Да је Јанко био само један у букету Велиних обожавалаца, рођене под именом Аугуста, сведочи и запис да су у сукобу због ове глумице двојица министара изашла на двобој. Наиме, Нигринова је срце већ била поклонила 27 година старијем композитору Даворину Јенку (касније композитору химне „Боже правде”). Последња улога Аугустине-Веле Нигринове била је царица Теодора, коју је играла 28. маја 1908, а Јанкова љубав умрла је 31. децембра исте године, у 46. години.
Скадарлијске кулисе остајале су да се на њима одиграју и епилози великих страсти и великих романтичних прича, као једини сведоци онога што остаје након одиграних представа. Ово се тицало тужног призора глумице Зорке Коларовић Теодосић, чију је лепоту овековечио песник Војислав Илић у својим стиховима, а која је под старост, заборављена од свих, пала у лудило и често је виђана како сакупља лишће тврдећи да су то писма њених љубавника.
Скадарлија је била сведок и епилога друге врсте, оних који су остајали након великих историјских и политичких поглавља. Тако је у Скадарлији своје последње дане, у крајњој сиротињи, провела народна хероина Милунка Савић, наша Јованка Орлеанка, за коју се писало да је наша најхрабрија жена-ратник. Милунка Савић, носилац Карађорђеве звезде с мачевима, две Легије части, Француског ратног крста с палмама и многих других наших и страних одликовања, последње године живота провела је у Скадарској 33 са својом децом издржавајући се као чистачица.
Већ у раздобљу између два светска рата могле су се чути жалбе на рачун промена у Скадарлији. Међу боемима овог другог таласа појавиле су се разлике у поређењу с пионирима – Јакшићем, Станојевићем и осталима, а ове промене описао је наш писац Борислав Михајловић Михиз речима:
„Била је то нова боемија. Не више она ’турска’, севдалинска, чича-илијинска, циганско-музикантска, традиционално-националистичка. Настајало је време новог, друкчијег неконформизма.”
Ако је већ тај талас боемије био критикован као „другачији”, шта су могли рећи потоњи сведоци промена које су настајале у Скадарлији, четврти која се, под налетом новог времена и нових мода, све више претварала у музејски, туристички простор који више треба да сугерише романтику, боемију и опуштеност него да је заиста живи.

Живот у причама

Упоредо са жаљењем за старом Скадарлијом, учињени су први покушаји њеног „замрзавања” у времену. Пред убрзаним променама у изгледу Београда након Другог светског рата, Скадарлија је на својој турској калдрми дрхтала као први, старински детаљ који једноставно тражи да буде модернизован и уклопљен у архитектонску целину новог града. Иако је уредба о заштити београдских старина из 1935. године гарантовала очување изгледа Скадарлије и обележавање кућа у којима су становали великани историје књижевности и позоришта попут Ђуре Јакшића, Милорада Гавриловића, Чича-Илије Станојевића или Димитрија Гинића, мало је учињено на мапирању и очувању ових места унутар Скадарлије.

Slika

За очување изгледа Скадарлије и њеног старинског руха заслужан је текст који је 1957. године објавила „Политика”, а потписао архитекта Угљеша Богуновић који се заложио за спас чувене боемске четврти од убрзане урбанизације. Према плану овог архитекте, улица је обележена као пешачка зона и релативно је очувала изглед из времена пре Другог светског рата.
Илустровала Силва Вујовић


Politikin zabavnik

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: S K A D A R L I J A - boemski deo Beograda  |  Poslato: 15 Maj 2012, 06:58
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
SKADARLIJA KROZ VEKOVE

Slika

Na prostoru na kojem se danas nalazi Skadarlija, sve do prve polovine XIX veka, bila je pustoš koja se prostirala između šančeva koji su opasavali grad i sela Palilule. Posle drugog srpskog ustanka, Beograd je počeo da se širi, srpske vlasti su počele planski da naseljavaju krajeve oko Save, dok se buduća Skadarska ulica razvijala stihijski, budući da nije bila u tim prvim urbanističkim planovima. Palisade na šančevima raznela je gradska sirotinja i koristila ih za ogrev, a na obodima šančeva naseljavali su se Cigani i gradili kolibe oblepljene blatom sa trščanim krovovima, zbog čega je kraj dobio ime Šićan-mala, odnosno Ciganska mahala.

Prvi put je ova ulica ucrtana u plan Beograda 1854. godine; trinaest godina kasnije pojavljuje se i na urbanističkom planu, a sredinom 1872. dobija ime koje i danas nosi, a koje je bilo promenjeno samo jednom, za vreme austrijske okupacije, kada se iz nepoznatih razloga Skadarlija zvala Ružina ulica. Postepeno se ovde doseljavaju sitni činovnici, praktikanti, zanatlije, kalfe i kafedžije sa svojim porodicama, podižu solidnije kuće i ulica dobija gradski karakter. Najstarija sačuvana kuća iz tog perioda kada je ulica renovirana jeste Štihina kuća, koja se danas nalazi na adresi Skadarska broj 31. Zna se još da je tu postojala jedna fabrika šešira, nekoliko piljara, zanatskih radnji i reprezentativna pivara na samom dnu ulice.

Arhitektonski razvoj ulice zaustavlja se početkom Prvog svetskog rata, zbog čega je ovaj kraj ostao nerazvijen iako se nalazi u samom centru velegrada. Za vreme kišnih perioda, kanal koji je proticao sredinom ulice bio je premali da primi svu nadošlu vodu, a kamenje iz kaldrme izgledalo je kao rečno korito. U administrativnim kartama Beograda, taj kanal je označavao granicu između dva gradska kvarta, pa je leva strana, gledano sa vrha ulice, pripadala dorćolskom, a desna palilulskom kvartu. Pošto je svaki kvart imao različite zakone o noćnom muziciranju, ta granica je mnoge spasla policijskih batina. Naime, dovoljno je bilo prekoračiti kanal, iz dorćolskog preći u palilulski kvart, koji je imao liberalnije zakone za braću po nesanici, pa da se izbegne gnev žandarma zbog nepoštovanja javnog reda i mira.

Ova, inače skromna ulica sa prizemnim kućama, uokvirena krošnjama drveća, u kojoj se živelo palanački, postala je stecište naših najnaprednijih duhova sasvim slučajno. Početkom prošlog veka Beograd je na šezdeset hiljada stanovnika imao preko trista kafana, od kojih je desetak bilo u Skadarskoj ulici i okolini, a od kojih nijedna nije imala reputaciju i značaj čuvene kafane Dardaneli koja se nalazila na mestu današnjeg Narodnog muzeja. Zbog blizine Narodnog pozorišta, tu su se okupljali poznati glumci i književnici, a blizina brojnih redakcija tadašnjih časopisa učinila je da se mnogi tekstovi napišu za kafanskim stolovima. Bilo je to sastajalište umetničkog i intelektualnog Beograda sve do proleća 1901, kada je kafana srušena. Po nekom prećutnom dogovoru, njeni stalni gosti se posle nekog vremena spuštaju stotinak koraka niže, niz strme sokake iza pozorišta, i zauzimaju skadarlijske kafane, kada počinje brzi razvoj ove ulice i nastaje mnoštvo anegdota i mitova u vezi sa njenim posetiocima.

Po velikom hrvatskom piscu i esejisti Antunu Gustavu Matošu, inače čestom gostu Skadarlije, istorija naše boemije bila bi istorija naše književnosti, pa bi samim tim i ova ulica imala značajno mesto u njoj. Ovde su deo svog života proživele i takve veličine kakav je Borisav Stanković, a mnoge zore dočekali za kafanskim stolom velikani poput Jovana Jovanovića Zmaja, Janka Veselinovića, Milovana Glišića, Sime Matavulja, Radoja Domanovića, Vojislava Ilića, Ive Ćipika, Veljka Milićevića, Veljka Petrovića, Stanislava Vinavera i mnogih drugih. U kafanama su tako nastala i neka dela naše književnosti, kao što je drama Stanoje Glavaš Đure Jakšića, ili njegova pesma Padajte braćo. Ispijajući rakiju, Stevan Sremac je u svoju beležnicu unosio fraze, izraze i čitave rečenice i dijaloge običnog sveta, koje je kasnije koristio u svojim delima, a Branislav Nušić je dobru ideju plaćao hranom i pićem, sve dok se ne padne pod sto. Zanimljivo je da je Rade Drainac u kafani, sa saradnicima, spremao pokretanje novog časopisa Hipnos i pravca hipnizam, u inat zenitizmu Ljubomira Micića. Kako je društvo popilo ono malo para prikupljenih za izdavanje, Drainac je morao da prihvati hiljadu dinara od nekog mladog trgovca koji se zanosio književničkom karijerom, i na taj način uspeo da objavi prva dva broja Hipnosa.

Pored pisaca, gradsku boemiju činili su i mnogi glumci, reditelji, upravnici pozorišta, prvaci i prvakinje opera i baleta, a Skadarlija je bilo mesto gde su se po tradiciji proslavljali svi pozorišni uspesi i analizirali neuspesi. Tu su se mogli sresti glumac i reditelj Narodnog pozorišta Aleksa Bačvanski, nastavnik muzike i osnivač Više muzičke škole Toša Andrejević Australijanac, upravnik Narodnog pozorišta Pera Dobrinović, velikani našeg glumišta, kao što su Toša Jovanović, Svetislav Dinulović, Milorad Gavrilović koga su svi zvali Stari gospodin, zatim prvakinja Narodnog pozorišta Vela Nigrinova, prvak Narodnog pozorišta Dobrica Milutinović i čuvena beogradske glumica Žanka Stokić. Gosti Skadarlije bili su i proslavljeni vajar Ivan Meštrović, karikaturista Pjer Križanić, kao i njihovi manje poznati ili skroz nepoznati savremenici koji su bili zaraženi tim načinom života ili blizinom tako velikih ličnosti. I svi oni su imali ista prava pri izboru mesta u kafani.

Pošto su mnogi naši umetnici gostovali na inostranim scenama i tamo sticali poznanstva i prijateljstva sa velikanima evropske scene, ovi su, kad bi gostovali u Beogradu ili uzvraćali posete svojim srpskim kolegama, takođe bili gosti skadarlijskih kafana. Švedski književnik i slavista Alfred Jensen, sekretar Nobelovog instituta i univerzitetski profesor, tvorac studije o Gunduliću, prevodilac Njegoša i Mažuranića, provodio je večeri u kafani Tri šešira u društvu Stevana Sremca i Čiča Ilije Stanojevića oduševljavajući se pevanjem uz gusle Janka Veselinovića. U svom delu Sloveni i svetski rat napisao je: „Dva grada ostala su zauvek u mom životu, to su Dubrovnik i Beograd. U prvom su me privukli more i okolina, a u drugom su me oduševili ljudi“. Nemački političar, istoričar i filozof Herman Vendel, osnivač nemačko-jugoslovenskog društva za kulturne veze i autor knjige Bizmark i Srbija, počasni član Matice srpske, dolazio je više puta u Beograd i, po hroničarima tog vremena, proveo je noći u Skadarliji učestvujući u maratonskim takmičenjima u ispijanju piva sa Čičom Ilijom Stanojevićem, koja su se najčešće završavala nerešeno.

Pored njih, oduševljeni ljubitelji Skadarske ulice bili su i književnici Ivan Bunjin i Aleksandar Ivanović Kuprin, koji je izbegavao svečane prijeme zarad razgovora sa Tinom Ujevićem u nekoj od skadarlijskih kafana, zatim veliki umetnici Salvini, Noveli, Matkovski, Submatov… I mnogi intelektualci sa prostora bivše Jugoslavije su na isti način doživljavali slobodan duh koji je vladao u ovoj, stotinak koraka dugoj, strmoj i kaldrmisanoj ulici. Njome su bili fascinirani i neretko joj posvećivali svoj talenat velikani hrvatske književnosti Ksaver Šandor Đalski, Antun Gustav Matoš, Gustav Krklec… Česti gosti bili su i pisci Ivo Vojinović, Aleksa Šantić, Svetozar Ćorović, a kad je naša čuvena slikarka Nadežda Petrović, povodom stogodišnjice prvog srpskog ustanka 1904. godine, organizovala Prvu jugoslovensku izložbu, vodila je svake večeri svoje goste u neku od kafana Skadarlije.

Skadarlija je izlazila na glas kao umetnička kolonija i duhovna oaza u gradu koji je posle prvog svetskog rata počeo naglo da se razvija i ubrzano motorizuje, i već tada se po novinama pojavljuju članci kako ovaj kraj, kao deo naše kulturne baštine, treba sačuvati od urbanizacije. Uredba o zaštiti beogradskih starina iz 1935. godine predviđala je da se u Skadarliji sačuva njena tadašnja regulacija, a da se kuće u kojima su živeli Đura Jakšić, Milorad Gavrilović, Čiča Ilija Stanojević i Dimitrije Ginić obeleže natpisima, pločama i reljefnim portretima ovih umetnika. Mada je malo od toga realizovano, u javnosti se učvrstila svest o kulturnoj vrednosti Skadarlije.

Posle Drugog svetskog rata, u oduševljenoj obnovi pobedioca nad fašizmom, Skadarliji, koja je ostala netaknuta bombama kojima je Beograd bio izložen, preti modernizacija. Međutim, posle eseja beogradskog arhitekte Uglješe Bogunovića objavljenog u Politici 1957. godine, javlja se interesovanje da se ova ulica pretvori u neku vrstu muzeja pod otvorenim nebom. Isti arhitekta uradio je i urbanistički projekat za ovaj deo grada, koji je prihvaćen od gradskih vlasti, prema kojem se zadržava arhitektonski inventar nasleđen iz predratnog perioda, a ulica postaje pešačka zona. Skadarlija tako i danas nosi istorijsku vrednost, zbog specifičnog šarma orijentalne ulice od pre dva veka, kao i kulturnu, koju su joj udahnuli svi oni umetnici koji su u njoj proveli svoje najlepše noći.

Kao i njeni svetski pandani, Skadarlija nije odolela poskupljenjima. Kao što je Monmartr u Parizu bio dom za siromašne pesnike, slikare i boeme svih vrsta, sa jeftinim cenama smeštaja i hrane, a danas je jedan od elitnih delova francuske prestonice, tako u svom „Latinskom kvartu“ Beograd ima turističku atrakciju. Umesto iscepanih stolnjaka ispolivanih uljem i vinom, za kojima se često mogla dobiti večera i piće na kredit, Skadarlija je danas jezgro elitnih restorana i kafića gde su cene uvek više nego van ove sanjive ulice.

Posestrima Monmartra

Na inicijativu grada Pariza 22. oktobra 1977. godine, došlo je i do bratimljenja beogradske Skadarlije i pariskog Monmartra. Tom prilikom, iz Francuske je stigao karavan u kojem su bili jedan pesnik, dva slikara, predstavnici uprave Slobodne komune Monmartr, petnaest muzičara iz paradnog orkestra i nekoliko članova Udruženja pivopija, viteza drugog reda hmelja. U čast tog događaja, velika povorka Beograđana, zajedno sa gostima, prodefilovala je od Spomenika zahvalnosti Francuskoj, preko Trga republike, do Skadarske ulice, gde je podignuta spomen-ploča. Šest meseci kasnije, Skadarlija je uzvratila posetu bratskoj komuni, a skadarlijski umetnici izveli su svoje programe na najznačajnijim punktovima Monmartra.


Prokletstvo skadarlijskih lepotica


U Skadarliji je živela i glumica Olga Ilić, u koju je, prema pričanjima bio zaljubljen ceo Beograd. Rođena je u Solunu, kao devojčica počela je život putujuće glumice, da bi se posle pokušaja bekstva sa nekim cirkusom udala za glumca Kostu Ilića. Nemirnog duha, nekoliko puta napuštala je Narodno pozorište da bi oduševljavala publiku po provinciji. Skandalizovala je palanački Beograd fotografijom na kojoj joj se vide grudi, kao i autobiografijom objavljenom pod nazivom O njoj, koja se ne vraća 1934. godine. Umrla je potpuno zaboravljena, u staračkom domu. Druga velika lepotica i glumica Zorka Kolarović-Teodosić, čiju lepotu je Vojislav Ilić ovekovečio u svojim stihovima, a jedan od udvarača, austrijski diplomata Šisl, ostavio joj posle smrti 300 forinti doživotne mesečne rente, pala je pod starost u krajnju bedu i ludilo. Skupljala je lišće po Skadarliji, verujući da su to tek pristigla pisma njenih obožavalaca, sve dok nije potpuno zaboravljena i poremećenog uma završila svoj život.

Emilija Radibratović

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: S K A D A R L I J A - boemski deo Beograda  |  Poslato: 22 Maj 2012, 04:20
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Skadarlija - Boemski kraj

Kao što Pariz ima svoj Monparnas, tako i Beograd ima svoj boemski kutak — Skadarliju. Nekada, u doba prvog srpskog ustanka, u Skadarliji su bile prazne poljane.

Slika
Redovni gosti ispred kafane Tri Šešira, 1904

STRAĆARE I KALDRMA

Tek od 1825. godine dolaskom kneza Miloša, javljaju se naselja. Kako je taj kraj van šanca koji se širio od Stambol kapije (danas Trg Republike) do Vidin-kapije (danas Dušanova ulica) bio naseljen Ciganima, zvao se Ciganska mala — koja je, u stvari simbolički predak Skadarlije. Bilo je tu puno straćara, krivudavih i džombastih sokaka i neuglednih hanova u kojima su se napijali i Srbi i Turci te je često dolazilo do svađa i sukoba. Kad padne kiša, mali potok koji je proticao sredinom ulice toliko bi nabujao da je sve usput nosio. O tome je "Beogradski vasnik", u broju od 27. aprila 1884. godine zabeležio: "...U Skadarskoj ulici idući Maloj pijaci, beše tako velika voda prilikom preksinoćne kiše da je nekima znatne štete učinila.

I jedna žena umalo što nije platila glavom. Marija Nikole Jovanovića, staklara, izašla je na ulicu baš onda kad je bujica silno navalila. U tom trenutku voda je dohvati u svoj vrtlog i odnese čak u potok niže Male pivare, odakle je susedi s teškom mukom izbaviše...".
Čiča Ilija Stanojević (1859—1930), rodom Dorćolac, u svojim sećanjima opisao je kuću u Skadarskoj br. 36, na kojoj je 1925. godine otkrivena spomen ploča, a u kojoj je živeo i umro 1878. godine pesnik Đura Jakšić: ,,... Nekada na ovoj kući nije bilo broja niti onog pivarskog dimnjaka.

U pozadini bio je — preko cele ulice veliki luk sa dva otvora. Celom površinom luka bile su sprovedene vodovodne cevi koje su sprovodile vodu sa "Bulbuldera" za Čukur-česmu, Malu-česmu, Saka-česmu i Cigansku česmu predganlija". Ova česma nije imala naročiti naziv. Nju su obično zvali "Cigan-malska ili Ciganlija". "Skadarska se ulica od postanka — pa i dugo godina zvala Ciganska mala...". Tek drugim krštenjem ulica 1872. godine od strane opštinske uprave nazvana je Skadarska.

Opis stana Đure Jakšića a takvi su bili i drugi stanovi u ovome kraju — dao je Dragutin J. Ilić (1858—1926), rodom Palilulac: "... Mala niska soba sa još manjom kuhinjom. Pod bez patosa, zidovi iz kojih bije vlaga. U sobi orman, prost sto i stolica, dve postelje na nogarima: jedna pesnikova, druga dvojice sinova. Na vratima sa unutrašnje strane, o čavle povešano nekoliko pohabanih odela.

U minijaturnoj kuhinji, bez prozora, šporet, neobojena polica za sudove i krevet na kome je spavala ženska čeljad: majka sa dve kćeri. Sve sasvim sirotinjski, ali čisto; i soba i kuhinja zastrti ponjavama. U neredu bio je samo sto u sobi, pun knjiga i novina sa nešto pesnikovih rukopisa ...". Za tim stolom, u toj skromnoj sobici, Jakšić je opevao "Švalju". "Ratara", "Stanoja Glavaša" i druge pesme.

BOEMSKA ČETVRT

U Skadarliji su stanovali mnogi književnici, glumci, slikari, kompozitori i novinari: Jakšić, Zmaj, Brzak, Mile Pavlović, Jovan Skerlić, Toša Andrejević — Australijanac, Vela Nigrinova, Rucović, Pera Dobrinović, Milorad Gavrilović, Čiča Ilija Stanojević, Žanka Stokić, Antonijević — Đedo, A. G. Matoš, Fotije Iličić-Stari Fočo (koji je izeenada 1911. gadine umro na ulici) i Miodrag Rajčević — Čvrga, obojica direktori putujućih pozorišta.

Skoro sve proslave i jubileji književnika i umetnika završavali su se lumperajima, sa pesmom i svirkom u kafanama kod "Vuka Karadžića". "Tri šešira". "Dva jelena", "Bumsa"... Od kafana u Skadarliji najstarija je "Tri šešira", koja je, po podacima Branislava Ć. Nušića (1864—1938), postojala još 1864. godine. Lokal je držala neka Kata, udova Petra Jovanovića. Kafana je dobila naziv po radionici šešira starog Dimovića, oca kafedžije kod "Imperijala" Đoke Dimovića. Na kući je bila istaknuta firma na kojoj su na limu naslikana tri šešira.

TRI ŠEŠIRA

Ti su šeširi i docnije postojali, kad je radionica prestala da radi; a kad je u toj kući otvorena kafana, sama je sobom i bez ikakvog krštenja ponela ime ,,Tri šešira". Posle boemskih lokala "Pozorišne kafane" (danas ugao ulica Dositejeve i Vase Čarapića) i "Dardanela" (gde je danas zgrada Narodnog Muzeja) koji su srušeni 1901. godine, beogradska boemija (Glišić, Veselinović, Domanović, Mitrović, Nušić, Brzak, Žarko Ilijć, prešla je u Skadarliju, gde su mnogi i ranije navraćali i provodili burne noći uz šalu, pesmu i svirku cigana Mike Jagodinca, Đokice Zaječarca, Jove Jareta i Arse Jovanovića — Škembonje, učitelja sviranja Mike Petrovića — Alasa, naučnika i profeoora univerziteta.
Po tim kafanama naši knjižavnici i umetnici održavali su sastanke, osnivali književne i umetničke klubove i udruženja, pokretali časopise, pisali pesme i pozorišne recenzije. Čiča Ilija Stanojević, jednom, posle ne zna se već koje krigle piva, pričao je sve smešnije i duhovitije pričice i anegdote da završi sa fantastičnom anegdotom o gazdarici koja mesto njega neuračunljivog prima njegovu penziju, a njega tera da meša paradajz u kazanu ili da cepka drva u šupi dok je kod nje u poseti narednik, i sa onom još zaiimljivijom o ljubaznici uhvaćenoj u neverstvu, koja mu u pismu kaže da ono "što je video nije istina". A Dobrica Milutinović (1880—1957), minhenski đak i veliki umetnik 1912. godine, posle predstave "Zulumćara", u kome je igrao Selim-bega, opijen uspehom komada, nastavio je svoj dert i sevdah i zulumćario po svim kafanama.

Njegovi drugovi, takođe raspoloženi, javljaju Svetozaru Ćoroviću depešom u Mostar da je Dobrica posle "Zulumćara" počinio čitav zulum po Skadarliji. Ćorović odgovara:
"Zulumćaru Zulum čini. Pisac plaća, Ič ne brini!".


Urbana Srbija

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: S K A D A R L I J A - boemski deo Beograda  |  Poslato: 07 Jul 2012, 15:23
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Prošetajte do Skadarlije ovog vikenda

Skadarlija fest, festival umetnosti, vina i kulinarstva čuva duh starog Beograda. Prošetajte ovog vikenda do Skadarlije, uživaćete.

Slika

Tradicionalna kulturno-turistička manifestacija Skadarlija fest počeće večeras u kući Đure Jakšića, a trajaće i u nedelju, u organizaciji Udruženja "Skadarlija" i Kluba privrednih novinara.

Manifestacija, koja predstavlja festival umetnosti, vina i kulinarstva organizuje se sa ciljem da se promovišu turistički potencijali grada i očuva duh starog Beograda, koji još živi u Skadarliji.

Organizacioni odbor mnifestacije jednoglasno je odlučio da "Zaštitnik Skadarlije" narednih godinu dana, bude glumica Ljiljana Stjepanović, kojoj će sutra simbolično biti uručeni ključevi Skadarlije.

Priznanje "Zlatna desetka" i ove godine će pripasti onima koji svojim radom i delom daju doprinos duhu Beograda i očuvanju njegovih vrednosti.

Preduzeće "Službeni glasnik" dobiće "Zlatnu desetku" za knjigu "Kroz stari Beograd", a isto priznanje biće uručeno autoru emisije "Moj Beograd" Ivani Nikolić, novinarki TV "Studio B", kao i "Z i Z dizajn studiju" za projekat "Beograd koga više nema".

"Zlatno vino" Skadarlija festa je "tamjanika"- vinarske kuće "Spasić", dok će "Zlatna desetka" za očuvanje tradicije i duha Skadarlije pripasti restoranima Skadarlije.

Posetioci će imati priliku da pogledaju izložbu fotografija "Beograd kojeg više nema", dizajnera Željka Zdravkovića, autora projekta "3D Beograd", koji priprema i "3D Skadarliju". Biće otvorene i izložbe "Minijature iz XII veka, morfološki oblik, zlatovez" - autora Ljiljane Koković i "Stari zanati za novo doba" - modeli Valentine Obradović.

Stihove na Skadarlija festu će govoriti pesnici Mirjana Kovačević i Bojan Srdoč. Duh starog Beograd dočaraće kroz muziku i pesmu Ljiljana Jakšić, pevačko društvo "Prelo" i skadarlijski orkestri.

Ispred Kuće Đure Jakšića biće postavljena izložbe suvenira Zvonka Ognjanovića na temu "Skadarlija, sat i violina".


Mondo

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: S K A D A R L I J A - boemski deo Beograda  |  Poslato: 19 Dec 2012, 01:13
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Skadarlija

Slika

Skadarska ulica – SKADARLIJA je boemska četvrt u Beogradu. Ulica, dužine oko 500 metara, nalazi se u najstrožem centru Beograda. Zbog blizine Narodnog pozorišta, tu su krajem 19. i početkom 20. veka stanovali mnogi glumci. Uz glumce su naravno došli i drugi umetnici, pesnici, pisci, slikari.
Poznato je da glumci (verovatno zbog treme) ne jedu ništa pre predstave. Prilika da se nešto prezalogaji, a i popije, je upravo posle predstave, kada padne tenzija i već se bliži ponoć. Zbog toga su u Skadarliji nikle mnoge kafane, neke od najstarijih u Beogradu. Tu su zore dočekivali umetnici koji su ušli u istoriju srpske kulture: Đura Jakšić, Dobrica Milutinović…
Skadarlija je bila slabo osvetljena, popločana kaldrmom, kako je to bio običaj u tursko doba. Taj starinski izgled zadržan je i danas, samo je prostor između kamenja zaliven betonom.

Tako je i nastao stih:

„Noću,
kad je sitni sat,
ideš Skadarlijom,
da polomiš vrat!“



Skadarlija, koja je počela da liči na ostale ulice Beograda, je za potrebe turizma rekonstruisana da ponovo liči na Skadarliju sa početka 20. veka. Skadarlija je danas jedno od obaveznih mesta koje posećuju strani turisti. Tu su čuvene kafane Tri šešira, Dva jelena, Ima dana, Kafana ‚‚?‚‚…, Putujući glumac, u kojem se osim restorana sa nacionalnom i italijanskom kuhinjom pruža i usluga smeštaja. U okviru restorana Putujući glumac nalazi se kompleks Travelling Actor.

Skadarlija je i mesto gde se posle svadbe dolazi na jelo i provod. Naravno, sve domaće đakonije su na meniju pomenutih kafana, samo treba poneti deblji novčanik.

Na Skadarliju se naslanja i nekadašnja Beogradska industrija piva, tu su pekare, poslastičarnica, galerije i kafići, pa čak i jedna škola. Postoji i pivnica i tržni centar, a ima se šta pojesti i stojeći, kupovinom hrane iz okolnih kioska. Na dnu Skadarlije (ulica je blago strma) je i druga po veličini, beogradska pijaca Bajloni.

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: S K A D A R L I J A - boemski deo Beograda  |  Poslato: 19 Dec 2012, 01:24
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine


“Zovem se Skadarlija ili Skadarska ulica, kako hoćete. Ja nisam ni bulevar, ni avenija, ni magistrala. Ja sam običan strmi krivudavi i loše kaldrmisani sokak usred Beograda.”

- Zuko Džumhur


Slika

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: S K A D A R L I J A - boemski deo Beograda  |  Poslato: 19 Dec 2012, 21:48
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10701

OffLine
Đura Jakšić mi reče da je ljut i više neće o Skadarliji ...

Skadarska ulica je u Beogradu, zovu je i boemska četvrt (sic!) mada to nije sasvim tačno jer su se ljudi sa izvornim kodom boema odavno povukli na druge za njih održive lokacije, zamenili su ih ovde u Skadarskoj neki tipovi (ovo „tipovi“ nije pežorativno, upotrebljeno je da se obeleži vrsta – tip jedinke koja pripada nekoj grupi) a koji pretežno piju i jedu tradicionalno pripremljena jela, žele da budu tu viđeni, da im se doda i prikači epitet boema jer im je rečeno da to podiže rejting i za razliku od onih prvih bave se nekim probitačnijim zanimanjima koja im omogućavaju da u Skadarlijskim kafanama mogu platiti račune. Ima i dosta stranaca koje su navukli, kao i većinu turista, pasusima i fotkama iz bedekera, da će tu doživeti autentičnu etno ili starobeogradsku atmosferu sa boemskim aditivom.

Slika

Već neko vreme, možda dve tri godine, se priča po gradu a pisalo je i u štampi da će Skadarliju rekonstrukcijom arhitekture i vraćanjem iščilelih sadržaja vratiti u devetnaesti ili početak dvadesetog veka, revitalizovaće je i sve udesiti da bude kao onda što je bilo.

Šta na to kažu Đura Jakšić, Dbrica Milutinović i njihovi pajtosi iz ondašnje savremenosti to se ne zna jer i pored svih nagovaranja i molbi neće da govore, verovatno su uvređeni posle svega što je njihovoj ulici urađeno za proteklih nekoliko desetina godina. Eto kakvi su ti boemi, nudiš im vraćanje u njihovo vreme a oni se uskopistili i nadrndano okreću glavu.

Ustvari, uopšte nije loša ideja da se u Beogradu zabeleži jedna gradska scena iz davnina i podseti građane na prošlost grada u kome žive ali i da gostima pristiglim u Beograd prikaže ambijent od nekada u kome se piće točilo i stihovi pisali, pesme recitovale i spletke ispredale a posle nekoliko čašica i politika se tu vodila a i stanovalo se tu iza ćoška ili u samoj Skadarskoj. Namera je da se sve u ulici rekonstruiše i prikaže arhitektura, kaldrma, kažu vratiće stare zanate mada ti zanati više ne postoje, pa će verovatno zanatilije biti zaposlene kao gradski službenici sa titulom kustosa, koji će simulirati proizvodnju od nekada, iz devetnaestog veka ne bi li se nekdanji ambinjent i ugođaj nekako upotpunio. Ipak, treba voditi računa i o tome da je savremena Skadarlija postala jedna velika kafana gde je ugostiteljska delatnost prevladala i to sada zovu boemijom što asolutno ne odgovara onome što beše boemska priča iz devetnaestog ili prvih decenija dvadesetoh veka.

Autentična arhitektura je po negde u ulici Skadarskoj preživela, ali od devetnaestog veka je ostalo samo dva ili tri ili četiri objekta gde su kafane. Izgledaju na prvi pogled skoro kao onda, na stari način, mada su kuhinje opremljene sve nekim savremenim kuhalima što može izazvati određenu sumnju u izvorni ukus posluženja. Pored toga, te stare zgrade se ne vide baš u izvornoj formi jer su zakonjene terasama, tendama i cvetnim aranžmanima i sve to veoma lepo i ljupko izgleda ali sa istorijom i autentičnim likom ulice nema neke veze. U kafanama se suži, pored klasike od ćevapa i drugih đakonija sa roštilja i Karađorđeva šnicla koja svaklako u dobu druge polovine devetnaestog veka ne bi bila dobro viđena zbog mogućih dinastičkih nesporazuma pa se time neke istoriske činjenice i događaji mogu zamagliti. Pored toga, u te kafane povremeno ulaze i dame maskirane u vračare pa čitaju gostima, hteli ili ne, sudbinu ljudsku sa dlana, ili upadaju usred večere neki čudni ljudi sa cilindrima koji ometaju goste pričama o starom Beogradu i o tome ko je i šta tu radio. Jednom rečiju, loše pozorište u nedorečenoj scenografiji i sve se događa u sasvim devastiranom ambijentru nekada obične beogradske ulice u maniru zaostale i preostale turske matrice.

U vremenu koje je proteklo urbana matrica devetnaestog veka je sledeći gradski život, dopunjavana neki put sasvim nedolično, naročito u proteklih dvadesetak godina. Ima, na primer, jedna agresivna crvena arhitektonska (gruba) greška izgrađena preko puta „Dva jelena“ u skoro prošlo vreme uprkos zaštiti i u inat zaštitarskoj paski i patnji. Pa onda terasa od okrečenog u belo natur betona izbačena na pola ulice opet deo „Dva jelena“, pa neke visoke građanske zgrade građene između dva svetska rata zašta ovi ratovi nisu uopšte krivi, jer je tada započela izgradnja ove ulice gde je bilo logično da se stare male kuće zamenjuju većim zdanjima kao po celom Beogradu. Rat je sprečio nastavak ove prirodne akcije i ostalo je nešto od autentične, stare, predratne arhitekture a posle rata se, iznenada, došlo do zaključka da Skadaliju treba štititi i zaštićeno je onako kako je zatečeno a to je veoma raznoliko urbano tkivo. Ipak ta zaštita je i pored želje da se prošlost štiti kao dokazni materijal je relativizovana i urbana matrica je bitno promenjena u odnosu na urbanu sliku koju zaštitari misle da treba štititi a najzanimljivija je zgrada uz „Tri šešira“, socrealistički nacrtana, nemaštovita zgrada osnovne škole koja zauzima značajan deo ulične fasade. Preko puta nje je stara Bajloni pivara koja donekle spasava stvar i održava i taj deo ulice Skadarske u fokusu a donekle i u ambijentu nekdanjeg Beograda.

Tako je protokom vremena identitet Skadarske ulice promenjen u odnosu na željeni izgled devetnaestog veka i to jeste normalno, ne radi se ipak o rimskim termama već o jednoj gradskoj ulici o kojoj se u proteklim decenijama nije dovoljno brinulo. Ako se već htelo da se ova enklava kao svedočanstrvo o istoriji Beograda sačuva, to je bila ideja koliko se zna od pre pedeset godina, ispala je neuspela realizacija jer se sve desilo slučajno i izmaknuto kontroli onih koji su ideju zaštite promovisali. Dozvolili su akcije korisnika kafana da vršljaju i svoj prostački mentalitet i agresiju prospu okolo po navodno zaštićenoj arhitekturi i ambijentu. Tome su pridoneli i arhitekti, ima ih i vrlo značajnih i poznatih imena koji se zabeležiše svojim delom ovde, na primer onaj nesklad sa i oko „Dva jelena“ tako da se ne može bacati drvlje i kamenje samo na kafedžije i zaštitare.

Dakle, ideja o povratku u prošlost i nekdanju boemiju nema potvrde u sadašnjem stanju Skadarske ulice, zamišljena je akcija, kao i obično sa dobrim namerama ali oni što nameriše to da čine kao da nisu skoro prošetali ulicom gde bi mogli da ugledaju stvarno stanje i tome primere ideju. Devetnaesti vek je prohujao u nepovrat a sa njim i arhitektura koja ga je reprezentovala i način života i običaji, naslednici nisu bili dovoljno pažljivi pa bi možda neki bliži datum imao više šanse da bude zaista zaštićen. A moglo bi se iskoristiti i za pokazivanje studentima iz celog sveta a i drugim radoznalcima kako se mešavinom raznih po vremenu nastalih kuća može efikasno i ljupko načiniti autentični arhitektonski haos nastao iz neusaglašenosti i sukoba raznih mišljenja a koja nisu imala vremena da se ustale i ostvare..

Naravno, revitalizacija onog što tamo ima je neophodna i popravka načinjenih grešaka, uklanjanje nedoličnih arhitektonskoh pokušaja, možda i nešto sa tim starim zanatima, sve što je na dohvat ruke da se to pozorište ako već treba ili mora da bude uredi i bude prihvatljivo nalik sa izvornim ambijentom i sadržajem za kojim revitalizatori žude. Kao i svako pozorište, pored teksta, režisera, glumaca, kostimografa, kafe kuvarice neophorna je i odgovarajuća scenografija. Ako toga nema onda je teško ansamblu da uradi predstavu posebno u slučaju Skadarlije gde se pojavljuje masa naturščika koji se svako veče menjaju pa ih je teško navežbati da urade svoj deo predstave, uostalom oni i ne znaju da su deo teatarskog pokušaja pa svako od njih tera svoju priču. I pored svega neophodno i možda najvažnije je pronalaženje i angažovanje preostalih boema, sakupiti ih kojekuda po gradu gde su se sklonili ne bi li poučili ove nove koji piju viski i slušaju novokomponovanu muziku. Možda bi taj napor i trošak pomogao da se Skadarliji vrate boje ali i neke navike i maniri iz vremena Dobrice Milutinovića i njegovih drugara. Sa tim bi se donekle prevazišao problem neogovarajuće scenografije. Tako bi i zaostali i preostali arhitektonski detalji iz prošlosti duž ulice dobili podršku i u spajanju starog i novog manira koliko je to moguće, našla bi se mera koja bi potrla, moguće je, postojeću neusaglašenost i haos koji je zavladao u toj urbanoj matrici.

Da, i zamena one kaldrme po kojoj se teško hoda, nekim prikladnijim gazištem ali sa predznakom devetnaestog veka svakako.

Slika

Ustvari, oni možda govore o ovome što je na staroj fotki a što bi da rekonstruišu i revitalizuju, bar da nam kažu ... ali izgleda da su zbunjeni ...


Đorđe Bobić b92blog

_________________
Slika


Vrh
Nina
Post  Tema posta: Re: S K A D A R L I J A - boemski deo Beograda  |  Poslato: 21 Dec 2012, 19:42
Korisnikov avatar
Moderator
Moderator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555

OffLine
Slika

Foto: Jaca Gabric


Vrh
Nina
Post  Tema posta: Re: S K A D A R L I J A - boemski deo Beograda  |  Poslato: 21 Dec 2012, 19:44
Korisnikov avatar
Moderator
Moderator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 14:33
Postovi: 5555

OffLine
Skadarlijska kaldrma

Slika
Foto: Jaca Gabric

Slika
Foto: Jovana Kuzmanović


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 3 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker