Димитрије Ц, Ђорђевић
БЕОГРАДСКИ БАЛОВИ И ПОСЕЛА У 19 ВЕКУ [3]

Музикалне вечери на старом „Инштитуту“

Виша женска школа у Београду је установљена 17. јуна 1863. године, а предавања су отпочела 1. октобра исте године. Ова школа, која је кроз дуги низ година васпитавала будуће мајке, добре домаћице и спремала учитељице и наставнице, прва је почела да приређује интимније школске и породичне забаве и балове, који су у своје доба за женску младеж имали и васпитни карактер.
Данас више не постоји стара зграда Више женске школе, која је старим генерацијама више била позната под именом „Инштитут“, и која се налазила у Улици краљице Наталије. Доцније, претворена у Женску гимназију, зграда Више женске школе је срушена 1931. године и на њеном месту је подигнута нова палата Друге женске гимназије.
Ред је да се данас сетимо с великим пијететом не само ове школе, већ и њене прве управитељке Катарине Миловук, која је на том положају послужила пуних тридесет година (1863-1893), која је давала иницијативу целом нашем женском покрету својега доба и којој, најзад, припада највећа заслуга за приређивање чувених забава и балова у Вишој женској школи.
Иницијативом Катарине Миловук, жене високе културе и велике енергије, основано је, 1875. године, у Београду Женско друштво, као прво женско удружење Српкиња. Пре тога, наше Јеврејке су већ имале своје друштво. Убрзо затим, заузимањем Катарине Миловук, основана је у Београду Женска радничка школа и Базар, који су касније с великим успехом и пред страним светом репрезентовале наше народне уметничке радове.
Као музикална жена, која је поред свог мужа, Милана Миловука, професора и првог хоровође Првог београдског певачког друштва, добила још већу музичку културу, Катарина Миловук је у своме дому пружала гостима ретко задовољство да слушају класичну и модерну музику. У Вишој женској школи она је 1889. године основала Женско музикално друштво, а наставнице су биле певе чланице хора. Ова женска музикална установа била је центар око којега су се окупљале, музички надарене, и женске и мушке особе.
Више пута је краљица Наталија посећивала Вишу женски школу. И то покадкад сасвим изненада. Тек се спусти пешице из двора, са својом дворском дамом, кроз стрму и узану Девојачку улицу и зачас се нађе у некој учионици, у којој одседи читав час. А тада се већ знало да ће после овакве посете следовати из двора пуне корпе бонбона и чоколада за све ученице.
Краљица Наталија је својом високом посетом више пута удостојила музикалне вечери Женског музикалног друштва, и том приликом је држала серкл с многим женама. Сећам се баш како су једне вечери на оваквој забави Ваљевке добиле од краљице Наталије велики комплимент. У току представљања свих чланица музикалног друштва, краљица је поздравила и потпуковниковицу Ломићку, поред које су стојале још три њене Ваљевке. Непосредно после тога, краљица Наталија је изјавила:
– Пало ми је у очи да су све Ваљевке, које су ми досад представљене, биле лепе жене...

Питомци уче лепо понашање

На музикалним вечерима Женског музикалног друштва окупљала се престоничка елита. Ту су се могли виђати Гига Гершић, Богдан Поповић, Милован Миловановић, Миленко Веснић и други интелектуалци. Редовно су долазили и извесни млади официри, који су код београдских дама важили као највећи каваљери. То су били Миливоје Николајевић, Мика Наумовић, Љуба Лешјанин, Милош Васић, Јова Вељковић, Божа Терзић, Милош Петронијевић, Милутин Мариновић, Мика Јанковић и други, који су се, поред свог лепог домаћег и друштвеног васпитања, учили „бонтону“ и у Војној академији.
У Војној Академији био је наставник за гимнастику и борење капетан Фердо Миоковић. Поред мачевања и ломљења костију на реху, барнама и ринглама, на којима се добијала гипкост, снага и правилна линија тела, капетан Миоковић поучавао је питомце Војне академије и младе официре још и „бонтону“ и отменом опхођењу с дамама, и он им је тада отприлике овако говорио:
– Кад се прилази једној дами која седи, па ви хоћете да је ангажујете за какву игру, а ви немојте први да јој пружите руку, онако с неба па у ребра, већ прво станите пред њом „мирно“, јаче тресните петама да добро зазврче мамузе и онда јој се дубоко поклоните, па тек онда, кад вам она пружи руку, прихватите пажљиво и нежно је пољубите у руку, да се не чује оно простачко „цмок-цмок“. Јесте ли разумели?
– Јесмо!
– А сад, сви изађите напоље и један по један прилазите овој „дами“.
А „дама“ у војничким панталонама заузме своје место и почне с муком да се бори противу смеха.

Београдски учитељи играња

Трећу балску деценију у српској престоницу, осамдесетих година 19. столећа, карактерише боемија. Београд је имао душу, која се знатно разликовала од душе данашњег Београда. Јер, Београд је онда имао свога Гигу Гершића, Андру Книћанина, Радоја Домановића, Драгомира Брзака, Милорада Митровића, Тошу Беца, гурмана Косту Вујића, Миту Шогора, Ћиру дресера и друге своје боеме. Имао је своје Дарданеле, Позоришну кафану, Бумскелер, Црвенога петла, а имао је и свога Безобразног Васу.
Али, овде бих вам рекао нешто о првим учитељима играња, или танц-мајсторима, како их онда зваху Београђани. Јер, на првом месту се њима има благодарити што су се потрудили да спреме нове генерације играча, који пре тога нису умели честито да играју ни сва српска кола, а камоли окретне игре, као што су полка, валцер, кадрил, ланс и тако даље.
Београђани из тога доба знају за три прва учитеља играња, који су дуго време успешно вршили своју уметничку дужност. Били су то г.г. Благоје Јовановић, учитељ, за озбиљну публику, а мајстор Таса клозер и Милутин Кезић, шнајдер, су спремали мешовиту, прошарану публику. Благоје је најпре давао часове код Руске круне, затим у бољим локалима, а мајстори Таса клозер и Кезић шнајдер код Два тесача, Црне мачке и по другим кафанама на Врачару и у Палилули.
Учитељи играња обраћали су нарочиту пажњу на увежбаност оних лица, која ће на баловима ранжирати кадрил и ланс. Избор је падао само на оне који су окретнији и који су својом појавом падали у очи. Јер, у то доба није било лако командовати играчима из простијег сталежа, узвикујући им: Шен англе,.. Дубл ете,.. Кроазе,.. Променад... и тако даље. Требало је све изговорити правилно, а не као онај ћата из западне Србије, који је волео да се прави учен, али му некако то није испадало за руком. Тај ћата је, приликом аранжирања француских игара, уместо Шен англе, што значи „енглески ланац“, узвикивао Шмен д фер, што значи „железница“, а уместо Кроазе, командовао Трипут клоазет!

Играње на пристојном одстојању

Вредно је напоменути да су сви учитељи играња гарантовали мајкама да ће се њихове кћери у школи играња кретати строго морално и да њиховим кћерима не сме фалити ни длака с главе. Био сам очевидац кад је Благоје Јовановић најурио из школе играња младића кога је приметио да, за време играња валцера, љуби једну девојку. То се догодило у кафани код Златног крста, где се данас налази трговинска радња Цупаре и друга. Пољубио је кад се са њом нашао иза једног стуба, који се налази онамо где се данас продаје креп де шин. Строга учитељева казна имала је повољнога дејства на све маме, које су од тога времена давале своје кћери у школу играња са већим поверењем.
И Таса клозер и Кезић шнајдер су такође били строги учитељи играња и пратили су бодрим оком сваки покрет својих ученика. И чим би приметили и најмањи покрет, који не одговара коректном држању и пристојном опхођењу, било с једне, било с друге стране, онда би салом одјекнуо строг глас учитељев:
– Госпођице и господо, само учтиво, молим вас, и у пристојној даљини, без пипкања... Зар мислите да не видим шта ко ради?...
Кезића сам више пута посматрао како до скрупула одржава своју реч, коју је дао мамама, да ће после часова сваку кћер довести својој кући. Он би тада упарадио по пет-шест госпођица, сваку довео до њене капије и лупнуо на прозор да мама изађе и прими кћер из његових руку. А затим:
– Лаку ноћ!...
– Хвала лепо!...

Балови у отменим локалима

Најотменији престонички балови били су они које су приређивали: Друштво Св. Саве, Стрељачко друштво, Коло јахача, Женско душтво, Официрска касина, Грађанска касина, Великошколска омладина, Трговачка омладина и Женско музикално друштво, које је установила Катарина Миловуковица, управитељка Више женске школе, под високом заштитом краљице Наталије. Ово друштво је имало најотменије чланове и његове забаве је често посећивала сама краљица.
Управа Народног позоришта, за извесне патриотске и хумане сврхе, одобравало је да се балови приреде у позоришту. Тада су изнад фотеља у партеру зачас склапане даске и добијао се под изједначен са позорницом. Тако се добијала велика сала за играње. У ложама, у партеру и на галеријама, маме су заузимале дискретне позиције и из бусије пратиле сваки покрет својих кћери. Смешећи се задовољно и претурајући палац преко палца, ревносно су бројале каваљере које су у игри или у „променади“ измењале њихове кћери.
Отмени балови обично су приређивани у сали Коларчеве пивнице, у Официрској и Грађанској касини, у сали која се налазила на спрату Бајлонове кафане и у Великој пивари.
Вредно је напоменути да, због једног отменог бала, умало није страдао песник Војислав Илић, иако на том бали није био, штоно кажу није ни сркнуо ни куснуо. Године 1888. у својој кући је интиман маскенбал приредио потпуковник Александар Константиновић, рођак краља Милана. Сутрадан ујутру је у Дневном листу изашла песма под насловом Маскенбал на Руднику, са потписом Војислава Илића.
У тој песми се помињу разне животиње: медведи, курјаци, лисице, свиње и остале, које су се састале на Руднику на балу. Било је очевидно да се том песмом правила алузија на Константиновићев маскенбал. Војислав је био извештен од својих пријатеља да га, због те песме, јури полиција. Он тада побегне код своје сестре Милице, која је била удата за Петра Радивојевића, пуковника у Горњем Милановцу. Ипак, пронађен је и дотеран у Београд, где је предат суду. Суд је усвојио Војислављеву одбрану и пустио га, као невиног.

Димитрије Ц, Ђорђевић
БЕОГРАДСКИ БАЛОВИ И ПОСЕЛА У 19 ВЕКУ [4]

Декорисање, позивнице и програми

Извесна друштва су нарочиту пажњу обраћала на декорацију сале. Стрељачко друштво, које је обично давало своје балове код Коларца, увек је салу и улазна врата декорисало стрељачким амблемима: пушкама и метама за гађање. Трговачка омладина, која је забаве такође приређивала код Коларца, салу за играње је декорисала персијским и пиротским ћилимовима, скупоценом свилом и разним женским и мушким штофовима. Кад је уведена електрична светлост, друштва су, изнад врата сале, разнобојним сијалицама исписивала своја имена.
Декорације на баловима за обичну публику, која је имала приступа и без позивница, увек су биле по истом шаблону: тробојна хартија у виду ланца, који се пружао унакрсно, преко целе сале и чији су крајеви обично састављани на средини таванице. Такве једноставне декорације су биле облигатне по целој Србији, да би се по њима видело где се приређује бал.
Тада је било у моди да се званицама шаљу позивнице на финој хартији, штампане словима која су после отискивања посипана прахом од жуте или црвене бронзе, те су изгледала као позлаћена. У програмима никад нису изостајале напомене: Коловође се јављају на каси и Даме бирају. Излишно је помињати да се сваки програм завршавао игром Устај дико, зора је!..
На отменим баловима у програм су улазиле, поред српских игара, и стране игре: полке, валцери, по два ланса и два кадрила, полонеза, гранд мазур и брза полка. Са своје ватрене игре и гранд мазуру био је чувен доктор Роман Сондермајер. Она дама, којој је пало у део да игра са Сондермајером, сматрала је то за велику срећу, и њој би многе даме завиделе. Доктор Сондермајер је лако, као на крилима, прелазио Коларчеву салу с краја на крај, са дамом која је за њим летела као лептир.
Онај који је измислио тачку Даме бирају учинио је многим дамама велику пакост. Та тачка Дамен-вала је откривала многе скривене симпатије. Ту њихову тајну би, нарочито на баловима нижих сталежа, одмах опажали заинтересовани каваљери, и онда је, богами, требало бити приправан на све и добро уочити где се налазе врата. Јер би се на тим тачкама, на пример, разрачунавали какав љубоморни артиљеријски поднаредник са неким трговачким помоћником. Прво би пукао шамар, затим би се разлегао врисак женскиња, столица би полетела ка лампи, а гости би се у мраку заглавили на вратима!
На програмима обичних балова, називаних кромпир – балови, често се могла прочитати и напомена: За време одмора биће поливање сале, због прашине, стога се поштована публика умољава да за време одмора изађе из сале. И онда, публика, ћеф јој да изађе напоље, ћеф јој да склања ноге или да прескаче млазеве воде, док келнери поливају салу кантама са решетком.

На балу са седам динара

Нека ми буде допуштено да овде испричам једну моју балску епизоду, у којој замало нисам настрадао.
Почетком осамдесетих година 19. века, као млад телеграфиста, био сам на служби у Министарском телеграфу. У то време је начелник санитета Министарства унутрашњих дела био др Владан Ђорђевић. Према трговинском уговору између Србије и Аустро-Угарске, др Владан је сваке суботе од окружних начелстава добијао седмодневни извештај о стању здравља стоке, и те извештаје је достављао Аустро-Угарском конзулату.
То је било потребно зато, што наша „прија“ није хтела пропуштати на пештанску у бечку пијацу нашу стоку ако није била потпуно здрава. А наша стока, иако је била здрава, често је била проглашавана за нездраву и заражену, те је враћана у Србију, ако је Аустро-Угарској влади требало да нас шиканира, па макар то било за какав оштрији чланак, који је изашао у неком опозиционом листу против ње.
Једне суботе, кад сам био дежуран у Министарском телеграфу, пало је мени у део да примим извештаје о стању здравља стоке, од свију окружних начелстава, и ја сам те депеше доставио доктору Владану, чија се канцеларија налазила под истим кровом где је био и Министарски телеграф, у згради Министарства унутрашњих дела (која је доцније срушена, а на том месту се данас налази нови краљев двор).
Кад је служитељ телеграфа однео депеше Владану, није много прошло, а у телеграф дотрча одаџија Министарства и још с врата рече:
– Зове вас доктор Владан, одмах да дођете!
– Зашто? – упитах зачуђено.
– Не знам.
– Ево ме одмах.
И ја тада одох Владану.
– Добар дан.
– Заповедајте, молим.
– Јесте ли ви примили ове депеше о стању здравља стоке?
– Јесам.
– Прочитајте ми ову депешу.
Ја је прочитах у себи.
– Налазите ли ви у њој какву погрешку?
– Не налазим.
– Прочитајте је поново.
Ја то и учиних.
– А налазите ли сад погрешку?
– Ни сад не налазим.
– Е није него ангурија! – рече Владан љутито. – Читајте ми гласно!
И ја стадох гласно читати:
– За прошлих седам дана здравље стоке у овом округу...
– Станите!
Ја стадох.
– Загледајте боље, да ли је написано седам дана или некако другојачије.
Кад сам боље загледао, ја видех у чему је ствар. Уместо седам дана ја сам написао седам динара, и до сада сам све то читао као преко штампарске грешке.
– Пардон, господин начелниче! – узвикнух постиђено, – допустите ми да препишем депешу...
– А, не, не, нека тако остане у архиви санитетског одељења, као доказ да сте сањали о неких седам динара. Је л’ те, господине, хоћу нешто да вас питам, али да ми кажете поштено.
– Хоћу!
– Казали смо, од Нове године поштено... Право да ми кажете, јесте ли ви шворц?
–... Јесам.
– Као црквени миш?
– Као црквени миш!
– Тако сам се и сетио, чим сте у депеши написали седам динара уместо седам дана... Па,... као,... да ли би вам у овој прилици што могло помоћи седам динара.
– Би, господине докторе!
– Право да ми кажете, на шта бисте употребили тих седам динара?
– Сутра је бал, а плата се прима тек кроз три дана, па...
– А хоћете ли сами на бал?
– Не. Бићемо нас троје. Газдарица од мог стана добила је гошћу, своју сестричину из Параћина, па ме је молила да их сутра поведем на бал.
– А, где ће бити тај бал, молићу лепо?
– Код Црне мачке.
– Код Црне мачке? Ха, ха, ха! А ја сам мислио негде у бољи локал. Па, ни тамо није рђаво. Да, да. Тамо долазе даме из првих кућа. На пример, собарица Милутина Гарашанина, па куварица Милана Пироћанца, па онда тамо долази „киндсмандла“ (дадиља) Чедице Мијатовића...
– Пардон, господин Мијатовић нема деце... – упадох ја да поправим доктора.
– То ја знам и без вас... А, је л’ те, зар би било довољно седам динара за вас троје?
– Би, господине докторе!
– Па јест, имате право. Код Црне мачке је улазак фрај, а излазак је: избацивање и шта ко повуче!
И онда доктор Владан извади из џепа жут дукат, који се онда примао у плату по 11,70 динара, па ми га даде.
– Изволите, али да ми поштено вратите.
– Хоћу, Бога ми, чим примим плату...
Сутрадан, на балу код Црне мачке, дала ми се прилика да се сетим речи доктора Владана – Излазак: избацивање и ко шта повуче! Јер, кад сам, на молбу моје газдарице и њене сестричине, умолио капелника музике да свира једну полку, то је чуо један касапин-убица, који је страшно мрзео швапске игре и који је због њих често правио неред на кромпир-баловима.
Мало после, пришао ми је један познаник и шануо ми на уво да се чистим с бала, јер је, вели, касапин узео пик на мене због швапских игара, па му сад мало треба. Кад је то чула моја газдарица, казала је да паметнији попушта, и да је време да идемо кући.
Сутрадан се чуло да су код Црне мачке два каваљера извукла српске батине, због тражења швапских игара!

Јеврем Обреновић

Полексија Д. Димитријевић - Стошић
ПОСЕЛА У КОНАКУ ГОСПОЈА ТОМАНИЈЕ И ГОСПОДАРА ЈЕВРЕМА

Главни културни живот Београда почео је да се развија од 1832. године, када је за управника вароши Београда дошао рођени брат кнеза Милоша, господар Јеврем. То пада у доба, када почиње у Србији да се заводи модерна организација државне власти.
Од своје браће, кнеза Милоша и господар Јована, господар Јеврем био је интелигентнији и амбициознији. У погледу просвећивања, господар Јеврем увек је имао велике аспирације, што се најбоље види по томе, како је лепо и за оно доба велико образовање дао својој деци. Имао је пет кћери: Јелену – Јелку, Симку (биле су близнакиње), Анку, Јекатарину и Стану и сина јединца, Милоша.
Као управник вароши Београда, господар Јеврем је подигао велику кућу од „једног боја“ на углу данашње Крунске и Милоша Великог улице. И цео тај крај деценијама у Београду звао се „Ћоше госпоја Томаније“. Та кућа је до пре неколико година постојала, а данас се на том месту уздиже једна лепа палата. Дом господар Јеврема имао је леп велики цветни врт, први и најлепши врт у Београду, украшен разноврсним и ретким цветовима, који до тада нису у Београду били познати. Те расаде набављали су по Турској, Бугарској, Румунији и Аустрији трговци, који су ради трговине, одлазили у те земље. Врт је неговала амбициозна и вредна жена господара Јеврема, госпоја Томанија, (тако је њу у Србији народ звао).
У своме пространом конаку, господар Јеврем је имао једну собу, коју је звао „учителна вежбаоница“, која је служила деци за учење. Сваке вечери, у присуству родитеља, дечји домаћи учитељ, књижевник Димитрије Тирол (1793-1857) деци господар Јеврема је читао и тумачио разне приче, највише дидактичког карактера из француске и немачке књижевности и то им је читао приче у оригиналу. Деца су морала да препричавају приче на француском и немачком језику, затим су у кратким потезима те исте приче препричаване на српском језику.
Жена књижевника Димитрија Тирола, Христина, чији је био задатак, да, као образована и лепо васпитана жена, по „јевропском вкусу“, води рачуна о васпитању деце господар Јеврема и госпоја Томаније, сваке вечери говорила је деци о лепом понашању у друштву.
Све своје послове господар Јеврем је остављао у шест часова по подне, улазио је у дечју вежбаоницу и са својом женом, са пуно пажње је пратио дечје часове, врло „поучителне по сербску јуност“.
Али, прави уметнички живот се у Београду развио у јесен 1836. године, када је за аустријског конзула на српски двор дошао књижевник, Антун Михановић, (1796-1861), аутор хрватске химне: „Лепа наша домовино“.
Дом господар Јеврема 1836. године био је тада најпросвећенији дом у Београду. Као такав, он је привлачио пажњу, једног врло културног човека, као што је био Михановић.
Када је децембра месеца 1836. године енглеска краљевина послала на двор кнеза Милоша свог посланика, Џорџа Хоџеса, који је тако исто посећивао посведневно дом господар Јеврема, уметнички живот Београда почео је увелико да цвета, јер ова два просвећена човека и врло интелигентне дипломате, настојале су да пренесу западноевропску културу у Београд, патријархалну касабу на граници Балкана.




Дом госпоја Томаније, и господар Јеврема, под руководством књижевника Димитрија Тирола, постаје прави и интелигентни кружок малога Београда, који се тада посведневно насељавао, не само српским живљем, већ и иностраним, и тиме је бројно растао. Овај кружок у дому господар Јеврема представља зачетак уметничких посела у старом Београду 19. века.
Београд, као важна комуникативна артерија истока и запада, у новоствореним политичким приликама, после хатишерифа од 1830. године, постаје врло важан трговачки град, чије су се густе шуме и шумарци крчили, град се територијално ширио, нагло почео да урећује и доласком Срба Војвођана, интелектуалаца, почео је духовно лепо да се изграћује.
У таквој атмосфери, Димитрије Тирол, је 1837. године покренуо лист Уранију, лист за забаву, поуку и књижевност, који је излазио у Београду две године. С краја 1837. године ова књижевна посела у конаку господар Јеврема повремено је посећивао и у њима узимао учешћа и Константин Ранос (1812-1866) који је био професор француског језика и књижевности синовима кнеза Милоша, Милану и Михаилу. Ранос је био лични пријатељ француског песника Ламартина, чије је стихове на тим поселима највише читао а и о Ламартину је говорио. Али тако исто говорио је по другим француским књижевницима, нарочито о књижевницима романтичарима. Ранос је неколико предавања одржао и о старим грчким песникињама, нарочито о песникињи Сапфо.
Нарочито су биле лепе вечери у богатом и гостољубивом дому господар Јеврема. Собе су биле велике, простране, топле и богато осветљене миликерц свећама. На великом столу увек је било пуно дивних слатких и сланих ђаконија за јело, које су се тада у Србији могле наћи само у конаку господар Јеврема.
Лепо расположење владало је мећу домаћинима и присутним лицима. Читало се, причало се, певало се и свирало се. Јелка, Симка и Анка са Христином Тирол наизменично су свирале на клавиру и то су били први часови музичке забаве у Београду.




Поред домаћина куће, госпоја Томаније и господар Јеврема и њихове деце, поселима су присуствовала још и ова лица: попечитељ народног просвештенија, Димитрије Давидовић (1789-1838) који је посела посећивао све до своје смрти 1838. године и то онда, када више није био активни министар. Он је кочијама господар Јеврема из Смедерева, где је живео повучено, као опозиција кнеза Милоша, у Београд долазио, само да би присуствовао тим поселима. За Давидовића, који је за српски народ представљао веома велику духовну вредност, Скерлић је рекао: „Димитрије Давидовић је један од најобразованијих и најактивнијих јавних радника српских у првим деценијама 19 века“.
Поселима су присуствовала још и ова лица: енглески конзул Џорџ Хоџес, аустријски конзул, Антун Михановић, Димитрије Тирол и његова жена Христина. Професор лицеја у Крагујевцу, Исидор Стојановић, када је долазио на кратко време у Београд, увек је посећивао ова посела, јер је био заљубљен у ћерку господар Јеврема, Анку.
У том првом уметничком кружоку у Београду, су се читала дела немачких и француских писаца, расправљала су се разна књижевна питања и свирале се на клавиру композиције тада најпознатпјих европских композитора.
Енглески козул, Џорџ Хоџес, говорио је добро немачки језик и на тим поселима учествовао је у дискусији на немачком језику. Али, нарочиту живост тим поселима дао је културни и врло темпераметни, Антун Михановић, и то су били моменти, када се у њему зачела велика љубав према трећој кћери госпа Томаније и господар Јеврема, према Анки. Надахнут великом љубављу, у част Анкине лепоте, младости и отмености, Михановић је испевао свој чувени сонет „Виђење“ и песму „Камена дјева“, која је била компонована и као врло популарна песма, певала се по целој Србији и Војводини у 19. веку. Оваква дивна уметничка посела у конаку господар Јеврема и госпоја Томаније, трајала су све до одласка Антуна Михановића из Србије крајем 1838. године, када је, на захтев кнеза Милоша, бечки двор морао да опозове Михановића из чисто политичких разлога, јер је на двору кнеза Милоша преовладао тада утицај француске и енглеске дипломације.
Михановић је са великом тугом напустио Београд и са својом великом љубави, Анком Ј. Обреновић, растао се заувек. Њихови се животни путеви више никад нису срели.
После Михановићевог одласка из Србије, у дому господар Јеврема и даље су се држала уметничка посела, под руководством Димитрија Тирола, али, она више нису имала ни онога елана, ни оног шарма, која су имала за време Михановићевог боравка.
Кнез Милош, као врло конзервативни и патријархални човек, са извесним негодовањем пратио је тада просветни живот у кући свог брата, господар Јеврема, коме је пуно пута за то, строго замерио.
Та посела у дому господар Јеврема у Београду трајала су све до одласка династије Обреновића у емиграцију, 1842. годнне, а тада су престала.

bgsetac

_________________

забавник

_________________

zabavnik

_________________

telegraf

_________________

navidiku

_________________

razgledanjetripod

_________________

razgledanjetripod

_________________