|
| Autoru |
Poruka |
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
BEOGRADSKE PRIČE
Kroz Mediteran do Beograda
Kako je prva morska lađa - „Sidhavn“, pre Drugog svetskog rata uplovila u naš grad. Predratne 1938. godine, veliki parobrod doplovio iz Danske kroz Atlantik, Mediteran, Crno more i Dunavom stigao u srpsku prestonicu
U SUMRAK pred Drugi svetski rat, jedan ogroman brod stigao je u naš glavni grad putujući od Danske, preko Atlantika, Mediterana, Crnog mora i dalje, kroz Dunav do Beograda. Ta lađa zvala se „Sidhavn“ i bila je zadužena da otpočne poslove nasipanja leve obale Save, na mestu gde je posle toga nikao Novi Beograd.
Malo Beograđana zna da je ogroman deo izgradnje novog grada počeo pre rata, i da je cela oblast od današnjeg Brankovog mosta (kojem je prethodio Most kralja Aleksandra) do Ušća, i dalje, ka Hotelu „Jugoslavija“ bila nasuta peskom godinama pre okupacije. Precizno, radovi su se odvijali od maja 1938. godine, da bi bili okončani pre početka rata.
„Danska grupa“
O tome kako je nicao „predratni“ Novi Beograd biće reči u posebnom tekstu, a ovog puta ćemo se fokusirati na to kako je jedan gabaritan brod, dug 86 metara stigao do Ušća.
Naime, ondašnja gradska Opština (a tadašnji Beograd je administrativno činio jednu opštinu) sklopila je ugovor sa dva danska preduzeća da naspu peskom celu ovu oblast. To su bile kompanije „Hojgor i Šulc“ i „Kampsaks“. Nastupale su zajedno pod nazivom „Danska grupa“ i prvi zadatak bio je da do Beograda dovuku brod koji će služiti za ovaj posao.
Veliki parobrod bio je zadužen za refuliranje, odnosno nasipanje mokrim peskom koji je vadio sa dna Save i Dunava, sa tačno određenih mesta. Ta tehnika je bila viđena i kasnije, tokom posleratnih radova na podizanju novog grada, jer su nepregledne baruštine koje su pokrivale levu savsku obalu pravile ogromne probleme graditeljima. Suština je u tome da se mokar pesak taloži deset puta brže nego suv, i da nasuta oblast veoma brzo može da postane graditeljska površina.
„SIDHAVN“ - PA „KOLUBARA“
Posle Drugog svetskog rata brod „Sidhavn“ je nacionalizovan, pa je tako pripao ondašnjoj državi koja mu menja ime u „Kolubara“. Još neko vreme je plovio beogradskim rekama, dok ga nije pregazio zub vremena pa je isečen i završio u starom gvožđu.Njegov naslednik i danas postoji, jer je poneo ime „Kolubara Jedan“.
Najveću zebnju tokom dolaska „Sidhavna“ u Beograd izazivao je prolazak broda kroz Đerdap. Od danske posade je, čak, zatraženo da prolazak kroz Đerdapsku klisuru, tada bez veštačkog jezera, prepusti domaćim pilotima. Srećom, iskusni rečni kapetani provezli su grdosiju kroz nepredvidive dunavske vode, a poseban kuriozitet su fotografije koje pokazuju kako je lađu vukao voz.
Tada nije bila retkost da brod, povezan sajlama sa lokomotivom na obali, bude prevučen kroz težak prolaz, da bi kasnije nastavio put uzvodno, oslonjen samo na snagu svojih motora.
Ostao je i zapis u listu „Vreme“ od 11. maja u kojem piše da je danska lađa brzo, i „skoro netaknuta stenama Đerdapske klisure“ doplovila u Beograd. Već devet dana kasnije, 20. maja 1938. godine, radove na nasipanju Novog Beograda svečano je otvorio ondašnji predsednik Ministarskog saveta Milan Stojadinović.
Atlantik - Dunav
STRUČNO objašnjenje ovog postupka novinari „Vremena“ su odradili sasvim precizno, pa su tako objasnili kako će se, u močvari, osloboditi teren za podizanje novog naselja:
„Velika morska lađa, pristala je uz levu obalu Save, gde će preko baruština pustiti cevi, kroz koje će izbagerovati rečni nanos na potrebnu daljinu... Kroz ove cevi izbačini materijal, i inače mokar, poliva se vodom, jer se u vodi daleko brže i bolje taloži, tako da se posle isušenja dobije za godinu dana tako čvrst teren kao posle deset godina suvog sleganja. To je hemijski i mehanički uticaj vode kao prilikom stvaranja sedimentnih stena“.
Taj recept upotrebljen je i tokom decenija koje su usledile posle Drugog svetskog rata, a nama ostaje spomen na to kako je „prva morska lađa“ uplovila u Beograd, „pamteći“ putovanje od Danske, preko Gibraltara i Bosfora, a bogami i Đerdapa, do srpske prestonice. Novosti _________________ 
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
BEOGRADSKE PRIČE
Kako je Toša iskopao bunar?
Trgovac koji je u 18. veku imao velike zdravstvene muke sa očima usnio je Svetog Nikolu koji mu je naložio da iskopa bunar i umiva sa vodom iz njega. Bunar zatrpan prilikom izgradnje Studentskog grada
Mesto na kome se nekada nalazio Tošin bunar
KADA neko krene u potragu za auto-delovima ili drvnom galanterijom, obično dobije savet da krene ka Tošinom bunaru. Tu su se već decenijama ugnezdile zanatlije i proizvođači koji imaju sitnice koje mnoge savremene radnje nemaju, pa je po tome ovaj deo grada postao poznat.
Tamo gde se završavaju Paviljoni i novobeogradski blokovi, a počinju obronci Bežanijske kose stoji ulica koja ih graniči. Ona nosi ime Tošin bunar, što je mnogima uveliko „ušlo u uvo“, pa se više niko i ne pita po kojem Toši i kakvom bunaru je ovo mesto ponelo tako neobično ime.
A za sve, uvek, postoji neko objašnjenje... Mi smo ga potražili za čitaoce „Beogradskih priča“.
Kolibe i bašte
HRONIČARI predratnog vremena na Novom Beogradu, poput dr Jovana Markovića, beleže kako su pre Drugog svetskog rata ovde postojala tri centra oko kojih je bila koncentrisana divlja gradnja. Oni su se nalazili u okolini Starog sajmišta, pored Starog aerodroma gde je niklo radničko naselje, a tu je bilo i naselje Tošin bunar, sa kolibama i baštama koje su okruživale brojne vinograde. Istini za volju, tu je bilo najviše močvara i bara.
- Najpre je nastalo naselje Tošin bunar, kao periferija Zemuna - beleži dr Marković. - Tamo gde se sada nalazi Studentski grad, prostirale su se privatne bašte i vinogradi sa kolibama čuvara. Vremenom je naselje Tošin bunar postalo sastavni deo Zemuna. To neugledno naselje nije se mnogo razlikovalo od beogradske Jatagan male. U njemu se ništa nije izmenilo sve do 1948. godine kada je započeta izgradnja Studentskog grada i paviljona. Tokom izgradnje Novog Beograda, deo Ulice Tošin bunar do nadvožnjaka pruge ostao je u sastavu Zemuna, a njen duži deo prema Bežaniji postao je prvo veće gradilište novog grada.
Još je interesantnije kada „zaronimo“ u dalju prošlost i probamo da nađemo odakle ovoj ulici takvo ime. Po svemu sudeći, dobila je naziv po istoimenoj kafani, a ova po Toši Apostoloviću.
Hroničar starog Beograda Milan Jovanović Stojimirović kaže kako je „negde u 18. veku, kada su se Austrijanci povukli iz Beograda, u Zemun s njima prešao i Teodor Apostolović, Južnosrbijanac, koji nije hteo da ostane pod Turcima“.
- Kao bogat kupac marve i „trgovac sa pečatom“, on je u Zemunu ubrzo postao ugledna ličnost, crkveni tutor i „stub pravoslavlja“ - beleži Jovanović Stojimirović u hronici „Siluete starog Beograda“. Taj bogati Apostolović počeo je pod starost da pati od očiju toliko da nije mogao da razlikuje srebrne od zlatnih valuta, pa je išao po crkvama i molio Svetog Nikolu da mu povrati vid.
BIOGRAFIJA
U knjizi „Znameniti zemunski Srbi“ koju je davne 1913. godine napisao Vladimir Nikolić, zabeležno je da je Toša Apostolović rođen 1745, a da je umro 1810. godine. Autori Čukić i Kokotović beleže čak i da je Apostolović bio predsednik Zemunske crkvene opštine, u doba kada je Zemun imao oko 6.000 stanovnika, a pozivaju se i na dokument Crkvene uprave koji je upravo Toša Apostolović potpisao, i to na dan 15. maja 1784. godine.
Kako dalje beleži hroničar, „zanet za tu pobožnu misao, on je jedne noći usnio čudan san. Javio mu se Sveti Nikola i rekao: „Tošo, sine, izađi na Bežanijsku kosu i ponesi jedno prazno bure od dva akova, pa ga spusti tamo niz brdo. Gde ono stane, kupi tu zemlju i iskopaj u njoj jedan bunar, pa zasadi oko njega drveće i umivaj oči tom vodom da povratiš sebi vid“. Navodno je svetac Toši u snu naložio i da posle to mesto pokloni Srpskom zemunskom opštestvu (opštini), kao i svoju zadužbinu, da ga narod po tome pominje.
Bunar i kafana
DODUŠE, neki hroničari kažu da je „naš„ Toša u stvari bio poreklom Grk, i da mu je pravo ime bilo Teodoros Apostolos, a da ga je dolaskom ovde prilagodio našem podneblju. Bilo kako bilo, Toša je učinio kako mu je rečeno, a odmah pošto je iskopao bunar napravljena je kafana pored tog mesta. I danas je poznata kao „Tošin bunar“, a bila je popularna i pod imenom „Džakarta“.
Stari upravnici ovog restorana svojevremeno su nam govorili, ne samo da je do izgradnje Studentskog grada tu zaista postojao bunar, već da je imao i đeram, tako tipičan za stari Srem onoga doba.
Kada su počele radne akcije na podizanju Novog Beograda, nekome je, eto, ovaj bunar zasmetao i on je zatrpan, konačno ostavljajući raskršće ove ulice sa drumom koji vodi naviše, ka „11. aprilu“.
Kafana, koja je takođe bila u Tošinom vlasništvu, bila je svratište kočijaša i putnika. U tom periodu, na mestu današnjeg Studentskog grada, baš uz kafanu o kojoj govorimo, nalazila se i Trošarina. Tamo su seljaci, koji su donosili robu na zemunsku pijacu, plaćali taksu.
Tošin bunar je počeo ozbiljnije da se naseljava tek između dva rata. Do tada su tu bile samo kolibe za čuvare vinograda i bašta. Kuće uz dugačku ulicu povezivale su Zemun i Novo naselje, odnosno Stari aerodrom. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Prva varoška bolnica
Prva bolnica u gradu podignuta je 1868. godine na mestu na kom se, za vreme austrijske opsade Beograda početkom 18. veka, nalazio šator za lečenje ranjenika.
Reč je o zgradi koja se nalazi u današnjoj ulici Džordža Vašingtona. Sredstva za izgradnju prikupljena su putem dobrotvornog bala sa lutrijom, koji je održan 1865. godine u hotelu „Srpska kruna“. Ovaj bal priredio je Odbor beogradskih žena na čelu sa kneginjom Julijom, a mnogobrojni gosti priložili su tom prilikom vredne darove. Među darovima bili su zlatni predmeti, nakit, odevni predmeti, slika ruskog cara Nikolaja I, knjiga „Robinson Kruso“, štampana u Budimu, dok su „obični“ ljudi slali suve šljive, duvan, sablje, pa čak i ručno izrađen kavez za ptice.
Plac za izgradnju bolnice poklonio je opštini knez Mihailo, a jedan deo zemljišta pridodao je i trgovac Ilija Kolarac. Projektant zgrade je, prema rečima kustosa Muzeja srpske medicine dr Budimira Pavlovića, nemački arhitekt Jan Nevole, a u određenim izvorima kao mogući projektanti pominju se još i Jovan Frencl i Kosta Šreplović. U vreme kada je sagrađena, bolnica se nalazila na periferiji grada, bez ulice i bez broja. Prvi pacijenti primljeni su 1881. godine, a u sastavu bolnice tada su se nalazili unutrašnje i hirurško odeljenje, kao i laboratorija. Prvi upravnik bio je dr Jovan Valenta, dok je nakon njega na tom mestu bio dr Laza K. Lazarevć. Lazarevićje inače otkupio susednu zgradu u kojoj je otvoreno Odeljenje za lečenje staraca, koje predstavlja prvu gerijatriju na svetu. U obrazloženju vlastima za otvaranje gerijatrije naveo je da „starost nije ni zdravlje ni bolest“ i „da ih je potrebno odvojiti od ostalih“.
U dvorištu iza zgrade, kako priča Pavlović, nalazila se nekada i bolnička kapela koja je srušena u relativno skorijoj istoriji. Nakon Prvog svetskog rata, u dvorištu su bile privremeno smeštene i barake koje su bile u službi dečije poliklinike i školskog dispanzera. U zgradu prve bolnice dvadesetih godina 20. veka uselilo se očno i ušno odeljenje ili, kako se često navodi u literaturi, Očna klinika. Takođe, spominje se i da je bolnica krajem dvadesetih i tridesetih godina 20. veka služila kao zatvor. Tokom Drugog svetskog rata, u suterenu zgrade smešteno je bilo i bolničko odeljenje zatvora, gde je ležao i narodni heroj Aleksandar Ranković.
Zanimljivost u vezi sa ovom zgradom svakako su i podzemni tuneli koji su povezani sa Rimskim bunarom sa jedne strane i Višnjičkom banjom sa druge. Smatra se da se na neutvrđenoj dubini nalazilo i jezerce pijaće vode, koju je bolnica koristila za svoje potrebe. Inače, dr Pavlovićobjašnjava da su ovi hodnici pod zemljom predstavljali vezu sa bolnicom, kao da su se njima prenosili ranjenici. Zgrada prve bolnice danas je i zaštićeni spomenik kulture.
U ovoj zgradi trenutno se nalazi sedište Srpskog lekarskog društva, Muzej srpske medicine, a privremeno je na ovom mestu i služba medicine rada Doma zdravlja Stari grad.
Muzej srpske medicine
Muzej srpske medicine osnovan je kada i Srpsko lekarsko društvo, oko 1870. godine. U muzeju postoje slike svih starih lekara, kao i uspomene na njihove doprinose u medicini. Među njima čuva se i uspomena na dr Jovana Čokora iz Sremskih Karlovaca koji je demantovao učenje dr Koha, otkrivača bacila tuberkuloze. Naime, Čokora je tvrdio da čovek ne treba da se plaši bovinog tipa bacila. Posebna zbirka u muzeju posvećena je razvoju srpskog vojnog saniteta, a jedna zbirka je i o stranim medicinskim misijama koje su 1915. godine došle kao pomoćSrbiji. Posebno značajna je i zbirka knjiga koje su u 19. veku srpski studenti medicine doneli sa svojih studija. U muzeju se čuvaju i prvi rendgen aparati, prva stomatološka ordinacija, kao i prva zubna proteza iz srednjovekovne Srbije. Takođe, ovde su smešteni i predmeti i dokumenti o Prvom kongresu srpskih lekara, održanom u Beogradu 1904. godine.
danas _________________  
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Prva bolnica u Beogradu
Podizanje Narodnog pozorišta u Beogradu koštalo je dvanaest hiljada dukata, a iste godine 1868. otvorena je i Prva varoška bolnica, čija izgradnja je bila gotovo duplo skuplja i koštala je 21000 dukata. Dugo se čekalo da Beograd dobije modernu bolnicu. Zvanično, gradska bolnica je postojala, ali su bolesnici bili smeštani po privatnim kućama.
Prosvetiteljski knez Mihailo Obrenović kupio je plac od Đorđa Cenića ministra pravde, ustavopisca i zakonorevnitelja, koji je ukinuo kaznu batinanjem. Knez, uz to, poklanja deo materijala, koji je namenio za izgradnju letnjikovca u Smederevu, u čemu mu se pridružuje i supruga Julija. Knjeginja je na dobrotvornoj lutriji sakupila početnu sumu za podizanje bolnice od 1.667 dukata. U arhivama se navodi da je Jovan Frencl uradio projekat prema originalu Jevrejske bolnice u Berlinu. Zgrada je urađena u gotskom stilu, a Frencl je bio gradski arhitekta i projektovao je i dvor kneza Mihaila na mestu novog dvora – zgrada današnjeg Predsedništva. Knez se u taj dvor nikada nije uselio i prepustio ga je raznim ministartstvima, a ni Frencl nije video zgradu bolnice, jer je umro u toku gradnje.
U prvoj varoškoj bolnici, primenjeni su novi sistemi, koji su značajno poskupeli gradnju tog objekta. Reč je o novom sistemu ventilacije, koji je u to vreme bio prava avangarda. U to vreme nije se znalo za postojanje mikroorganizama, ali se naslućivalo da ima nečeg nevidljivog u vazduhu. Vazduh za bolesnike stoga je mora da bude čistiji. Primenjeni su metodi profesora Bema i uvedena je ventilacija cevima koje dovode vazduh u ragastov, kad su prozori zatvoreni. Bolnica je takođe imala podno grejanje. Voda je prirodnim padom stizala do bolnice, gde je parna mašina od šest konjskih snaga pela u potkrovlje u veliki kazan, odakle se spuštala po spratovima. Postojala je i ledarnica, posebna prostorija ispod stepeništa, gde se čuvao led, koji je bio važan medikament. Kupanje u ledu, ledene obloge, trljanje ledom, pa čak i pilule od leda, koje su se sisale da bi snizila temperatura.
Trošilo se leda, kao i danas, u industriji mesa, a ledarnica Varoške bolnice je skladištila 60 hiljada oka leda. Oka je težila 1,28 kilograma. Četvorogodišnji rezultati rada Varoške bolnice nisu bili baš impresivni.
Parna mašina često nije radila, pa se voda nosila u kantama, umesto cevima, zidovi nisu ofarbani masnom bojom, pa se bolnici, koja je na barovitom zemljištu uležu temelji, zadah iz kuhinje se penje u bolesničke sobe i od njega se nije moglo čisto disati. Sve u svemu, zgrada Varoške bolnice je vrlo lepa za oko, ima veličanstvenu kapiju i stepence, pa malo mesta ostaje za bolesničke krevete. wallrs _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
BEOGRADSKE PRIČE
Kafana između morskog plavetnila i varoških glavobolja
Decenijama naziv jednog restorana unosi zabunu među goste. Kafana „Naše more“ pre rata bila sinonim za noćne more trgovaca iz komšiluka, zatim su odatle kretali autobusi za Jadran
U blizini Železničke stanice, u Ulici Milovana Milovanovića svila se starinska kafana, čiji naziv je skovan davno pre Drugog svetskog rata. Pored ulaza uredno stoji natpis „Naše more“, i lik zabrinutog čoveka, sumorno oslonjenog na dlan.
Ime kafane nije posvećeno morskoj pučini, niti je sinonim za letovanje, već za muke i noćne more koje su se sunovratile na onoga ko je, na kraju, potražio spas za kafanskim stolom. Makar je tako bilo, kada je kafana napravljena...
Trgovačke muke
NA ulazu nas čeka Bojana Kozomara, dama koja vodi ovu kafanu, i objašnjava nam kako su nekada ovde odsedali stari trgovci, okupljeni u radnjama Balkanske ulice, u to doba najvažnijeg zanatskog centra Beograda. (Zlobnici bi rekli da je ova ulica bila predratna „preteča šoping-molova“.)
- U ovu kafanu su svraćali i trgovci koji su dočekivali ili slali robu koja je železnicom od Beograda upućivana ka drugim gradovima - objašnjava Kozomara. - Neki su strepeli kako će se ceo posao okončati, ostale su mučili neki drugi problemi, i eto kako se predratni vlasnik dosetio gde da okupi sve zabrinute poslovne ljude onog doba. Tako je, kažu, nastalo ime ove kafane.
Muke, more, problemi... su ipak izazivali i druge asocijacije među sugrađanima i gostima Beograda. Nekoliko decenija posle Drugog svetskog rata dolazi i vreme kada se u Beogradu živelo drugačije. Mnogi se sa setom sećaju sedamdesetih godina prošlog veka, kada su odavde kretali autobusi ka Jadranu. Letnje doba donosilo je sezonu tokom koje grad opusti, a brojni stanovnici pohrle na obale mora.
„LOŠE VREME“
Nije samo ova kafana imala neobičan naziv, vezan za loše raspoloženje gostiju. Svojevremeno je u našem gradu postojala i kafana „Kod rđavog vremena“. Kako je zapisao dr Vidoje Golubović u knjizi „Kafane i mehane starog Beograda“, tu su se okupljali ljudi lošeg raspoloženja. Valjda sa namerom da ga, uz „kafanska sredstva“ rasteraju.
Tada niko nije obraćao pažnju na onaj sitni znak za akcenat u nazivu kafane, a putnici namernici su, pretrpani koferima, svraćali ovde spremajući se da krenu put Jadranskog mora, pa im brige i teška, noćna snoviđenja nisu bili sinonim sa ovaj prijatni bircuz.
A danas... zabrinuti čovek uz natpis imena kafane sve više podseća na vremena kada su plaže sve dalje, a muke, nekako, ponovo narastaju...
Stranci najbolji gosti
- U Beogradu je iz godine u godinu sve više stranih turista, i tokom leta oni nam znatno utiču na promet - objašnjava Kozomara. - Domaći gosti ponekad traže razlog da nečim budu nezadovoljni, ali stranci su opušteni i gotovo uvek nasmejani. Oni zaista ovde dolaze sa namerom da im bude lepo, i tako se ponašaju još od trenutka kada uzmu jelovnik u ruke. Kada jedu predjelo potpuno su mu posvećeni, nisu nestrpljivi i umeju da uživaju u obroku. Po pravilu, traže domaće specijalitete, poput sarmica u zelju, musake...
Kada analizira strance, naša sagovornica posebno hvali Holanđane. Oni su joj, kaže, najdraži. Svake godine dolazi velika grupa, ali tako što prvo šalju vodiča „u izvidnicu“, da proveri da li restoran i dalje ima barene kolenice.
- Slovenci dolaze u velikim grupama, neizostavno uživaju u roštilju, pogotovo ćevapima, i vole naše pivo. Na kraju se srdačno zahvale i plate račun precizno do u poslednji dinar. Francuzi i Nemci po pravilu ostavljaju bakšiš, a Rusi su takođe veoma dobronamerni.
Najsimpatičniji su, ipak, kaže Kozomara, gosti iz inostranstva koji pokušavaju da savladaju naš jezik, i uz narudžbine koje pomalo nevešto izgovaraju, a za naše specijalitete najčešće govore: „Dobro“!
I, gotovo po pravilu ne vole ljuta jela.
Domaće „blago“
Zidovi „Našeg mora“ ukrašeni su starim fotografijama Beograda, ali svi stranci posebno obraćaju pažnju na jednu među njima.
Na tom snimku se svojevremeno domaćin fotografisao sa svojim blagom, sa svim onim što je njemu važno.
Snimak je napravljen ispred fotografske radnje, a na njemu je bračni par sa decom, i kravom, očigledno hraniteljkom porodice.
Nije zgoreg da podsetimo kako su naši preci stoku zvali „blagom“ i to je bilo bespogovorno tako.
Tako jedna fotografija gosta polako uvodi u neko drugo vreme, koje je prohujalo ne tako davno.
I svi je razumeju, svakome je simpatična. I našim, i stranim gostima. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
BEOGRADSKE PRIČE
Kačili parole od kralja Aleksandra do maršala Tita
Na beogradskim građevinama stalno su se smenjivale različite političke parole. Tokom proteklog veka transparenti su bili neizostavna dekoracija velikih političkih skupova
U vreme kada su mediji bili mnogo manje uticajni, pogotovo oni, elektronski, politički pregaoci morali su da utiču na biračko telo na najrazličitije načine.
Pre rata to se odigravalo na velikim mitinzima i obraćanjem političkih lidera okupljenim simpatizerima, ali nikada nije bilo zgorega „okititi“ neku poveću zgradu adekvatnom parolom, koja bi dodatno dekorisala skup, a među posmatračima psihološki uticala na osećaj sigurnosti i stabilnosti zbog političkog izbora koji su napravili.
U vreme okupacije nacisti su se služili istim, proverenim metodom, tako da su oznake svoje vlasti i moći, sve dok je trajala, isticali gde god bi to mogli.
Na taj način su snažno delovali na žitelje okupiranih oblasti, ostavljajući utisak nepobedive moći i obeshrabrujući veliki broj onih koji su sanjali o pružanju oružanog otpora.
Posle Drugog svetskog rata, u Beogradu i Srbiji došlo je do dramatične promene političkog sistema i ideologije, pa je naprasno trebalo mrzeti sve što je bilo kraljevo i kraljevsko, a sprega radnika i seljaka postala je ideološka podloga nove vlasti, koja je, možda najviše od svih pomenutih, bila sklona kratkim ali snažnim rečenicama, koje su pozivale na slogu, poštovanje vlasti i pregalaštvo.
Parole su bile prijemčive svim slojevima stanovništva, a lako su ih pamtili i upotrebljavali i oni, sa skromnijim obrazovanjem (ako su ga uopšte imali).
Sve to je činilo da na fasadama najvećih beogradskih zgrada parole budu vidno istaknute. Pogotovo su bile neizbežne u doba kada bi se Josip Broz Tito vraćao sa svojih planetarnih putovanja tokom kojih je formirao Pokret nesvrstanih zemalja.
U vreme komunističke vlasti natpisi su bili istaknuti na neizostavnoj crvenoj podlozi koja je simbolizovala proletersku zastavu.
AGITACIJA IZ AVIONA
Istoričari izdvajaju 1938. kao godinu velikog napretka i prosperiteta u mnogim oblastima. Nažalost, taj predratni zamah zaustavljen je šestoaprilskim bombardovanjem i uvlačenjem Kraljevine Jugoslavije u Drugi svetski rat 1941. godine.
Do tada se zamah video i u političkom smislu, jer je još tada, tri godine pre početka vojnog sukoba, politička agitacija, odnosno predizborna borba, sprovođena čak i bacanjem letaka iz aviona.
 Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
BEOGRADSKE PRIČE
„Albanija“ na čudnim temeljima
Do danas nisu razrešene sve nedoumice oko reprezentativne beogradske zgrade. Na mestu neugledne, ali vrlo prometne kafane, nikla palata koja je svojevremeno bila najviša na Balkanu
GRADNjA Palate Albanija izazvala je mnogo više pažnje među ondašnjim Beograđanima, nego što to ovi, današnji, mogu i da naslute. Zdanje koje dobro poznaje svaki stanovnik glavnog grada podignuto je 1939. godine, na mestu gde je nekada stajala istoimena kafana, sa kojom su se mnogi oprostili teška srca.
Još Branislav Nušić beleži detalje vezane za naizgled neugledan, prizemni bircuz, slikovito ga opisujući. Bolje je da pustimo njegovim redovima da vas uvedu u priču, jer je upravo Nušić bio svedok tog vremena, večito vešt na rečima.
Ruglo i „eldorado“
- Počev od terazijskog čvora, desnom ulicom koja spaja Terazije i Pozorišni trg (današnja Kolarčeva ulica i Trg republike), nastaje niz kafana od kojih su mnoge već ranije izumrle - beleži Nušić, 1929. godine. - Jedino, na vrhu te ulice, postoji i danas, kao trag staroga Beograda, i postojaće, kako izgleda - vekovima, kafana „Albanija“, ruglo Beograda, ali „eldorado“ svih zakupaca. Ne postoji kafana sa manje režije, a više prometa. Niti postoji kafana koju posećuje tako raznolika, i tako mešovita publika.
Jedan od hroničara starog Beograda, Dragan Perić, koji je autor časopisa „Dživdžan“, ali i drugih listova koji su se bavili istorijom grada, objasnio nam je kako niko precizno nije znao kada je „Albanija“ izgrađena, jedino je bilo sigurno da je poticala iz 19. veka. Dok su jedni nagađali da je napravljena početkom stoleća, drugi su njeno „rođenje“ videli bliže sredini veka. Prizemna zgrada napravljena je u turskom stilu, i pamtila je oficire i vojnike obe srpske dinastije, ali i Turke pre nego što su konačno napustili varoš. Perić nam je ispripovedao neobičnu priču o tome kako je kafana srušena oktobra 1936. godine.
- Beograđani su se nerado odricali svojih omiljenih okupljališta, pa je „Albanija“ i pred rušenje bila puna, iako su joj ukinuli struju i vodu - objašnjava Perić. - Gosti su počeli da se povlače tek kada su vatrogasci počeli da skidaju crep sa krova.
Perić nam je ustupio fotografije na kojima se jasno vidi kako su vatrogasci počeli sa rasturanjem stare „Albanije“, a posebno nam je skrenuo pažnju na snimak na kojem se vidi kamion.
- U to vreme na beogradskim ulicama su mogla da se vide i „hibridna“ vozila, kao ovaj kamion - objašnjava Perić. - Iza vozačke kabine nalazio se kazan - aparatura za suvu destilaciju drveta. Tako se dobijao gas koji je dalje korišćen za pogon vozila kao što danas koristimo plin.
ZBRKA HIPOTEKARNE BANKE
Zdanje je finansirala Hitotekarna banka, ali je njen odnos prema autorima bio čudan. Kako beleži Milica Tasovac, prvo je postignut dogovor između Hipotekarne banke, zagrebačkih arhitekata Bona i Grakalića, kao i beogradskog arhitekte Prljevića.
- Međutim, prilikom preuzimanja projektne dokumentacije Hipotekarna banka Trgovačkog fonda (HBTF) saopštila je mladim arhitektama da će odustati od gradnje. Razlog za to je bila opšta situacija u Evropi. Ipak, ovaj razlog nije zaustavio rapidan tok gradnje palate, tako da je u roku od godinu dana na mestu nekadašnje kafane stajala velelepna višespratnica.
Strpljenje i nedoumice
Kada je prestala da postoji jedna od straćara koju su mnogi voleli, na njenom mestu nikao je prvi varoški soliter. Ni taj posao nije prošao bez burnih komentara, strepnji i nedoumica...
- U vreme kada je napravljena Palata Albanija, 1939. godine, to je bila najviša zgrada na Balkanu - objasnila nam je istoričar umetnosti mr Milica Tasovac. - Početak izgradnje oblakodera kod mnogih Beograđana probudio je nevericu i sumnje. S obzirom na njegove dimenzije - visinu od 45 metara i 12 spratova, kao i još dva sprata ispod zemlje i površinu od 7.000 kvadrata, sasvim je logično da je na građevinu gledano kao čudo, neviđeno do tada.
Mnogi ondašnji hroničari beleže kako su građevinci, prilikom kopanja temelja pronašli kosti mamuta, što je samo potvrdilo da su ove preistorijske životinje nastanjivale prostor današnjeg grada, a navodno su i podzemne vode uticale na sleganje temelja, pa hroničar Marinko Paunović piše kako su žitelji prestonice bili uspaničeni da će se započeta konstrukcija zgrade survati na prolaznike. Dabome, bilo je potpuno drugačije.
Kako kaže mr Milica Tasovac, tokom Drugog svetskog rata i savezničkog bombardovanja 1944. godine, na ovo zdanje survala se bomba teška pola tone.
- U palati se tada nalazio štab nacističke radne organizacije TOT - kaže Tasovac. - Njeno podzemlje pretvoreno je u sklonište za visoke nemačke oficire i funkcionere. Međutim, i nakon što je eksplodirala bomba u unutrašnjosti zgrade, palata nije srušena, uprkos potpunom uništenju jednog fasadnog stuba. Armiranobetonska konstrukcija tada je doživela pravu probu, i to više nego uspešno.
NEDOUMICE OKO AUTORSTVA
Mada je prošlo više od sedam decenija od kada je napravljena „Albanija“, pitanje autorstva ostalo je do danas nerazjašnjeno. Boreći se kroz šumu podataka, dokumenata i stručnu prepisku, mr Milica Tasovac zaključuje da „su izvori koji su se bavili ovim problemom više bili zaintrigirani razvijanjem teorija o tome koje nacionalnosti jeste, ili bi trebalo da bude idejni tvorac i kolika zasluga pripada hrvatskim arhitektima Branku Bonu i Milanu Grakaliću, a kolika srpskom arhitekti Miladinu Prljeviću, nego što ih je zanimala arhitektonska vrednost palate“.
Posle obimnih istraživanja, ova istoričarka umetnosti, među tri pomenuta imena dodaje i sjajnog konstruktora Đorđa Lazarevića, i njih četvoricu označava kao tvorce Palate Albanija. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
BEOGRADSKE PRIČE
Od Balkanske ulice ostala samo uzbrdica
Zanati i zanatlije koji su nekada bili simbol grada. Ovde se nalazio prvi uspon koji je novopridošlicu čekao na putu ka centru grada, na ovom mestu su najduže bili očuvani tradicionalni, stari zanati
PONOS nekadašnjeg Beograda i mesto u kojem je zainteresovani kupac mogao da pazari skoro sve što poželi, decenijama je bila Balkanska ulica.
Pored bezbroj zanatskih radnji, ova ulica je bila i „ozbiljno iskušenje“ za one koji su prvi put došli u Beograd. Nekada se u grad mahom stizalo vozom, a sa Železničke stanice pridošlicu bi prvo čekao uspon ka Terazijama - dabome, uz Balkansku.
Nekada su svi novinari početnici u gradskim rubrikama imali uobičajen zadatak da opišu stare, zaboravljene ili zapostavljene zanate, a urednici bi ih redovno slali da obiđu izloge dućana i radnji naslaganih na ovoj beogradskoj padini.
Put ka Zelenjaku
Sakupljajući različite materijale za „Beogradske priče“ imali smo priliku da se setimo i onih, starih Beograđana koji su nekada ovom ulicom donosili robu na pijacu Zeleni venac. Tako nam je, svojevremeno, Slobodan Ilić, stanovnik tadašnjeg sela Bežanija, ispričao kako je neposredno posle Drugog svetskog rata, kao mališan, vozio lubenice ka popularnom Zelenjaku.
Posle rata Ilić je ostao jedina muška glava u kući, a pijaca na koju bi valjalo izneti bostan bila je daleko, na Zelenom vencu. Tada nije postojao Novi Beograd, pa je dečaku ostao fenjer da škiljavim svetlom obasjava prašnjave staze koje su tada pokrivale Dojno polje, kako se zvala oblast gde danas stoje novobeogradski blokovi.
Dugo pešačenje okončao bi stižući do jedinog mosta kojim je mogao preko Save, a to je današnji Stari savski, Tramvajski, odnosno nekadašnji Nemački most.
Preko mosta bi konji prevukli zapregu punu lubenica, ali onda je dolazio deo zbog kojeg bi i odraslom čoveku izbile graške znoja, a mališanu se ježila koža i dizala kosa na glavi: Trebalo je proći uzbrdicu Balkanske ulice i tako se uzverati na Zeleni venac.
Ispod kopita prštale varnice
Konji bi zapeli iz sve snage, a Ilić se sećao kako ga je najveći strah prožimao kada bi se pojavila opasnost da životinje zastanu, jer bi na tako ozbiljnoj uzbrdici bilo veoma teško nanovo ih pokrenuti. Štaviše, postojala je opasnost da ih težina zaprege povuče unatrag, a tada bi svi bili u ozbiljnoj nevolji.
Ispod potkovanih kopita izbijale su varnice kada bi konji snažno zapeli po kaldrmi Balkanske ulice, a svaki put kada bi se, konačno, domogao pijace, Iliću bi silno laknulo.
To je samo jedna od slika koje su nam predočili Beograđani „osuđeni“ da posle Drugog svetskog rata često savladavaju ovaj uspon.
I da nikada ne zaborave Balkansku ulicu.
PORODIČNA TRADICIJA
Balkanska ulica bila je mesto koje su krasile zanatske radnje, a valjda se ovde najviše videla porodična tradicija. Zanatlije, čiji dućani su bili nanizani jedan do drugog, po pravilu su do danas iščezli, poput saračkog, kovačkog, abadžijskog i sličnih.
Osnova višedecenijskog održanja ovih radnji bila je u tome što su se zanat i umeće prenosili sa oca na sina, sa kolena na koleno, i to je trajalo generacijama.
MODA SE UVEK VRAĆA
Šetajući Balkanskom ulicom ušli smo u jednu od malobrojnih originalnih radnji iz dobrih, starih vremena. Tamo je Slavko Milosavljević, tašner, koji nastavlja tradiciju koju je započeo još njegov stric Vlatko još 1946. godine.
Na zidu njegove radnje stoji poster, koji nas je iznenadio, a do njega natpis, koji zbunjuje još više. Na zidnom plakatu je reklama za tašne za koju vlasnik kaže da je napravljena 1968. godine. Svi detalji koje vidimo na slici porodice i danas bi bili modno aktuelni.
- Ne menja se moda, ona se uvek vraća - iskusno komentariše Milosavljević. - Tako da su garderoba čoveka na slici, njegov sako, ženina frizura ili ranci koje nose mališani potpuno u skladu sa današnjim trendovima. Kada bi, tako obučeni danas prošetali ulicom, potpuno bi se uklopili u sadašnji ambijent.
Odmah pored je i natpis koji nas je zbunio. Na njemu piše: „Usluge ne naplaćujemo unapred“. Ovo je deo nekog viteškog doba trgovine, kada bi zanatlije prvo okončale posao, pa ga tek onda naplatile od zadovoljnog klijenta.
Stari zanati se ipak, ne vraćaju. Naš sagovornik kaže da se proizvođači kapa jedino dobro drže. Oni imaju stariju klijentelu, Beograđane koji nikada ne bi gologlavi izašli na ulicu. Sa druge strane, danas sve više mladih ljudi obavezno leti nosi kape, zbog meteoroloških promena i letnjih vrućina praćenih zračenjem zbog globalnog otopljenja. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
BEOGRADSKE PRIČE
Beogradska tvrđava: Mesto gde se milenijumi prepliću
Na jednom delu očitavaju se rukopisi gotovo svih vladara ovog grada. U uskom krugu vide se ostaci rimskog kastruma, kapija iz doba despota Stefana, te turske i austrijske građevine...
Deo bedema sa rimskim ostacima, Foto V. Danilov
NA jednom, posebnom delu Beogradske tvrđave postoje otisci brojnih vladara i vlasti koji su ovde nastajali tokom prethodne dve hiljade godina. Kada bi neko ubo nevidljivi šestar u Zindan kapiju i napravio njim krug poluprečnika od 20 metara, dotakao bio ostatke od Rimljana do danas.
Kako kaže arheolog Relja Seratlić iz JP „Beogradska tvrđava“, ovde se na malom prostoru „vidi istorija kroz koju je prošla tvrđava, ili tvrđava - kroz koju je prošla istorija“.
Singidunum, pa despot
Šetnju počinjemo u blizini današnje Astronomske opservatorije „Ruđer Bošković“, Crkve Ružice i Zindan kapije.
- Na jednom delu zidina jasno se vide obrisi različitih beogradskih vladara koji su tokom postojanja vremenski bili vekovima udaljeni jedni od drugih - objašnjava Seratlić. - Ovde se očitavaju različiti vojni pečati - utvrđenja koja su na istom mestu postojala još od Singidunuma.
Zaista, pred posmatračem se pomalja deo vojne fortifikacije antičkog kastruma, prvobitnog rimskog vojnog utvrđenja koji je nastao još u drugom veku nove ere. Rimsko vojno utvrđenje bilo je mesto u kojem je stolovala Četvrta legija Flavija, nazvana još i Feliks - srećna. To je bila pogranična vojna jedinica Rimskog carstva, jer je u doba nastanka rimskog Singidunuma, preko puta, na levoj obali Dunava bila Panonija. To je za ondašnje Rimljane bila divljina koja nije ulazila u sastav njihove imperije.
- U istom zidu, ali i neposredno pored njega vidimo očuvani deo srednjevekovnog kompleksa sa Dizdarevom kulom - dodaje Seratlić. - Ona je građena istovremeno sa bedemima Gornjeg grada, u vreme kada Beograd prvi put postaje srpska prestonica, u vreme despota Stefana Lazarevića, početkom 15. veka.
Opservatorija u Dizdarevoj kuli
U višem delu tog istog zida su delovi utvrđenja koje su potom pravili Austrijanci, a zatim Turci.
Tako je Istočna kapija sa Dizdarevom kulom (u kojoj se nalazi današnja opservatorija) jedno od retkih sačuvanih srednjovekovnih celina Beogradske tvrđave.
- Odmah pored je i Zindan kapija, jedna od najprepoznatljivijih, sa moćnim polukružnim kulama, podignuta sredinom 15. veka - nastavlja naš sagovornik. - Posle 1427. godine, kada je grad iz srpskih vraćen u ugarske ruke, upravo Ugari prave ovu kapiju kako bi bolje zaštitili Istočnu kapiju, koja je tada bila glavni ulaz u grad.
Nešto niže nalazi se Leopoldova kapija, koju grade Austrijanci 1688. godine, kada uspevaju nakratko da preuzmu vlast u Beogradu. Njihovim radovima rukovodi Andrea Kornaro, čovek koji je gradio i kapiju koju poznajemo kao Sahat kapiju.
Sahat posle Kornara
- TA kapija je starija od Sahat kule i prvobitno su je zvali Kornarova, da bi joj Tuci dodali „sahat“ tek pola veka kasnije.
Najzad, u neposrednoj blizini nalaze se i Crkva Ružica i Kapela Svete Petke, koje potiču iz prethodnih vekova. Crkva Ružica je 1867. godine nastala tako što je prepravljena jedna austrijska barutana.
Do nje, na mestu večitog izvora i neuglednih, omanjih bogomolja, Kapela Svete Petke u obliku koji poznajemo postoji od 1937. godine, kao delo velikog arhitekte Momira Korunovića.
ISTOČNA KAPIJA SA DIZDAREVOM KULOM
OD svih kapija iz doba despota Stefana jedino Istočna ili Despotova kapija još služi kao prolaz. Kako objašnjava Seratlić, do nje vodi drveni most preko rova, a budući da se nalazi u dvojnom bedemu, i kapija je dvojna. Iznad nje nalazio se odbrambeni balkon - mušikula, od kojeg su do danas sačuvane tri konzole, ali i ostaci polukružne niše u kojoj se nekada nalazila freska sa likom zaštitnika grada.
Po svemu sudeći, tu je bila prikazana ikona Bogorodice. Uostalom, vekovima je ikona posvećena Bogomajci čuvana u Hramu Uspenja Presvete Bogorodice na Donjem gradu i smatrana je zaštitnicom grada.
ZINDAN KAPIJA
MOĆNE polukružne kule prepoznatljivo su obeležje Zindan kapije, koja je bila vrsta predutvrđenja Istočne kapije i ulaza u grad. Na kulama i lučnom bedemu ovog kompleksa nalazi se sedam topovskih otvora. To je mesto gde je prvi put primenjen sistem odbrane vatrenim oružjem, odnosno artiljerijom.
U vreme austrijskih radova početkom 18. veka kompleks je temeljno rekonstruisan, kada su kule dobile svodove od opeka i stepeništa sa pristupnim hodnicima, a lučni bedem je ojačan zemljanim nasipom. Tokom 18. veka, po povratku Osmanlija, kule su služile kao zatvorske ćelije - zindan na turskom označava tamnicu. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
BEOGRADSKE PRIČE
Drevni izvori na Terazijama
Ispod hotela „Moskva“ i danas se kriju tajni vodotokovi. Prilikom izgradnje početkom 20. veka voda se isprečila pred graditelje
MADA je mesto na kojem je počela izgradnja hotela „Moskva“, 1905. godine bilo ubedljivo najlepše na Terazijskom platou, građevinari su već na početku imali grdne muke i probleme. Čim je počelo kopanje temelja, ispostavilo se da je tlo veoma nepogodno za ovaj posao.
Kako je zabeležio hroničar Dimitrije Đorđević, tu se nalazio debeo sloj nepropustljive ilovače, i izvor podzemne vode.
Duboki temelji
- Što su dublje kopali, bilo je sve teže i sve skuplje - beleži Đorđević. - Kada su radovi počeli u martu 1905, veliki broj Beograđana dolazilo je da gleda izradu osnova za buduće zdanje. U temelj su postavljene 82 drvene grede duge po pet metara i debele po 30 centimetara, 30 vagona varenog gvožđa u šipkama, dugim devet metara, kao i 10 vagona tvrdog ripanjskog granita i mermera. Preko svega toga postavljena je betonska ploča debela 2,2 metra.
Na toj ploči nazidana je palata „Rosija“ čiji deo je bio hotel koji je od tada nosio ime „Moskva“. Na tom mestu je pre izgradnje ovog hotela bio han koji su zvali „Velika Srbija“.
Po svemu sudeći, vode koje su izvirale ispod današnje „Moskve“ nekada su se slivale niz Prizrensku ulicu i nalivale bare koje su se nalazile na Zelenom vencu. Po izgradnji hotela, taj problem je rešen na drugačiji način.
Ekipa „Beogradskih priča“ sišla je ispod hotela, uz pratnju stručnjaka koje je predvodio tehnički menadžer „Moskve“ Milan Pantelić.
- Sada ispod hotela postoje automatski sistemi za pretakanje - objašnjava Pantelić. - Postoji centralni, sabirni bunar, a sa njim još dva koja se nalaze ispod građevine hotela. Svaki bunar ima po dve pumpe koje izvlače vodu i prebacuju je u kišnu kanalizaciju.
Kako objašnjava naš domaćin, dve pumpe su instalirane tako da jedna stalno radi, a druga je rezervna, da bi bila aktivirana ukoliko se prva pokvari.
UVEK ISTI PROBLEM
DOK predradnik tehničke službe Goran Stefanović uredno proverava rad pumpi u bunaru, stručnjaci nam objašnjavaju da je ovakav sistem „borbe“ sa podzemnim vodama ispod „Moskve“ ugrađen još 1974. godine.
- I ranije su se naši prethodnici borili sa ovim problemom, to je sigurno - zaključuje Pantelić. - Međutim, jasno je da je naša tehnologija moćnija, ali nesporno je da su se i oni snalazili i vešto očuvali hotel od podzemnih voda.
Uostalom, velike kiše i poplave koje su nedavno zahvatile Srbiju, hotel „Moskvu“ su ostavile netaknutim, jer sistem za odvođenje podzemnih voda već decenijama besprekorno radi.
TURSKO IME
„DUŽ zidanog vodovoda koji je uzimao vodu iz mokroluških izvora, Turci su na izvesnim daljinama zidali kule, na koje su vodovodnim cevima izvodili vodu da bi ona dobijala viši skok za svoj dalji tok“, beležio je književnik Milan Milićević.
- Jedna od takvih kula bila je postavljena na mesto gde je sada Terazijska česma. Pošto su Turci te kule za vodu zvali „terazije“, ovaj trg je tako i dobio ovaj naziv. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 232 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
