|
| Autoru |
Poruka |
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Beogradske priče: Prvi hrišćanski beleg u Beogradu
Beograd još iz četvrtog veka naše ere ima neobičan sarkofag, koji mnogi istoričari zovu i „beogradskim svetim kamenom“, Jonin sarkofag. Pronađen je na Dorćolu 1885. godine, na mestu gde je bila značajna rimska nekropola
Ove godine širom planete se obeležava 1.700 godina od donošenja Milanskog edikta, kada je hrišćanstvo postala ravnopravna religija unutar Rimske imperije, i kada je prestao pogrom hrišćana.
Svaka velika evropska i svetska metropola potražila je znakove svog prvog dodira sa hrišćanstvom. Rukovodstvo svakog grada potražilo je svoje mesto u istoriji kroz spomenike ili pisane dokumente koji bi pokazali prve hrišćanske korake u njihovom mestu.
Pa ipak, mnogi nisu imali simbol niti spomenik kakav ima Beograd, grad koji još iz četvrtog veka naše ere ima neobičan sarkofag, koji mnogi istoričari zovu i „beogradskim svetim kamenom“.
To je takozvani Jonin sarkofag. Pronađen je na Dorćolu, u Jovanovoj ulici 1885. godine, na mestu gde je bila značajna rimska nekropola. Bio je različit od ostalih sarkofaga, nadgrobnih stela i drugih obeležja toga vremena po tome što je prvi imao hrišćanske simbole na sebi.
U plitkom reljefu sarkofaga nalaze se slike iz starozaventog predanja o Joni, kao i prikaz Hrista kao dobrog pastira. Ta metafora često je upotrebljavana u istoriji, kao simbol Gospoda koji na ramenima nosi jagnje.
Jonin sarkofag nalazi se u Velikom barutnom magacinu na Donjem kalemegdanskom gradu. Na istom mestu su i drugi najvažniji spomenici rimskog doba.
Ideja i replika
Kako smo saznali u JP „Beogradska tvrđava“ postoji ideja da se replika Joninog sarkofaga nađe na prostoru ispred Biblioteke grada, na kraju Ulice kneza Mihaila.
To je bila zamisao koja bi pokazala važnost Singidunuma, pa samim tim i Beograda, u evropskim hrišćanskim okvirima.
 Novosti _________________ 
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Beogradske priče: Pošta broj 2 nekada je bila ponos prestonice
Pošta broj 2 doživela je najveću transformaciju u našem gradu, i to u negativnom smislu. Od najlepše u Beogradu, danas predstavlja skoro pa - ruglo
Nekadašnja Pošta broj 2
Jedno od najlepših zdanja međuratnog Beograda svakako je zgrada Pošte broj 2, pored Železničke stanice. Arhitekta koji je projektovao ovu zgradu bio je Momir Korunović, a trg na kojem je izgrađena pre Drugog svetskog rata zvao se Vilsonov, da bi posle dobio ime Trg bratstva i jedinstva, a sada je, konačno, Savski.
Pošta broj 2 doživela je najveću transformaciju u našem gradu, i to u negativnom smislu. Od najlepše u Beogradu, danas predstavlja skoro pa - ruglo. Tim gore jer je njen projektant, Momir Korunović bio jedan od naših najvećih graditelja. Njegovo delo najtemeljnije je analizirao dr Aleksandar Kadijević koji je zapisao da je „Korunović tragao za korenima nacionalnog graditeljskog stila, otvoren prostoru srpsko-vizantijskog graditeljskog nasleđa, iz secesije i iz ekspresionizma, kao i iz srpskog nacionalnog graditeljstva.
I eto šta smo učinili...
Izgradnja je počela 1928. godine, a zdanje je ozbiljno oštećeno tokom borbi za oslobođenje grada od nacista oktobra 1944.
Kada su prošla ratna vremena zemljom su zavladali ljudi čija ideologija je bila potpuno drugačija od Korunovićeve. Došlo je doba uravnilovki i socrealizma, koji je svoju bezobličnost i masovnost postavio i u arhitekturi. U takvom drušvu obnova Korunovićeve građevine u istom stilu prosto - nije dolazila u obzir.
Tada u svoje ruke obnovu zdanja uzima arhitekta Pavle Krat i dovodi zgradu u današnje stanje. Od kitnjaste lepotice dobili smo ogoljenu betonsku sablast. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Beogradske priče: Šarov za kafanskim stolom
Kada je knez Miloš uveo porez na pse, Stojadin sa Kosmaja je doveo svog psa u bircuz i tražio mu mesto za trpezom jer je i on „poreska glava“
Nije samo Srbima bilo teško u Beogradu tokom istorije. I njihovi psi su često bili na udaru različitih vlasti.
Za početak, Turci su bili milosrdni prema psima, oni su bili prirodni čistači ulica i indirektni zaštitnici od zaraza. Kako beleži istoričar Marinko Paunović, Turci bi ujutru, kada bi otvarali svoje dućane, prvo ostavljali hranu za pse ispred radnje.
Ipak, jedan nemio događaj zbio se 1845. godine, kada je pas ujeo dete jednog stranog diplomate. Došlo je do velike uzbune, jer je država čijeg mališana je napao pas bila vrlo uticajna, a otac, odnosno konzul nadigao je veliku dževu i zapretio oštrim demaršom. Nije bilo druge, nego da turski paša koji je upravljao Beogradom nađe način da se ratosilja bezbrojnih lutalica iz varoši.
Kako ne bi učinio nešto nasuprot Alahovim zapovestima, paša je našao rešenje, tako što su pohvatane sve lutalice u varoši, a zatim su utovarene u tri lađe.
Milošev zakon
PO zakonu iz 1834. godine, svako ko je imao psa morao je da plati taksu, ali to se nije odnosilo na pse čuvare stoke. Istovremeno, postojala je čak i nagrada za one koji ubiju psa lutalicu.
„Tako je i učinjeno, posle velike trke za psima po Beogradu“, beleži Paunović. „Tri pune šajke, natovarene psima, krenule su niz Dunav ka Smederevu. Na četvrt sata od Beograda, sakupljeni psi iz različitih krajeva varoši i grada, stadoše se uzajamno napadati i do ispred Smedereva napraviše pravu klanicu. Tada se jedan od njih usudi da preko ograde šajke skoči u vodu. Za njim to namah, uz neopisivi lavež učine i drugi, te za nekoliko trenutaka, na opšte zaprepašćenje vozara, sve tri šajke ostadoše prazne, a duga kolona pasa dohvatila se obale i okrenu za Beograd. Nije mnogo vremena trebalo, pa da, u samo predvečerje, ta kolona pobedonosno izvrši juriš i nađe se na ulicama Beograda“.
Turci su likovali, jer su u tome videli veliku Alahovu volju, a pobesneli konzul je tada postavio ispred konzulata posebnog čoveka koji je imao zadatak da ubije svakog psa koji bi se približio zdanju.
Marinković dalje beleži i da je knez Miloš rešio da „stane na put pasjem carevanju u Beogradu“. On je uveo porez na pse zakonom od 1834. godine. Tako je svako ko je imao psa morao godišnje da plati jedan talir.
Zaštitu pasa tražili su mnogi ondašnji Beograđani, kao i seljaci iz okoline grada. Hroničari, tako, beleže kako je 1905. godine, jedan Kosmajac, izvesni Stojadin, doveo u Beograd svoga šarova i zaseo u tada najpoznatiji restoran „Šiško“. Ta kafana bila je na mestu današnjeg Pozorišta na Terazijama.
- Uzalud ga je gazda izbacivao - beleži dalje Paunović. - Stojadin je ostao uporan, i tražio je ručak i za sebe i za psa. Na kraju mu se izašlo u susret. Ručak je šarovu serviran na stolici koja je bila primaknuta seljakovom stolu. Stojadin, gledajući u svog psa koji jede sa apetitom, pomilova ga i glasno reče: „Hej, moj šarove, šta si dočekao! I ti si sad postao poreska glava, isto kao i ja. Al’ ti bar možeš da laješ koliko hoćeš, a ja ne mogu!“
Mirijevci i ministri
Seljaci iz ondašnjeg sela Mirijeva, ljuti na tadašnjeg ministra finansija, za kojeg su verovali da je inicijator uvođenja poreza na pse, obesili su jednog nesrećnog psa na drvo, a na njemu ostavili i „oproštajno pismo“.
- Dragi moj gazdo - pisalo je na cedulji - znam da će ti teško pasti moja smrt. Ali ja nisam mogao da dozvolim da ti zbog mene trpiš i da plaćaš porez i za mene. Radi toga sam se odlučio na ovaj težak korak. Zbogom, dragi moj gazdo, i oprosti mi. A sad, umesto mene, neka ti laje ministar finansija. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Beogradske priče: Prvi TV ekran zasvetleo 1938. godine
Prvi TV ekran u našem gradu zasvetleo još 1938. godine na Jesenjem sajmu. Stigla je televizija, više niko neće moći da laže! - izveštavali su ondašnji novinari
Na Novom Beogradu uključen je prvi televizijski aparat još pre Drugog svetskog rata, na Jesenjem sajmu koji se odigravao na prostoru koji današnji stanovnici glavnog grada znaju kao Stari sajam.
U to vreme je bio poznat kao Beogradski sajam, otvoren je 1937. godine i do rata je na njemu bilo priređeno nekoliko veoma posećenih manifestacija kao što su bili Salon automobila, Vazduhoplovna izložba, kao i prolećni i jesenji sajmovi.
Već u novinskim najavama za Jesenji sajam 1938. godine provlačio se tekst o novom izumu koji će posetioci videti. On će, kako će se kasnije pokazati, potpuno promeniti planetu. U listu „Vreme“ od 7. avgusta piše: „Iz Holandije jedna velika firma donosi gigantsku stanicu za televiziju. To je prvi put da aparati za televiziju budu prikazani u Jugoslaviji. Aparati su već stigli u Beograd. Za vreme trajanja Sajma, Beograđani će u nekoliko kabina moći da prate rad prijemnika i otpremnika.“
Početkom septembra nestrpljenje zbog dolaska televizije na „Filipsov“ štand osećalo se sve više. Novinari ovog lista sve su nestrpljiviji da vide čudo zvano televizija.
- Glavna atrakcija Sajma, nešto kao skakaonica za padobrance na Vazduhoplovnoj izložbi, biće svakako televizija. U paviljonu firme „Filips“ već su montirane mašine koje stoje u vezi sa različitim putujućim kolima u kojima se nalaze aparati za emisiju. Odmah do paviljona nalazi se mali studio za emitovanje televizijskih tačaka. Studio ima samo najpotrebnije stvari: pozadinu od braon tkanine, aparat za primanje koji mnogo liči na aparat za filmsko snimanje i mikrofon.
Iz ovog studija prenosiće se emisija za veliki paviljon, gde će publika moći da prati različite zabavne tačke preko naročitih prijemnih aparata.
Program televizione emisije sačinjavaće uglavnom članovi beogradskog radija, ali i ovoga puta obučeni u narodnu nošnju, pošto je slikovitost isto tako potrebna kao i zvuk. Nije isključeno da će izvesti omiljeno „Veselo veče“.
Pred otvaranje Sajma u paviljonu „Filipsa“ izvršeno je probno emitovanje, kako stručnjaci ne bi izašli nepripremljeni pred nestrpljivu publiku. Sve je budno nadgledao i direktor Sajma inženjer Vasiljević, a novinari su naročito bili skoncentrisani na posebnu kabinu u kojoj su se nalazili članovi Beogradskog pozorišta Blaženka Katalinić i Žarko Cvejić.
- Iako naviknuti na publiku i javni nastup, ni njima nije bilo sasvim lako oko srca pri pomisli da će se za nekoliko trenutaka pojaviti u drugoj sali na jednom malom platnu, i sami kao elementi prikaza jednog od najnovijih čuda današnjice - beleže novinari „Vremena“.
Prva tačka „tele-emisije“ bio je pozdravni govor direktorov predstavnicima štampe, što je razuverilo i najveće skeptike da će ova skalamerija proraditi. Dok je direktor Vasiljević govorio, iz zamračene sale začuo se euforičan uzvik jednog od posmatrača: „Bravo, gospodine Vasiljeviću!“
Odmah je odgovorio drugi: „Zabadava ti, druže, on te ne čuje“, praćen opštim smehom.
NIJE ATRAKCIJA
Najava ovog čudnog izuma još nije predočila sve njegove mogućnosti, pa su novine ipak naglašavale kako će „najveća atrakcija na Sajmu biti jedna crnačka porodica sa Jave koja će prodavati kavu“.
Posle su se ređale ostale tačke programa, pa su posmatrači mogli da vide nastupe glumaca, tačke gospođe Katalinić i gospodina Cvejića, jedan film iz Beča, prikaz venecijanske panorame...
Ipak, najupečatljiviji su komentari posmatrača koje su okupljeni novinari „uhvatili u letu“. Vizije predratnih Beograđana koji su se prvi put suočili sa čudom televizije vredi preneti u celosti:
- Šta misliš kad se ova televizija toliko usavrši da treba samo da pritisneš jedno dugme, pa da vidiš koga god hoćeš, ma gde on bio? - puštao je mašti na volju jedan od novinara. - Zamisli kad ovo čudo dostigne takav stepen usavršenosti! Zar to neće moći da prepolovi moći čovekove?! I nigde ne možeš da se sakriješ, nikoga da slažeš. Odmah te i čuje i vidi. Da, u budućnosti će ljudima zaista biti teško da lažu i da se skrivaju. Sva je sreća što možda neće imati ni potrebe za to!
Ovim nadrealnim novinarskim razmišljanjem iz 1938. godine, čudnovato sačinjenim od vizionarskog transa i sarkastičnog predskazanja, zaključujemo da je Jesenji beogradski sajam okončan sa rekordnom posetom od 200.000 ljudi. Samo je prihod od ulaznica doneo blizu dva miliona ondašnjih dinara. U Beograd su sa svih strana hrlili „izvanredni vozovi“, a Sajam je te godine i prema broju posetilaca i obimu zaključenih poslova bio najuspešniji.
ŽUTO SVETLO
Novinari izveštači sa prve televizijske projekcije u Beogradu opisuju studio u kojem je carovala žuta svetlost.
- Takvo svetlo veoma je potenciralo bore i defekte na svim prisutnim licima. Vicevi su pljuštali na sve strane, na račun prisutnih, na račun eksperimenta, mešajući se sa lakom nevericom i skeptičnim osmesima ljudi, većinom fakultetski obrazovanih, kojima stid nije dopuštao da izraze svoje čuđenje i nepoverenje.
SAJAMSKA ATMOSFERA
Novinski napisi govore o sjajnoj atmosferi na Sajmu. Bio je otvoren svakodnevno od devet do 22 časa, a Zabavni park unutar Sajmišta radio je do ponoći.
- Kao iznenađenje je pripremljen jedan veliki brod za šetnju po Savi i Dunavu - beleži „Vreme“. - Brod je bio ukotvljen blizu Sajma, okićen zastavama i lepo osvetljen. Nekoliko orkestara zabavljalo je publiku. Priređivači izložbe pobrinuli su se i za pasionirane igrače, pa je u Zabavni park uvedena i jedna dansing sala sa odličnim džezom. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Beogradske priče: Grad prvo isplovio na Tašmajdanu
U pradavna vremena prostor našeg grada nalazio se na dnu Panonskog mora. Centralni deo ostrva koje je prvo isplivalo bio je na Tašmajdanu, da bi „plaža“ bila na Kalemegdanu
Mesto gde se nalazi naš glavni grad nekada davno prekrivalo je Panonsko more. To je bilo tokom epohe miocena, pre više od deset miliona godina.
U okolini prostora gde se danas prostire Beograd postojalo je samo jedno veliko ostrvo koje je obuhvatalo današnje Avalu i Kosmaj.
- Ovde je prvo bilo Panonsko more, moreuzima povezano sa još jednim velikim morem - Istočnim Paratetisom - kaže profesor Slobodan Knežević sa Rudarsko-geološkog fakulteta. - Zatim su se, tokom veoma dugog vremenskog perioda postepeno izdigli Karpati. Tako je prekinuta veza putem moreuza za drugim, susednim morem. Istovremeno, u prostor Panonskog mora ulivale su se brojne druge slatke vode, postepeno ga pretvarajući u slatkasto jezero. U nauci je poznato kao jezero Panon.
Tako su najstariji segmenti Panonskog mora danas na Tašmajdanu i na Kalemegdanskom rtu. Kada je došlo do oticanja Panonskog mora došlo je do postepenog izdizanja ovih delova današnjeg Beograda.
CIMETOVO DRVO
Posebno interesantan fosil koji nam pokazuje naš sagovornik je list cimetovog drveta, star oko 12 miliona godina. Poreklom je sa brda Varovnica iznad Mladenovca. Ovu biljku je neko nestvarno davno vreme „uhapsilo“, „zaledilo“ i ostavilo kao eksponat današnjim studentima profesora Kneževića.
- Prvo je obrazovano ostrvo, odnosno veliki sprud na mestu današnjeg Tašmajdana - nastavlja profesor Knežević. - Obodi su mu bili na današnjem Kalemegdanu. U suštini, tu je nastalo sedimentiranje, odnosno taloženje unutar zaliva koji su nastali oko takozvanih Avalskih ostrva, kako ih zove nauka.
Tada nastaju različite vrste stena, u zavisnosti od sedimentacije. Tako, na primer, na Kalemegdanu najstarije otkrivene stene su sedimenti morskog žala, ili prastare „plaže“, kako bismo ih danas nazvali, sudeći po njihovom izgledu. One su izgrađene od sivo-žutiog peska sa mnogobrojnim ostacima morske faune, odnosno životinja koje su bitisale na planeti u to doba.
- Njih su prekrili krečnjaci, nastali kao talog od crvenih algi i sprudonosnih životinja - nastavlja profesor Knežević. - Na Kalemegdanu je najstariji žuti pesak izned Mitropolitskog dvora u Donjem gradu, odnosno na padinama na kojima se diže danas poznati deo trvrđave, iznad turskog hamama, odnosno današnje Astronomske opservatorije. Taj geološki deo star je oko 14,5 miliona godina. On se spušta ka Zoološkom vrtu, sa jedne strane, odnosno, sa druge, ka pristaništu, gde je uočljiv nabor koji se jasno vidi ispod spomenika „Pobednik“.
Objašnjavajući geološko poreklo najstarijih delova Beograda, profesor Knežević se osvrće na istražne bušotine, koje su stručnjaci izveli u blizini Rimskog bunara, na zaravni u blizini „Pobednika“.
- Prvih 10 metara „hoda u dubinu“ predstavljaju takozvani antropogeni nanos, što znači da su deo ljudskih ruku i spadaju u istoriju. Otprilike prvih pet metara predstavljaju turske ostatke, u kojima sigurno ima austrijskih, vizantijskih i srpskih, a u drugih pet metara radi se o antici. Zatim slede prirodni segmenti. Ispod ovih deset metara nailazimo na sloj od jednog metra prašinastog lesa nastalog tokom Ledenog doba, dakle, starijeg od 12.000 godina. Za njima, kada se nastavi u dubinu slede sedimenti gornjeg miocena jezera Panon, od sivih laporaca tokom narednih 20 metara, a ispod su sprudni krečnjaci koje najčešće nazivamo i tašmajdanskim, pošto je upravo to vrsta kamena koji srećemo na Tašmajdanu.
STENA POD ZAŠTITOM
Upravo u trenutku kada smo pisali o geološkoj prošlosti Beograda, delovi Tašmajdana stavljeni su pod kontrolu stručnjaka, koji su bili zaduženi da je sačuvaju.
Porozna stena koja je sada pod skelama je nestabilna, sastavljena od mešavine kamena i zemlje, sa dosta gline.
- Ovaj deo Tašmajdana bio je pod jakim uticajem atmosferskih prilika, pa je stena znatno okrunjena - objasnio nam je Srećko Stefanović, rukovodilac radova. Naš sadašnji posao sastoji se od učvršćivanja većih kamenih stena, zatim pranja i čišćenja cele ove površine.
Stefanović je ovakve odgovorne poslove već radio na najdelikatnijim lokacijama i objektima u gradu, poput Saborne crkve, Šeih-Mustafinog turbeta, Tehničkog fakulteta, Hrama Svetog Save...
- Ovo je prvi put kod nas, a verovatno i u svetu, da se radi učvršćivanje i konzervacija prirodne stene - nastavlja Stefanović. - Kompletna obnova i površinsko učvršćivanje radi se domaćom tehnologijom, a atesti su pokazali da je pouzdanija od svih poznatih u svetu.
ŠKOLJKE
Tokom razgovora za „Novosti“ profesor Knežević poneo je i neke eksponate, da nam približi geološku starost našeg grada. Tako je poneo dve školjke, jednu pronađenu na Tašmajdanu, staru 14 miliona godina, i jednu pola miliona godina stariju, pronađenu na Kalemegdanu.
- Uostalom, i kamen od kojeg je Meštrović napravio „Pobednika“ je laporoviti krečnjak - kaže profesor Knežević. - Ovaj kamen se lako teše i od njega se dobro gradi.
Panonsko more, koje je za sobom ostavilo ovu vrstu kamena, zahvatalo je severnu Srbiju, prostiralo se oko ostrva oko Avale, a fosilne ostatke nalazimo i na Košutnjaku i Dedinju. Prostiralo se do Kosmaja i moreuzima stizalo skroz do Kruševca.
TAŠMAJDANSKI KAMEN
Kamen koji je kod nas poznat kao tašmajdanski potiče iz miocena - badena. To je vreme pre oko 13,5 do 15 miliona godina.
- Ova vrsta kamena poznata je i kao lajtovački krečnjak, po istom tipu koji je vađen na padinama planine Lajta u Bečkom basenu. To govori o mestu i veličini prostora na kojem se nekada pružalo Panonsko more. Taj kamen nastao je u istim ulovima u okolini Beča i Beograda.
Ova vrsta potonjeg građevinskog materijala bila je izuzetno bitna za istoriju i jednog i drugog grada, jer je Beograd po njemu dobio ime. Kako objašnjava profesor Knežević, kada naši slovenski preci stižu ovde, vide vizantijske kule od belog kamena i zato ga prozivaju „Belim gradom“.
- Mnogo građevina napravljeno je iz kamenoloma na Tašmajdanu. Većina današnje Beogradske tvrđave izgrađena je od njega, kao i druge, stare građevine. Slično je i u Beču. Od istog kamena napravljen je Stari dvorac, Prirodnjački muzej i mnoge druge... Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Beogradske priče: Terazije bile bara, a Zeleni venac – groblje
Kako su nastajali najprometniji delovi Beograda, a kako oni izgledaju u objektivu posle više od veka. Danas najpoznatiji trgovi grada pre samo dva veka bili pustopoljine, a od pre sto godina dobijaju obrise velegrada
Danas je teško zamisliti kasabu, poput one koja je nekada postojala na mestu sadašnjeg velegrada. Pogotovo što su današnji delovi Beograda, poput Terazija ili Zelenog venca, bili periferija, ma koliko to danas čitaocu čudno izgledalo.
Još u Miloševo vreme postojao je Šanac koji smo nasledili od Turaka. To je bio kanal pun ustajale vode koji je opasavao grad, a bio je ograđen palisadama, vrstom drvene ograde čiji šiljci su pretili nepoznatom gostu da dopre unutar grada.
Sama varoš počinjala je kod Stambol-kapije, dakle na mestu koje se nalazilo ispred današnjeg Narodnog pozorišta. To je bio ondašnji kraj varoši, odakle se nadovezivao Smederevski drum, koji se dalje prostirao današnjim Bulevarom kralja Aleksandra.
„Predvarošice“
Kako beleži dr Dušan Popović, „tek iza Šanca nalazila su se predgrađa, ili „predvarošice“. To su, u prvo vreme, bile Terazije, Savinac ili Vračar i Palilula.
Terazije su dobile ime po delu turskog vodovoda koji se nekada nalazio na ovom mestu, i po turskoj reči za vagu, u ovom slučaju „vododelnicu“ - i sada nosi ime. U prvo vreme, kada su turske vlasti u prvi sumrak zatvarale Stambol-kapiju, oni koji bi krenuli na Terazije, da natoče vodu, bili bi u grdnoj nevolji ukoliko zakasne. Jer, ako bi u prvi sumrak Turci zatvorili kapiju, zadocneli Beograđani ostajali bi prepušteni psima lutalicama i noćnoj nemilosti.
Knez Miloš je hteo da širi varoš van Šanca, kako bi naselio Srbe u okolinu grada kojim je konačno zavladao.
Posebno interesantne su hronike dr Popovića koji kaže kako je „Miloš imao motivaciju da mu se varoš ne zapali, pa je naredio da svi kovači budu iseljeni iz grada i da ih nasele na Terazije“.
Razlog je bio u tome što su kovači svojim mehovima rasipali varnice nad gradom, pa su često izbijali požari, pogotovo jer su kuće bile nesolidno sazdane, od nesolidne, drvene građe.
- Tako su kovači dobili besplatno placeve na Terazijama - beleži dr Popović. - Ipak, to je bila toliko daleka periferija grada, da su se ovi vatreno bunili, a Miloš je, sklon svojim „merama“, mnoge kovače i zatvarao ili im određivao batine, zato što nisu pristajali na taj korak.
Kada su kovači, na kraju, prihvatili Terazije kao svoje odredište, pošto im je knez „pomogao“ da se odluče bičem i apsom, varoš je počela da se širi tako što su, već 1832. godine, kolari molili da se „i njima dadu, izvan varoši, na Terazijama, placevi, kao što su dani i kovačima“.
Prvo mesto za pokojnike
Najstarije srpsko groblje nalazilo se u kraju od Varoš kapije prema Zelenom vencu, sa obe strane Gospodske ulice, koja je posle ponela ime Brankova. Ovo groblje je 1835. godine preneto na Tašmajdan, gde je iste godine nastala prva, mala Crkva Svetog Marka.
Sa izvora koji su se nalazili ispod hotela „Moskva“, nekada se voda slivala ka Zelenom vencu, Prizrenskom ulicom, i kako beleže hroničari, stvarala „poveću baru“ tako da se za prelaz preko nje upotrebljavao čamac.
Nekad, kako je beležio dr Popović, na „Zelenom vencu nalazila se dvokatna kuća, a u njoj manja gostionica, na kojoj se nalazio od lima izrađen venac, ofarban zelenom bojom, pa je po ovoj firmi prozvan i ovaj kraj - Zeleni venac“.
Nekako slično pisao je i Vojin Puljević, govoreći kako je, „na mestu gde je nekada bilo groblje, na Zelenom vencu, ostala samo stara grobljanska kafana, koja je i dobila ime po vencima, kojima su kićeni grobovi“.
Mnogo decenija kasnije, ovo mesto postalo je saobraćajno čvorište našeg grada. Stare beleške govore da je i nekada bilo suđeno da oni koji dolaze u Beograd, ili izlaze iz njega, imaju neizbežni kontakt sa Zelenim vencem. Tako su, u Miloševo vreme, korišćena uglavnom volujska kola, jer je „sredstava za prevoz bilo sasvim malo“. Na ovakvim kolima su se prevozile, od svog konaka do Manojlove bašte kneginja Ljubica, i Tomanija, žena Jevrema Obrenovića“. U blizini je bila i Germanova bašta, na samom kraju današnje Brankove ulice, gde su njih dve umele da svrate na pivo.
POZORIŠTE NA ZELENOM VENCU
Odbor za izgradnju pozorišta na Zelenom vencu formiran je 1851. godine, i tada je počelo sakupljanje novca za ovo zdanje. Prema beleškama tadašnjih istoričara, bila su aktuelna dva projekta, jedan Italijana Kasana, a drugi Čeha Jana Nevole.
- Odbor je usvojio Kasanov plan - beleži dr Popović. - Međutim, teren je bio vrlo podvodan. Doneta je odluka da se temelji postave na šipovima, ali i posle zabadanja 2.000 hrastovih šipova pojavljivala se voda. Tako su 1853. godine radovi obustavljeni, jer više nije bilo novčanih sredstava, a i ceo posao se ispostavio kao opasan, jer su se na ozidanim delovima pokazale pukotine.
„ROSIJA“ I „MOSKVA“
Današnji hotel „Moskva“ nosio je prvobitno ime Palata „Rosija“ i to je bila zgrada istoimenog osiguravajućeg društva iz ruskog glavnog grada. Izgradnja ovog zdanja započeta je 1905. godine, a okončana 1906, kada je ovo bila najveća privatna zgrada u ondašnjoj Srbiji.
 Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Beogradske priče: Kako je Čubura dobila ime?
Predratno istraživačko, varoško novinarstvo takođe se bavilo nepoznanicama iz prošlosti: Ime ovog naselja se, na romskom jeziku onog doba, odnosilo na visoko bure za vodu
Današnji beograđani i ne slute zašto Čubura nosi to ime, a za nastanak ovog naziva nisu znali ni predratni stanovnici glavnog grada.
Tada se jedan novinar zainatio i rešio da odgonetne misteriju. Tekst iz 1939. godine potpisao je Sveta Milutinović, iskusni novinar lista „Vreme“, posle poduže potrage.
Vraćajući se u daleku prošlost, Milutinović saznaje da je ovaj deo grada nekada bila pusta poljana na koju se 1880. godine doselila grupa Roma sa Dorćola. U to vreme, tamo se nalazilo samo nekoliko srpskih kuća. Srbi su se bavili zemljoradnjom, a Romi su, uz obradu njiva, prihode dopunjavali sviranjem i gatanjem.
- Život i jednih i drugih u tom bezimenom naselju bio je udoban - beleži Milutinović. - Jedino što im je zadavalo muke bila je pijaća voda. Nigde nije bilo česme, a voda u Čuburskom potoku, koji je još tekao ispod Krševite ćuprije, bila je više mutna nego bistra.
Nešto kasnije, jedan od Roma, šetajući poljem nailazi na izvor koji je izbijao na mestu gde danas počinje Južni bulevar. Ovaj izvor im se učinio pogodan da od njega naprave svoj vodovod. Kako bi „kaptirali“ izvor, ondašnji Romi su doneli jedno visoko bure, kojem su izvadili dno.
- Onda su bure dokotrljali i ukopali dopola u zemlju, na izvoru, tako da je bure u svako doba bilo puno čiste i bistre vode - nastavlja predratni novinar. - Ona se neprestano prelivala preko prepunog bureta i slivala dalje u potok.
Istraživanje je Svetu Milutinovića odvelo dalje, u romsku kafanu „Struga“ na tadašnjoj Čuburi, da bi potvrdio priču. Posle dugo pokušaja da sa sumnjičavim Romima odgonetne nastanak imena ovog mesta, pojavio se stari Ciganin Milorad Vasić. On se sećao kako je nekada išao na taj izvor.
Na jeziku kojim su Romi govorili za bure su koristili našu reč, ali za visoko bure govorili bi „učoburo“. Kasnije, vremenom, ustalila se reč „čobure“, a Srbima je bilo lakše da govore „Čubura“.
I ostade tako do dana današnjeg. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Sky
|
|
Pridružio se: 07 Mar 2013, 11:46
Postovi: 259
|
Beogradske priče: Vreme kad su jeroplani leteli iznad Srbije
Beograd ima izuzetno bogatu vazduhoplovnu tradiciju. Princ Aleksandar Karađorđević bio prvi pripadnik plemstva koji je poleteo u jednom vazduhoplovu, prvi ratni sukob se desio iznad Mišarskog polja kada su naš i austrougarski pilot pucali jedan na drugog iz revolvera 
MUZEJ vazduhoplovstva koji se nalazi pored beogradskog aerodroma „Nikola Tesla“ jedan je od pet najbogatijih u Evropi, a spada među deset prestižnih u svetu. Blago koje je deponovano na ovom mestu govori o neverovatnom bogatstvu našeg grada u kojem su, očigledno, mnogi stremili ka nebu.
Vodič kroz muzej bio nam je Petar Nedeljković, veliki poznavalac ove oblasti. On kaže da je Beograd bio u samom epicentru rađanja vazdušnog saobraćaja u Evropi, ali nas najpre vraća na same početke...
PRVA „PLAVA KRV“ U VAZDUHU
- Braća Rajt poletela su 1903. godine, a već 1907. godine naš princ Aleksandar Karađorđević poleće u Parizu sa jednim francuskim pilotom - počinje priču Nedeljković. - To je bio prvi pripadnik jedne porodice „plave krvi“ koji je poleteo na jednom vazduhoplovu.
Iako je let jednog Karađorđevića ovoj porodici obezbedio primat u Evropi, njegov otac Petar bio je takođe visoko iznad jednog grada.
- Kralj Petar je posmatrao borbe za vreme Pariske komune 1871. godine iz balona koji je leteo oko francuske prestonice - podseća nas Nedeljković. - Pa ipak, to su letelice koje su lakše od vazduha i ne smatramo ih delom vazduhoplovstva.
U samom Beogradu prvi je leteo Rudolf Simon, i prvi letovi su doživljavani kao neka vrsta cirkuske atrakcije, a prvi piloti su išli od grada do grada i izvodili svoje tačke prevozeći letelice od mesta do mesta.
Odmah zatim leteo je i princ Đorđe Karađorđević, tako što je avionom pilotirao Maslenikov u avionu ručne izrade. On je poleteo sa letelišta Banjica, na Banjičkom visu, odnosno prostoru koji danas prekrivaju stadion FK Rad i Sportski centar.
- Zatim je u Beogradu poleteo Čermak, ali jedva da se vinuo u vazduh kada se letelica raspala, delovi popadali po publici, ali je motor ostao sačuvan. Njega otkupljuje grupa Srba i ugrađuju ga u prvi naš avion vojne namene. To je bio komitski avion za četničke akcije protiv Turaka, 1910. godine, a interesantno je da u svemu ovome država nije učestvovala, već je sve bila potpuno privatna inicijativa.
ŠKOLOVANJE U PARIZU
Već od aprila 1912. godine naši piloti upućeni su na školovanje u Pariz, koje je trajalo tri meseca. Tada poleće i prvi srpski pilot na samostalni let - Mihajlo Petrović.
- Avioni se u balkanskim ratovima koriste za izviđačke zadatke - nastavlja Nedeljković. - Krajem 1912. i počekom 1913. godine počinje prevlačenje aviona za Albaniju. To je bio dug transport tokom kojeg su prebacivani kopnom od Niša do Soluna, pa brodovima oko Grčke do Albanije. Rasklopljeni avioni su sastavljani na odredištu, letelištu Barbaluši odakle su leteli. Skadar je opkolila srpska i crnogorska vojska, a branio ga je Esad-paša. Kad su se pojavili naši prvi avioni, turske bule su izašle da klanjaju i mole Alaha da spas od „šejtana s neba“.
I u Drugom balkanskom ratu dolazi do susreta u vazduhu, ovog puta između srpskih i bugarskih pilota, na nebu iznad Bregalnice. Ali, kako kaže naš sagovornik, tada nije bilo sukoba u vazduhu, već su se uljudno jedni drugima javljali i mahali.
- Prvi pravi vazdušni duel na svetu odigrao se iznad Mišarskog polja 1914. godine - nastavlja Nedeljković. - Tada su jedan srpski i austrougarski pilot u letu razmenili vatru pucajući jedan na drugog iz revolvera.
Zatim se pojavio i prvi naš avion sa naoružanjem, kada je jedan vazduoplov tipa „blerio“ dobio mitraljez.
- Letelica je imala dva sedišta, a na zadnjem je sedeo strelac. Uz zadnje sedište stavljen je austrougarski mitraljez tipa „švarc - loze“ pa su ga naši vojnici vešto i brzo prekrstili u „crni laza“.
Naš sagovornik upozorava da su velike mogućnosti i dometi avijacije bili jasni upravo u trenutku kada su naši izviđači odradili ogroman posao početkom Prvog svetskog rata. Naime, da nije bilo izviđačke avijacije, verovatno ne bi bilo ni Cerske bitke.
- Naše jedinice su bile grupisane prema Savi i Dunavu. Tada su naši piloti uočili drugačije kretanje trupa u odnosu na ono koje su očekivali i javili to brzo vojnoj komandi koja je hitno pregrupisala trupe ka Ceru.
CIVILNI POČECI
Prve civilne letove kod nas izvele su adaptirane vojne letelice koje su prevozile poštu 1918. i 1919. godine. One su prevozile poštu od Soluna do Beograda, Novog Sada, Zagreba, Sarajeva... Komunikacije su bile porušene tokom rata, pa je avijacija dobila značajnu civilnu ulogu.
Uskoro postajemo značajna tačka u civilnom avio-prevozu, jer se 1924. godine razvija ozbiljna konkurencija između avijacije i železnice. Ponos tadašnje železnice, linija „Orijent-ekspres“ koja je povezivala Pariz i Istanbul, prolazila je i kroz Beograd. Putovanje je trajalo tri dana. Avijacija je imala zadatak da prođe kroz ista mesta ali da se ceo put odvija svega 24 sata.
- To je bila kompanija „Franko-Rumen“, a linija je radila tako što je na pola puta avion sletao u Beograd, kada bi pao mrak. Aerodrom se nalazio u okolini Pančeva. Tamo su putnike čekali fijakeri, vodili bi ih u hotel u Beograd, a zatim ih ujutru vraćali na letelište odakle je trebalo da nastave put za Bukurešt, sledeću stanicu ka Istanbulu. Da bi ubrzali putovanje odvažni piloti su rešili da lete noću. Ali, u vreme oskudne tehnologije, kada se letelo uz kompas i isključivo vizuelno, oni su pratili svoje trase tako što bi išli dolinama reka ili birali druge orijentire. Kako to raditi noću, a uz to, preleteti Karpate? To je bio izuzetno težak i opasan posao, ali su i tu smislili rešenje. Uskoro su trasom kojom je trebalo da leti avion, na svakih 20 kilometara paljeni reflektori, ili bi se palile velike vatre koje bi bile vidljive iz vazduha. Uskoro stiže i prvo osvetljenje u kabine i tako noć postaje podnošljiva za putovanje.
„AEROPUT“
PRVA jugoslovenska kompanija bio je „Aeroput“, osnovan 1927. godine, a prvi let između Beograda i Zagreba prevozio je ondašnje novinare godinu dana kasnije. Kako bi uverio javnost u sigurnost leta avionom, legendarni Tadija Sondermajer i kopilot Bajdak iz Pariza leteli su do Bombaja, a zatim nazad do Beograda.
RUSJAN
PRVA civilna vazduhoplovna žrtva u Beogradu bio je Edvard Rusjan koji je poginuo decembra 1912. godine, po starom kalendaru. On je svojim avionom uspeo da napravi nekoliko krugova oko Ušća i domogne se, tada jedinog beogradskog mosta - železničkog. U povratku ga lomi jak udar košave i on se survao i poginuo.
- To je bila skromna letelica sa vrlo čudnim sistemom upravljanja - kaže Nedeljković. - On je imao pojas oko struka, pa je pomeranjem tela taj pojas usmeravao letelicu. Izgleda mu je bila povređena kičma i on je bio nesposoban da upravlja avionom.
Rusjan je zbog ovog letačkog podviga imao izuzetan ugled u Beogradu, pa je njegova sahrana bila jedna od najmasovnijih u našem gradu, jer su svi hteli da odaju počast hrabrom pilotu.
UNIFORME
KADA je rešila da uvede avione u svoj sastav, britanska kompanija „In stoun“ imala je razvijen pomorsko-trgovački saobraćaj. Pošto su kapetani morske plovidbe imali oznake na rukavima, pa je kapetan imao četiri linije, tako su i prve pilote Britanci poslali u ekonomat gde su trebovali uniforme i prvo su dobili pomorske, a oznake su, eto, ostale do dana današnjeg.novosti.rs
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
BEOGRADSKE PRIČE
Terazijsku česmu uništila posleratna vlast
Plato kod hotela Moskva je nekada krasila drugačija atrakcija kod ove današnje. Ukras grada od zelenog granita, na čijem dnu je bilo murano staklo, smetao je modernim vizijama Nikole Dobrovića, koji ga je uništio
BEOGRAD ima bezbroj razloga da žali za nekadašnjim zdanjima, česmama, skulpturama, pa i fontanama koje su ga krasile tokom burne prošlosti. Mnoge od njih odneli su vetrovi ratova, jer naš grad slovi za najviše puta rušen u Evropi, ali postoje neke građevine za kojima bi trebalo posebno žaliti, jer nam niko nije kriv za to što ih više nemamo.
Krivi smo sami.
Da li se radilo o promenama ideologija ili mentalnim vratolomijama druge vrste, tek - danas imamo pregršt razloga za kajanje.
BRILIJANT U CENTRU
SAMO jedna od takvih građevina bila je prelepa fontana koja je krasila današnji najpoznatiji gradski trg - Terazije. Mada mlađim Beograđanima to deluje neobično, nasred Terazija je nekada postojala raskošna fontana, koja je značajno doprinosila lepoti centralnog dela grada.
Sve deluje još neverovatnije kada nam istoričar umetnosti Gordana Gordić opisuje izgled fontane koja je napravljena 1927. godine.
- Kružni bazen koji je dominirao Terazijama bio je sačinjen od zelenog granita - objašnjava Gordićeva. - Fontana je bila veoma ozbiljno zamišljena i izvedena, jer joj je pod bio od murano stakla, pa samo možemo da pretpostavimo kako je to moglo da izazove lep vizuelni efekat kod prolaznika.
Prva ideja o uređenju Terazija potiče još iz 1911. godine, od Francuza Eduarda Ležea, kojeg angažuju beogradske vlasti. Nedugo zatim raspisan je konkurs i na njemu nagradu dobija naš arhitekta Veselin Lukić, a detalje i razradu izgleda ovog trga uradila je prva dama arhitekta u Srbiji Jelisaveta Načić.
- Terazijama onog doba dominiraju cvetne leje, a za raskošnu rasvetu bili su zaduženi stilski veoma efektno urađeni kandelabri - dodaje Gordićeva. - Ovaj trg je poneo ime Terazije po starom turskom sistemu za razvođenje vode. U periodu od 1913. do 1940. godine nosi naziv Prestolonaslednikov trg, da bi od tada ponovo poneo staro ime, koje važi i danas.
Istraživač Tijana Borić napominje i to da je Beograd grad koji počiva na obilju izvora vode.
- Mnogi evropski gradovi oskudevaju u „živoj vodi“, a svoj upečatljiv vizuelni identitet umnogome zasnivaju na impresivnim fontanama, monumentalnim česmama i vodoskocima - beleži Borićeva. - U sredinama sa razvijenom urbanističkom kulturom voda je sastavni deo oblikovanja gradskog pejzaža, čak u toj meri da je usvojen termin „dekorativna voda“. Beograd, nažalost, nije umeo da iskoristi ovaj dragoceni resurs, pa je objekata te vrste nesrazmerno malo u odnosu na beskrajne mogućnosti koje samo tlo grada nudi.
Prvobitna sudbina fontane bila je neraskidivo vezana za Meštrovićevog Pobednika, koji je trebalo da dominira Prestolonaslednikovim trgom upravo na stubu koji bi se izdizao iz fontane, ali usled neodobravanje ove ideje od strane čaršije i uznemirenih beogradskih dama zbog nagosti koju je prikazivala skulptura, Pobedniku je pronađeno mesto na Kalemegdanu, gde i danas stoji, a fontana je urađena samostalno, uz dekoracije koje su činile glave lavova napravljene u bronzi, kao i kornjače sačinjene u mesingu.
VODOSKOK PRE FONTANE
- Prvobitno je, odmah po okončanju Drugog balkanskog rata 1913. godine ovde bio postavljen vodoskok - beleži Borićeva. - Činio ga je kružni bazen sa istim takvim postamentom u sredini, u koji je bio ugrađen sistem prskalica. Sudeći po sačuvanim dokumentima, ovaj vodoskok je samo povremeno bio aktivan, a često je korišćen za privremene objekte poput govornica, tribina ili paviljona. Posle rata postament je služio kao mesto gde su se odigravala mnogobrojna kulturna i javna događanja, odlikovanja visokih činovnika, i, na kraju, za sahranu kralja Petra. Tu je bio postavljen komemorativni, drveni paviljon sa crnim barjacima.
U leto 1922. godine, povodom ukrašavanja Terazija zbog venčanja kralja Aleksandra i kraljice Marije, arhitekta Dragiša Brašovan dobija hitan zadatak da dekoriše Terazije, pa on ovde projektuje specijalnu stepenastu kružnu platformu sa dekorativnom kamenom ogradom, ukrasnim vazama i radijalno postavljenim figurama osam ležećih lavova. Konačno, 1927. godine podignuta je i fontana o kojoj govori ova priča.
- Fontana je svečano puštena u rad 2. aprila, a kompletno je završena u novembru 1927. godine - beleži dalje Borićeva. - Imala je dva plitka koncentrična bazena. Manji bazen bio je uzdignut nešto više, a duž njegove ivice bilo je postavljeno osam lavljih glava, iz čijih su čeljusti isticali slapovi vode... Čitava fontana bila je opremljena znalački postavljenim sistemom prskalica sa različito intenziviranim mlazevima, koji su stvarali maštovitu igru vode.
DOĐI I – SRUŠI
FONTANA je srušena u posleratnoj ambiciji da se Terazije otvore za saobraćaj i ostavi znatno veći prostor u centralnom delu. U različitim napisima srešćemo i tvrdnju da je fontana bila uništena i zato što je tuda trebalo da prodefiluje jedna od posleratnih prvomajskih parada, pa je fontana bila velika smetnja na tom putu, ali su mišljenja istoričara ipak drugačija.
- Prvi krivac za sklanjanje fontane bila je ideja Nikole Dobrovića, koji je 1947. i 1948. godine sproveo rekonstrukciju Terazija - kaže Gordana Gordić. - Fontana mu je smetala da proširi saobraćajnice koje je zamislio, pa je zato srušio. Današnja stručna javnost smatra da Dobrović nije uspeo da shvati ambijentalnu i estetsku vrednost samih Terazija, motivisan svojim modernističkim kriterijumima.
Tako smo ostali bez jednog od gradskih obeležja koje je krasilo srce Beograda. Sve se, izgleda, u ovom gradu odvija po nekom ukletom, nepisanom pravilu: svako ko preuzme vlast, prvo ruši ono najbolje što su njegovi prethodnici uradili.
BRIGA
TOKOM teških, predratnih beogradskih zima, postojao je poseban sistem čuvanja fontane, kako joj hladnoća ne bi naudila. Tako je tokom dugih zimskih meseci bila prekrivana šljunkom i senom, koji bi joj pružili dovoljnu zaštitu da s proleća ponovo proradi, na radost ondašnjih Beograđana.
RAT I MIR
ZA VREME bombardovanja u Drugom svetskom ratu fontana je ostala neoštećena. Nisu joj naudile nemačke bombe koje su se sunovratile na grad 6. aprila 1941. godine, ali ni užas savezničkih projektila koji su pali na Beograd tokom uskršnjih praznika 1944. godine.
Tako je nesuđeni simbol Beograda, fontana na Terazijama preživela rat, ali mir nije mogla. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
BEOGRADSKE PRIČE
Kada su Marks i Engels bili podstanari kod Nikole Pašića
Obeležja: Jedan od najvećih gradskih trgova i dalje nosi jasne obrise socrealističke arhitekture. Današnji Trg Nikole Pašića bio je prvi socijalistički trg u našem gradu
STARE zgrade u Dečanskoj ulici, na delu današnjeg Trga Nikole Pašića bile su na meti urbanista još pre Drugog svetskog rata. Još tada su srušena neka stara zdanja, da bi savezničko bombardovanje uništilo i one zgrade naspram palate „Vreme“, odnosno današnje Kompanije „Novosti“.
Kako objašnjava Slobodan Giša Bogunović, član Akademije arhitekture i autor „Arhitektonske enciklopedije Beograda 19. i 20. veka“ - tada je u centralnom delu grada bio oslobođen veliki prostor.
BOMBE I „PLANIRANjE“
- KAO mnogo puta ranije, ispostavilo se da je vrhovni urbanistički planer Beograda bilo ratno razaranje - kaže Bogunović. - Ovo je, nažalost, nepromenjeno do danas. Uzmimo samo sveži primer bombardovanog Generalštaba u Nemanjinoj ulici i potpunu neizvesnost šta će se sa tim kompleksom desiti.
Formiranje Trga Marksa i Engelsa počelo je polovinom pedesetih, a Generalni urbanistički plan Beograda samo je utvrdio mesto nove palate Centralnog odbora sindikata na početku tadašnjeg Bulevara Crvene armije. Da bi se trg otvorio prema Bulevaru, srušena je i solidna zgrada Okružnog suda, u čijoj pozadini je tokom rata bio zatvor Gestapoa. Našto dalje, ideološka poruka o neodeljenosti - jednakosti vlasti i naroda, u osnovi nimalo tačna, dovela je i do uklanjanja ograde ispred Narodne skupštine, Starog i Novog dvora.
- To je bilo doba kada su u zgradu Privilegovane agrarne banke (Istorijski muzej Srbije) useljeni CK i partijska redakcija „Komunista“, kada je „Borba“ odmenila nacionalizovano „Vreme“ i kada je njena višespratnica nadvišena petokrakom - dodaje Bogunović. - Jednoobraznost trga potvrđena je fasadom Doma sindikata koja je prekrivena belovodskim peščarom, po uzoru na predratnu zgradu Agrarne banke. Konkavnost Doma dozivala je osovinsko postavljanje spomenika - simbola „gigantima ljudske istorije“, kako se tada govorilo, i „tvorcima naučnog socijalizma“.
Autor trga arhitekta Hranislav Stojanović predviđao je da se spomenik Marksu i Engelsu ogleda u vodi fontane, i da tako udvostruči impresiju, ali on nikada nije izveden.
- Trg Marksa i Engelsa, predviđen za masovna okupljanja radnog naroda, a zapravo uvek bez sadržajan, pust i sterilan, prekriven skupocenim pločama od crvenog granita i belim mermernim trakama, ubrzo je dozvao svoju neželjenu svrhu, postavši najveće parkiralište u Beogradu - objašnjava naš sagovornik. - Nezadovoljstvo degradacijom jedinog „socijalističkog“ trga u Beogradu izrazilo se rano, a zanimljivo je da je polovinom sedamdesetih godina predloge u anketi kako rešiti taj problem iznelo devet pozvanih arhitekata.
Svi pozvani arhitekti su se zalagali za pešački trg, i izmeštanje parkinga, neki su ukazivali na njegovu dotadašlju „lažnu patetiku“, poput Uroša Martinovića, a pojedini su se usredsređivali na saobraćaj i metro stanicu. Sa druge strane, neki eksperti, poput Milice Šterić, još su doživljavali ovo mesto kao „žarište marksizma“, dok je Bogdan Bogdanović bio najslobodniji, tvrdeći da trga ovde nikada nije ni bilo.
- Postalo je očigledno da trg mora da pretrpi izmene - zaključuje Bogunović. - Njegova kratka istorija svedoči da polazišta za nastanak gradskog prostora ne smeju da budu ideološka, a još manje dnevno-politička, već samo u saglasju sa stvarnim i svakodnevnim interesima života.
POVRATAK PAŠIĆA
U međuvremenu su na ovom trgu posađeni platani, na inicijativu legendarnog novinara Đoke Vještice, dok je Olga Milićević Nikolić preoblikovala i oplemenila parter. Trg je na taj način postao bliži građanima i svakodnevnoj upotrebi.
Početkom devedesetih konačno je i imenom raskinuta veza sa Marksom i Engelsom, a trg je imenovan po Nikoli Pašiću.
- Ipak, postavljanje Pašićevog spomenika na istaknutom mestu, sa takvom arhitektonskom pozadinom, monumentalnost skulpture i verizam koji nehotice naginje sličnim ruskim uzorima onog vremena, a donekle i sličnost sa Marksom, čine da trg i dalje odzvanja socrealističkim tonom, i da raskid nije bio potpun. Čoveku se lako učini da osnivač naučnog socijalizma još stanuje na ovoj beogradskoj adresi.
IDEOLOGIJA I ARHITEKTURA
MNOGI arhitekti su još na savetovanju u Dubrovniku 1950. godine pokazali uzdržanost prema političkim direktivama u ahritekturi. Kako podseća Bogunović, oni su ukazivali na kontinuitet sa predratnom modernom, a slobodoumni studenti nazivali su dogmate među starijim kolegama „hausmajstorima Centralnog komiteta KPJ“. Pa ipak, trg je oblikovan po izrazito ideološkoj matrici.
VEŠTAČKO BRDO
NAJNEOBIČNIJU viziju novog izgleda Trga Marksa i Engelsa imao je Bogdan Bogdanović, koji je predložio podizanje tumulusa - veštačkog brda visine 10 do 12 metara. On je sugerisao da taj tumulus bude pošumljen.
Pored toga, Bogdanović je predložio da fasada Doma sindikata bude prekrivena - puzavicom. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 295 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
