Tekst: Dobrivoje Lale Erić

b92 blog Đorđe Bobić

_________________

Stari Beograd: Slika austrijskog slikara Karla Gabela koji je dva puta posetio Beograd 1860-tih godina.
Ulica cara Dušana, levo se vide ruševine Pirinčane


Породични живот у турском Београду, у време прве владе Кнеза Милоша, био је потпуно патријархалан, обојен турским колоритом.
Све спољне послове обављали су људи, жене су се бавиле само кућом и домаћинством. Домаћински послови у то време били су веома компликовани и тегобни. Једна домаћица била је по цео дан, од раног јутра па до ноћи, запослена. Поред обичних домаћих послова, поред кувања и одражвања куће у реду, поред подизања и неговања деце, поред спремања зимнице, — домаћица имала је да се стара и за рубље и за већи део одела домаћег и дечијег. Тадашња српска кућа личила је на једну текстилну радионицу, где се прело, бојадисало, ткало, кројило, шило и везло. Ти разни послови, које су обављали и млађи чланови породице, одузимали су већи део времена преко целога дана, према добу, у коме су ти послови обављани.
Пошто домаћин обично преко целог дана није долазио кући, запослен ван куће и у чаршији, то се у породицама у подне, за ручак, мало спремало и кувало. У породици, задовољавали су се са најпотребнијим. Тек увече, кад се очекивао долазак домаћина спремала су се за вечеру боља и одабранија јела. У то време било је много фурунџија, пекара, готово у свакој улици налазила се по једна или и по две фурунџинице, које су врло добро радиле, пошто су и српске као и турске породице извесна јела носиле на фуруну да се скувају или испеку.
И сами кухињски послови у то време захтевали су велики труд, стрпљење и велику издржљивост. У то време штедњака није било. Кувало се на отвореном огњишту, на које је кроз димњак често прокапавала киша или су у зимско доба падале пахуљице снега. У зимско време, кухиња је била тако хладна, да су се у њој судови са водом смрзавали.
Као што рекосмо, кувало се на отвореноме огњишту, у земљаним лонцима и шерпењама. За данашње плаве металне судове у то време није се знало. На гласу су били пештански лонци, ради своје каквоће и издржљивости; стога је било много лончарских трговина доле у Савамали.
У зиму, када је напољу владао мраз и када је беснела мећава, а у кухињи се пробијао лед да се захвати вода, многа је домаћица тада, са варјачом у руци, крај хладнога огњишта поигравала са ноге на ногу, да своје укочене ноге мало открави и угреје. Она је тада играла „фокстрот“ тога времена! Ми се шалимо, а умесније би било, да смо рекли: Слава нашим прабабама, на оволикој њиховој издржљивости њиховом пожртвовању за свој дом и своју породицу.
Сви домаћи послови, па и они најфинији, као што су „штеповање“ и фини вез, обављани су при једној јединој лојаној свећи! Нарочито су тражене и биле на гласу такозване „ердељске свеће“ са црвеним фитиљем. Изгледа да је у старе генерације био далеко бољи и оштрији вид, но што га ми имамо данас. Други начин живота а нарочита јака електрична светлост, изгледа, да су неповољно утицали на способност нашег вида и смањили занатно његов капацитет.
Када би настали велики постови, пред Божић и Ускрс, онда би се у цеђу искувавало све кухињско посуђе, да буде „посно“ и то да би се у свакој породици запостило и редовно би се постило кроз цео пост 6-7 недеља.
Храна је била доста једноставна, али јака и хранљива. Кувало се на маслу или на лоју. Масти није било, и тешко се могло до свињске масти доћи, пошто су Турци строго забрањивали уопште доношење свиња у варош.
Животних намирница било је далеко мање него данас. Од поврћа био је лук, кромпир, купус, пасуљ, ређе сочиво и тек у половини лета, после Петровдана, на пијаци се могло добити боранија, боб, паприке и краставци. За карфиол, кељ, келерабу, спанаћ, шпарглу уопште се није знало.
Интересоваће без сумње данашње госпође домаћице јеловник, са којим су располагали наше прабабе, пре сто година.
Дакле, у кухињама тога времена, справљала се чорба, ђувеч, јанија, капама, папазјанија, бамије, пилав, јела од рибе и печења, дакле, све јела грчко-оријенталског порекла, поред неизоставног качамака, попаре и цицваре.
Јеловник наших прабаба у тестима и слаткишима био је богатији. Ту су биле разне пите: пита са сиром, пита од зеља (зељаница), са месом, са сецканим пужевима у време поста, бундевара, пита са орасима; а слаткиши су били већим делом оријентални: татлије, шећер-локум, гурабије, баклава, локумићи, брдорице и покадшто кадаиф и нека врста алве.
Извесне намирнице и зачини добијали су се са великом тешкоћом.
Навешћу овде један јеловник са једног „гала-ручка“ године 1830, дакле нешто преко сто година:
Познати тадашњи Кнез Павле Сретеновић из Лисовића, хтео је да угости Кнеза Милоша, који му је обећао доћи на ручак. У његовој кући ради тога настала је велика узбуна и забринутост, како да се достојно угости Књаз. Кнез Павле је наредио својим укућанима, да неизоставно буде на столу чорба од младих голубића — за које је знао да их Књаз Милош радо једе, и прасеће печење а за остала фина јела нека се домаћица постара и изабере по свом нахођењу, тим пре, пошто му је снаха била пречанка, родом из Земуна, дакле упозната са финијим; јелима.
Шта да чине? Сетиле су се да позову у помоћ и за савет чувену куварицу „фрау Катику“, која је справљала ручкове и за аустријске генерале. Тада је „фрау Катика“ изјавила, да за ручак, на коме ће бити један „фирст“, на трпезу неизоставно морају доћи пастете и крофне, поред других јела. Тако је био, по савету „фрау Катике“, јеловник утврђен: после мезелука уз ракију, чорба од голубића, онда ђувеч, пастете, прасеће печење и крофне.
Али, кад се приступило остварењу тог јеловника, појавиле се велике, готово несавладиве тешкоће: Како да се набави прасе, кад га у целој вароши нема, а из околних села, за живу главу, није се смело пренети од Турака. За крофне опет потребно је имати квасца, а тога у то време у Београду није било.
Ух, боже, шта да се ради?! Ту се „фрау Катика“ истакла својом проницљивошћу и спасла ситуацију. Она је прешла у Земун, купила лепо очишћено прасе, Које је стрпала у повећи џак са брашном, а лонче са пиварским квасцем ставила прасету у трбух. И тако је несметано и срећно све пренела у Београд.
Гала-дине за „фирста“ био је изврстан. Чак је „фрау Катика“ спремила и једно изненађење: Када су пастете биле стављене на софру и када је Кнез Милош подигао поклопац, из пастета је у вис прнуо један врабац и весело цвркутајући одлетео кроз прозор од доксата, што је изазвало смех и расположење међу присутним гостима. А горе поврх пастета, налазио се букетић од ружа. Тада Кнез Милош подиже букетић, онда га олиза и задену за чалму. Овај гест Кнежев изазвао је веселост и смех у целом друштву.
Тако је овој „гала-дине“ протекао у најлепшем расположењу. Високи гости похвалили су куварицу за укусно справљена јела. Уз те похвале, Кнез Милош обдарио је „фрау Катику“ са једном златном меџидијом а Митрополит Агатангел са жутим дукатом цесарским.
У обичним грађанским породицама, лети се ручавало у мутваку (кухињи) но не на столу него на софри. Поврх софре намештала се велика бакарна синија (то је био као неки велики округао послужавник), а на синију ређали би се тањири и прибор за јело, виљушке и кашике. Унаоколо око софре поређало би се више јастука, на којима се седело за време обеда. Столњнака није било, а ни сервиета. Уместо њих, када се око софре поседало за ручак, донео би се један дугачак од 2-3 метра пешкир, који би присутни разастрли по крилу.
Ни правих спаваћих соба није било.
Преко поњаве или асуре, којом је под у соби покривен био, увече пред спавање наместио би се један велики душек, поврх њега наместили би се јастуци вуном или сламом напуњени, према имовном стању домаћина, и онда један велики јорган од 2-4 метра дужине, са којим би се покрила цела породица.
Ту би се поређали један до друтога сви чланови породице и, после заморног дневног рада, проспавали ноћ.
Изјутра би се обично рано дизало. Зими, при светлости свеће. Чим би се са улице чуо глас салепџије: „Сале-е-п! врућ-ћо! — знак је био да је време да се устаје, И онда би се сви разилазили, сваки на свој посао.
Најстарија ћерка, „поличарка“,[1] је била ослобођена од кућевних послова. Она би обично, често и са својим другарицама, седела на доксату и спремала своје девојачке дарове. А то није био тако мали и лак посао. Требало је за бошчалуке сашити повише мушких кошуља од свилена платна, често на понекој извести и груди, па онда исто толико женских кошуља, мушких гаћа, исплести велики број чарапа и за бошчалуке и за своју девојачку спрему. У томе су се девојке такмичиле, која ће имати већи и лепши број чарапа, са што лепшим и тежим мустрама.
Тако су девојке тога доба већи део дана проводиле у тим радовима, трудећи се да испадну што лепши и бољи, јер су бошчалуци били огледало девојачке вредноће, њена труда и марљивости.
Српске и хришћанске породице, исто као и турске до половине прошлога века, живеле су веома повучено. Млађи женски свет врло ретко виђао се на улици. Спољне послове, ван куће, иако је потребно било, обавиле су већином старије жене. Међутим начин живота и напоран рад чинили су, да су жене одвећ рано стариле. Жена од једва четрдесет година, већ се сматрала за стару жену и она би се према томе и опходила и своју спољашност и у оделу према својој старости удешавала.
Недељом и празничним данима, женски свет одлазио би у посету својим рођацима и својим добрим пријатељима. Одлазили би у другу, трећу и четврту улицу кроз капиџике,[2] избегавајући, само ако је могуће било, да иду улицама. Иначе, обично недељом, оне би одлазиле на посело Код најближих суседа, у комшилук, недалеко од своје куће.
Кад су мујезини, озго са мушара многобројних џамија, објавили правовернима час ићиндије,[3] трговци и турски и хришћански у чаршији остављали би своје радње и хитали својим домовима. Тада би се ужурбано спуштали ћепенци и забрављале радње, да се отворе тек следећег дана изјутра. И тако, већ у први мрак, цела чаршија била би затворена и пуста. На улицама нестало би оне поподневне живости и завладао би мир и тишина. Тек понеки одоцнели пролазник могао се видети, како са фењером у руци промиче кроз пусте мирне улице, хитајући да што пре стигне своме дому.
До прве половине прошлога века, женски свет слабо је посећивао школе. У Сава-мали, код Тоскине Чесме, постојала је грчка школа, коју су похађале већим делом девојчице богатијих грчко-цинцарских породица. У тој грчкој школи прво знање добиле су и ћерке богатог и угледног трговца Хаџи-Томе (Опуле). Тако његова најстарија кћи Софија, доцније супруга Јована Ристића, намесника, и њена млађа сестра Даница, доцније супруга познатог државника Филипа Христића, биле су ученице те грчке школе.
Најстарије учитељице женске основне школе, биле су фрајла Јуца и госпођа Марија Милутиновићка, названа Пунктатарка, супруга песника Симе Милутиновића Сарајлије. Она је била названа Пунктаторком с тога што је знала од тачке[4] до тачке стихове свога мужа и умела од тачке до тачке да их протумачи.

[1] „Поличарка“ = израз за девојку која је у породици прва на реду за удају. У народу се говорило за девојку која је дорасла за удају да је „скочила на полицу“, у смислу - изложена је погледу потенцијалних просилаца. (моја примедба)
[2] И српска, као и турска дворишта су била ограђена високом оградом. Прозори на кућама су били окренути ка унутрашњости дворишта, а дућанска врата и ћепенци су били окренути ка улици. Девојке и жене нису излазиле на улицу, јер се релативно често догађало да буду отете, од стране Турака, и одведене у турски део вароши. Турски део вароши је био од данашње улице Кнеза Михаила према дунавској падини, а српски део вароши је био од Кнез Михаилове улице према савској падини. Између комшијских дворишта су на оградама биле отворене мале капије, капиџици, кроз које су комшинице могле да се посећују, а да не излазе на улицу. Такви капиџици су били отворени према сваком комшији, лево, десно или у дну дворишта. Тако су девојке, или деца могли да прођу кроз неколико дворишта, кроз цео градски кварт, а да уопште не изађу на улицу. (моја примедба)
[3] Последње муслиманске дневне молитве, пред сумрак. (моја примедба)
[4] На немачком: пунктум значи тачка. (моја примедба)

У оно време је Београд имао варош и махале (мâле, тј. подграђа).
Горњи део вароши, као главни део Београда, био је измећу садашње тврђаве („града“ београдског) и једног широког и дубоког шанца. Тај је шанац почињао од данашњег паробродног пристаништа на Сави, пео се у правцу садашњих великих степеница савских на београдски повијарац, па ишао све ивицом тога повијарца, садашњим Косанчићевим Венцем, и затим даље скретао Топличиним Венцем ка Позоришту. Одатле се спуштао наниже ка Дунаву. У равници дунавској ишао је кривудајући у правцу ка тврђави и то оном страном садашње Душанове улице, која је према Дунаву, а завршавао се на самом Дунаву под тврђавом.
Он је био изнутра утврђен палисадима, високим 15-20 стопа (рачунајући и део, укопан у земљи), а на размацима од по 50 корака биле су му стражаре с пушкарницама. За излазак и за улазак у варош имао је „капије“, од којих су четири биле главне: Савска, ниже садашњих великих степеница према савском пристаништу; Варошка, код данашње Варош-капије; Стамболска, код садашњег Позоришта; и Видинска, на прелому данашње Душанове и Видинске улице. Од ових капија само је Стамболска била од камена и јако утврђена; остале су биле дрвене али ипак утврђене и с топовима. Пред капијама су још биле и узвишице од земље ради заклона. Па шанцу је имао још и приличан број веких и мањих бастиона. Па Стамбол-капији увек је стојала стража.
Варош, која је била опкољена овим шанцем, простирала се од Саве до Дунава, али с прекидима. Од града (тврђаве) варош је била растављена градским пољем Калимегданом, по коме је имало растурених турских гробова и био је сењак. У калимегданском гробљу сахрањивали су се знатнији Турци. Иначе је Калимегдан био пун нечистоће, ђубрета и паса. Турци су понекад излазили на Калимегдан, да се џилитају (тј. да се играју бацањем џилита с коња).
И онај простор, који је до Калимегдана, у правцу од Зерека (Зерек је почињао отприлике од данашње Барјак-џамије) ка Саборној цркви, био је празно поље са свега неколико зграда: мезуланом, тј. поштом, караулом, теразијама и чесмом.
У вароши је био јеврејски крај углавном где је и данас. Остало је била турска варош са местимице већим бројем хришћана, нарочито у чаршији (Цинцара и Грка) и око цркве (Срба). Цела се варош делила на махале, које су једна од друге биле раздвојене улицама. Свака турска махала (џемат) имала је своју џамију и готово код сваке џамије беше гробље.
Права, главна варош била је нешто ниже од горњег града а обухватала је четири дела: Дорћол, Зерек, Чукур-чешму и Чаршију. Чаршија је била најживљи и најглавнији део, а обухватала је три главне улпце: једну у правцу данашње Васине улице од Калимегдана па преко садашњег Великог или Краљевог трга („Велике пијаце“) ка Стамбол-капији, дакле ка садашњем Позоришту; другу у правцу са северо-истока на југо-запад, углавном где је данас онај стрми део Дубровачке улице према Дунаву; и трећу, која је била скоро на месту данашње Душанове улице, у правцу од Светосавског дома ка граду.
Осим ових улица било је и више попречних. Трг беше на истом месту, где је и данашњи Велики трг, и те исте величине. Вреди споменути за улицу, која је ишла у правцу од Видин-капије ка граду, да је у њој још и тада било одржано много лепих кућа, које су Аустријанци подигли читавих сто година раније, кад су држали Београд (1718-1739. године). Мећу тим кућама најзнатнији беху величанствени двори принца Евгенија Савојског, прозвани од Турака: Пиринџана (Принчеви двори). Још и сад стоје разваљени остаци њихови. Вредна је још помена и стара, знатна зграда Делијски конак, која је била код Делијске чесме, близу садашње протестанске цркве.
Други је део вароши био око југо-западног дела садашње Дубровачке улице (једне од помепутих главних улица), око српске цркве и даље ка Варош-капији. Ту су се Срби најпре почели настањивати. Црква је била саграђена још у 18. веку, у време аустријске окупације Године 1818. ту је начињен двор кнеза Милоша Великог, такозвани Конак, наспрам цркве, већим делом на месту данашње митрополије. Двор је био начињен од слабог материјала, али је био врло лепа и велика зграда. Двориште овога дворца простирало се од средине данашње митрополије до иза зграде Касационог суда. Удесно од улаза садашње митрополије био је покрај кнежева двора и стари митрополитов двор. Иза цркве била је дугачка зграда српске школе, данашња Читаоница Београдска и школа. А према цркви, на југоисточној страни било је неколико прилично озиданих кућа и српска кафана.
Одмах иза овог другог дела вароши ишао је поменути шанац, ниже кога се спуштао стрми нагиб београдског повијарца према Сави. Па том нагибу изван шанца било је само неколико растурених кућа и један врло рђав, стрменит пут од Варош-капије на ниже, ка трећем делу вароши, који је био поред Саве.
Савска варош није дакле била „у шанцу“, него је почињала од шанца и Савске капије, па се пружала даље око такозваног Лимана, тј. тадашњег пристаништа на Сави. Лиманом се звао део савске обале више садашњег паробродног пристаништа на Сави, према трговачким магацинима. Савска је варош била ограничена само на узани простор пзмеђу Саве и стрмог нагиба београдског повијарца. Зато је и била мала: имала је само једну главну (садашњу Савску улпцу) и неколико кратких споредних улица. У савској вароши су од Лимана па све до Сава-капије биле све саме магазе (соларе). Близу Сава-капије био је велики Нонин хан, затим нешто кућа и неколико кафаница. Савска се варош завршавала код садашње Мале пијаце, пред кафаном Босном. Даље је настајала Савамала.
Цела је београдска варош имала потпуно источњачки тип. Улице су у вароши биле врло тесне и кривудаве; ка Сави и Дунаву силазиле су врло стрмо. Све су биле калдрмисане. Готово у свакој улици била је по једна чесма. Куће су све грађене од слабог материјала (од дрвета и по једне цигље пли ћерпича) и рђаво покриване ћерамидом. Дућани беху ниски, од дрвета, са шиндраним кровом и јако испалим стрехама, са ћепенцима. Ретко је над којим био још један мали, низак спрат. У вароши у шанцу задуго су биле само турске куће. Срби су становали у њима као „кирајџије“.
Изван вароши и подаље од њеног шанца била су два нова подграђа: Савамала и Палилула.
Као што је споменуто, Савамала је почињала од садашњег Малог трга („Мале Пијаце“), а захватала је сав доњи крај почевши од садашње Краљевића Марка улице, Зеленог венца и Призренске улице, дакле управо цео крај око садашњих дугачких улица: Босанске (негдашње Савамалске) и Краљице Наталије. Ту је било око 100 кућа а око њих воћњаци и њиве.
Простор од Малог трга па до садашње Баре Венеције звао се Циганска Бара. Ту су биле рибарске колибице и циганске черге. У томе су простору, и то од садашње Херцеговачке улице па западно к Сави и уза Саву, биле већином и ћерамиџинице, од којих се још и сад познају црепови на савској обали. Онда је Савина обала била од Малог трга скоро два пут даље него што је данас.
На данашњем Зеленом Венцу била је једна башта и пространа бара а у близини, пред улазом у Краљице Наталије улицу, Циганска чесма. Навише одатле, око садашње Сремске улице („Старог телеграфа“), биле су циганске колибе; даље према шанцу опет баруштина и њиве. Сав даљи простор, где су садашње Теразије и Батал-џамија, Маркова црква и Старо гробље, затим улице: Краљице Драге, Краља Милана, Краља, Александра, Коларчева, Македонска, Хилендарска, Светогорска и остале споредне, био је сасвим празан, без иједне куће. Пред Стамбол-капијом, око садашње Коларчеве пивнице и даље на месту теразијске основне школе, био је страшан рит од баруштина и трске. Поред њега је од Стамбол-капије водио Цариградски пут или друм, који је даље вијугао у правцу данашње Краља Александра улице. Свуд око њега биле су њиве. Мало у страну од пута, у садашњој Скадарској улици, била је Циганска махала.
Палилула је била источно од поменуте велике празнине и доста удаљена од Видин-капије: почињала је тек око данашње ботаничке баште Јевремовца. А између Палилуле и Видин-капије није такође било ниједне куће. Палилула је имала око 100 кућа, већином сиромашки саграђених. И у Палилули као и у Савамали куће су биле разбацане и опкољене воћњацима и њивама, тако да су ова подграђа сасвим личила на села.
Хришћани су у целом Београду имали тада само једну цркву, ону спрам митрополије.[1] Турци су имали велики број џамија, од којих је било 14 целих, а остале су запуштене и неке већ тада биле у рушевинама. Вредно је споменути неке од њих, које су познатије или су се дуго одржале. Тако је била једна у доњем а друга на средини горњег града. За ову се другу причало, да је некад била црква. Даље: Барјак-џамија, која и данас постоји; Синџир-џамија близу Видин-капије; једна у дворишту данашње жандармеријске касарне код Великог трга; једна на садашњем раскршћу Лазареве и Вука Караџића улице; једна иза Старог Здања; једна испод садашњег позоришта, која је порушена пре неколико годипа; Батал-џамија, на средини садашњег поља истог имена; једна џамија више Лимана. Остале су такође биле већином па Дорћолу и у Чаршији (Кара-џамија и друге).
Хришћанско је гробље било у садашњој Бранковој улици (измећу Зеленог и Косанчићева венца). Турци су осим оних гробаља код појединих џамија имали и два главна: једно, Велико гробље, било је на месту данашњег парка пред Великим тргом, а друго на низбрдици садашњег Малог Калимегдана. Осим тога је било повеће гробље и на месту садашње Коларчеве пивнице пред Стамбол-капијом.
У целом је Београду имало тада 3.000-4.000 кућа са близу 30.000 становника. Турака је било највише, затим Срба, па Грка и Цинцара, Јевреја и Цигана. У граду су живели само Турци, у вароши су били измешани са другим народностима, а у подграђима, су становали само Срби и Цигани. Данас има Београд, иако су се сви Турци иселили, скоро два и по пута више становника (69.097).

***У изради овог описа помогао сам се највише Вуковом Даницом за 1837. годину и путописом Сретена Л. Поповића Путовање по новој Србији (1-6 свеска), затим Отона Дубислава Пирха Путовањем по Србији 1829. године (српски превод од др-а Драгише Т. Мијушковића). Неке појединости нашао сам и у Милићевића Кнежевини Србији, у Л. Комарчића Претцима и потомцима и у К. С. Протића Ратним догађајима из првог устанка.

[1] Знало се и за неке црквине, тј места на којима су некад биле цркве, као нпр више Тркалишта, код негдашњег дрвеног крста Возаревићева; једна у близини Видин-капије, друга на Дорћолу итп.

Милан Јовановић Стојимировић

БЕОГРАДСКЕ ЦВЕЋАРНИЦЕ

Наш народ је увек волео цвеће, које се зато често спомиње и у нашим народним месмама. И дан-данас нема пристојне домаћинске сеоске куће, а да се у њеном дворишту не налази лепо ограђен цветњак, у коме се негују руже и перунике, зумбул и каранфил, здравац и божур, а врло често и лале, љиљани и друго рашће, поред облигатног рузмарина и бокора лавандуле које у Шумадији зову лафендло или деспик.
Џбунови шимшира ту и тамо допуњавају ове вртиће, о којима се старају бабе и девојке, а саксија са најразличитијим цвећем, па чак и егзотичним кактусима могу да се виде на прозорима скоро сваке сеоске куће. То је доказ извесног естетског смисла и душевног благородства, јер зли људи не воле цвеће.
Најзад, кад човек отвори неки ботанички уџбеник или неку књигу о лековитоме биљу, он се пријатно изненади чињеницом да је наш прости свет знао за хиљаду биљних врста и да им је дао наша имена, дакле своје називе, који су често поетични: мајкина душица, ноћур, вијук, имела, ветроваљ, угас, белобук, врес јелењак, одољен, павит и други – читав један мали лирски речник.
Београд воли цвеће и он је последњих година давао стотине милиона на цвеће. Његови цветњаци по парковима су све бројнији и богатији по избору. Нарочито су дивне леје у парку на Ташмајдану. Тај парк је данас дика Београда, а стари Београђани памте какав је коровљак и трњак био на томе месту све до пре двадесетак година. Углавном, скоро да и нема цвећа наше флоре које се од априла до новембра не може видети по београдским парковима, чије цветне леје изазивају понекад и дивљење. А по прозорима човек може да види цвеће какво некада у Београду није могло ни да се замисли.
Старинске београдске баште нестају, али постоје успомене на Кнез Александрову башту, која је била на месту данашње Академије наука, протежући се према Калемегдану, и на Митрополитову башту, која је била ниже Хиландарске улице. Од ове прве је остао само један спомен: велико старо дрво павловније које се налази на углу улица Кнеза Михаила и Николе Спасића, у дворишту Енглеске читаонице, некадашњој кући Алексе Спасића, министра и оснивача Народне банке. Од друге баште остала је само једна мемоарска приповетка из пера Стевана Окановића, која можда иде у најбоље наше кратке приче, као што је рецимо Глишићева Прва бразда, Сеоски добротвор Ранковићев или Станоја од Боре Станковића.
Наравно, ту треба убројати и Ботаничку башту, коју је основао краљ Милан, у спомен свога деде Јеврема Обреновића, и дао јој име Јевремовац, које се временом изобичајило.
Изгледа да је прве београдске паркове основао Атанасије Николић, који је ударио и прве темеље данас већ славних београдских дрвореда, који чине част нашој престоници. На паркове и цвеће у њима много је полагао и кнез Михаило, а за њим краљица Наталија, која је, кад се за време неке олује одвалила велика грана са онога џиновскога топчидерског платана, тражила да се смени управник Топчидерске економије, што је било и учињено. Краљици се дугује и онај дивни парк око Обреновићевог двора у Смедереву. Она се много интересовала и за топчидерски расадник цвећа, који је први увозио семење и луковице цвећа из иностранства. Отуда је Топчидер некада био знаменит као перивој, што је стари поетични назив за цветњак.
Приватну стаклену башту је у Београду некада имао само Ђорђе Симић на свом имању између Господарске механе и Цареве ћуприје. Изгледа да је он донео у Београд и прве азалеје, хортензије и хризантеме, којима се поносила и београдска Болница за душевне болести, у којој их је др Суботић, млађи, имао у тридесетак врста, као што је неговао и преко педесет врста ружа, у некад чувеном болничкоме парку.
Да ли је било приватних цвећара, које су неговале цвеће за продају? Изгледа да је потреба Београђана најпре дуго подмиривана искључиво из Земуна. Добро упамћене језичне [дрске, свадљиве] земунске пиљарице са Велике пијаце [данас Студентски трг] доносиле су пуне веш-корпе цвећа и оно се могло са њихове тезге да купи на киту или комад, а било га је и у саксијама.


Topčider 1907

Први наш цвећар, који је држао дућан у коме је продавао само цвеће, био је Тодор Мраовић, синовац митрополита Теодосија, званог Мраша. Та радња је била у Кнез Михаиловој улици и она је била сасвим европски организована, а продавало се цвеће домаће производње, као и цвеће увожено из Италије и Француске, тако да је Мраовић и зими имао на лагеру раскошне руже и каранфил, а пред Нову годину и велике количине мимозе, париских љубичица, расцветаних зумбула, шебоја, нарциса итд. Мраовић је продавао и семење цвећа и луковице лала, љиљана, амарилиса и чега све не, које је увозио из Холандије, а сваке године је издавао и илустровани ценовник, који је данас свакако библиофилска вредност. Он се први у Београду примао аранжирања банкетских столова, свадбених фијакера, као и погребних кола, балских венаца од природнога цвећа. Мраовић је имао венце у порцелану и у стаклу, док је сребрне венце за глумачке јубилеје и сличне прилике продавао јувелир Антонијевић, код кога су се могли купити и ловорови венци, чији су танки листови били од злата, и који су се зато одмах могли и уновчити.
Мање отмен цвећар, али познат целом старом Београду, био је Ћира Трајковић, који је држао бараку на Великој пијаци, а који је имао башту у данашњој Шантићевој улици. Он је такође продавао и семенију, коју је увозио из Ерфурта, па се код њега није куповало само семе за цвеће него и семе од поврћа. Он није правио свадбене букете од поморанџиног цвета као Мраовић, није плео венце, али је зато био солидан и јефтин, јер је продавао своје сопствене производе и био главни лиферант рузмарина за београдске свадбе, на чему је имао најслађу зараду, како је сам о томе искрено говорио. Он је био један пун, црвен у лицу и сед човек, припрост али честит, који је имао врло лепу жену и који је живео за своје леје и расаде, за своју башту и за своју пијацу. Његов цветњак се ширио према оној данашњој пијаци коју свет зове Бајлонова, а која је све до 1918. године била прекривена баштованџиницама и бунарима, из којих је вода за заливање извлачена долапом и снагом магарића или слепих коња. Ту и тамо била је понека колиба или велико ђубриште. Човек је на лицу места могао да купи не само баштовански расад, него и баштенске производе, као што су бабуре, бамије или краставци, које сте могли брати својом руком.
Трећи велики цвећар старог Београда је био Тима [вероватно Тимотије] Борисављевић, иначе агроном, идеалист и пропагатор вештачког ђубрива, први аграрни дрогерист [пољопривредни апотекар] у Београду, један тихи Војвођанин, који је мање продавао цвеће, а више семе разнога цвећа. Његова радња је канда била експозитура Маутнерове семенарије из Пеште, а била је преко пута кнез Михаиловог споменика, где је сада палата звана Риунионе. Умро је у сиромаштву и потпуно заборављен.
У низу ових реминисценција из области хортикултуре ваља споменути да је о свим врстама цвећа и о његовој нези заслужни др Ђорђе Радић написао једно велико дело, које је изишло у дивот-издању, а које је несрећни писац посветио краљици Драги, „томе најлепшем српском цвету“ што је било неукусно и наивно, јер је мало ко веровао у такву једну оцену Драге Машин.

Пре 1914. г. у Београду су се могли чути и овакви разговори:
– Где ћете провести лето?
– У винограду моје сестре на Западном Врачару. Тамо има и бунар, а има и један извор испод великог бреста у камењару изнад куће.
Данас је на томе Камењару један од павиљона Медицинског факултета, а од винограда, бунара, бреста и извора испод њега нема ни помена! Београд се не само раширио, него и згуснуо, јурећи у висину. За пола века он је удесетостручио број својих житеља, те је постао велеград, који тек сада добија своју праву физиономију. Животни темпо је у њему убрзан, он ври од људи и од идеја. Париз је некада био „град светлости“а за Београд би се могли рећи да је град животне радости.
Кроз своју историју која траје већ две хиљаде година, Београд је пролазио кроз разне мене, да почетком XIX века буде сведен на једну турску тврђаву и турску паланку. Посада те тврђаве је била турска. Њу је из ње истерао Карађорђе, али се она ту вратила 1813. г. и остала још педесет година, све до времена кнеза Михаила. Многи турски војници су дању радили по Београду као сакаџије, бозаџије, баштовани итд, а само су ноћу одлазили у тврђаву да повећају градски гарнизон, из кога су излазили да често по Београду врше разне испаде.
На дан 18. јула 1948. г. неки турски војници су ушли у једну српску радњу да купе платно, па су, пошто се нису могли погодити о цени, изболи ножевима дућанџију и његовога сина.
Други пут су напали енглеског конзула, хтели да га опљачкају и почели да га вуку Калемегдану у намери да над њим иживе и најниже нагоне, али су га спасли српски ђаци, међу којима је био и чувени Стајковац, доцнији опозиционар у скупштинама шездесетих и седамедесетих година и претеча српског радикализма, јер је стајао на гледишту да је народ суверен и да кнежев потпис није потребан да би скупштинске одлуке постале закон. Краљица Викторија је Стајковца одликовала медаљом за храброст, али је он њу вратио кад је енглеска политика 1878. г. била уперена против српских интереса.
Београд је био мали обимом, али је у њему увек било праскавог материјала. Експлзије београдског револуционарног духа су разнеле у парампарчад турску и хабзбуршку империју.



Нема међутим ни сто година од како је Бео­град једва допирао до Ташмајдана, док су на месту данашње главне железничке станице биле баруштине, које су се шириле све до данашњег Сајмишта, сада најлепшег у Европи. Већ негде око 1879. г. те су мочваре носиле име Бара Венеција, а она је била пуна жаба и барских змија. Постојале су додуше неке баштоване испод Сарајевске улице, водоплавне и опасне, јер су се у њеним колибама скупљали лопови, коцкари, одбегли робијаши, војни дезертери, лудаци измакли из болничких зидова, шатровци и силеџије који су бежали од полиције, укратко сви мангупи и „гуланфери“, одметници од родитељске, школске и државне власти. Штампа је деценијама кукала да се то гнездо неморала и та разбојничка школа заспе. Међутим Бара Венеција је ишчезла тек око 1920. г. на велику жалост пецача и других риболоваца. Некад су ту царовале чак и чапље, штркови и водени орлови, а да­нас је то све под вишекатним зградама!
Од Калемегдана па све до Народног позоришта ширило се бескрајно турско гробље, које је рашчишћено тек за време кнеза Михаила, и то по његовом наређењу. Испод њега, на месту где је био Доситејев лицеј (чија зграда стоји и данас), његов ђак Милоје Божић сазидао је себи вилу иза које се низбрдо све до улице Страхинића Бана ширио његов виноград. У тој кући је данас Позоришни музеј а од винограда давно нема ни трага, јер је сав терен под петоспратницама.
Старо и турско је ишчезавало да уступи места европском и новом, али се Турци нису мирили са тим отимањем Београда Оријенту. Они су веровали све до Берлинског конгреса да ће се вратити на власт у Србији, а пошто је Србија формално била саставни део Турске, они су комотно пролазили кроз Београд, путујући за Босну или из Босне за Турску. Дешавало се да путују и са својим харемима или чак и са својим робљем купљеним на Истоку. Ови транспорти су бунили Београђане и доводили до мучних сцена. Последња је изгледала овако:
Један Дагестанац, трговац робљем, стигао је 1879. г. у Београд са четири робиње, врло лепе девојке, од којих је најлепша била скоро црнкиња, док су друге три биле бакарасте боје. Он их је водио за Босну. Београдска јавност је узнегодовала и маса је хтела да линчује Дагестанца и да силом ослободи те несрећнице. Полиција је интервенисала, одвојила гомилу од тих путника, а газду од робиња, те онда њему рекла да ово није Турска, него да је ово Србија, а да у Србији нема ропства и да он мора одмах да дигне руке од своје трговине, па су његове робиње пуштене на слободу уз писмено решење да су ослобођене на основу Устава Србије. У то решење је унета оваква мотивација: „Не по некој потреби нити из неких верских разлога, него из чисте човечности, ослобођена је (та и та) жена из ропства, уз дозволу да из Београда иде кад хоће и где хоће, а ако жели да остане, може себи за мужа да бира Турчина или кога већ зажели, а да бира и веру, јер је потпуно слободна“. Робиње су умочиле прст у мастило и тим муром потврдиле пријем тога решења, а Дагестанац је претио и урлао, тврдећи да он има дозволу да купује и продаје девојке и да на своме лагеру у Стамболу има и Черкескиње, доведене из везирског харема. Он је бринуо за своју својину, и веровао да је опљачкан! Али то је био последњи запамћен случај спровода турскога робља кроз Београд.



Већ шездесетих година прошлога века Београд је почео нагло да се европеизира. Из новинских огласа тога времена видимо да шлосер Коста Струз, тражи преко новина „своје изгубљено куче које се одазива на име Мули“, а да у кући госпа-Стаменке (Карађорђеве кћери) на месту где је сада Градски Архив, Ђорђе Ђурић (деда министра истог имена и презимена, вероватно је држао књижарску антиквамицу), да Емилија Оренштајн води завод за васпитање девојака у Ресавчевој кући (на данашњим степеницама које воде с Обилићевог Венца, односно са Шанца у Космајску улицу), а да сличну приватну школу држи њена конкуренткиња Јованка Милинковић у Сараф-Костиној кући, примајући у свој пансион отмене питомице уз плату од 6 дуката месечно, тј. 72 динара у злату.
Из истога раздобља сазнајемо о некој приватној компанији из Мајданпека, која је издавала под закуп седам дућана, касапницу и две механе, једну уз топионицу, а другу у Дебелом Лугу. То је био зачетак данашњег Мајданпека. Онда је Мајданпек био преко света, јер је саобраћај био скоро никакав. Писмо је из Београда у Лозницу 1871. г. путовало пет дана, као и писмо из Лондона у Београд, а једна новинска вест из 1851. г. нам каже да је Архијерејски сабор завршио седнице и да је шабачки владика колима са четири коња оставио Бе­оград, да је неготински отпутовао бродом низ Дунав, док је ужички сео на коња и у пратњи свога пандура одјездио на дуг вишедневни пут.
Данас Београдом и земљом лете возови, аутобуси, аутомобили и авиони, и ми не можемо да схватимо како су се у Београду око 1900. г. могли сударити коњски трамвај и таљигашка кола или млекаџијске чезе и велосипедиста, а смејемо се кад читамо да се 1902. г. Бела Мајер, кафеџија, сударио на Топчидерском брду, возећи се сво­јим фијакером, са воловским колима, да је фијакер био смрскан, да су Бела и жена му Јула били израњављени као и коњи и волови, па чак и сељак који је волове терао.
Свет је заиста постао напреднији, а живот далеко лепши, па ипак има људи који још жале за старим животним темпом!

Димитрије Ц. Ђорђевић
БЕОГРАДСКИ БАЛОВИ И ПОСЕЛА У 19 ВЕКУ [1]

Први балови о којима су писале новине

Први наши балови били су сасвим обични, једноставни и безначајни, за собом нису остављали дубљи траг, те стога нису ни бележени. Тек доласком енглеског пуковника Хоџеса за конзула у Београду, почели су се износити на јавност и објављивати први дипломатски, дворски и општински балови.
Тако су, на пример, Србске новине, 0д 29. јануара 1838. године, донеле белешку да је британски генерални конзул у Београду, пуковник Хоџес, у част свога унапређења за генералног конзула, које је добио пред крај 1897. године, давао ручак у свом стану (на спрату Тобџијске касарне), а увече бал, на који су били позвани кнез Милош, сви чиновници кнежеви у Београду и више одличних грађана са својим породицама.
Хроничар онога доба овако је завршио у Србским новинама извештај са тога бала:
„Игре су различне игране. И сам Књаз почествовао је играњем кор, поведши Сербско коло, које књажевско расположеније велику је радост међу присуствујућима проузроковало...“
После девет дана, кнез је похитао да се одужи Хоџесу, и Србске новине донеле су белешку „да је на дан 6. фебруара 1838, у част производства Краљевско-британског конзула у Србији, г. полковника Хоџеса на степен генералног конзула, књаз дао великољепни обед и бал. На ручку су били Хоџес са госпођом, господар Јеврем са гђом Томанијом, Митрополит Петар и више кнежевских чиновника. Увечер био је бал у Дворцу књажевом, на ком се ноћ у игри и весељу пријатно прекратила...“
Позвани сенатор из Новог Сада, Хаџић са госпођом није дошао на бал. Извинио се својом болешћу.
Далеко би нас одвело ако бисмо почели ређати све старе дворске, дипломатске и општинске балове. Стога ћемо се морати да задовољимо само кратком ревијом значајних балова, који имају своје нарочите интересантности. Тако је, на пример, вредно поменути онај први јавни бал који је приредио кнез Михаило, 1841. године, у оној згради старог Министарства финансија, која је првобитно била намењена за дворац синовима кнеза Милоша, Бег-Милану и Бег-Михаилу.
„На тај величанствени бал били су позвани, поред наших великодостојника, још и генерали из Панчева и Митровице, командирендери из Варадина и Темишвара, и многа друга господа из прека. Поред наше банде свирала је и војничка, панчевачка и митровачка банда, све наше арије и игре, које су преписане од нашег капелмајстора Шлезингера. Тамо смо имали прилике први пут да видимо пенушеће се вино, шампањер, и многа друга страна вина. Тада смо први пут видели да гору по свећњацима и полилејима, у сали и собама, миликерцен свеће, које нису нађене ни у једном дућану у Београду, већ су наручене из Беча...“
За владе кнеза Александра Карађорђевића такође су приређивани балови на двору. Часопис Шумадинка, који је излазио под уредништвом Љубе Ненадовића, у свом 8. броју од 20. фебруара 1850. године, донео је овакву белешку:
„У прошлу недељу давао је књаз последњи бал од ови фашанки, на коју су имали част панчевачки и земунски генерали позвани бити, гди су такође с многим официрима и присуствовали. Они су били весели и играли су све србске игре, и мило нам је било видети, да аустријски генерали једанпут бар играју онако како им Срби свирају. Весеље је трајало до 3 сата после поноћи. Том приликом је војена банда под управом г. Шлезингера показала своју вештину с више нови састављени предмета...“



Ако бисмо хтели да се осврнемо на дуги низ наших старих балова, нама би одмах пале у очи три посебне деценије. Прва деценија пада у шездесете године 19. столећа и она обухвата балове под владом кнеза Михаила, које су приређивали Двор и Београдска општина. У тој првој деценији београдски листови Видовдан и Јединство посвећивали су своју велику пажњу баловима. Они су поучавали балску публику како се треба понашати на таквим забавама, како се треба облачити кад се иде на бал и како се треба кретати за време игре. У том стилу покадкад су престонички листови били веома строги и чинили озбиљне примедбе на погрешно понашање појединаца.
Нарочито откад је кнез Михаило почео посећивати балове у Великој пивари и код Српске круне, где је Београдска општина често приређивала своје балове. Пало је у очи да је општина приређивала 3 до 4 бала за време трајања једних месојеђа, и то скоро увек у корист болнице и сиротиње, и то је објављивано на месец дана унапред. Међутим, у то доба су се по баловима дешавале и такве ствари које се више нису могле трпети.
Тако, на пример, неки трговци су имали обичај да на општинским баловима поведу поред своје породице још и своје калфе из дућана. Тада су многи из публике протестовали и калфе су сузбијене. Али се после тога појавила на балу још већа незгода. Многе мајке су собом доводиле на бал сву своју децу, до самог одојчета. Деца су била на сметњи играчима и често су се налазила под ногама и надавала дреку. Али се дешавало нешто још и горе. За време играња оне лудо брзе полке, зване ајзенбан-полка, деца су гажена као од какве локомотиве и онда је настајала дерњава деце, врисак уплашених мајки и грдња очева на парове играча, који су једва успевали да не падну на под преко деце.
Услед оваквих непријатности Београдска општина нашла се побуђена да једном својом наредбом учини томе крај. На дан 11. фебруара 1861. године општина је издала овакву наредбу за јавност:
„Публика се учтиво опомиње да, долазећи на општинске балове, децу собом не води, и то женску децу испод 11, а мушку испод 16. година.“
И тако су, поред калфи и деца била срећно сузбијена са општинских балова.

Играчи који звижде и каваљери који беже од дама

Београдска општина канда је у то доба имала неког свог нарочитог повереника, који је имао дужност да реферише шта су радили појединци на њеним баловима и да их опомињу на ред.
Тако су се, на пример, наредне 1862. године, јавно чиниле примедбе како нека господа, кад се ухвате у коло, звижде, да би себи помогли у игрању. На неком другом балу, два господина узела су себи слободу да, са фесом на глави, пуше у средњем салону где се игра. На неком балу, многи мушкарци су се били повукли из сале за играње и завукли се по собама и ту су певали, пили и пушили, а јадне женске у коло су се ухватиле саме, без мушкараца. Износећи то на јавност, хроничар је узвиклнуо: „У свакој образованој земљи на свету, господа и госпође измешају се!“ Они су послушали тај пријатељски савет – и измешали се.
И ко ће све изређати шта се све догађало по старим општинским баловима, које је понекад посећивао и кнез Михаило. Ипак, вредно је освежити успомену и на онај чувени бал, који је кнез Михаило приредио у јануару 1865. године, а који је онако лепо описао усвојим Записима Коста Христић, Стари Београђанин.
„Онакво чудо од снега, какав је у Београду освануо једног јануарског дана 1865. године, одавно се није запамтило. Улицама се није могло проћи, а кровови су били толико притиснути снегом, да је у свакој кући, по наредби полиције, неко морао попети се на кров и лопатом отуда бацати снег, јер без тога многе би се куће срушиле. Испред дућана распртило се колико се може проћи.
А баш на тај дан био је заказан бал у Двору. Од великог снега није се могло ни на улицу изаћи, а камоли на бал отићи. Најпосле је, по нечијој срећној идеји, гарнизонар наредио те је ескадрон коњице у широком фронту пројахао неколико пута од Двора до Стамбол капије и горе до Мањежа, тамо и натраг, све дотле док коњи грудима и ногама својим нису дебели, високи снег распртили и угазили. Тим пртинама је онда направљен пут ка Двору, и бал, који је без тога морао пропасти, могао се одржати.“

Сликовити костими

Описујући сам бал, Стари Београђанин даље вели:
„Кнежеви гости били су из свију редова грађанства: трговци у оделу европском или турском, како се онда носило, жене у српском оделу са тепелуцима, пушћулима, бајадерима и нискама бисера или дуката, младе жене и девојке у широким кринолинама.
Кнез Михаило је био отмен човек и никад није улазио у династичке подвојености и разлике, какве су настале после његове смрти. Међу његовим гостима био је и војвода Јеврем Ненадовић са женом, родитељи кнегиње Персиде Карађорђевићке. Кад је стара госпођа Јевремовица наишла, кнез јој је изашао у сусрет, узео под руку и посадио поред кнегиње Јулије.
На дворске балове позивани су у то доба, поред градског паше још и виши аустријски официри из Земуна и Панчева, и они су сматрали за велику част да буду гости кнеза Михаила и кнегиње Јулије. Тако су се и овог вечера кроз групе Београђана кретали и људи у турској и аустријској униформи.
И кад су се гости, очарани дочеком високих домаћина, почашћени и задовољни, доцкан у ноћ, пртећи по дебелом снегу, вратили својим кућама, затекли су децу поспалу по миндерлуцима, заједно са добром баком која је дозвана из комшилука да их причува и да их забавља причама о старцу и баби...“



Међутим, било је и балова који са материјалне стране не би успели, иако су имали добротворну сврху и окупљали су врло високе чланове београдског друштва.
Видовдан од 11. јануара 1866. године доноси овакву белешку:
„Прексиноћни бал, који је општина наша давала, код Српске круне, у корист болнице и сиротиње овдашње, благоизволела је Његова Светлост (кнез Михаило) удостојити свога високог присуства, пробавивши ту од 8 до 11 сахата. Био је такође и честити паша из Града (Калемегданске тврђаве, у којој је била смештена турска војска) с више официра својих.
Жао нам је што се морамо потужити на публику да се показује хладна и слабога учешћа и онде где за човекољубиву цељ треба штогод да се жртвује, мада уз то и сами имамо да уживамо. Бал је овај, као што рекосмо, даван у корист болнице и сиротиње, била је дакле прилика да се имућни, које је Бог благословио срећом, развеселе и позабаве, а тиме уједно и рука помоћи пружи невољницима који би без туђе милостиње морали скапати: па опет зато на балу је било света врло мало!
Зар је у Београђана утрнуло чувство уживања и доброчинства? Ми то не можемо ни да помислимо, и зато се надамо да ће други бал, који ће бити 23. овог месеца за исту ову човекољубиву цељ, испасти далеко боље и опростити немилоће да се и опет жалимо!“

Оснивање Грађанске касине

У другој балској деценији, седамдесетих година 19. столећа, запажамо беседе са игранком не само у Београду, већ и у целој Србији, које су имале национални карактер. На тим забавама, учитељи, професори и судије су држали јавна предавања из историје српскога народа, ђаци су декламовали песме Јована Драгашевића, Чика Љубе Ненадовића, Змаја Јовановића, а гуслари су гуслали и запајали омладину јуначким подвизима наших хероја, уливајући им жељу за остварење националних идеала, за народно ослобођење и уједињење. Међутим, поред тога, мислило се и на развитак наше уметности и културе.
На углу улица Краља Петра и Кнеза Михаила, где се данас налази палата Задужбине Николе Спасића, некада је постојала зграда на спрат, која је припадала Кости Николајевићу, министру и зету кнеза Александра Карађорђевића. Доцније су ову зграду откупили малобројни чланови београдског друштва Слога.
У приземљу ове зграде биле су угледне трговине, а на спрату, поред Београдског кредитног завода, биле су просторије удружења београдских грађана, под именом Грађанска касина.
Грађанска касина је основана 1869. године и, после скоро 50 година свога постојања, ликвидирана је за време Великог рата. Циљ овог удружења био је овај: „Да грађанима београдским створи прилику и место дружењу и састанцима, где би трговачки свет имао прилику, поред обичне забаве таквих састанака, да се изближе упозна и договара о својим интересима.“
Ово удружење представљало је елиту старога Београда и оно је располагало довољним просторијама: салом за забаве, пространом читаоницом, клавирском собом (Црвени салон), у којој се играо шах, домине, карте и још друге споредне просторије, потребне за овакво удружење.

Интимна, пријатељска атмосфера на забавама

Забаве Грађанске касине биле су у своје време веома чувене. Држана су јавна предавања из литературе, историје и других области науке; приређивани су одабрани концерти и игранке, али, што је најлепше, у оном времену када је периферија Београда била код кафана Три сељака, Рудничанина, Лепе Катарине и Малог Балкана, (око данашње Славије) сви чланови Грађанске касине и њихове породице, познавали су се међусобно у толикој мери да су, штоно кажу, знали шта је ко имао за ручак.
На овим забавама су се налазили добри познаници, као чланови једне велике породице, и онда су се савим слободно кретали и међусобно разговарали, и мушки и женски, као код своје куће. То је било велико преимућство чланова Грађанске касине, који су имали права да на забаву поведу са собом и по једно лице које није било члан овог удружења. У тако интимном кругу, забаве су текле пријатно, весело, отмено, кроз дуги низ година.
Грађанска касина је прва увела на својим баловима један леп обичај. Наиме, за време одмора и променаде, сви учесници на балу служени су врућим крофнама, и један од њих био је срећан да у својој крофни нађе златник, а други полузлатник.
Нарочито треба истаћи једну лепу појаву у дому Грађанске касине, која баца пуну светлост на озбиљан почетак неговања инструменталне музичке културе код наше омладине.
На забави Грађанске касине, одржане о месојеђима 1874. године, у концертном делу појавио се са виолином у руци петнаестогодишњи гимназиста Богдан Поповић, касније професор универзитета и академик. Мали Богдан је први пут јавно одсвирао Дон Жуана од Моцарта.
Идуће године, кад је Богдан узео учешћа на концерту који је такође била приредила Грађанска касина, пришле су му две отмене госпође: Боса Лешјанин и Милка Кумануди, учинивши један леп гест. Наиме. гђа Лешјанин и гђа Кумануди купиле су у Бечу скупоцену виолину код једног старог мајстора и предале су је Богдану пред целом публиком, у знак њихове пажње према једном младом музичком аматеру. Ову симпатичну појаву бурно је поздравила цела публика. То је учинила утолико радије што су такву лепу пажњу указале Богдану две високо образоване и отмене даме.
Госпођа Лешјанин, веома добро позната старим Београђанима, која је доцније била дворска дама младе кнегиње Наталије и која је носила либаде и тепелук, имала је благ осмејак, интелигентне очи, увек будне према свима културним појавама, увек готова да сваком помогне, од крупних до ситних ствари.