Средином XIX века башта кнеза Александра Карађорђевића налазила се у још увек неформираној улици Кнеза Михаила, на месту где је касније изграђена палата САНУ, а излазила је и на будуће улице Цара Лазара и Краља Петра. На углу баште кнез је 1843. године подигао чесму у облику турбета на шестоугаоној основи висине око 5 метара обојену црвеном бојом. Мале новине 1869. пишу: "Ко зна Београд пре 20 година сећаће се да је на ономе месту где је сада Панђелина кућа, па све до саме Слоге била огромна башта Карађорђевића, пуна цвећа, шибља и јоргована. Тај део садање улице Кнеза Михаила био је тако узан сокачић, да је половина чесме била на улици, а половина у башти, којој је чесма и припадала." Чесма је названа Делијска, по Делијском конаку који се налазио у истој улици и у коме је било седиште шефа турске полиције. Кнез Александар Карађорђевић је касније конак откупио од турских власти. Део будуће улице Кнеза Михаила до 1872. године је такође носио назив Делијска улица. Приликом регулисања читавиг краја 1867. године, башта је скраћена због проширивања Кнез Михаилове улице, а Делијска чесма се тако нашла на средини улице. Остала је на том месту до 1889. када је срушена. Постоји и податак у литератури, објављен у Београдским општинским новинама 1937. године да је после рушења Делијске чесме, подигнута нова чесма у улици Вука Караџића, која је морала бити уклоњена приликом почетка копања темеља за палату САНУ. Током реконструкције Кнез Михаилове улице 1987. године по идејном решењу архитекте Александра Дерока, у непосредној близини места где је стајала стара Делијска чесма, подигнута је њена реплика нешто другачијег изгледа, задржавајући шестоугаону основу. На слици Ивана В. Громана приказан је изглед чесме из 1876. године.

Године 1717. Земун је ушао у састав Аустрије и у граду је 1730. године основана погранична санитарна и привредна установа Контумац, која је укинута средином XIX века. После укидања земљиште Контумаца припало је Градској управи, а терен је постепено рашчишћаван, да би 1880. године био формиран озелењени део терена – Мали парк. Ширење зелене површине је настављено и крајем века обликован је данашњи Градски парк. Паул Фисингер, лекар, хирург и потпредседник Задруге за неговање парка и садова у Земуну, завештао је градској општини средства намењена куповини призматичне витрине са метеоролошким инструментима. Девет година после смрти Фисингера, 1898. године, у Градском парку постављен је такозвани Метеоролошки стуб, пре свега као украс парка, али је посетиоцима давао и информације о минималној и максималној температури, ваздушном притиску, влажности ваздуха, а регистрован је и водостај на Дунаву. Током борби за ослобођење Земуна, 1944. године стуб је тешко оштећен, а убрзо после завршетка рата и уклоњен из парка.

О почецима "лоптања ногом" и првим фудбалским клубовима у Београду и Србији, Бора Јовановић у књизи Београд у сећањима 1900-1918 пише: "Чланови гимнастичког друштва Соко - Одељење за лоптање нису имали игралиште. Потуцали су се од Баре Венеције до Симине улице до пољана у Доњем граду и даље....Циришки ђак Стева Стевановић предложио је својим друговима да напусте гимнастичаре и оснују независно Фудбалско друштво Соко. На оснивачкој скупштини која је одржана 1. маја 1903. године то је и учињено.... Клуб је 1904. године добио најбољи терен који се у то време могао добити: широку, затрављену и равну пољану на почетку Кошутњака, довољну да се поред прописаног игралишта за фудбал подигну и трибине за гледаоце.... Неколико месеци после Сокола у Крагујевцу је основан клуб Шумадија, септембра 1903. године, али се морало чекати више година да млади питомци Војнотехничког завода постану озбиљни партнери београдског клуба. Оснивањем лоптачке секције Српског мача у Београду, 1906. године, тешкоће су делимично превазиђене. Два клуба у Београду и трећи у Крагујевцу одржавали су често међусобне сусрете. Њихова добра игра и тесни резултати привлачили су публику, а већ су се образовале и јаке групе симпатизера-навијача..... На молбу Српског мача Београдска општина је дала овом клубу у закуп, за минималну годишњу закупнину, земљиште у парку Св. Ћирила и Методија. Пошто су извршени неки мањи радови на нивелисању терена за игру, ово прво игралиште усред Београда отворено је на свечан начин 15. маја 1907. године. За ову прославу Ђорђе Вајферт је поклонио буре пива." Стадион Фудбалског клуба Соко задржао се у Кошутањку до 1930. године када је на његовом месту почела изградња теретне железничке станице. Терен Фудбалског клуба Српски мач је преуређен у парковску површину 1929. године после завршетка изградње Студентског дома Краљ Александар I. Фотографија је из колекције Бориса Белингара.

Простор на месту данашњег трга Славија и изнад њега, између улица Булевара ослобођења, Авалске, Његошеве и Београдске, називан је у XIX веку Симићев мајур, по власнику "великог имања са њивама и ливадама" Ђорђу Симићу. Крајем седамдесетих година XIX века Симић је имање продао Франсису Макензију, који је о свом трошку просекао улице и испарцелисао до тада ненастањен део града. Макензи је имао и помоћ групе домаћих инжењера, али и Чеха Франтишека Неквасила које се 1880. настанио у Београду. По сведочењу Емилије Савић, унуке Франтишека Неквасила, на најистакнутијем месту Енглезовца, на углу Булевара ослобођења и Светосавске улице, њен деда је 1882. године подигао хотел. Назван је Славија под утицајем пансловенског покрета, а на фасади зграде, у ниши на нивоу првог спрата, постављена је и женска фигура Славија. Сала хотела је у последњој деценији XIX века је прерасла у један од ретких мјузик-холова у Београду, где су "скоро сви извођачи достојанствени Немци који масакрирају француске песме из претпрошле године". Сам Франтишек Неквасил био је председник чешког културног друштва Лумир, које је у сали хотела изводило певачке и позоришне представе. Крајем XIX века хотел је купила породица Крсмановић, да би га касније наследио Љуба Крсмановић, односно његова удовица Олга Крсмановић. Зграда хотела срушена је плански 1942. године, током окупације Београда у Другум светском рату, када је трг Славија добио нов изглед и када је формиран и кружни ток који и данас постоји. На месту старог хотела Славија 1989. године подигнут је хотел Славија Лукс.

Архитекта Шнајдер, чије се име само претпоставља да је било Матија, јер се потисивао ћирилицом као Мат. Шнајдер, доселио се у Београд из Баварске почетком XX века. У Србији је увео у праксу, као пројектант и као извођач радова, примену армираног бетона при градњи. По књизи Светозара Стојановића Српски неимар из 1912. године Шнајдер је учествовао у подизању хотела Москва, а осим у Београду, изводио је и објекте у Чачку, Неготину и Великој Плани. 1908. године Шнајдер је за апотекара Михаила Викторовића пројектовао троспратну палату са дворишним крилом дуж зида хотела Москва. У приземљу зграде, са леве стране, налазио се улаз у апотеку. Током Првог светског рата већи део другог и трећег спрата, као и мансарде палате, страдао је у бомбардовању. Зграда је враћена у првобитно стање 1921. године, али је током бомбардовања у априлу 1941. још теже оштећена, па је после рата реновирано само приземље. Током процеса реституције објекат на Теразијама враћен је Српској Православној Цркви која је у приземљу 2013. године отворила Патријаршијску продавницу. По сведочењу инжењера Рацковића, архитекта Шнајдер је мобилисан на почетку Првог светског рата и погинуо је у француско-немачком сукобу на Марни.

Архитекта и сликар Милан Минић родио се у Пријепољу 1889. године. Архитектонски факултет завршио је у Београду, а као добровољац у Моравској дивизији током Првог светског рата бива рањен и са групом од 3000 војника евакуисан на острво Корзику, у Француској. За време опоравка у Ајачију остварио је велики број слика, била му је приређена и самостална изложба, а француски акварелиста Корбелини му је помогао да после рата, у Паризу, заврши и Академију лепих уметности. По повратку у Београд, са женом Јеленом Големић која је такође била архитекта, посвећује се струци. Средином тридесетих брачни пар одлучује да своју уштеђевину утроши на подизање хотела Мажестик Као локација изабрано је место где је у XVIII веку стајао бастион београдског бедема, у улици Обилићев венац. Улични фронт зграде завршен је 1936. године, а посебна пажња била је посвећена ентеријеру хотела, где је сваки детаљ, укључујући намештај и посуђе, био дизајниран од брачног пара Минић. На последњем, шестом, спрату хотела налазио се велелпни стан са атељеом. Музеј у Пријепољу је 2003. године у сарадњи са Народним музејом из Београда, објавио је монографију и приредио велику изложбу Минићевих дела у сали хотела Мажестик. 2009. године 23 Минићева дела представљена су у галерији Лазарет у Ајачију, а наредне године делегација са Корзике посетила је и Минићеву родну кућу у Пријепољу.

Почеци енглеског "коњотрка" у Београду могу се сместити и четрдесете године XIX века када је публика више волела коњичке трке него своје "прво и једино позориште" јер јој је било "повољније гледати како се беспосличари на коњима преврћу, него такову забаву имати, где је и наука прикопчана". На иницијативу кнеза Михаила Обреновића, током његове владавине шездесетих година XIX века, отпочело је редовно приређивање коњичких трка. Сам кнез је 1863. године за Тркалиште изабрао "вашариште иза гробља поред Цариградског друма", а затим обавезао свог секретара Димитрија Јоксића да пропише правила коњотрка. Стаза за трке ишла је заобљеном путањом између Булевара краља Александра, Рузвелтове, Краљице Марије и делом улице Старине Новака. Кнежева трибина, као и трибине за публику, биле су постављене приближно на месту данашње Универзитетске библиотеке. Имућнијим људима било је дозвољено да око стазе подижу "чардаке" налик на ложе, из којих ће гледати трке. Такмичења су била подељена у три дела, па су у посебним тркама учествовали официри, затим грађани или "народни коњаници", а трећа трка била је за "свакога ко хоће". Почетком XX века коњичке трке одржавале су се на Бари Венецији, а залагањем Дунавског кола јахача Кнез Миахило и његовог предеседника Владислава Рибникара, Хиподром је 1914. године премештен на имање тадашње Топчидерске економије, Цареву ћуприју.

Милош Савчић, син имућног свилајначког трговца Тодора Савчића, завршио је основну школу и нижу гимназију у родном месту и Реалку у Београду, а затим је школовање наставио у Минхену, на Високој техничкој школи 1885. године. Одмах по зваршетку студирања, а по препоруци професора са факулета, радио је на проширивању Баварских државних железница. Добио је и понуду да ради у бироу Ајфела у Паризу, али се 1891. године вратио у Београд, где је две године касније покренуо једно од првих техничких предузећа у Србији, отварајући, са архитектом Гашпаром Бекером, Инжењерско-техничку канцеларију, касније названу Лабор. 1895. године, са архитектом Данилом Владисављевићем, Милош Савчић је за потребе Београдске општине пројектовао целокупни комплекс Београдске кланице у улици Деспота Стефана, чији поједини објекти и данас постоје. Београдска кланица био је само први у дугом низу привредних, стамбених и пословних пројеката које је Милош Савчић остварио у Србији. На углу улица Краља Милана и Андрићевог венца, на некадашњем Белкићевом плацу одмах до Новог двора, 1925. године Савчић је, у сарадњи са архитектом Евгенијем Гулином, подигао сопствену зграду у којој је и живео до своје смрти у марту 1941. године. Сасвим десно на слици види се и вишеспратница Витомира Константиновића подигнута 1927. године у српско-византијском стилу по пројекту Богдана Несторовића.

На имању Руског посланства, које се од средине XIX века простирало између улица Краља Милана и Краљице Наталије, између 1931. и 1933. године изграђен је Руски Дом Императора Николаја II или Дом цара Николаја II, какав је натпис био на самој згради. Зграда је леп пример руског ампира, царског стила са почетка XIX века. Саграђена је прилозима краља Александра, цркве, министарстава, соколских организација и великог броја руских емиграната. Марина Ђурђевић у Годишњаку града Београда број LI наводи да је "овим подухватом испуњен завет Николе Пашића везан за споменик цару Николају II". Пројекат за зграду Дома урадио је руски архитекта Василиј Фјодорович фон Баумгартен у сарадњи са Светозаром Генићем. Зграда Руског дома имала је и библиотеку пресељену из зграде Српске краљевске академије наука. Имала је фонд од 70 000 књига и била је друга по величини библиотека руске емиграције, иза библиотеке Тургењева у Паризу. После уласка трупа Црвене армије 1944. године, библиотека је већим делом уништена, а зграда је добила назив Дом совјетске културе. 1947. године на згради су извршене мање преправке по пројекту Григорија Самојлова. Од средине деведестих година и званично је успостављено да је зграда седиште Руског дома.

Лазар Урошевић, син чувеног земунског трговца Милоша Урошевића, наследио је од родитеља кућу са богатом историјом на углу Господске улице и Магистарског трга. Петар Марковић, једно време градоначелник, али и писац историје Земуна, описујући ентеријер, наводи да је кућа имала салон за организовање забава са плафоном исликаним ласцивним мотивима док су у угловима собе нашли место карташки симболи. 1863. године испред своје куће Лазар Урошевић подигао је крст од белог мермера на коме је писало: "У славу божију и у знак жарке љубави ка православљу и једнородној браћи Србској, особито пак за спомен родитеља својих Милоша и Христине, подиже задужбину ову син земунски Лазар Урошевић са супругом својом Аном, 1863. године". Око крста била је подигнута гвоздена ограда која је на сваком углу имала фењер са шареним стаклом. Седам година после подизања крста, 1870. Лазар Урошевић је продао кућу породици Марковић, а затим се одселио у Темишвар где је и умро. 1954. године крст је уклоњен и пренесен у порту Светониколајевске цркве, а на његовом месту подигнут је киоск за продају виршли. Враћен је 1995. године, а земунски уметник Милован Крзнарић поново га је осликао 2003. године.