Оригинални хотел Петроград, који је спадао међу скромније хотелске објекте у Београду, изграђен је на имању Николе Михаиловића и његовог сина Михаила. Плац је био неправилног облика и простирао се од Немањине улице до дела Карађорђеве улице који ће бити просечен тек после подизања хотела. На плацу Михаиловића осим хоела Петроград, на прелазу векова, постојао је и још скромнији хотел Софија. 1907. године извршена је регулација Карађорђеве улице, па је део првобитног хотела Петроград морао бити порушен. Четири године касније у Београд је доведен француски архитекта Едурад Леже коме је било поверено да обликује нови изглед Теразија као и трг испред Железничке станице. Радови на преуређењу Савског трга почели су пред Први светски рат, а формирање полукружног трга довело је да се стара зграда хотела Петроград сруши. 1912. године по пројекту Петра Поповића, а на ширини читавог Михаиловићевог имања, подигнута је нова зграда хотела Петроград, која и данас постоји. После тешких оштећења током бомбардовања Београда у априлу 1941. године хотел је обновљен током окупације. Две куле које су красиле хотел тада су уклоњене, а са њима и четири фигуре мачака у њиховом подножју.

Изградња Земунског моста, или Моста краља Александра, почела је 1930. године када су од једне француске фирме (Batignolles) и једне немачке (Gutehoffnungshutte) наручени пројекти делова грађевине. Исправљање Бранкове улице и спора сеоба зграде Државне штампарије у Поп-Лукиној улици, која је делимично морала бити и срушена, одлагали су изградњу моста, тако да је мост завршен тек 1934. године. Радови на пет стубова, или пилона, два на земунској страни и три у продужетку Бранкове улице, завршени су крајем 1933. године. По избору министра грађевина Савковића, пројекат за стубове био је додељен руском архитекти Николају Краснову. Стуб број 5 био је изграђен са посебним степеништем за пешаке и две куле са лучним отворима и стилизованим завршецима при врху. Почетком Другог светског рата мост је срушен, а обновљен је 1955. године са другачијом конструкцијом, док су стубови задржали исту улогу. Две године после обнове моста одлучено је да се две куле, својеврсне капије моста, уклоне. Дневни лист Борба је 14. новембра 1957. године најавио рушење кула у тексту под насловом: "Мост без кула: куле старог ланчаног Моста краља Александра на Сави урбанисти решили да уклоне јер сметају изгледу моста". ~~~ Приложена фотографија моста се у међуратном периоду често појављивала и као обојена разгледница, чувена по очигледно уцртаваним аутомобилима, као илустрација живог саобраћаја.

После отварања Моста краља Александра, председник Београдске општине Влада Илић одлучио је да се свечано пуштање у саобраћај трамваја број 14, између Београда и Земуна, обави 5. новембра 1935. године, на годишњицу ослобођења Земуна крајем Првог светског рата, 1918. године. Београдске општинске новине описују тај дан овим речима: "Тачно у 11 часова, према утврђеном програму, имао је да крене први трамвај. Али још око 10 и по часова сквер и околне улице на Теразијама били су прекривени Београђанима. Пред хотелом Москва искићени зеленилом и југословенским заставама, чекале су званице и представнике општине три трамвајске композиције. Одушевљени грађани Београда испратили су први трамвај за Земун махањем руку и одушевљеним клицањем. Кроз улице Призренску и Бранкову, као и када је трамвај пролазио поред Зеленог венца, Београђани су застајали и излазили на прозоре својих кућа да поздраве пролазак првог трамваја, који од сада снажно везује Београд са Земуном. И ако је тога дана био радни дан, у Земуну је владао празнични штимунг. Домови сви до једног били су искићени заставама. Народ се тискао улицама. Пред Главном поштом, где је постављена последња трамвајска станица, било је толико света да је сваки саобраћај морао бити обустављен. Кад су се појавила прва трамвајска кола, музика је интонирала поздравни марш, а одушевљени Земунци почели су од радости да бацају капе у вис, кличући: - Живели! Живели!. Неке старице су чак од радости и сузе пуштале, шапћући: - О, нека је хвала Богу кад смо и ово дочекали!". До краја тридесетих година, трамвајска линија 14 продужена је најпре до Влајковићеве улице, а касније и до Новог гробља. На самом почетку Другог светског рата Мост краља Александра је срушен, чиме је прекинут трамвајски саобраћај између Београда и Земуна. Током окупације трамвај је наставио да ради на земунској страни, до Старог сајмишта. Када је 1957. године некадашњи Мост краља Александра обновљен као Бранков мост, улогу трамвајске линије 14 преузели су тролејбуси са истим бројем, а после проширења моста током седамдесетих година, аутобус са бројем 84.

Закон о изградњи железница Народна скупштина је донела 1875. године, а законом је било предвиђена хитна изградња пруге од Београда до Алексинца, а затим и до границе, са трошковима од "700 000 пореских гроша". Планови за изградњу пруге направљени су још 1865. године, али су ратови су одложили њену изградњу. Одредбама Берлинског конгреса, 1878. године, Србија се обавезала да ће у року од три године изградити железничку трасу која ће Беч, преко Београда и Солуна, повезати са Цариградом. Избор локације за станицу био је повезан са изградњом железничког моста преко Саве. Поред локације где је Железничка станица и подигнута, на терену некадашње Баре Венеција, постојали су предлози да се станица изгради на "општинском Сењаку" у близини Топчидерског пута, као и на простору данашње Аутокоманде, "куда друм из Београда за Крагујевац сече долину и речицу Мокри луг". 4. маја 1881. године изгласан је предлог да се станица гради на мочварном тлу Баре Венеције. Простор предвиђен за градњу железничке станице био је у то време изолован од града. Сама локација будуће станице настала је насипањем земље и камења са терена иза некадашње Вајфертове, касније БИП-ове пиваре. Само радови на припреми за изградњу трајали су дуже од годину дана, па је краљ Милан Обреновић тек 3. априла 1883. године положио камен темељац за зграду станице. Већ тада је било јасно да ће изградња каснити у односу на железнички мост преко Саве и успостављање железничке линије ка Нишу. Због тога је 1884. године подугнута привремена зграда железничке станице како би се саобраћај што пре успоставио. У августу месецу 1884. године отворена је линија према Нишу. Радови на главној путничкој згради завршени су крајем 1885. године. Исте године простор испред станице, данас део Савског трга, по први пут је спојен са Топчидерским друмом, данас улицом Кнеза Милоша, на правцу Немањине улице. Све до почетка XX века то је остала једина веза града са железничком станицом.

Мали пијац у Београду, спонтано формиран трг на раскршћу "четири улице које се ту сустичу": Херцеговачке, Карађорђеве, Краљевића Марка и Светозара Радића, био је центар Савамале, али и понос града у периоду од 1900. до 1914. године. У XIX веку Карађорђева улица није постојала, већ се од угла са Париском стизало до трга Савском улицом. На простору између данашњег хотела Бристол и почетка улице Краљевића Марка постојао је Ковачевићев хан, изграђен вероватно тридесетих година XIX века, јер се већ спомиње у документима из тог периода као "Симе Ковачевића с даскама покривен ан". По аутору Димитрију Ц. Ђорђевићу, овај првобитни хан је изгорео 1872. године, а имање је од Ковачевића купио трговац Риста Паранос и убрзо сазидао слично здање, које је од тада било познато као Параносов хан. Зграда се простирала попречно на будући правац Карађорђеве улице, а са трга се могло доћи до Железничке станице само кроз двориште Параносовог хана. Почетком XX века Београдска општина је одлучила да споји некадашњу Савску улицу са Железничком станицом, па је откупила већи део Параносовог имања, као и радње у још увек постојећој суседној Ковачевићевој згради, а онда све срушила, чиме је била трасирана Карађорђева улица. На Пијаци светог Николе, како је Мали пијац у међувремену званично назван, почетком XX века изграђена је палата Београске задруге, као и зграде браће Крсмановић (Карађорђева 59), Луке Ћеловића (Краљевића Марка 1) и Ђорђа Вуча (Карађорђева 61). Преображај трга завршен је 1910. године када је на делу плаца некадашњег Параносовог хана Београдска задруга 1910. године подигла свој хотел, касније назван Бристол.

За време аустријске владавине Београдом, у првој половини XVIII века, извршена је темељна реконструкција Београдске тврђаве по пројекту инжењера Николе Докста де Мореза.Том приликом изграђен је низ барутних магацина, од којих се један, по картографским изворима из епохе, поклапа са положајем данашње цркве Ружице. Александар Божовић у годишњаку Наслеђе пише: "Порекло имена цркве Ружице у Источном предграђу такође се везује за усмену традицију која преноси предање о постојању цркве Ружице кроз легенду о три сестре Ружици, Марици и Цвети, а које су у средњем веку подигле три цркве у Београду. Тако се до XIX века веровало да три барутна магацина на Београдској тврђави представљају управо те цркве". После предаје кључева града Београда и одласка турске посаде, 1867. године, на иницијативу митрополита Михаила, отпочели су радови на реконструкцији барутног магацина у храм. У септембру 1869. године подигнут је кров над олтаром, озидан је и торањ, а прво звоно постављено је наредне године. Саграђен као гарнизонска црква војне посаде, и посвећен празнику Рођења Богородице, храм је у народу остао познат као Ружица. У функцији гарнизонске цркве Ружица је остала до Првог светског рата. Током бомбардовања Београда 1915. године храм је тешко оштећен, а после рата је одлучено да храм, на истој структури, добије сасвим нови изглед, током двадесетих година.

Део некадашње Кнежеве баште између улица Јакшићеве, Кнез Михаилове и Вука Караџића, плац који је кнез Михаило Обреновић за време своје владавине наменио за "просветне цељи", краљ Милан Обреновић уступио је Краљевско-српској академији одмах после њеног оснивања 1. новембра 1886. године. И пре него што је Академија званично основана у Београду је постојало Друштво српске словесности (1841-1864) и Српско учено друштво (1864-1892), чији су чланови примљени у Академију шест година после њеног оснивања. Почетком XX века председништво Академије покренуло је питање подизања новог Дома, у време када је она била смештена у кући Јована Мариновића у Бранковој улици. После неуспеле сарадње са архитектом Константином Јовановићем, председништво је одлучило да пројекат Дома повери Андри Стевановићу и Драгутину Ђорђевићу, који су уз помоћ студента Милана Минића нацрт нове зграде завршили почетком 1912. године. Иако је копање темеља почело крајем исте године, Дом академије биће, после Балканских и Првог светског рата, довршен тек 1924. године. Архитекта Никола Несторовић писао је да је зграда "прилагођена сецесијским принципима" и да "пада у очи и утицај архитектуре Београдске задруге". Средишно место на фасади, испод кубета у оси симетрије, представља фигурална група Нике овенчава трговину и индустрију. Остатак орнаментике фасаде допуњују фигуре деце са књигама, низ мушких и женских маски као и две групе са фигуром жене са два детета. Због великих трошкова градње, у зграду у Кнез Михаиловој је после 1924. године смештен само Академијин Лексикографски одсек и Управа имања. Остатак зграде дат је за изнајмљивање. Радио-Београд је током двадесетих година у згради отпочео рад, а у приземљу пословала је кафана Академија, књижара Светислава Б. Цвијановића и Стална уметничка галерија. После Другог светског рата извршене су мање преправке на згради по пројекту архитекте Григорија Самојлова. Тада је затворен пасаж у приземљу, кафана је претворена у штампарију, а уклоњена је карактеристична "маркиза" у нивоу међуспрата. 1952. године комплетна Академија, укључујући Библиотеку, Архив и десетак Института усељена је у зграду у Кнез Михаиловој.

Милан Јовановић-Стојимировић у књизи Силуете старог Београда пише о још непросеченом делу Булевара деспота Стефана: "Мада та широка београдска улица данас изгледа скоро као смишљена и прорезана са одређеним циљем и вољом неког генералног урбанисте, она је спонтано настала из људских потреба, а датира из времена када нико у Београду није ни мислио на нека урбанистичка решења, нити их је уопште и тражио. Она је вековима била "вишњички пут", којим се из Београда излазило у села која се налазе између дунавске "окуке" и Цариградског, или Смедеревског друма.... Прелазећи преко Каја-бурме (коју свет обично назива Карабурма), тај пут је био раван све до некадашње Видинске улице, сада Вашингтонове, па је онда узбрдицом долазио до Цетињске и ту се свршавао све до 1918. До те године пут између Цетињске и Скадарлије није био прорезан, нити је изводио у центар према Народном позоришту... Негде око 1919. године, становници ове улице скупљали су потписе и правили молбе општини да се пресече онај брег који се налазио на њеној линији између Цетињске и Скадарске улице, којим нису могле да прођу ни таљиге и преко кога је, кроз кровљак и џбуње, водила једна узана пешачка стаза, којом се човек по ноћу и по ружном времену није ни усуђивао да крене да би избио у центар, него је ишао Цетињском улицом узбрдо да би дошао до Македонске. Данас тога брега нема и туда пролази улица која иде између два реда лепих кућа." На слици се види непарна страна Булевара деспота Стефана на потезу од Цетињске до Скадарске улице. Кућа сасвим десно срушена је после Другог светског рата и на њеном месту је подигнута вишеспратница по пројекту Михајла Митровића. До ње, на броју 13, двадесетих година изграђена је једноспратна кућа по пројекту В. Гавриловића, а на броју 11 види се зграда подигнута 1923. године по идеји архитекте Леона Талвија. Следе једноспратница чији је аутор Б. Живадиновић, а затим зграде чији су аутори, редом, Драгиша Брашован, Петар Бајаловић и Фрањо Урбан. Фотографија је из колекције Милоша Јуришића.