Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 27 Jun 2017, 17:36


Autoru Poruka
Senka
Post  Tema posta: Re: Beograd sa reka...  |  Poslato: 16 Jun 2015, 21:39
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 39182

OffLine
Resized Image - Click For Actual Size

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Beograd sa reka...  |  Poslato: 18 Dec 2016, 00:43
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 39182

OffLine
Resized Image - Click For Actual Size

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Beograd sa reka...  |  Poslato: 19 Jan 2017, 14:26
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 39182

OffLine
Ostrvo iz duše

IMA NEŠTO ZAJEDNIČKO KOD SVIH KOJI SU ZAUVEK IZGUBILI ZEMLJU ILI MESTO U KOME SU ROĐENI. NIJE TO SAMO ŽAL ZA DETINJSTVOM I ZLATNOM MLADOŠĆU, KADA JE SVAKOME TRAVA BILA ZELENIJA I SVE NEVINIJE I LEPŠE. VIŠE JE NEKA OBOGALJENOST DUŠE, OSEĆANJE DA NJEN NEDOSTAJUĆI KOMAD BOLI KAO DA JOŠ POSTOJI, MADA SE ZNA DA GA VIŠE NEMA ILI DA SE NEPOVRATNO PROMENIO

Slika

Kroz ornamente na prozorima koji oblikuju reči Ada Kale padaju zraci novembarskog sunca, i osvetljavaju veliku prostoriju u kojoj u svakom detalju diše Orijent – u izrezbarenim stolicama, niskim stolovima, pločicama sa arabeskama na podu, lusterima. Vazduh je pomalo težak i ustajao, oseća se da prostorija odavno nije otvarana. Emil Popesku donosi kafu i sipa je u fildžane. Širi se miris koji prepoznajem, miris kafe skuvane od zrna koja je neko sam ispekao i samleo u ručnom mlinu. Nisam ga odavno osetio, ali ostao mi je u nozdrvama pre četrdeset godina. Imao sam sedam godina, strina me je povela na pijacu u Višegrad i u posetu kod prijatelja Muslimana. Kod Turaka, kako se, tada bez zlobe, po srpskim selima sa druge strane Drine govorilo. Tada sam prvi put osetio ujed Orijenta koji mi je zauvek ostao u krvi, goneći me da ga kasnije tražim na svakoj strani sveta.
O mirisima priča i Emil Popesku: "Kada sam čuo da će izgradnjom brane potopiti ostrvo, hteo sam da sačuvam bar nešto što je sve nas odavde, iz Turnu Severina, vezivalo za to mesto. Nisam živeo na Adi, ali sam tamo odlazio često dok sam bio dete, pa kao mladić. Kao da je bilo juče, to je bila korpa cveća na Dunavu, ruže, smokve, grožđe, masline, ljudi... Imao sam tamo mnogo prijatelja, hteo sam i njima da pomognem, da kada ih isele imaju gde da rade ono isto što su tamo radili. Pravili su ratluk, džem od ruža, onu kafu. Poslednji put vodio sam tamo sina kada je imao četiri godine, kaže da i danas sve pamti."
Kafanu je otvorio 1968. godine i nazvao je Ada Kale. "Nije tada bila ovde. Ona stara je bila nekako lepša, ali su tu kuću i neke druge srušili kada su pravili fontanu u centru grada, onu veliku, metalnu, videli ste je. Posle sam prešao na ovo mesto, četiri godine sam ga uređivao, svaki detalj." Dok priča, Emil pali cigaretu i trese pepeo u veliku, zarđalu džezvu. "Više je ne koristim, a onih godina u njoj se kuvalo po deset kafa odjednom. Dolazili su različiti gosti, zbog kafe, slatkiša, i zbog svega ostalog. Dolazio je i pun autobus radnika pravo iz fabrike, ali i oni bogatiji, dva predsednika Rumunije su svraćala ovde kada su obilazili Turnu Severin. Radili su moji prijatelji sa ostrva, u turskim nošnjama, sa fesovima. Onda je posao počeo da staje, zatvorio sam konačno 2009, pre tri godine... Ne verujem da ću ponovo početi, sada su došli i novi zakoni. Da praviš kolače u kući treba ti autorizacija proizvoda, puno dozvola. Mnogi Turci su otišli, ima ih još nekoliko u gradu, stari su i bolesni, kao i ja. Mladi danas traže drugačije stvari, nes, espreso, ma kakva turska kafa."
ISTORIJA I LEGENDA: Ada Kale je konačno nestala 1970. godine. Tada su talasi reke pokrili ostrvo dugo 1750 metara, široko jedva pola kilometra, na kome se nakupilo legendi i istorije dovoljno za nekoliko svetova. Predanje kaže da su baš tu, na parčetu zemlje usred Dunava koje je imalo klimu blagu kao njihova postojbina daleko na jugu, Argonauti zastali i prvi put videli maslinu, koju su odatle poneli u antički svet.
Višak istorije bio je logična posledica položaja ostrva. Onaj ko je bio njegov gospodar vladao je donjim tokom Dunava, Ada je bila kapija za plovidbu kroz Đerdap. Priče iz davnih vremena kažu da je rimski car Trajan baš ovde prebacio preko reke svoje legije kada je krenuo u rat sa Dačanima, tako što je spojio čamce i od njih napravio most kome je središte bilo ostrvo. Tu su Mongoli prešli preko zaleđenog Dunava u svom strašnom pohodu na zapad, tu su kroz vekove prolazili Vizigoti, Huni, Sloveni, Mađari, Austrijanci, Srbi, Turci, Rumuni...
Gospodari nad ostrvom su se menjali, a najdužu borbu za kontrolu Ade Kale vodile su Turska i Austrija, potrajala je više od petsto godina. Menjalo se i ime ostrva. Dugo vremena zvalo se Sa’an, a poreklo tog naziva se gubi negde u mraku istorije. Kasnije je bilo poznato i kao Karolina, po austrijskoj tvrđavi, Nova Oršava, po gradu Oršavi na rumunskoj obali, Ada-i Kebir (Veliko ostrvo), na mešavini arapskog, persijskog i turskog. Ime Ada Kale (na turskom Ostrvo tvrđava), pod kojim je i potonulo u Dunav, dobilo je nakon izgradnje velike tvrđave.
Utvrđenja je na njemu bilo i ranije, još od Rimljana, ali su tu poslednju, najveću tvrđavu počeli da grade Austrijanci 1689. godine, da bi svoj konačan oblik dobila 1717. Feliks Kanic zabeležio je da je ostrvo imalo "kasarnu, bolnicu, crkvu i jedan tunel ispod Dunava prema srpskoj obali, koji je vodio do obalskog utvrđenja, nazvanog Fort Elizabet po austrijskoj carici".
Za ostrvo su se vodile teške bitke, više puta su ga Austrijanci i Turci otimali jedni od drugih. Prvi posao koji je svaki pobednik obavljao bilo je obeležavanje teritorije bogomoljom. Kada su Turci 1738. osvojili Adu Kale, od zgrade austrijske vojne komande napravili su džamiju. Austrijanci su Adu ponovo zauzeli u proleće 1790. i pretvorili džamiju u franjevački manastir, ali posle samo godinu dana mirovnim sporazumom je Ada Kale vraćena Turcima, koji su manastir rutinski preobratili u džamiju. No, uzaludan je bio trud obe strane da ostrvu daju samo jedan, sopstveni pečat.
Oko Dunava, večite granice svetova, ključala je oduvek previše gusta mešavina naroda i religija da bi iko među njima mogao da povuče jasne linije razgraničenja. Sa turskog popisa "poreskih obveznika za varoš Ade Oršava" iz 1714. godine, žubori čudna poezija imena koja su istovremeno i nacija, vera, zanimanje, osobina, bolest duše: Prvul Bugarče, Stančul Gazibara, Nedeljko Mrzak, Ferenc Fujko, Jovan Boginja, Petre Dugi, Džora Bosiok, Stojo Milko, Petre Ližibure, Jakob Gintuša, Ilija Janoš, Čorka dunđer, Sava pop, Dimitrije bostandžija, Simo terzija, Gina dunđer, Stojan slabouman, Prvul slabouman...
ISTORIJSKE STRANPUTICE: Na ostrvu i oko njega su se plele čudne priče o naizgled nespojivim savezništvima i izdajama, prijateljstvima i ljubavima među "vekovnim neprijateljima", koji su se očigledno mnogo bolje poznavali, družili i mešali nego što bi se dalo zaključiti na osnovu suvoparnog popisa ratova i bitaka.
Iz juna 1813. godine potiču srpski zapisi koji govore da su borci Redžep-age, turskog zapovednika Ade Kale, "četiri sela oplenili i u ropstvo u Adakalu poveli". Redžep-agin najamnik bio je i izvesni hajduk Gica, koji je sa družinom pljačkao i ubijao po srpskim teritorijama. Režep i Gica bili su na neki način rod, Gicina sestra je bila u Redžepovom haremu. Gica je bio oženjen Jelenkom, pokrštenom Turkinjom, koja je prethodno bila u haremu (!) srpskog vojvode Milenka Stojkovića. Kada je Gica 1813. promenio gazdu i počeo da se bori na strani Srba protiv Turaka, Jelenku je zapazio knez Miloš. Kažu da je Jelenka bila izuzetno lepa, a Miloš je na lepotu ženskog roda bio izuzetno osetljiv. Jelenka je bila prevodilac kada je Miloševa žena Ljubica 1822. bila u poseti kod beogradskog vezira Abdurahmana, jer je govorila turski, srpski i vlaški. Tri godine kasnije, Jelenka se zvanično pojavljivala u javnosti kao Miloševa druga žena i rodila mu je sina Gavrila.
Pomenuti Redžep-aga u srpskoj istoriji nije zabeležen samo kao neprijatelj i zlotvor, naprotiv. Kada su na Adu Kale 1804. godine pobegla četvorica beogradskih dahija, Kučuk Alija, Mula Jusuf, Aganlija i Fočić Mehmed-aga, zbog čijeg terora je i počeo Prvi srpski ustanak, Redžep-aga je odmah o tome obavestio Karađorđa. Izgleda da su se i Redžepu dahije teško zamerile, jer je predložio Karađorđu da ih srpski i turski borci zajedno napadnu i ubiju. U detaljnom opisu događaja, koji je dao protoprezviter Mihailo Pejić, navodi se da je 50 Turaka i 27 momaka Milenka Stojkovića napalo i ubilo dahije i njihove ljude, i da je bitka trajala osam sati. Pejić piše i da je glave dahija, odrane i napunjene vunom, Milenko predao Redžep-agi, a kada su ih zajedno odneli kod vezira u Beograd, on "ogrnu Redžep agu i sedam njegovih izabranih momaka s bundom i bakšiš dade, a Srbljem ništa nije za znak hrabrosti dato".
Ada je još bila pod turskom vlašću kada je 1849. na njoj boravio Lajoš Košut. Tamo je stigao na putu za Tursku, gde ga je prognala Austrija posle propasti mađarske revolucije. Na ostrvu je dočekan sa počastima, a predanje kaže da je nosio sa sobom mađarsku krunu koja je četiri godine bila skrivena na Adi Kale, zakopana u zemlju.
Vreme turske vlasti na Balkanu polako je isticalo. Kada je 1867. mirnim putem Srbima predato šest poslednjih turskih tvrđava, srušen je Fort Elizabet na srpskoj obali Dunava, nekada neodvojivi deo adakalske tvrđave. Posle mnogo burnih vekova, Ada Kale je izgubila značaj za velike sile, pa je na Berlinskom kongresu 1878. jedva pomenuta. Upravu nad ostrvom je preuzela Austro-Ugarska, mada su ostrvljani ostali zvanično stanovnici Otomanske imperije, izuzeti od poreza, carina i vojne obaveze.
NOVO DOBA: Kao da je bilo potrebno da sa ostrva spadne teški teret ratnog plena velikih imperija da bi potpuno procvetalo. Posle završetka Prvog svetskog rata, stanovnici su odlučili da se pripoje Rumuniji. U miru, počelo je zlatno doba Ade Kale.
Ostrvo je bilo nalik zaboravljenom delu Turske u Evropi, ali nisu ga naseljavali samo Turci. U dokumentarnom filmu reditelja Ismeta Arasana Priče sa Ade Kale, preživeli stanovnici ostrva rasejani po Turskoj sećaju se da je bilo ljudi kojı su dolazili odasvud, neki i kao izgnanici, begunci, avanturisti, raznih vera i nacija. Pričaju da su živeli zajedno, mešali se, nije bilo neobično da Jevrejku sahrani imam, muslimana pravoslavni sveštenik. Svi su praznovali Hidrelez (Đurđevdan), bili kao jedna porodica, uzajamno se poštovali, zajednička im je bila i odeća, uglavnom tradicionalna turska. Pilo se svako veče, najčešće domaća dudova rakija, na spavanje se odlazilo otključanih vrata, ne pamti se kada je zabeležena krađa ili svađa.
Rumunski kralj Karolj II posetio je ostrvo 1931. Popio je kafu, iz šoljice iz koje je pio i njegov otac, sa smehom saslušao legendu kako je neko na Adi Kale davno prorekao da će baš te godine doći vladar koji će vratiti privilegije ostrvljanima, i potom oslobodio stanovnike carine na uvoz duvana i četiri vagona šećera, poreza na suvenire. Na ostrvu je postojala fabrika cigara, za koje kažu da su konkurisale kubanskim, pušili su ih i neki članovi britanske kraljevske porodice i sam rumunski kralj.
Desetine hiljada turista dolazilo je svake godine da obiđe uske, kaldrmisane uličice, uživa u ratluku sa lešnicima, džemu od smokava i ruža, alvi, nargilama. Na crno-beloj fotografiji vidi se fudbalski tim, po opremi bi se reklo da su u pitanju pedesete godine prošlog veka. Iza igrališta se nazire Dunav, sećanja kažu da je najveći problem bio što je lopta često upadala u reku, pa su za njom morali da plivaju publika ili igrači.
Na skupu u džamiji, imam Redžep hodža je 1963. godine prvi put pročitao obaveštenje da će Rumunija i Jugoslavija graditi veliku branu Đerdap, i da će ostrvo biti potopljeno. Postojao je plan da se stanovništvo, kompletna tvrđava i veći deo objekata presele na ostrvo Šimijan (nekadašnja Ada Gubavac). Šimijan leži 18 kilometara nizvodno, u blizini Turnu Severina i mesta gde je, pre skoro dva milenijuma, genijalni graditelj Apolodor iz Damaska za rimskog cara Trajana izgradio most preko Dunava.
Rumunski dokumentarni film Poslednje proleće na Adi Kale iz 1968. godine pokazuje kako su, kamen po kamen, delovi tvrđave obeležavani i vađeni da bi bili preneti na Šimijan. Veliki deo tvrđave jeste ponovo podignut na Šimijanu, ali ljudi nisu otišli. Možda zato što je Rumunija zaključila da bi čitav poduhvat bio preskup, možda zato što je premijer Turske Sulejman Demirel stanovnicima rekao, prilikom posete Rumuniji 1967, da su im vrata Turske otvorena, a možda i zato što im je bilo nezamislivo da voljeno ostrvo zamene nekim drugim.
Ljudima sa Ade Kale je bilo ponuđeno da se isele u Rumuniju, Tursku ili Jugoslaviju. Od oko 600 duša, 70 porodica je otišlo u Tursku, nekoliko je izabralo Jugoslaviju. "Jedna porodica se doselila ovde, u Kladovo, posle su i oni negde otišli", priča Brankica Joković, sedeći na srpskoj obali Dunava. "Malo toga je ovde ostalo od Ade, umrli su skoro svi koji se sećaju. Deda mi je pričao da su on i neki njegovi prijatelji često išli na ostrvo, i pre i posle Drugog rata. Išli su noću, čamcima, krišom. Bila je to granica, bilo je rumunskih stražara na četiri ulazne kapije tvrđave na ostrvu, ali poznavali su ih, pa su ih puštali. Trgovali su, sveće, ratluk, kolači sa ostrva, što naši nisu znali da prave, u zamenu za žito, kukuruz. Moralo se trgovati, ovde na granici je uvek postojala tradicija šverca."
Od stanovnika ostrva koji su izabrali Rumuniju, najviše ih je otišlo u Konstancu, Turnu Severin, Oršavu. U džamiju u Konstanci prenet je tepih iz džamije na Adi Kale, poklon sultana Abdula Hamida II, dug petnaest i širok devet metara. Porodice su se cepale, jedni su odlazili na jednu, drugi na drugu stranu. Gde god da su otišli, odneli su priče o nestalom raju i tugu za izgubljenom postojbinom.
TRAGOVI I SEĆANJA: Dok napolju pod suncem melanholične jeseni promiču svatovi, Emil Popesku i njegov vršnjak Viktor Rusu pričaju o ostrvu koje im je obeležilo život. Isprva uzdržani, sa sve većim uzbuđenjem uleću jedan drugom u reč, ispravljajući greške u sećanju. "Bila je pesma o ljubavi mlade Turkinje i mornara Rumuna, Ajše i Dragomira, negde pedesetih se pevala. Imala je dva kraja, po jednom su oboje skočili u Dunav jer se porodice nisu slagale sa njihovom ljubavlju, po drugoj su ostali zajedno. Kada bi rumunski turistički brodovi prolazili pored ostrva, uvek bi na najjače puštali tu pesmu." "Kada su ih iselili u stambene zgrade, nastavili su da rade ono što znaju. Blokovi su mirisali na džem od ruža i alvu. Durgut je pravio slatkiše kod mene, onda su počeli da odlaze. Ilmas Ombasi, prijatelj, otišao je u Istanbul još ‘69."


Slika

"Pre potapanja i životinje su iseljene, bilo je ovaca, koza. Onda je dinamitom sve sravnjeno, valjda da ne bi štrčalo i ugrožavalo brodove. Gledali smo sa obale kako se ruše čempresi, kuće. Ima legenda da je minaret ostao, da se vidi kada opadne Dunav, ali nije istina, video sam kako pada. Poslednje čega se sećam, dok je voda potapala drveće hiljade ptičijih gnezda počele su da plivaju po površini. Reka ih je lagano nosila, a iznad njih su letela jata izbezumljenih ptica..."
Ostrvo iz duše, švercersko gnezdo, oaza slobode, izgubljeni raj u kome su u miru živele kulture, nacije, religije, potonulo je zauvek u vode Dunava.
Predanje kaže da su stanovnici Ade Kale imali zavet da, gde god umru, budu sahranjeni na ostrvu. Oni koji su ostali u Turnu Severinu sahranjuju se na groblju Skela. Do Skele se stiže kada se u predgrađu Turnu Severina prođu redovi oronulih zgrada iz socijalističkog perioda, sa terasama okićenim vešom i satelitskim antenama, i skrene putem uz brdo. Oko ograde koja opasuje groblje je mnogo smeća, ali sa tog mesta puca pogled na Dunav.
Na hrišćanskom, pravoslavnom groblju, jedan deo rezervisan je za sugrađane druge vere. Ograde među tim delovima nema, jedni uz druge stoje krst, polumesec i zvezda. Na nekim grobovima Turaka su slike umrlih, što nije karakteristično u islamskom svetu, ali na Adi Kale besmislene granice među svetovima jedva da su i postojale. Mnogo je spomenika sa uklesanom maslinovom granom, valjda onom granom Argonauta, ispod koje piše: Ruhuna el fatiha – Izuči fatihu duši, Ahmeta Ali Fuata, 1914–1987; Husrefa Usrefa, 1932–2006; Omera Muzafera, 1929–1991...
Grobovi sa Ade preseljeni su na Šimijan. Među njima, i grob Misčin Babe, za čiji život je teško reći da li je mit ili istina, kao i za mnogo toga što je za ostrvo vezano. Priča kaže da je Baba bio princ u dalekoj Buhari, koji je 1786. godine ostavio tron pošto mu je u snu rečeno da ode na ostrvo na svetoj reci. Mnogo kasnije, princ je stigao na Adu Kale, gde je ostao do smrti. Ostrvljani su ga pamtili po skromnosti, legenda kaže da je izvodio čudesna izlečenja i da je mogao da pretvori vodu u vino. Umro je u 95. godini, a grob mu je postao mesto hodočašća za mnoge muslimane i hrišćane.
Stanovnici Ade Kale dugo godina nisu mogli da obiđu svoje mrtve na Šimijanu. Sve do 1989. godine i rumunske revolucije, na ostrvo je mogla da ode samo vojska. Dunav je i u novom dobu bio granica među svetovima, na njemu je ležala Gvozdena zavesa koja je odvajala Rumuniju od Zapada, koji je u to vreme počinjao u Jugoslaviji. Mračne dunavske priče iz tog doba kazuju bezbrojni bezimeni grobovi na jugoslovenskoj strani reke, grobovi onih koji su pokušali da se domognu drugog sveta plivajući kroz hladne talase i nisu uspeli. Neki su se udavili, na neke je pucano pre nego što bi stigli do sredine reke i zamišljene granice. Ostala je iz tog doba i legenda o "rumunskom torpedu", boci sa komprimovanim vazduhom na koju su bile zavarene ručice koja bi, probušena na jednom kraju, odnela begunca do druge strane reke. Prvi posetioci koji su posle rumunske revolucije otišli na Šimijan zatekli su tvrđavu zaraslu u šiblje i korov, i mnoge nadgrobne spomenike oštećene mecima koje su, valjda u dokolici, ispaljivali graničari.
Ima nešto zajedničko kod svih koji su zauvek izgubili zemlju ili mesto u kome su rođeni. Nije to samo žal za detinjstvom i zlatnom mladošću, kada je svakome trava bila zelenija i sve nevinije i lepše. Više je neka obogaljenost duše, osećanje da njen nedostajući komad boli kao da još postoji, mada se zna da ga više nema ili da se nepovratno promenio. "Kao da je i onu zemlju i onaj Beograd koji sam nekad znao Dunav odneo", piše iz dalekog sveta prijatelj koji je davno otišao.
Taj bol izbija iz svake reči u Pričama sa Ade Kale. "Ostrvo je imalo poseban miris, na svakoj strani je bio različit. Od reke je dolazio gotovo morski miris vode, oko kuća se širio miris voća, ili marmelade koja se spremala, kada se ode u čaršiju sretao vas je miris duvana. U proleće bi čitavo ostrvo ozelenelo, a uveče, čim bi nastupio sumrak, započinjao je pravi orkestar žabljeg kreketanja... Svi imaju domovinu, svako može da poseti zavičaj, svako može da se vrati negde. Ja ne mogu da pokažem mužu i deci mesto gde sam rasla."

Slika

"Za decu je posebno bilo kao raj. Tamo smo naučili da delimo sa drugima. Praznici su bili posebni, u Turskoj nismo doživeli tu atmosferu i praznovanje. Imali smo plažu, ali nismo mogli ići mnogo dalje od obale, zbog virova i vrtloga. Ljudi su dugo živeli, jeli ono što su sami zasadili, na čistom vazduhu, nije bilo automobila, stresa. Zahvalan sam Bogu što sam proživeo detinjstvo i mladost u tom rajskom kutku sveta. Da negde ima takvog mesta, ostavio bih sve da živim tamo."
"Poljubila sam četiri ugla kuće, vrata ostavila otvorena i otišla sa suzama u očima. Kada je konačno potopljena, ljudi su dugo vremena mogli videti ptice kako nadleću Dunav tamo gde je nekada bila Ada Kale."


vreme

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Beograd sa reka...  |  Poslato: 15 Jun 2017, 22:22
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 39182

OffLine
Slika

_________________
Slika Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 6 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Ne možete slati prikačene fajlove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker