Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 28 Mar 2024, 22:36


Autoru Poruka
Qbin
Post  Tema posta: Водич кроз Православље  |  Poslato: 23 Dec 2012, 23:17
Korisnikov avatar

Pridružio se: 23 Dec 2012, 22:44
Postovi: 12

OffLine
Објашњење Свете Литургије

Реч ''Литургија'' је грчког порекла и значи ''заједничка служба'' ,''Служба Божија''. Богослужење се често назива и Eвхаристија, што значи благодарност. Св. Литургија је најважније богослужење Хришћанске цркве, зато што се на њој, под видом хлеба и вина, приноси Богу тајанствена жртва Тела и Крви Господа Исуса Христа, а којом се ми причешћујемо, ради нашег освећења и сједињења са Христом. Литургија је жртва, која се заснива на Голготској жртви Христовој, а ми је понављамо у њеном бескрвном облику, жртвујући хлеб и вино. Поред тога Литургија је тајна и заснована је на речима Христовим, упућеним апостолима на Тајној вечери: ''Узмите, једите, ово је тело моје...Пијте из ње сви, јер ово је крв моја Новога завета, која се пролива за многе ради отпуштења грехова''. (Мт. 26,28)

Причешћујући се на Литургији телом и крвљу Христовом, ми испуњавамо ову значајну Христову заповест. Литургија у овом облику, како је ми данас служимо, није настала одједном, већ је изображај вековног развоја.

Да би се сачувала једнообразност служења Литургије, у 4. веку су Св. Василије Велики и Св. Јован Златоусти записали чинове (текстове) Литургије, а који се чинови и данас служе под њиховим именом. У 6. веку Свети Григорије Двојеслов је записао у Цариграду текст још једне Литургије, која се данас служи у току Васкршњег поста, под именом ''Литургија пређеосвећених дарова''.

Литургија Св. Василија Великог, која се од Златоустове разликује по нешто дужим молитвама, служи се 10 пута годишње: у првих пет недеља Васкршњег поста, на Велики четвртак и Велику Суботу, на Бадњи дан и Крстовдан (уочи Богојављења) и на сам дан Св. Василија Великог 14/1. јануара.

Литургија пређеосвећених часних дарова, служи се у дане Васкршњег поста (сем суботе и недеље) и прва три дана Страсне седмице. Служи се због тога да би се верници могли што чешће причешћивати. Дарови за ову Литургију су освећени на Литургији Св. Јована Златоустог или Св. Василија Великог. У све остале дане у току године служи се Литургија Св. Јована Златоустог. Света литургија се састоји из три дела:


1. Проскомидија

2. Литургија оглашених

3. Литургија верних

Проскомидија

Реч ''проскомидија'' значи приношење. То је први део Литургије за време кога се просфоре доносе у олтар и припремају за освећење. Свештеник који је спреман за служење Св. Литургије улази у храм, чита пред олтаром одређене улазне молитве, целива иконе и улази у олтар. Ту целива Јеванђеље и свети престо, облачи свештене одежде, пере руке и стаје пред жртвеник, да би отпочео вршење Проскомидије. Стојећи пред Жртвеником, свештеник узима прву просфору, чини копљем на њој знак крста и читајући молитве и речи из Исаијиног пророштва о Христу, вади коцкасти део, који се од тога момента назива АГНЕЦ (ЈАГЊЕ) и представља Христа који се жртвује за људе. Свештеник ставља Агнец на средину дискоса, расеца га са доње стране унакрсно, а са горње стране пробада копљем, као што је римски војник пробо ребра Христова. Пошто је тада из Христа истекла крв и вода, свештеник улива вино и воду у Путир. Из друге просфоре вади се троугласта честица у част Пресвете Богородице и ставља се десно од Агнеца. Из треће просфоре вади се девет честица у спомен чинова светих: пророка, апостола, светих отаца, мученика, преподобних, бесребреника и других, а стављају се лево од Агнеца, у три реда по три честице. Из четврте просфоре ваде се честице за живе, а из пете за упокојене чланове Цркве и те се честице ређају испод Агнеца. Агнец ће се у току Литургије претворити у тело Христово и њиме ће се причестити свештеници и верници. Остале честице ће се, после причешћа, сипати у путир, где се налази крв Христова, да би крв Христова очистила грехе свих оних чија имена је свештеник поменуо, вадећи честице и да би се сјединили са Христом. Проскомидија нас подсећа на рођење Христово, а такође и на страдање Његово. Уколико желимо да свешеник извади честице за здравље за оне који су болесни или да извади честице за оне који су се упокојили, морамо доћи у цркву раније, пре почетка Св. Литургије, како бисмо свештенику дали имена свих оних лица чија имена желимо да се помену на Проскомидији (имена можемо записати на папир). Нема ништа благотворније за оне који су болесни или упокојени, него што је вађење честица на Св. Литургији. Да би се неко поменуо на Проскомидији, мора бити крштени члан Цркве. Дакле, поред тога што запалимо свећу и помолимо се за задравље оних који су оболели или за покој душе наших драгих упокојених, много је важније да њихова имена дамо свештенику, како би могао да их помене на Проскомидији. По завршетку проскомидије, звоњењем свих звона, објављује се почетак Св. Литругије, коју свештеник почиње слављењем Бога, Тројичног у лицима: ''Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова'', на шта народ одговара: ''Амин'', тј. нека тако буде. Нажалост, данас многи верници долазе у цркву само да би запалили свеће, каснећи или пропуштајући Божију службу и самим тим лишавају себе Божије благодати, те није изненађујуће што само мали број верника поседује основна знања о Св. Литургији.


Литургија оглашених


Оглашени су били људи коју су се припремали за крштење, за прелазак у хришћанску веру. Литургији оглашених у старини могли су да присуствују и покајници, па чак и незнабошци. Тако се по њима, овај део Литургије назива ''Литургија Оглашених''. Оглашени нису стајали заједно са вернима, већ на нарочитом месту у цркви, у припрати. На ђаконов позив: ''Ви који сте оглашени изиђите...Нико од оглашених да не остане...'', морали су изаћи из храма, да би могао почети следећи део Литургије – Литургија верних.


Мали вход


При крају певања стихова блаженстава врши се мали вход. Свештеник, носећи Јеванђеље на грудима, излази кроз северне двери и иде преко солеје према царским дверима, говорећи тихо молитву входа, која говори о томе да анђели Божији служе заједно са свештеником Литургију. На средини солеје свештеник благосиља вход (улазак), целива Јеванђеље и онда, подигавши га високо изнад главе, говори на царским дверима: ''Премудрост, стојмо смерно''. Овим речима позива вернике на пажњу, јер ће ускоро наступити читање Светог Писма.


Тропари и кондаци на Литургији


После входа певају се тропари и кондаци, кратке песме, у којима се слави празник или свети, да би се означило да се Христово учење остварило у животу Божијих светитеља и да би се светима, као извршитељима Христовог учења, указала част која им припада. Певање тропара и кондака завршава се обично песмом у част Пресвете Богородице. Док се певају тропари, свештеник тихо чита молитву, у којој моли опроштај грехова за себе и за све који стоје у храму. Молитва се завршава возгласом: ''Јер си свет Боже наш, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада увек и у векове векова. Амин''.


Читање апостола и јеванђеља


Песма: ''Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, помилуј нас'', уведена је у богослужење још у 5. веку, после једног чудесног догађаја у Цариграду, када је град био спасен од земљотреса, а чула се песма анђеоска, ове садржине. Ђак који ће читати апостол, прима од свештеника благослов и одлази на средину храма, док појци певају прокимен, одређени стих из Светог Писма Старог завета. У апостолу се читају одломци из Дела Светих Апостола и посланица Светих Апостола.

Након читања апостола, које се завршава песмом алилуја (јеврејска реч, која значи Хвалите Господа), свештеник припрема вернике за слушање Св. Јеванђеља. Свештеник узима Јеванђеље са светог престола и износи га на царске двери, показујући тиме да су и апостоли, ради проповедања јеванђеља изашли из Јерусалима. Јеванђеље се ставља на специјални сталак – налоњ, а ако служи ђакон, налоњ ће се ставити на амвон. Јевађеље нам излаже сведочанство о животу Господа Исуса Христа, говори о Његовом учењу, делима и чудима, те зато сви верници треба пажљиво и прибрана духа да слушају, никако не разговарајући једни са другима, већ право стојећи, приклоњене главе, показујући на тај начин да су спремни да извршавају учење Христово објављено у Јеванђељу. Убрзо после читања јеванђеља завршава се Литургија оглашених, јер су читање Светог писма и проповед за оглашене били најважнији. Свештеник затвара царске двери и говори сугубу јектенију (удвостручену), која је добила име по томе, што се у почетку ове јектеније, у два маха, удвојено обраћамо милосрђу Божијем, а народ на молбе одговара са три пута ''Господе помилуј''. У наставку ове јектеније која се упућује за здравље и напредак народа и Архијереја, за оне који су подизали храмове и за све православне хришћане, по потреби следи јектенија за упокојене, у којој с молимо за опроштај грехова умрлих хришћана. Овај део Литургије завршава се јектенијом за оглашене, а за то време свештеник на светом престолу развија Антиминс.


Литургија верних велики вход


Кад су на позив свештеника оглашени (некрштени) изашли из храма, почиње трећи део Литургије коме могу присуствовати само верни, због чега се и назива Литургија верних. Главни делови Литургије верних су: велики вход, припрема за освећење часних дарова, освећење дарова, припрема за причешће, причешће свештеника и верника, благодарење Богу што нас је припустио својој божанској тајни и завршетак Литургије. После две кратке јектеније и две молитве за вернике, народ почиње да пева херувимску песму, да и ми достојанствено примимо Цара свих земаљских и небеских створења, са оном чашћу и славом којом га славе англески хорови на небу кличући - алилуја. Док народ пева први део херувике, свештеник најпре чита молитву у којој се говори о потреби духовне чистоте за оне који служе пред светим престолом, кади олтар и храм са солеје а затим на крају, подигавши руке говори три пута херувимску песму. Одлази затим Жртвенику узима левом руком Дискос, а десном Путир и кад народ престане са певањем, излази кроз северне двери, идући према средини солеје, помиње благочестиви народ, ктиторе и приложнике храма, епископе и све Православне хришћане. Свештеник улази у олтар и ставља свете дарове на развијени Антиминс на светом престолу, а народ наставља да пева други део херувике. Велики вход тј. Преношење часних дарова са жртвеника на свети престо, ради освећења и претварања у Тело и Крв Христову, што је и главна сврха Литургије верних, као и певање херувимске песме, символички представљају долазак Исуса Христа из Витаније у Јерусалим да претрпи мучење, страдања и смрт. Зато за време великог входа, гледајући преношење часних дарова са највећом побожношћу и поштовањем приклањамо главе, као да крај нас пролази сам Господ Исус Христос, идући на муке и страдања, ради нас и наших грехова и зато треба да у себи понављамо ''Сети ме се Господе у царству Твоме''. (Лк. 23,42). Постављање часних дарова на престо представља распеће Христово, затим скидање тела са крста и полагање у гроб. Затварање Царских двери и навлачење завесе, символички представља печаћење гроба Христовог и постављање страже око њега.


Припрема за освећење Часних Дарова


После преношења часних дарова на свети престо, почиње припрема за вршење Свете тајне Евхаристије. Свештеник најпре произноси прозбену јектенију, док народ после свеке молбе одговара: ''Подај Господе!'' Јектеније завршава додељивањем мира и позивом свештеника на међусобну љубав: ''Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали'', а народ прихвата: ''Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу јединосуштну и нераздељиву''. На ове речи, верни су дужни да испуне своје душе љубављу према својим ближњима, да од срца опросте све увреде, јер без таквог расположења душе, присуствовање на Св. Литургији не може бити Богоугодно, а ни корисно. Да би достојно и са вером могли приступити Светој тајни, позива нас свештеник речима: ''Двери, двери с премудрошћу пазимо''. Чита се Символ вере у којем су укратко исказане основне истине хришћанске вере. За време читања Символа вере, свештеник трепери воздухом изнад светих дарова. Тиме он изражава снагу молитве о силаску Духа Светога на дарове и њиховом освећењу. Откривање дарова и отварање завесе на дверима означава да ми своју веру исповедамо пред лицем самога Господа. И следећи возглас: ''Стојмо смерно, стојмо са страхом пазимо да свети принос у миру узнесемо'', упућује нас како треба да стојимо пред Господом и да будемо постојани у вери. Народ прихвата ове речи и допуњава их: ''Милост мира - жртву хвале'', јер је Богу најугоднија жртва - наша љубав према душевном миру и душа чиста пред Господом. У најузвишенијем моменту Св. Литургије, хришћани треба да уздигну осећања и мисли од земаљаског ка небеском, да одбаце све животне бриге и да управе срца ка Богу човекољупцу. ''Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали: Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносуштну и нераздељиву''.


Канон Евхаристије


Подсећајући на Спаситеља, Који је на Тајној вечери благодарио, свештеник, клањајући се пред престолом говори:''Заблагодаримо Господу!'' Од тога момента почиње Канон Евхаристије тј. строго, по правилу установљени поредак самог освећења дарова, најважнији део Литургије. Народ пева: ''Достојно је и праведно клањати се Оцу и Сину и Светоме Духу...'', а за то време свештеник чита евхаристијску молитву, узима звездицу, додирује њеним краковима дискос, говорећи гласно завршетак молитве: ''Победничку песму појући, кличући, узвикујући и говорећи'', а народ пуних гласом наставља: ''Свет, Свет, Свет, Господ Саваот. Пуно је небо и земља славе Твоје. Осана на висинама, благословен који долази у име Господње, Осана на висинама''. Најважнији део Литургије верних јесте произношење речи које је Господ Исус Христос изговорио приликом установљења ове свете тајне: ''Узмите, једите, ово је Тело Моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова'', ''Пијте из ње сви, ово је Крв Моја Новога Завета, која се за вас и за многе пролива на отпуштење грехова''. На оба ова позива народ одговара: ''Амин''.

Освећење Дарова

Свештеник сада чита молитву у којој се директно обраћа Духу Светоме, да сиђе и освети дарове, да их претвори у Тело и Крв Христову. Врши се тајна која је недоступна и анђелима. Свештеник благосиља Свети Агнец и говори: ''И учини овај хлеб часним Телом Христа Твога'', а народ тихо одговара: ''Амин''. Свештеник сада благосиља путир и говори: ''А то што је у чаши овој часном Крвљу Христа Твога''. По други пут народ одговара: ''Амин''. Свештеник крсним знаком благосиља путир и дискос заједно и говори: ''Претворивши их Духом Твојим Светим''. Тада народ одговара са: ''Амин, Амин, Амин!'' Од тог тренутка, силом Духа Светога, часни дарови су освећени и претворени. Претворен је хлеб у истинито Тело Христово, а вино (са водом) у истиниту Крв Његову, иако пред нашим очима остају у свом природном облику. Као што је жртва Христова на крсту била принесена за цео свет, исто тако се евхаристијска жртва приноси за цео свет. Свештеник се моли за оне који су спремни да се причесте светим даровима, затим за умрле и најзад за живе. Узвишеним гласом свештеник спомиње Владичицу нашу Богородицу, пречисту Дјеву Марију, да би тиме показао дубоко поштовање, које припада Мајци Божијој, нашој најмоћнијој посредници пред престолом Божијим. Поменувши црквену власт, свештеник моли од Господа једнодушност и мир за целу Цркву и посредује за све људе света. Благосиљајући присутне, свештеник завршава Канон Евхаристије, почињући припремање верника за примање Свете Тајне, тј. Причешћа. Произноси по други пут прозбену јектенију, у којој се моли за опроштење наших грехова и за добијање мирног, светог и безгрешног живота. Ова јектенија се завршава свечаним читањем молитве Господње - Оче наш.



Припрема за Причешће



Стојећи пред светим престолом,свештеник говори: ''Пазимо! Светиње светима!'' Пажљиво узима у руке Агнец, подиже га увис, што означава узношење Спаситеља на крст и распеће, док народ смерно одговара: ''Један је свет, један је Господ Исус Христос...'' Сједињење Тела Христовог (АГНЕЦА) са Божанском крвљу, означава васкрсење Христово, а топла вода се сипа у путир да би се ми причестили топлом крвљу Христовом, јер је у живом телу топла крв. Свештеник се причешћује у олтару, а народ за то време пева песму, која се зове причастен.


Причешће верника


Кад је свештеник припремио причешће за вернике, отвара Царске двери и износи Свету чашу, позивајући вернике речима: ''Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите!'' Пре причешћа свештеник чита молитву, коју верници понављају. Прилазећи Светој чаши, сваки верник треба да каже своје име (крштено). Свештеник причешћује вернике кашичицом, захвативши Тело и Крв и говорећи: ''Причешћује се чедо Божије (име) часним и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни''. Причешћени верник узима комадић просфоре, клања се и одлази у страну како би пажљиво сачекао крај Литургије и благодарствену молитву, коју ће свештеник прочитати након причешћа. За време причешћа народ пева: ''Тело Христово примите, извор бесмртностни окусите''. Врло је ружна пракса појединих верника који одмах након причешћа нaпуштају Литургију, изражавајући на тај начин непоштовање према самом Богу.


Завршетак Литургије


Свештеник објављује завршетак Свете Литургије и припремајући вернике за достојан излазак из храма каже: ''У миру изиђимо!'' Након што свештеник иза амвона прочита молитву у којој укратко понавља молбе целе Литургије, народ три пута пева: ''Нека је благословено име Господње од сада и до века''. Завршавајући Литургију, свештеник произноси отпуст, призивајући свете Божије угоднике да посредују за људе. Верници прилазе свештенику а он им раздаје антидор (уместо дара Свете Евхаристије), нафору тј. остатке просфоре из којих је извађен Агнец и остале честице. Нафора се даје онима који се нису причестили на Литургији, јер сви верници нису увек спремни и достојни да приме Свето Причешће. Давањем нафоре чини се спомен на АГАПЕ (вечерe љубави), заједничке трпезе хришћанске заједнице из првих времена цркве. Од остатака принесених дарова, а у сврху помагања сиромашних, одржавале су се агапе - заједничко братско обедовање, као видљив знак међусобне љубави и хришћанског јединства. Нафору верници треба да узимају пре сваког другог јела тога дана. Дакле, пре Литургије верници не треба да употребе било какву другу храну. Примање Свете Тајне Причешћа се у истинској Цркви - Православној, непрекидно наставља све до самог доласка Христовог, по речима Апостола Павла: ''Кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле (Он) не дође. (1. Кор. 11,26).

преузето са pravoslavniforum.com


Vrh
Qbin
Post  Tema posta: Тумачење свеноћног бденија  |  Poslato: 23 Dec 2012, 23:30
Korisnikov avatar

Pridružio se: 23 Dec 2012, 22:44
Postovi: 12

OffLine
Свеноћно бденије укључује службу вечерње, јутрење, и првог часа.




Свеноћним бденијем, или краће свеноћном, назива се такво Богослужење, које се савршава увече, дан пре неког посебно поштованог празничног дана. Оно се састоји из сједињења вечерњег у јутарњег и првог часа, при чему се, како вечерње тако и јутрење, савршавају величанственије и у осветљенијем храму, него у другим данима.
То Богослужење се назива свеноћном, јер је још у древним временима оно почињало касно увече и трајало је сву ноћ - до свитања.

Затим, излазећи у сусрет немоћима верујућих, стали су почињати то Богослужење нешто раније и чинити скраћења у читањима и певањима, а затим оно се и завршава не тако касно. А предходни назив његов - свеноћно бденије - сачувао се.


1. ВЕЧЕРЊЕ


Вечерње по свом саставу представља и подсећа на времена старозаветна: стварање света, грехопад првих људи, изгнање из раја, покајање и молитву њихову за спасење, затим, наду људи, сагласно обећању Божијем, на Спаситеља, и на крају, испуњење тог обећања.

Вечерње, пре свеноћног бденија, почиње отварањем царских врата. Свештеник и ђакон у тишини каде престол и сав олтар, и колутови кадионог дима испуњавају простор олтара. То кађење у тишини представља почетак стварања света. "У почетку створи Бог небо и земљу". А земља је била невидљива и пуста. И Дух Божији дизаше се над првосазданом материјом земље, удахњујући у њу живоносну силу. Али још се није чула стваралачка реч Божија.

Али ево, свештеник, ставши пред престол, првим возгласом прославља Творца, и Саздатеља света - Пресвету Тројицу: "Слава Свјатеи и Јединосушчнеи, и Животворјашчеи, и нераздљњеи Троице, всегда, ниње и присно и во вјеки вјеков". Затим он три пута позива веруjуће: "Приидите, поклонимсја, Цареви нашему Богу. Приидите, поклонимсја и припадем Христу, Цареви нашему Богу. Приидите, поклонимсја и припадем Самому Христу, Цареви и Бoгy нашему. Приидите поклонимсја и припадем Јему". Јер "све кроз Њега постаде (тј. постоји, живи) и без Њега ништа не постаде, што је постало" (Јован 1, 3).

Као одговор на то призивање хор величанствено поје 103-и псалм о стварању света, прослављајући премудрост Божију: "Благослови душе моја, Господа! Благословен јеси, Господи! Господи, Боже мои, возвеличилсја јеси зјело (тј. веома)... всја премудростију сотворил јеси. Дивна дјела Твоја, Господи! Слава Ти, Господи, сотворившему всја!"

За време тог певања свештеник излази из олтара, улази међу људе и обавља кађење целог храма и оних који се моле, а ђакон претходи њему са свећњаком у руци.

То свештенодејство подсећа људе који се моле, не само на стварање света, већ и на првобитни, блажени, рајски живот првих људи, када је Сам Бог ходио међу људима у рају. Отворена царска врата значе, да су тада рајске двери биле отворене за све људе. Али људи саблажњени ђаволом, нарушили су вољу Божију, сагрешили су. Својим грехопадом људи су се лишили рајског живота. Они су били изгнани из раја - и двери рајске за њих су се затвориле.

У знак тога, по савршењу кађења у храму и по окончању певања псалма, царска врата се затварају.

Ђакон излази из олтара и зауставља се пред затвореним царским вратима, као некада Адам пред затвореним вратима раја, и изговара велику јектенију:

Миром Господу помолимсја.
Помолимо се Господу, помиривши се са свим нашим ближњима, не имајући ни на кога гнева или непријатељства.

О свишнем мире и спасении душ наших Господу помолимсја...
Помолимо се, да нам Господ ниспошље "свишнии" - небески мир и спасе наше душе...

После велике јектеније и возгласа свештениковог поју се изабрани стихови из прва три псалма:

Блажен муж, иже не иде на совт нечестивих.
Блажен човек, који не иде на скуп са нечастивима.

Јако вест Господ пут праведних и пут нечестивих погибнет...
Јер зна Господ живот праведних, и живот нечастивих ће пропасти...

Затим ђакон изговара (возглашава) малу јектенију: "Паки и паки (опет и опет) миром Господу помолимсја..."

После мале јектеније хор стиховима из псалама призива:

Господи, воззвах к Тебје, услиши мја...
Господе! к Теби зовем: услиши ме...

Да исправитсја молитва моја, јако кадило пред Тобоју...
Нека се уздигне молитва моја, као тамјан кадиони према Теби...

[tr][td]Услиши мја Господи...
Услиши мене, Господе!...

За време певања тих стихова ђакон савршава кађење храма.

Тај моменат Богослужења од затварања царских врата, молитве велике јектеније и певање псалама, представља несрећно стање, у које је дошао људски род после грехопада прародитеља, када су се заједно са греховношћу појавиле свакакве потребе, болести и страдања. Ми призивамо к Богу: "Господи, помилуи!" Молимо мир и спасење душа наших. Ми се скрушавамо због тога, што смо послушали нечастиви савет ђаволски. Ми молимо од Бога опроштај грехова и избављање од несрећа, и сву своју наду полажемо на милост Божију. Ћаконско кађење за то време, означава те жртве, које су се приносиле у Старом Завету, а исто тако и наше молитве које се вазносе к Богу.

Певању старозаветних стихова: "Господи воззвах:" присаједињују се стихире, тј. песме новозаветне, у част празника.

Последња стихира се назива богородичен или догматик, јер се та стихира поје у част Божије Мајке и у њој се излаже догмат (главно учење вере) о оваплоћењу Сина Божијег од Дјеве Марије. На дванаест празника уместо богородичног-догматика поје се посебна стихира у част празника.

Приликом певања богородичњег (догматика), царска врата се отварају у савршава се вечерњи вход: из олтара кроз северне двери излази свештеносац и за њим ђакон са кадилом, а затим и свештеник. Свештеник се зауставља на амвону лицем према царским вратима, благосиља крстообразно улаз, и када ђакон изговори речи: "премудрост прости!" (значи: пажња премудрости Господњој, стојте право, бдијте), он улази, заједно са ђаконом, кроз царска врата у олтар и зауставља се на горњем месту.

Хор за то време поје песму Сину Божијем, Господу нашем Исусу Христу: "Свете тихии свјатие слави Бессмертного Отца, Небесного, Свјатого, Блаженного, Иисусе Христе! Пришедше на запад солнца, видевше свет вечернии, појем Отца, Сина и Свјатого Духа, Бога. Достоин јеси во всја времена пет бити гласи преподобними. Сине Божии, живот дајаи, темже мир Тја славит."

У тој песми-химни, Син Божији назива се тихом светлошћу од Небеског Оца, јер је Он дошао на земљу не у пуној Божанственој слави, већ тихом светлошћу те славе. У тој песми се говори, да се само гласовима преподобних (а не нашим грешним устима) Њему може вазносити (уздизати), Њега достојна песма и савршавати се дужно прослављање.

Вечерњи вход подсећа верујуће на то, како су старозаветни праведници, сагласно обећању Божијем, праобразима и пророчанствима, очекивали долазак Спаситеља света и како се Он јавио у свет због спасења људског рода.

Кадило са тамјаном, при вечерњем входу, означава, да се молитве наше, по заступништву Господа Спаситеља, као тамјан, узносе к Богу, а такође означава и присуство у храму Духа Светога.

Крстообразно благосиљање улаза на царским вратима означава, да се кроз Крст Господњи нама изнова откривају двери раја.

После песме: "Свјете тихии"... поје се прокимен, тј. кратак стих из Светог Писма. На васкршњем вечерњем се поје: "Господ воцарисја, в лепоту (тј. дивоту) облечесја", а у другим данима поју се други стихови.

По окончању певања прокимена, на велике празнике читају се паримеји. Паримеји се изабрана места из Светог Писма, у којима се садрже пророчанства или се указују праобрази, који се односе на празничне догађаје, или се предаје поука, као да она долази од оних самих светих угодника, чију успомену тада савршавамо.

После прокимена и паримеја ђакон произноси сугубу (тј. усиљену) јектенију: "Рцем (кажимо, говоримо, почнимо се молити) вси, от всеја души и от всего помишленија нашего, Рцем ..."

Затим се чита молитва: "Сподоби, Господи, в вечер сеи без греха сохранитисја нам..."

После те молитве, ђакон произноси прозбену јектенију: "Исполним (доведимо до пуноће, принесимо у свој пуноћи) вечернјују молитву нашу Господеви (Господу)..."

На веће празнике после сугубе и прозбене јектеније савршава се литија и благосиљање хлебова.

Литија, то је грчка реч, и значи општа молитва. Литија се савршава у западном делу храма, око улазних западних двери. То мољење се у древној цркви савршавало у предворју, са тим циљем, да би се дала могућност онима који ту стоје, оглашенима и онима који се кају да приме учешће у општој молитви поводом великог празника.

После литије следи благословљење и освештавање пет хлебова, пшенице, вина и јелеја, као сећање на такође древни обичај да се дели храна онима који се моле, а дошли су понекад издалека, да би они могли да се укрепе за даљи наставак Богослужења. Пет хлебова се благосиљају у сећање на то како је Спаситељ наситио пет хиљада људи са пет хлебова. Освећеним јелејем свештеник после, за време јутрења, после целивања празничне иконе, помазује оне који се моле.

После литије, а ако се она не савршава, тада после прозбене јектеније, поју се "стихире на стиховне". Тако се називају посебни стихови, написани у част догађаја који спомињемо.

Вечерње се завршава читањем молитава св. Симеона Богопримца: "Ниње отпушчаеши раба Твојего, Владико, по глаголу Твојему с миром: јако видеста очи мои спасение Твоје, јеже јеси уготовал пред лицем всјех људеи, свет во откровение јазиков, и славу људеи Твоих Израиља", затим читањем трисветог и молитвом Господњом: "Отче наш...", певањем Архангелског поздрава Богородици: "Богородице Дјево, радуисја..." или тропара празника и, на крају, после трикратног певања молитве праведног Јова: "Буди имја Господне благословенно отнине и до вјека", завршним благословом свештеника: "Благословение Господне на вас Того благодатију и человеколјубием - всегда, нине и присно, и во вјеки вјеков".

Крај вечерњег - молитва св. Симеона Богопримца и Ангелски поздрав Богородици - указују на испуњење обећања Божијег о Спаситељу.

Одмах после окончања вечерњег, при свеноћном бденију, почиње јутрење читањем шестопсалмија.


2. ЈУТРЕЊЕ

Други део свеноћног бденија - јутрење сећа нас на времена новозаветна: јављање Господа нашег Исуса Христа у свету, због нашег спасења, и на Његово славно Васкрсење.

Почетак јутрења директно нам указује на Рождество Христово. Он почиње славословљем ангела, који су се јавили витлејемским пастирима: "Слава в вишних Богу, и на земли мир, в человецјех благоволение".

Затим се чита шестопсалмије, тј. шест изабраних псалама цара Давида (3, 37, 62, 87, 102 и 142), у којима се изображава греховно стање људи, испуњено мукама и невољама, и ватрено се изражава једина нада људи који очекују, милосрђе Божије. Током шестопсалмија молитвеници пазе са посебном усредсређеношћу и страхопоштовањем.

После шестопсалмија, ђакон произноси велику јектенију.

Затим се громко и радосно поје кратка песма, у стиховима, о јављању Исуса Христа у свет људима: "Бог Господ и јависја нам, благословен грјадии во имја Господње!" тј. Бог - Господ, и јави нам се, и достојан прослављења онај који иде у славу Господа.

После тога се поје тропар, тј. песма у част празника или празнованог светитеља, и читају се катизме - одвојени делови Псалтира, које се састоје од неколико наизменичних псалама. Читање катизми, исто као и читање шестопсалмија, призива нас на помисли о нашем несрећном греховном стању и да положимо сву наду на милост и помоћ Божију. Катизма значи седење, јер се за време читања катизми може седети.

По окончању катизме, ђакон произноси малу јектенију, а затим се савршава полијелеј. Полијелеј је реч грчка и значи: "многомилостиво" или "много освећено".

Полијелеј је навеличанственији део свеноћног и изражава прослављање милости Божије, јављене нама доласком Сина Божијег на земљу, и Њиме учињеним чином нашег спасења од власти ђавола и смрти.

Полијелеј почиње величанственим певањем хвалебних стихова:

Хвалите имја Господне, хвалите раби Господа. Аллилуија!

Благословен Господ от Сиона, живии во Иерусалиме. Аллилуија!

Исповедаитесја Господеви, јако благ, јако во вјек милост Јего. Аллилуиа! тј. прослављајте Господа, јер је Он благ, јер је милост Његова (према људима) заувек.

Исповедаитес Богу небесному, јако в век милост Јего. Аллилуија!


При певању тих стихова у храму се пале сва светла, царска врата се отварају, и свештеник, предвођен ђаконом са свећом, излази из олтара и савршава кађење по целом храму, у знак страхопоштовања према Богу и светима Његовим.

После певања тих стихова поју се, у васкршње дане, посебни васкршњи тропари; тј. радосне песме у част Васкрсења Христовог, у којима се говори, како су се ангели јавили мироносицама, које су дошле код гроба Спаситељевог, и обавестили их о васкрсењу Исуса Христа.

А о другим великим празницима, уместо васкршњих тропара, поје се пред иконом празника величање - кратки хвалебни стих у част празника или светога.

После васкршњих тропара, или после величања, ђакон произноси малу јектенију, затим прокимен, и свештеник чита Јеванђеље.

На васкршњој служби чита се Јеванђеље о Васкрсењу Христовом и о јављању васкрслог Христа Својим ученицима, а у друге празнике чита се Јеванђеље, које се односи на празновани догађај или на прослављаног светог.

По прочитаном Јеванђељу, на васкршњој служби поје се величанствена песма у част васкрслог Господа: "Воскресение Христово видевше, поклонимсја свјатому Господу Иисусу..."

Јеванђеље се износи на средину храма, и верујући га целивају. О другим празницима верујући целивају празничну икону. Свештеник их помазује благословеним уљем и дели освештани хлеб.

После певања: Воскресение Христово: поје се још неколико кратких молитвословља. Затим ђакон чита молитву: "Спаси, Боже, људи Твоја..." и после возгласа свештеника: "Милостју и шчедротами..." почиње певање канона.

Каноном на јутрењу називају се сабране песме, састављене по одређеном правилу. "Канон" је грчка реч и значи "правило".

Канон се дели на девет делова (песама). Први стих сваке песме, који се поје, назива се ирмос, што значи веза. Тим ирмосима као да се везује цео састав канона у једну целину. Остали стихови сваког дела (песме), највећим делом се читају и називају се тропарима. Друга песма канона, као покајна, изводи се само у Великом Посту.

У састављању тих песама посебно су се потрудили: св. Јован Дамаскин, Козма Мајумски, Андреј Критски (велики покајни канон) и многи други. При томе они су се неизмењиво руководили одређеним песмама и молитвама светих лица, и то: пророка Мојсија (за 1 и 2 ирмос), пророчице Ане, матере Самуилове (за 3-и ирмос), пророка Авакума (за 4 ирмос), пророка Исаије (за 5 ирмос), пророка Јоне (за 6 ирмос), тројице дечака (за 7-и и 8-и ирмос) и свештеника Захарије, оца Јована Претече (за 9-и ирмос).

Пре деветог ирмоса ђакон возглашава: "Богородицу и Матер Свјета в песнех возвеличим!" и савршава кађење храма.

Хор за то време поје песму Богородици: "Величит душа Моја Господа и возрадовасја дух Мои о Бозје Спасе Моем..." Сваком стиху се присаједињује припев: "Честњеишују херувим и славњеишују без сравњенија серафим, без истљенија Бога Слова рождшују, сушчују Богородицу, Тја величаем".

По окончању песме Богородици, хор продужава певање канона (9-е песме).

О општем садржају канона може се рећи следеће. Ирмоси подсећају верујуће на старозаветна времена и догађаје из историје нашег спасења и постепено приближавају нашу мисао ка догађају Рождества Христовог. А тропари канона посвећени су новозаветним догађајима и представљају низ стихова или песама у славу Господа и Божије Мајке, а такође и у част празнованог догађаја, или светога, који се прославља на тај дан.

После канона се поју похвални псалми - стихире хвалебне (похвалне) - у којима се сва створења Божија призивају да прославе Господа: "Всјакое дихание да хвалит Господа..."

После певања похвалних псалама следује велико славословље. Царска врата се отварају при певању последње стихире (у недељу богородичен) и свештеник возглашава: "слава Тебје, показавшему нам свјет!" (У древним временима тај возглас је претходио појави сунчевих зрака).

Хор поје велико славословље, које почиње речима: "Слава в вишних Богу, и на земли мир, в человецјех благовољение. Хвалим Тја, благословим Тја, кланјаемтисја, славословим Тја, благодарим Тја, великија ради слави Твоеја..."

У "великом славословљу" ми се захваљујемо Богу за дневну светлост и за даровање духовне светлости, тј. Христа Спаситеља, који је просветио људе Својим учењем - светлошћу истине.

"Велико славословље" завршава се певањем трисветог: "Свјатии Боже" ... и тропаром празника.

После тога ђакон произноси заредом две јектеније: сугубу и прозбену.

Јутрење на свеноћном бденију завршава се отпустом - свештеник се обраћа молитвеницима, говорећи: "Христос истиннии Бог наш (а на васкршњој служби: Воскресии из мертвих, Христос истиннии Бог наш...), молитвами пречистија Своеја Матере, свјатих славних апостол... и всјех свјатих, помилует и спасет нас, јако благ и человеколјубец".

На крају хор поје молитву, да би Господ сачувао на многа лета Православно Епископство, архијереја који има првенство и све православне хришћане.

Одмах, после тога, почиње последњи део свеноћног бденија - први час.


Служба првог часа састоји се из читања псалама и молитава, у којима ми молимо Бога, да Он изјутра услиши наш глас и исправи дела руку наших у наставку дана. Служба првог часа се окончава победном песмом у част Божије Мајке:

"Взбраннои Војеводје побједитељнаја..." У тој песми Божију Мајку ми називамо "победоносним вождем против зла". Затим свештеник произноси отпуст 1-ог часа. Тиме се завршава свеноћно бденије.

Преузето са pravoslavniforum.com


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: Водич кроз Православље  |  Poslato: 19 Jan 2013, 10:48
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711

OffLine
Богојављење

Slika

Кад је Јован погружавао Христа у воде реке Јордана, чуо се с небеса глас Бога Оца: "Ово је Син мој љубљени, који је по Мојој вољи". У Јордану је стајало друго Лице Свете Тројице, Син Божји, као Богочовек, а над Сином Божјим лебдео је Дух Свети у облику светлоснога голуба. То је било Богојављење. Ту се јавно открио Бог као Отац, Син и Дух Свети, као Света Тројица. Бог се јавио и васељену просветио.

Богојављење се празнује 6. јануара по старом календару (19. јануара по новом). На тај дан освећује се вода која се носи кући и пије ради здравља и просвећења душе и тела. Та богојављенска водица никада се не квари, јер у њој пребива сила Духа Светога.

Митрополит Амфилохије, Епископ Данило - Нема лепше вере од хришћанске


SPC

_________________
Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Водич кроз Православље  |  Poslato: 21 Nov 2016, 20:03
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
MOLITVA NA ARANĐELOVDAN: Danas obavezno izgovorite OVE REČI, kako biste sebe i bližnje sačuvali od sila mraka!

Kako je u pitanju veliki praznik, trebalo bi da se pomolimo čim ustanemo iz postelje, ili ako niste to jutros učinili, onda čim ovo pročitate, jer nikada nije kasno da se pomolite za zdravlje, sreću i spokoj vas i vaših bližnjih

Slika

Pravoslavni vernici i Srpska pravoslavna crkva danas slave Sabor svetog Arhangela Mihaila ili Aranđelovdan. Po brojnosti svečara, Aranđelovdan je na drugom mestu slava kod Srba, iza Nikoljdana.

Kako je u pitanju veliki praznik, trebalo bi da se pomolimo čim ustanemo iz postelje, ili ako niste to jutros učinili, onda čim ovo pročitate, jer nikada nije kasno da se pomolite za zdravlje, sreću i spokoj vas i vaših bližnjih

MOLITVA SVETOM ARHANGELU MIHAILU

Sav si oganj i revnost, sveti Arhistratiže Mi­haile, zato te molimo: učmale duše naše zapali ognjem revnosti tvoje, da bismo budne savesti uvek radosno služili zajedničkom Gospodu našem, svesrdno se ugledajući na tebe, bezgrešnog i sve­tog brata našeg, i vrhovnog vojskovođu našeg, vr­hovnog vojskovoću sve nebeske i zemaljske vojske Hristove. Čudesni Gospod Hristos načinio je je­dnu Crkvu od anćela i ljudi, da bismo se mi ljudi, koji tajanstveno prestavljamo heruvime na zemlji, ugledali na svetu nebesku braću našu, na čijem čelu stojiš ti, lučezarni i divni Arhistratiže Mihaile. Ti si na nebu pobedio svezlog Satanu, i zbacio ga s neba na dno pakla, – pomaži i nama uvek, molimo te, svemoćni Arhangele da i mi svepobednom silom tvojom pobećujemo svelu­kavog Satanu, koji nas sa svih strana napada i iskušava kroz bezbožne ljude, kroz nečiste po­misli, kroz zemaljske slasti, kroz opojne strasti.

Resized Image - Click For Actual Size

Sav si svet, čist i bezgrešan, divni Prvoan­gele Božji; molimo te svesveti, molimo te sveči­sti, molimo te svebezgrešni, uči nas dan i noć kako da živimo sveto, čisto i bezgrešno, i daruj nam tvoje heruvimske sile, da bismo istinski i stvarno heruvimski živeli na zemlji mi koji po neizmernom čovekoljublju Božjem prestavljamo he­ruvime na zemlji. Ne ostavi nas u otrovnom blatu naših slastoljubivih zemanjskih želja, nego has podigni u nebeske anćelske visine i osposobi nas da anđelski sveto čisto poživimo dok smo u telu na zemli. Milostivno pogledaj na nas, Sve­pobedni Arhangele, snishodljivo se spusti do nas, te nas, zaspale u gresima, probudi na borbu sa zlom, sa grehom, sa smrću, sa ćavolom, da bismo, vođeni i sokoljeni tobom, lako savlađivali svaki greh, svaku strast, svaku smrt, svakog ćavola. Mi znamo, bogonosni Arhangele: ti imaš vlast nad nečistim dusima, nad bolestima, nad smrću, nad gresima; ispuni duše naše božanskom silom svo­jom, da bismo i mi neustrašivo ratovali i heruvimski pobeđivali sve neprijatelje spasenja na­šeg, vere naše, duše naše.

Svepobedni vojvodo Nebeskih Sila, ti si oči­stio nebo od Satane i crnih angela njegovih, očisti i duše naše od svakog greha, jer gresi na­ši otvaraju vrata i prozore duša naših, te kroz njih ulaze u nas nečiste sile demonske prljajući i umrtvljujući duše naše, koje treba da su anđel­ski čiste i anđelski obesmrtne. Bez tvoje svepo­bedne pomoći, Nebeski Vojskovoćo, mi lako po­stajemo plen nečistih sila; stoga te od sveg srca molimo: uvrsti nac u svoju nepobedivu vojsku, i ratuj za nas i ispred nas, vodeći nas i predvo­deći nas u svakoj oborbi za dušu našu, za spase­nje naše, za večnost našu, i osiguravajući nam pobedu nad svakim rpexom i nad svakim đavolom. O, presveti Arhangele, mi smo očajno nemoćni pred demonskom silom vražijom, ako nam ti ne pritekneš upomoć božanskom silom svojom. Sa tobom, mi ćemo uvek odnositi pobedu u svima bit­kama za dušu našeu i spasenje naše i večnost na­šu; a bez tebe – mi bespomoćno posrćemo iz po­raza u poraz, iz greha u greh, iz pakla u pakao. Zato budi uvek s nama, i ne napuštaj nas zbog gre­hova naših i smrada našeg, nego, ljubeći nas bo­žanskom ljubavlju, učini da omrznemo greh i sve grehovne slasti, i ispunimo duše svoje miomi­rom evanđelskih vrlina. Evo, duše svoje preda­jemo tebi, presveti Prvoangele Božji; molimo te i preklinjemo, vodi nas uvek putevima koji odvode u Carstvo Nebesko, da bismo zajedno s tobom, milostivog Spasa našeg – preslatkog Gospoda Hrista, i Njegovog svečovekoljubivog Duha Utešitelja, kome slava i hvala sada i uvek i kroza sve vekove.

AMIN.


telegraf

_________________
Slika Slika


Vrh
neno
Post  Tema posta: Re: Водич кроз Православље  |  Poslato: 17 Mar 2017, 20:18
Korisnikov avatar
rang
rang

Pridružio se: 10 Feb 2017, 19:00
Postovi: 771

OffLine
ZAŠTO SE NA KRAJU KAŽE AMIN?

Slika

Evo kada je nastala molitva „Oče naš“

Zanimljivi detalji o tome kada je nastala prva molitva, čemu služi i zašto se na kraju molitve “Oče naš” kaže – Amin!

Posebno mesto u životu svakog vernika zauzima molitva, a pre svega Molitva Gospodnja ili Oče naš, koju nas je naučio sam Isus. Prvi pisani podaci o molitvi kao takvoj datiraju još od pre 5.000 godina.


Molitva nad molitvama

U evanđeljima po Mateju i Luki nalazi se zapisano kada i kako je nastala molitva. U Matejevom evanđelju Očenaš se nalazi u sklopu Govora na gori (Mt 6,5-15), a u Lukinom u izveštaju o Isusovom putu u Jerusalim (Lk 11, 1-13).
Apostoli su često viđali Isusa kako moli, i tom jednom prilikom zamolili su ga da ih on sam pouči kako će moliti i tada je nastala Molitva nad molitvama.
Brojni crkveni oci, prepoznali su važnost ove molitve, tako da su u svojim delima rado komentirali pojedine delove Očenaša. Srbi se smatraju velikim vernicima i poštovaocima crkvenih običaja i verovanja. Svi jako dobro znamo molitvu “Oče naš”, (ili bismo makar trebali da znamo).
Čitava vera se zapravo zasniva na molitvi. Ona je održava i utvrđuje u privatnom i javnom životu.

Katolici se, osim Bogu, mole i Blaženoj Devici Mariji, svecima i anđelima čuvarima. U hrišćanskom bogosluženju Amin se izgovara na kraju svake molitve i himne kao reč potvrđivanja.

6 tipova molitve
Po Fridrihu Hejleru postoji šest tipova molitvi: primitivna, ritualna, grčka, filozofska, mistična i proročanska. Najčešća molitva među Hrišćanima jeste Gospodnja molitva. To je molitva koju je Isus izgovorio i preporučio svojim učenicima i svim sledbenicima. Dao ju je Gospod Hristos, pa se zato zove Molitva Gospodnja, a naziva se i početnim rečima “Oče naš”.
Hristos je rekao: Ovako se vi molite – Oče naš, koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje, da dođe Carstvo Tvoje, da bude volja Tvoja i na zemlji kao na nebu; hleb naš nasušni daj nam danas i oprosti nam dugove naše kao što mi opraštamo dužnicima svojim, i ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga”.

Ovom molitvom i iskrenim molitvenim raspoloženjem treba da se obraćamo Bogu uvek, jer je On dobar i milostiv Otac svih nas.
Dva različita predanja o nastanku Očenaša
Molitva Gospodnja zapisana je u dvama Evanđeljima, kod Mateja i Luke. Nalazi se u potpuno različitom kontekstu, stavljena je u dva različita trenutka, na dva različita mesta i u dva oblika.
Uočavamo da je molitva sastavljena od dva dela, prvi deo upućen je na Boga, a drugi dio odnosi se više na ljudske potrebe.
Postoji velika sličnost s Deset Božjih zapovesti, tamo se prve tri zapovesi odnose na Boga, a ostalih sedam upravljene su na čoveka.

Kod evanđelista Luke Molitva Gospodnja postavljena je piramidalno, na vrhu je Otac, ispod, njegovo dvostruko dobro: Ime i Kraljevstvo nebesko, a na kraju nalaze se tri prošnje koje zahvataju najvažnijeg čovekovog područja zemaljske opstojnosti: dnevni hleb, osloba]anja greha i izbavljenje od napasti.
Luka ima pet prošnji, što podseća na Pet knjiga Mojsijevih, Petoknjižje, odnosno na Zakon ili na pet knjiga psalama, dok kod Mateja nalazimo sedam prošnji, što je broj savršenstva.
Njegovo evanđelje ima pet Isusovih beseda koje zajedno s delom o detinjstvu i mukom, smrću i uskrsnućem čini sedam delova.
I na taj nam način evanđelist želi da pokaže da je Gospodnja molitva sažetak celoga evanđelja.


(family.rs)


Vrh
Damjan
Post  Tema posta: Re: Водич кроз Православље  |  Poslato: 13 Jun 2017, 13:16
Korisnikov avatar

Pridružio se: 23 Feb 2017, 13:33
Postovi: 66

OffLine
šta znači CRVENO SLOVO u crkvenom kalendaru

U nekim našim krajevima narod praznuje i petak koji pada uoči nekog velikog praznika – Ilindana, Krstovdana, Nikoljdana, Đurđevdana. Za crkvu je svaki petak uspomena na Veliki petak. DUGO odsustvo veronauke u našim školama, i višegodišnja nasilna ateizacija i borba protiv crkve i vere, doprineli su da je naš narod prilično postao necrkven i verski neprosvećen.

[Danas, kada se polako vraća svojoj crkvi, primećeno je da ljudi ne znaju mnogo o verskim praznicima i šta sve oni predstavljaju i kako se valja ponašati u određenim prilikama. Ovde je prilika da savremenom čitaocu, koji živi u vremenu velikih iskušenja, ponudimo neke osnovne informacije o verskim praznicima, u okviru srpskih pravoslavnih narodnih običaja.


CRVENO slovo u kalendaru:
Pojedine dane u toku jedne kalendarske godine, crkva je posvetila značajnim događajima iz Spasiteljevog života, i velikim svetiteljima, i ti dani su upisani crvenim slovom u pravoslavnom kalendaru. To su verski praznici, i u taj dan pravoslavni hrišćani praznuju, odnosno, ne rade.

Dakle, svaki dan koji je u kalendaru upisan kao crveno slovo, po crkvenom pravilu je neradan dan. Toga dana hrišćani odlaze u crkvu na sveta bogosluženja, vode se ozbiljni i pobožni razgovori u vezi sa praznikom, i ne obavljaju se uobičajeni poslovi u njivi, radionici ili na nekom drugom radnom mestu.
U kući se obavljaju samo nužni poslovi – pripremanje hrane i sl. Naravno od ove obaveze izuzeti su oni koji rade u državnim preduzećima, gde se uvek preko nedelje radi, ali po dolasku kući, treba da praznuju, znači da izostave neke svoje poslove koje obavljaju kod kuće. Za dan svoje krsne slave, svaki radnik ima pravo da uzme slobodan dan iz preduzeća, i da taj dan na miru, sa svojim ukućanima, posveti svojoj slavi i prazniku.

NEDELJA:
Vaskrs je najveći hrišćanski praznik, jer je toga dana Gospod Isus Hristos vaskrsao iz mrtvih i to je najznačajniji događaj u istoriji sveta na kome počiva hrišćanstvo. Da Hristos nije vaskrsao ne bi bilo ni hrišćanstva. Zato je Vaskrs praznik nad praznicima. Zbog tolikog značaja i svaka nedelja u toku godine posvećena je vaskrsenju. Rusi nedelju zovu „voskresenije“.
Nedelja je, dakle, ponovljeni praznik Vaskrsa, i kao takva spada u najveće hrišćanske praznike. U našem narodu, u pojedinim krajevima, oslabila je ta svest, i vrlo često se dešava, da se u nedelju radi kao na najobičnijem radnom danu.

To je veliki greh. Još u Starom zavetu, u Deset Božjih zapovesti je naređeno: Šest dana radi i posvršavaj sve svoje poslove, a sedmi dan posveti Gospodu Bogu svome! Nedelja je taj sedmi dan, i hrišćani su dužni da se drže ove zapovesti kao najveće svetinje. Treba, dakle, znati, da je nedelja veći praznik od svih svetiteljskih praznika, od Nikoljdana, Đurđevdana, Jovanjdana itd. i da je njeno praznovanje zapovedio sam Bog u zapovestima koje je predao ljudima.

ZAVETNI praznici:
Pored dana koje je crkva odredila za praznovanje, pojedinci, čitave porodice, pa i pojedina sela ili krajevi imaju neke dane koje praznuju i u koje ne rade. To su naši preci, iz određenih razloga počeli da praznuju i to se pretvorilo u zavet koji ima snagu crkvene zapovesti.

Takvi praznici su u našem narodu – Blaga i Ognjena Marija, Sveti Prokopije, Sveti Jeremija itd. Praznovanje ovih dana toliko je ušlo u praksu, da to i ne treba menjati, jer su ti svetitelji na taj način postali zaštitnici onih koji ih praznuju. Neki od tih dana postali su i narodne i seoske preslave.

PETAK pred velike praznike:
Poznato je da u nekim našim krajevima narod praznuje i petak koji pada uoči nekog velikog praznika – Ilindana, Krstovdana, Nikoljdana, Đurđevdana itd. Kako crkva gleda na praznovanje petka? Kao što je svaka nedelja u jednoj godini posvećena vaskrsenju, tako je i svaki petak posvećen Hristovom stradanju na Golgoti.

Svaki petak je uspomena na Veliki petak. Verovatno su se naši preci u starim vremenima, zbog te simbolike, uzdržavali od rada u petak pred velike praznike, da bi time odali poštovanje i obnovili uspomenu na Hristovo stradanje.


Jer da Hristos nije postradao i vaskrsao, ne bi bilo svetitelja, niti bi bilo hrišćana. Crkva nije zapovedila da se petak praznuje, osim što je zapovedila post u petak i sredu, jer je i sreda posvećena stradanju Hristovom. Ali to praznovanje naših predaka vremenom se pretvorilo u jednu vrstu zaveta.
I kako danas postupati? Najbolje je da oni, koji su do sada praznovali, praznuju i dalje, a ko smatra da ne treba da praznuje može taj dan raditi. Ima slučajeva, gde su neki pokušali da prekinu tradiciju praznovanja petka, naročito na selu, i dešavala im se uvek neka šteta na imanju. Znači da je praznovanje već primilo snagu zaveta. Zato je najbolje postupiti oslanjajući se na vlastito iskustvo.

Ovde još, treba dodati, da praznovanje petka nema nikakve veze sa pretpostavkom da je to ostalo od Turaka, pošto je „petak turski svetac“. Srbi su sve primali od Turaka, i nošnju i običaje, i navike, ali veru su čuvali kao zenicu oka. I ništa nije od islama prodrlo u pravoslavlje


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: Водич кроз Православље  |  Poslato: 22 Okt 2017, 19:09
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45918

OffLine
Zašto su ljiljani simbol hrišćanstva?

Jedan od najlepših, najmističnijih i najpopularnijih cvetova na svetu, ljiljan, ima duboku simboliku.

Slika

Ljiljan, poznatiji i kao krin, je verovatno jedini cvet na svetu koji u sebi objedinjuje vladarsko, dostojanstveno držanje, strastveni, gotovo opojni miris, a ipak uspeva da zadrži i svoju urođenu nežnost i nevinost. Baš zbog ovakvih svojih karakteristika, ljiljani su oduvek važili za simbol milosrđa i bezuslovne ljubavi.

Ipak, čini se da je ljiljan svoj najveći trag ostavio u hrišćanstvu, pa ne čudi što se metafore vezane za ovaj cvet javljaju se na više mesta kako u Starom tako i u Novom zavetu. Hrišćani širom sveta u ljiljanu (posebno onom bele boje, koji je ujedno i najpopularniji) vide bezgrešnost, čistotu, čednost, pa i sliku Device Marije. Štaviše, smatra se da svaki deo ovog cveta nosi po neki atribut Isusove majke: lišće ljiljana reprezentuje njenu skromnost, stabljika je simbol njene vere i pobožnosti, dok su beli cvetovi znak njene nevinosti i bezgrešnog začeća. Kod Srba je motiv ljiljana čvrsto vezan za Presvetu Bogorodicu, pa se često naziva i Bogorodičin cvet. S druge strane, verujemo da su svima dobro poznate reči naše čuvene narodne pesme iz Prvog svetskog rata koja kaže: “tamo daleko, gde cveta beli krin, tamo su živote dali zajedno otac i sin…”

Iz svega navedenog nije teško zaključiti da je ljiljan u osnovi cvet spiritualnosti i beskrajne vere u ono univerzalno Dobro.


bktvnews

_________________
Slika Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 89 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker