Srbija Forum :: HILANDAR - vekovi srpske duše

HILANDAR — OSAM VEKOVA SRPSKE DUŠE

Hodeći svetogorskim stazama i darivajući atonske manastire, ocu i sinu Svetom Simeonu i Svetom Savi, po Božjoj promisli, kako predanje kazuje, javi se neki čovek i reče im:

"Vi ne treba da se brinete samo za spasenje svoje duše, već da stvorite pribežište svom otačestvu, gde će i drugi ljudi iz vašeg plemena moći poći istim putem".

I tačno pre osam burnih vekova iz ruku vizantijskog cara Alekseja III Anđela, otac i sin, Sveti Simeon i Sveti Sava dobijaju hrisovulju (akt) kojom im se dodeljuje Hilandar i Mileja (oblast oko manastira) "Da Srbima bude na večni poklon".

Taj poklon je upravo početak našeg horizontalnog i vertikalnog trajanja.

Istorijski i duhovni.

Kolevka duše, i riznica srpskog pamćenja.

Večno kandilo Nebeske i kantar ovozemne Srbije. Mistična galerija tajni u čijim su svetim odajama pronašle spokoj sve srpske pobede i porazi. U Milutinovoj crkvi progledale su Stevanove oči i Vožd je celivao radovanjsku sekiru.

Tu su jedino svi Srbi pomireni, skladno kao u raju, uspavano a živo, motre i opominju.

Hilandar je jedina ovozemna stanica moćne Srbije. U njemu je i tuga nasmejana, a smrt uzvišena i lepršava.

Nebeska stanica na zemlji, stanište ka neprolaznom, kolevka naše svesti. Prva učionica. Prvi srpski univerzitet. Vekovima je svom otačestvu nedrio pisce, duhovnike, slikare, filosofe...

Hilandar najveći procvat doživljava u vreme Nemanjića. Broj monaha se stalno povećavao. Na Gori Antonskoj, u tom svetom vremenu, hiljade monaha sticalo je i prenosilo znanje, živeći u podvizima i osvetljavajući nepregledna prostranstva duše, za vaskoliku Vaseljenu. Skoro svi naši pisci srednjeg veka, od Svetog Save do Konstantina Filosofa, izašli su iz hilandarske škole i sve što su nam ostavili u nasleće, nosi neprocenjivi pečat tog nebeskog prostora.

Mnogi srpski srednjovekovni vladari uklesali su dušu u svete zidove hilandarske. Kralj Milutin, oko 1300. godine, na mestu stare tesne crkve, podiže novu sabornu crkvu, ukrašavajući je freskama i posvećujući Vavedeniju Bogorodice. Ona i danas, autentično, poput mnogih srpskih srednjovekovnih svetinja, svedoči o moći srpske srednjovekovne države. Osim crkve, kralj Milutin je podigao trpezariju sa mermernim stolovima, dogradio pirg Svetog Save, izgradio Hrusijski pirg sa pristaništem i nedaleko od obale, na putu za Hilandar, snažan pirg za odbranu do pirata s mora. Milutinov primer sledi i car Dušan, izgrađujući i utvrđujući manastir. Osamdesetak godina četrnaestog veka, najsvetiji srpski knez — Lazar dograđuje još jednu pripratu ispred saborne crkve.

Minulih vekova u manastiru je izgrađeno još 12 crkvica — paraklisa. Konaci su građeni i dograđivani, prepravljena je trpezarija, nicale cisterne za vodu, podizana kuhinja, ulaz u manastir...

Današnji oblik Hilandar dobija početkom devetnaestog veka, kada je u severnom delu, na mestu starog ekonomskog dvorišta, izgrađeno novo zdanje, a porta formirana kao jedinstveni prostor okružen konacima.

Danas Hilandar doživljava svoje veliko umivanje, radovi na sređivanju drevnog mu ruha, zahvaljujući otadžbinskim institucijama i dijaspori, teku velikom brzinom.

Ova izložba i katalog koji je prati, samo je mali pokušaj da naš nekada duhovni i kulturni centar, približimo najširim slojevima. Da ponovo Hilandar usečemo u srpske domove. Ovaj jubilej nije samo Hilandarski.

Ovo je veliki praznik naše duše i jedina tapija večnosti. Put, u ovom sluđenom i besprizornom vremenu.

SRBIJA I HILANDAR

Ovde jeste srpski Rod i Kuća
tamo kući zače se Ognjište
Ovde jeste plamen žive Vatre
tamo Dah je što žišku ožive
Ovde jeste Sveća na trpezi
tamo Ruka što sveću prinese
Ovde jeste Videlo na putu
tamo zraka i svetli Istočnik
Ovde jeste u bašti Bosiljak
tamo neven-bosiljku Žilište
Ovde jeste Hleb i hlebno zrno
tamo kolač i slavsko Koljivo
Ovce jeste Vino za zdravicu
tamo vinom Pričesnik se celi
Ovde jeste Zvono kapa hrama
tamo zvono svetogorsko Nebo
Ovde jeste Ljuljka nasred kuće
tamo ljuljka Jasle vitlejemske
Ovde jeste Čedo krstonosno
tamo Sin je s krstom i vaskrso
Ovde jeste čovečica — Majka
tamo večna Deva trojeručna
Ovde jeste Narod pravoslavni
tamo temelj od svete Srbije
Ako svene Srbija na zemlji
njoj Hilandar spomen je i seme

Raša Perić, 1938.

Molitveni pogled sa Atosa

HILANDARSKA MOLITVA ZA SRPSKI NAROD
(Odlomak iz drame "Nemanja")

O istočniče ljepote i blaga sviju,
O duše, care iz čije visoke krune
Istina jasnih bezbroj rubina griju
I sjajem slave vrelo života pune,
Jedini, moćni, veliki i sobomdani,
Pod šatorima svjetlosti blagodatne
Što njiviš stabla, cvijet i biljke zlatne,
I čije djelo plodima zemlju hrani!

O ti što umu našem pokaza mete,
Neiskazani, besmrtni oče i spase,
Pred kojim služe sva sunca i planete,
Molitve moje tople usliši glase!
U svakom času s narodom mojim brodi,
Po pučinama svjetiljke jasne mu pusti!
Ti moćnu ruku na kormilo mu spusti
I mirnoj luci njegove brodove vodi!

Oživi njega i krepke daruj mu sile.
Ko zdravo stablo zamahom jakih grana
Neka se i on burama kobnih dana
Odupre tako zamahom sloge mile!
Ko što rijeke širokom moru skore,
Neka sve duše naroda moga lete
Jednome cilju zavjetne misli svete —
Jedinstvu srpskom, rođenju zore!

Aleksa Šantić (1864—1924)

Stara karta Svete Gore

Hilandar u reči i slici – fotografije manastira Hilandara

Hilandar - centar Srpske pravoslavne duhovnosti

Luka i pristanište za manastir Hilandar je dosta skromna gradjevina. Sastoji se od male marine i velike kamene kuće sa terasom u kojoj živi nemački monah.

Da, dobro ste čuli, nemački monah. Naime, u manastiru Hilandar se zamonašio jedan Nemac koji je primio pravoslavnu veru i nakon nekog vremena je dobio poslušanje da boravi na obali mora. To jest, on je sam to tražio a bratstvo mu dozvolilo.

Zahvaljujući njegovom nemačkom mentalitetu i prijateljima iz Nemačke koji su mu slali donacije, on je od jedne trošne kuće napravio reprezentativan i lep objekat, veliku kamenu kuću u kojoj živi sam. To je njegova kelija (stan).

Od pristajanja na obalu Svete Gore do manastira Hilandara se putuje 20-ak minuta džipom kroz brdske puteve bez asfalta. Sam put je uzbudljiv i liči na planinski safari. Prolazi se kroz vrlo divlju i nepristupačnu prirodu, do prilaska manastiru, gde već počinju vinogradi, kelije i voćnjaci.

Hrabriji poklonici koji imaju više vremena i ako je vreme lepo odlučuju se da pešače do samog manastira Hilandar ili do drugih manastira na Svetoj Gori. Ima hodočasnika koji lutaju Atosom. Ima i monaha koji idu od manastira do manastira moleći za prijem u bratstvo. Nema opasnosti od divljih životinja ali se može naići na zmije, mada je to redak slučaj, jer putem prolaze vozila, pa i zmije znaju da izbegavaju put ljudi.

Sam Hilandar iz daljine liči na tvrdjavu, što on i jeste bio, ne bi li se zaštitio od gusara, iako je duboko u kopnu. Ipak, gusarima nije bilo teško da se iskrcaju i da u potrazi za blagom dodju do Hilandara i jurišaju na njegove zidine. Istorija beleži dosta okršaja sa gusarima i banditima. Često su u istoriji Hilandarski monasi bili prinudjeni da se bore na život i smrt ne bi li sačuvali svoje živote, svete dragocenosti i sam manastir.

O Hilandaru možete saznati iz raznih izvora sve što vas zanima. Mi, družina zvana Karejci je tamo provela 3 fantastična dana, prolazeći kroz većinu odaja manastira, od Vinskog podruma, Kosturnice, Gostionice, Biblioteke, Riznice, Pirga, do kelija monaha, u koje smo odlazili samo po njihovom pozivu. Bili smo i revnosni da prisustvujemo bdenju i jutarnjim liturgijama koje počinju pre svitanja. Bili smo smešteni u novom i dosta lepom i ugodnom konaku. Hranili smo se sa monasima i pomagali u kuhinji pri spremanju ili raspremanju obeda, koliko smo mogli, kako i šta su nam domaćini zapovedali. Tamo nema ko da radi osim samih monaha i nas gostiju. Nije nam bilo teško.

Poklonili smo se čudotvornoj ikoni Svete Majke Trojeručice, igumanki manastira Hilandar, jedinstvenom fenomenu u pravoslavnom svetu, jer je po legendi sama Sveta Majka Bogorodica kroz svoju čudotvornu i blagotvornu ikonu Trojeručicu zauzela mesto igumana manastira i pod njenim blagoslovom i njenim duhovnim vodjstvom Hilandar živi i dela. Hilandar je jedini manastir na svetoj Gori koji nema monaha igumana, već je to Presveta Majka lično. Velika čast i obaveza.

Treba reći da nam se čini, iz onoga što smo videli na Hilandaru i na drugim mestima na Svetoj Gori, da je ozbiljnost i verska disciplina možda i najstroža u manastiru Hilandar, posebno primena Tipika Svetog Save. To je svakako dobro za Srbiju i Srpske monahe, jer treba puno iskrene i predane molitve i revnosti monaha da se razuzdan narod majčice Srbije spase od propasti.

Tamo na Svetoj Gori i u Hilandaru shvatiš kolika je snaga molitve i kako mali broj molitvenika svojim molbama Gospodu za oprost greha svojih zemljaka drži jedan narod u životu da zbog svojih greha i oholosti ne nestane sa lica zemlje.

Put u (ne)poznato #1

Postoje mesta u kojima nikada nismo bili, a kada u njih odemo nekako se osećamo kao da smo tu već bili, kao da nam je odnekud poznato. Sledeći put kada posetimo to isto mesto, čini nam se kao da nikada u njemu nismo boravili. Sve je nekako novo, drugačije...Jedno od takvih mesta je i Sveta Gora Atonska.

Sveta Gora predstavlja poseban fenomen na svetskom nivou. To je jedno od retkih mesta u Evropi gde su ne samo spomenici srednjovekovne kulture i umetnosti sačuvani do danas u najvećem broju, nego je i srednjovekovni život u mnogo čemu nepromenjen u kontinuitetu kroz hiljadu godina. U istorijskim izvorima prvi put se Atos pominje kao monaško središte u IX veku, mada se pretpostavlja da je poluostrvo naseljeno monasima još u VII veku. Davne 885. godine vizantijski car Vasilije I priznao je svojom hrisovuljom Atos kao teritoriju koja pripada isključivo monasima.

Poluostrvo Atos je „treći prst“ na Halkidikiju. „Prvi“ i „drugi prst“ su kod nas mnogo poznatiji Kasandra i Sitonija. Na samom kraju poluostrva nalazi se planina Atos koja je visoka 2033 metara i čiji je vrh dobar deo godine pod snegom. Po starogrčkoj legendi Atos je jedna ogromna stena koju je div Atos bacio na bogove tokom borbe za prevlast nad zemljom. Postoji i legenda vezana za cara Konstantina Velikog. Ovaj Nišlija je baš na Atonskom zemljouzu imao nameru da podigne novu prestonicu umesto dotadašnjeg Rima. Odustao je od te namere kada mu je rečeno da je to „zemlja Bogorodičina“. U njenu slavu on je sazidao na Atosu tri hrama na mestima gde se Bogorodica pokazala pre nego što se ponovo uznela na nebo.

Period od X do XII veka smatra se zlatnom epohom Atonske Gore. Njena slava je prešla granice Grčke privlačeći monahe i iz drugih pravoslavnih zemalja, kao što su Srbi, Rusi, Rumuni itd. U ovo doba Atonska država je cvetala pod pokroviteljstvom Vizantije.

Po predanju, kada je ćerka Teodosija Velikog (princeza Palkidija) posetila manastir Vatoped i kada se približila ikoni Presvete Bogorodice, začuo se glas koji je saopštio princezi da odstupi. Na osnovu ovog događaja donosen je propis koji važi i do danas, a koji zabranjuje ženama ulazak na Svetu Goru.

Svi svetogorski manastiri potčinjeni su carigradskoj patrijaršiji. Ukupan broj aktivnih manastira od 20 utvrđen je zakonom koji ne dozvoljava formiranje novih manastira ili ukidanje postojećih. Od tih 20 manastira, 17 je grčkih i po jedan ruski (Pantelejmon), bugarski (Zograf) i srpski (Hilandar). Uz 20 samostalnih manastira na Svetoj Gori se nalaze i 12 skitova (nesamostalni manastiri ili skupovi kelija), stotine kelija i pustinjskih isposnica. Pustinjske kelije se nalaze na vrlo nepristupačnim mestima i predstavljaju usamljena zdanja gde posebno revnosni podvižnici u molitvenoj samoći i iskonskoj tišini nalaze svoj duhovni mir.
Iako je Atos poluostrvo, na njegovo tle se može doći samo brodom. Postoje dve početne luke, Jerisos i Uranopolis, koje se nalaze na ivici teritorije naseljene monasima.

Ako krenete istočnom obalom (iz Jerisosa) prvo pristajanje je u Hilandarskom pristanu svetog Vasilija (ova luka se danas ne koristi za dovoz hodočasnika), zatim slede manastiri Esfigmen, Vatoped, Pantokrator itd. Hilandar je od luke udaljen nepuna dva kilometra i nalazi se u unutrašnjosti poluostrva. Putem se nailazi na novopodignute vinograde, pirg kralja Milutina, maslinjake i čemprese.

Mi smo izplovili iz Uranopolisa, na zapadnoj obali poluostrva. Trajektom smo pristali u luku Jovanica i organizovanim pravozom (mini bus) stigli do manastira Hilandar koji je udaljen oko 12 km. Neki od poklonika su se peške uputili ka manastiru.

Ukoliko bi nastavili plovidbu trajektom možete uploviti u pristaništa manastira Zograf (nalazi se oko 3 km u unutrašnjosti), Dohijar, Ksenofont, Sveti Pantelejmon, Ksiropotam i u luku Dafni, koja je polazna tačka za Kareju (administrativni centar Svete Gore), udaljenu 18 km od luke. Za ulazak na Svetu Goru potrebna vam je viza (Diamonitirion).

Putovanje na Svetu Goru uspešno organizuje Udruženje poštovalaca Svete Gore Atonske, osnovano povodom 2000 godina hrišćanstva sa ciljem da Hilandar na najbolji mogući način predstavi srpskoj i svetskoj javnosti. Udruženje predstavlja tim poštovalaca i zaljubljenika u Svetu Goru koji profesionalno i sa puno ljubavi organizuju ova putovanja, najmanje dva puta godišnje.
. . .
Istorijski materijal korišćen iz knjige „Hilandar na svetoj gori“ Mileta Imerovskog

U sledećem nastavku poseta manastiru Hilandar.

Put u (ne)poznato #2

Stari grčki manastir Hilandar je bio smešten na prostoru današnjeg Hilandara. Pretpostavlja se da je nastao krajem X veka, a da je njegov osnivač bio Georgije Helandar, monah koji se u svetovnom životu bavio brodovima, kao graditelj ili kao kapetan.Tokom XI i početkom XII veka manastir biva opusteo. Tako opusteo i napušten izgledao je i u vreme osnivanja srpskog Hilandara. U to vreme Protski savet daje pravo da Sava izabere neki od manastira na Svetoj Gori koji bi rešio problem trajnog nastanjivanja srpskog monaškog bratstva. Kako bi načinili pravi izbor Sava i Simeon odlučuju da obiđu Svetu Goru i upoznaju napuštene manastire.

„I podigavši oca svoga svetoga Simeona sa odrom između konja, obiđe sve manastire, i zavole ni jednog osim Hilandara“

Iako su Simeon i Sava hteli srpsko monaštvo iz Vatopeda da premeste u Hilandar, iguman manastira Vatoped nije mogao da utiče na dobijanje takve dozvole. Pošto je Hilandar, iako u lošem stanju, bio carski manastir takva dozvola se mogla dobiti samo od cara Vizantije (u ovom slučaju Alekseja III). Budući da je Sava bio u rodbinskoj vezi sa Aleksejem III on je otišao u Carigrad da zatraži dozvolu za obnovu Hilandara. Car ga je primio sa svim počastima i predao mu hrisovulju (zlatopečatno slovo) kojim je Hilandar izuzet iz vlasti svetogorskog prota i potčinio manastiru Vatoped.

Nekoliko godina kasnije (1198.) Car Aleksej III je izdao novu Hrisovulju, kojom poništava prethodnu i

„....stavlja ih pod vlast i upravu Simeona i Save, dajući im pravo da ih o svom trošku obnove i po svojoj volji organizujuu manastir, koji će služiti za stanovanje Srba koji izaberu monaški život. Ovaj manastir neće biti potčinjen ni protu Svete gore, ni igumanu Vatopeda, nego potpuno samostalan i samoupravan....“

Na Simeonov zahtev velikom županu Stefanu da pošalje materijalnu pomoć za obnovu manastira on izdašno šalje veću količinu zlata i mazgi uz obećanje da će to i ubuduće sigurno činiti. Tako je, po ktitorskom pravu, Hilandar prenet na dinastiju Nemanjića.

Ali da se vratimo našem putovanju.... Od luke Jovanica do Hilandara se putuje malim autobusom. Putovanje po makadamskom drumu je vrlo živopisno, a na momente i vrlo opasno, mada kažu da se na tom putu nikada nije desila nijedna nezgoda. Vožnja traje nekih pola sata nakon čega se na horizontu uočavaju prepoznatljiva dva hilandarska čempresa. Čini se da su vidno narasla za poslednjih nekoliko godina. Primećuju se i druge „novosti“. Rekonstrukcija dela koji je izgoreo 2003. godine je dosta uznapredovala. Deo koji se nalazi odmah do ulazne kapije je spreman za useljenje. Na drugom delu radnici iznose gomile šuta. Jedan od njih nam priča da je cilj da se svaki kamen postavi na mesto na kojem se nekada nalazio. Iz tog razloga rekonstrukcija ide sporo.

Odlazimo u gostoprimnicu. Tamo nas, uz kafu, čaj i ratluk upoznaju sa kućnim redom. Odeća mora biti dugih rukava i dugih nogavica. Nije dopušteno nositi obuću na bosu nogu. Pušenje i alkoholana pića se mogu upražnjavati samo na za to odedjenom mestu. Ali osnovno pravilo je da treba tražiti blagoslov monaha skoro za sve. Posle kraćeg predaha prešli smo u spavaonicu (bivša mazgara). Kapacitet je nekih 40-ak kreveta smeštenih u jednu veliku prostoriju. Dobijete krevet i čistu posteljinu, ostalo nosite od kuće.

Posle toga ste slobodni do večernjeg bogosluženja. Poželjno je i preporučljivo otići na bogosluženje. Do tada imate sve vreme ovog sveta. Preporučujem laganu šetnju do mora i pristana (arsana) i utvrđenog manastira - kula Svetog Vasilija.

Idući od arsana prema Hilandaru proći ćete pored pirga kralja Milutina. Pirgovi su visoke kule bez prozora sa kojihsu vojnici i monasi branili manastire od gusara. Gusari su napadali manastire na Svetoj gori još od 12. veka, a početkom 14. manastire su napadali i pljačkali i katalonski najamnici koje su vizantijski carevi unajmili za borbe protiv Turaka.

Posle nepunih kilometar hoda nalazi se krst i maslina cara Dušana. Na ovom mestu je car Dušan zastao i zabivši mač u zemlju izgovorio „Dovde Gospode!“ Tu je po njegovoj izgovorenoj reči trebalo da se zaustavi kuga. U to vreme je Sveta gora bila deo velikog srpskog carstva. Predanje kaže da su se na tom mestu susreli svita cara Dušana i monaško bratstvo koje mu je krenulo u susret. Te godine bežeći od kuge obišao je car Dušan gotovo celu Svetu Goru i bogato darivao svetogorske manastire.

Nastavljajući dalje putem ka manastiru sa leve strane puta nalazi se česma posvećena kralju Aleksandru Obrenoviću koji je 1896. godine posetio Hilandar. Za bratstvo to je bila veoma značajna poseta i u moralnom i u materijalnom smislu. U to vreme prezaduženi manastir Hilandar je bio nastanjen mahom bugarskim monasima. Zahvaljujući kralju manastir otplaćuje svoje dugove, a samom njegovom posetom otvaraju se vrata monasima iz Srbije.

Nekoliko minuta hoda od česme naići ćete na jednu kapelicu gde je prema predanju čudotvorna ikona Majke Božje „Trojeručica“, sama iz Srbije, na leđima magarca pristigla u Hilandar. U spomen na taj čudesni dogadjaj podignuta je ova kapela.

Istorijski materijal korišćen iz knjige „Hilandar na svetoj gori“ Mileta Imerovskog

U sledećem nastavku o samom manastiru, monasima i čudotvornoj ikoni „Trojeručici

Put u nepoznato #3

Putem od mora prvo što se primeti su zidine Hilandara. Manastir liči na veliko utvrđenje ojačano pirgovima među kojima dominiraju dva. Sa južne strane je pirg svetog Georgija, visok nešto manje od 30m; pretpostavlja se da je iz vremena Sv. Save. Najmonumentalnija hilandarska kula je pirg Svetog Save na čijem vrhu se nalazi paraklis posvećen Sv. Jovanu Preteči. Nekadašnji pirg Sv. Dimitrija danas je crkva pored koje se nalazi i zvonara. Interesantno je pomenuti da se na Hilandaru kao i na celoj Svetoj Gori zvona čuju samo u izuzetnim prilikama. Umesto njih koriste se drvena klepala („simandro“) sa svojim milozvučnim ritmovima. Taj zvuk se čuje pre bogosluženja kada monah idući u krug poziva u hram na molitvu.

Jedini ulaz u manastir nalazi se sa severne strane. Zidovi ulaza su oslikani scenama iz života Presvete Bogorodice. Iz ovog poluotvorenog portala nailazi se na jedna debela čelikom optočena drvena vrata. Iza vrata su okačena dva drvena topuza koja podsećaju na vekovnu odbranu od spoljnog neprijatelja. Kroz ta vrata se ulazi u malo dvorište pa kroz druga masivna vrata u treći prostor iznad koga su konaci i odakle se ukazuje manastirsko dvorište sa dva ogromna čempresa iza kojih se nalazi crkva.

Manastirska (saborna) crkva je jedna od najlepših na celom Atosu. Potpuno je očuvana u prvobitnom vizantijskom"Manastirska loza"izgledu. Računa se da je sadašnja crkva sagradjena krajem XIII veka, a krajem XIV veka dozidana je priprata kneza Lazara. U crkvi se nalazi visoki, pozlaćeni ikonostas iz XIV veka iza koga je sačuvan originalni mermerni niski ikonostas. Pod je od mermernog mozaika koji je veoma lep, ali na mestima oštećen.

Trpezarija u kojoj gosti obeduju zajedno sa monasima je iz XIV veka. Izgradio ju je kralj Milutin. Trpezarija je potpuno oslikana. Na pročelju se nalazi igumanov okrugli mermerni sto, a u produžetku drveni masivni stolovi sa klupama. Gosti ručavaju zajedno sa monasima. Jedan monah je zadužen za smeštaj svih gostiju za stolove. Na stolu se nalazi već sipano jelo u metalne tanjire, escajg, metalne čaše i dve flaše, jedna sa vodom, a druga sa domaćim crnim, hilandarskim vinom.

Obed počinje tek kada iguman da znak. Tokom obeda jedan od monaha čita obično priče iz života svetaca mada ima i „slobodnih“ tema. Ručak se završava takodje na igumanov znak. Za one koji sporije jedu nema brige, ima sasvim dovoljno vremena da se završi ručak. Na Hilandaru se ne jede meso (osim ribe).

Uz samu crkvu se nalazi manastirski bunar i čuvena, lekovita loza svetog Simeona.

Riznica i biblioteka smeštene su sa istočne strane manastira. Računa se da Hilandar ima oko 1.000 drevnih rukopisa i preko 25.000 knjiga. Ovde se može videti mozaička ikona Bogorodice Odigitrije iz XII veka, zatim Bogorodice sa Hristom, jedno od najlepših ostvarenja vizantijskog slikarstva iz XIII veka i mnoge druge vredne ikone.

Ikona Trojeručica

Predanje kaže da je početkom VIII veka, za vreme ikonoborstva, ikona Presvete Bogorodice, slikana rukom Apostola Luke, bila porodična dragocenost Jovana Damaskina . U to vreme Damaskom su vladali Arapi a kalif Valid je bio oficijelni vladar Damaska. Jovan Damaskin je bio vatreni pobornik poštovanja ikona a kod kalifa je službovao kao svetovno lice. Vizantijski samodržac Lav III Isavrijanac, inače ikonoklast, shvatio je da Jovan Damaskin ozbiljno ugrožava njegove napore u borbi protiv ikona. On je naredio svom pisaru da falsifikovanim Jovanovim rukopisom napiše pismo u kome navodno Jovan Damaskin poziva samog Lava Isavrijanca da dođe u Damask i preuzme vlast. Ovaj falsifikat Lav je poslao kalifu Damaska, a uz njega i svoje pismo u kome ga upozorava da mu Jovan radi iza leđa. Bez provere Valid naredi da se Jovanu odseče desna ruka kojom je navodno pisao zavereničku poslanicu i da se ruka obesi na glavnom trgu Damaska. Kada je sunce zalazilo Jovan je zatražio da mu vrate njegovu ruku što je i učinjeno. Sa nepokolebivom verom Jovan je kleknuo pred ikonu Presvete Bogorodice moleći je da mu isceli desnicu kako bi svojim pisanjem nastavio da brani poštovanje ikona. Tako moleći on se uspavao. Kada se probudio video je da je ruka zaista isceljena. Iz zahvalnosti Jovan Damaskin se postara da na donjoj levoj strani ikone pripoji napravljenu srebrnu ruku u znak sećanja na čudo koje se dogodilo. Od tog događaja ikona je dobila ime “Trojeručica” a Jovan Damaskin napusti Siriju i postade monah u čuvenoj Lavri svetog Save Osvećenog u Palestini. Sa sobom je poneo i čudotvornu ikonu. U Lavri saznaje da je sveti Sava Osvećeni pre svog upokojenja (VI vek) dao zapovest da pored njegovog groba pričvrste njegovu patericu (igumanski štap). Pored date zapovesti prorekao je da će kao poklonik u manastir doći jedan carski sin imena njegovog i da će pri njegovom poklonjenju grobu pričvršćeni štap pasti na zemlju. Kada se to bude desilo monasi tom pokloniku moraju da predaju njegovu patericu i ikonu Svete Bogorodice koja se takođe čuvala u Lavri pod imenom “Mlekopitateljica”. Znajući za ovo proroštvo Jovan Damaskin je takođe ostavio zaveštanje da kada se ovaj događaj desi da tom carskom sinu pored “paterice” i “Mlekopitateljice” predaju i njegovu ikonu “Trojeručicu”.

Pet vekova kasnije u Lavru je stigao monah Sava iz manastira Hilandar. Kada se poklonio grobu svetog Save Osvećenog, paterica je sa svog mesta pala. Da ne bi lakomisleno postupili manastirski oci su ponovo pričvrstili patericu i čekali šta će se dogoditi sledećeg dana. Sutradan je paterica ponovo pala. To je bio dovoljan znak te manastirski oci izvršiše zavet svetog Save Osvećenog i Jovana Damskina. Sa poklonima i trostrukim blagoslovom Sava dolazi na Svetu Goru. U svoje dve kelije koje je sam podigao u Kareji ostavlja igumanski štap i “Mlekopitateljicu”. Ikonu “Trojeručicu” sveti Sava je doneo sa sobom u manastir Hilandar. To je bio prvi dolazak “Trojeručice” u Hilandar. Ona ostaje u Hilandaru sve do 1347. godine kada je manastir posetio car Dušan koji je, po blagoslovu igumana, pri odlasku sa sobom poneo “Trojeručicu”. Negde krajem XIV veka “Trojeručica” stiže u manastir Studenicu. Pred najezdom Turaka studenički monasi, bojeći se za sudbinu “Trojeručice”, pričvrstiše ikonu za samar jednog magareta. Vođeno voljom Bogorodice magare je prešlo celu Srbiju i Makedoniju i nedaleko od manastira Hilandar se zaustavilo. Kada su monasi skinuli ikonu sa samara, magare je palo mrtvo. Na tom mestu je sazidano pokloničko mesto koje se danas naziva “magareća kapela”.

“Tako je “Trojeručica” toržestveno, sa psalmopjenijem i kadom, svečano došla i drugi put u manastir Hilandar.”

Danas se ikona nalazi u crkvi manastira Hilandar na mestu igumanskog trona. Pre nego što počne bogosluženje svi monasi prave zemne poklone pred njom kao igumanijom manastira a za njima i mi poklonici.

U stvarnosti ikona je razmere 110 cm visine i 91 cm širine. Zaštićena je zlatnim okovom koji u sebi ima utisnuto 5.000 skupocenih dragih kamena i drugih vrednih predmeta.

Agni partene-pojanje hilandarskih monaha:

Put na Svetu Goru Atonsku ne može se porediti ni sa jednim dosadašnjim iskustvom. Stigavši ovde čovek ima osećaj da je „probio“ osnovne metafizičke kategorije, prostor i vreme; tamo ništa nije „od ovoga sveta“.

Do jutarnjeg bogosluženja ima dovoljno vremena za adaptaciju na mir, tišinu i ispražnjenost od suvišnih čulnih utisaka koji zarobljavaju um i srce; tokom zajedničke molitve, uz harmonično pojanje monaha, šuštanje mantija i pucketanje sveća, osećate potpuni spokoj i niste baš sasvim sigurni jeste li još uvek na zemlji.

Istorijski materijal korišćen iz knjige „Hilandar na svetoj gori“ Mileta Imerovskog

“Хиландар. Видјети Хиландар. То је сан који цијелог живота сањам. То је завичај за којим никада нисам престао да чезнем… Хиландар као Вилин дар, спуштен с неба на Свету Гору, да из те Горе над горама свијетли као сунце које никад не залази, да не би у ноћи залутао српски род, и да му се у историји не би замео изабрани траг. Хиландар. Зар ћу видјети Хиландар?”
Будимир Дубак – “ Пут у Хиландар”

Slika

U Hilandar uloženo 11,5 miliona EUR

Beograd -- Za realizaciju programa obnove Hilandara do sada je utrošeno oko 11,5 miliona evra, kažu u Zadužbini manastira Hilandar.

U Zadužbini napominju da će, u zavisnost od dobijenih sredstava, biti potrebno još najmanje pet do šest godina da se obnove građevine manastira, koje su uništene u požaru u noći između 3. i 4. marta 2004. godine.

U Zadužbini ističu da je u te troškove ušla i nabavka celokupne mehanizacije, opreme i alata za obnovu, opremanje objekata i svi troškovi logistike i inžinjeringa u cilju realizacije projekta, kao i sve donacije u robi, materijalu i uslugama i dodaju da je najviše sredstava uložila uložila Republika Srbija.

"Od 2004. godine Republika Srbija je prosečno godišnje ulagala oko milion evra, što je i najveći izvor prihoda. Od građana je sakupljeno, preko Srpske pravoslavne crkve, oko dva miliona evra, a preko Zadužbine oko 700.000 hiljada evra” , rekao je Tanjugu direktor Zadužbine manastira Hilandar Milivoj Ranđić, dodajući da je u poslednje dve godine veća donacija u materijalu.

Prema njegovim rečima, sada se godišnje raspolaže sa oko 700.000 ili 800.000 evra za sve što treba da se ostvari.

On je istakao da su i ove godine budžetom Srbije predviđena sredstva za Hilandar.

"Mislim da će sredstva biti na nivou prošlogodišnjih kada je dobijeno 75 miliona dinara, od kojih je 70 miliona išlo na građevinske poduhvate na Velikom konaku na ulaznom delu, a pet miliona na slikarstvo i živopis", rekao je Ranđić.

On je istakao i da se sa obnovom dela manastira koji je izgoreo u požaru došlo do polovine.

"Obnovili smo konak iz 1814. godine i nakon toga smo se uhvatili u koštac sa najvećim objektom Velikim konakom koji je najveća građevina u manastiru. I tu smo završili središnje i zapadno krilo, što je najveći deo konaka i pustili ih u upotrebu", rekao je Ranđić.

Prema njegovim rečima, sada je preostao rad na manjem istočnom krilu tog objekta, što je i glavni cilj obnove u 2013. godini.

On je naveo da se nakon tih radova planira rad na Belom konaku koji je obnovljen krajem 16. veka, koji je najviše stradao i na kome su prethodnih godina obavljene dve velike intervencije.

Nakon Belog konaka, kazao je Ranđić, preostaju radovi na još dva izgorela objekta, a to su Dohija i Igumenarija, odakle je i počeo požar.

On je istakao da rad na tim objektima zavisi od istraživačkih radova koji se sprovode kako bi se našlo najbolje rešenje za saniranje tla na kome se nalaze ti objekti.

Požar otvorio i druga ozbiljna pitanja

Ukazujući da je požar otvorio mnoga druga pitanja, on je dodao da je pored obnove izgorelog dela manastira cilj i ozbiljna rekonstrukcija drugih objekata.

"Požar nam je otvorio mnogo ozbiljnih pitanja i postavio kao neophodnost rešavanje nekih stvari za nekoliko narednih generacija", rekao je Ranđić i dodao da se mora rešiti pitanje grejanja, ali i snabdevanje vodom i energijom.

Navodeći da se radi na rekonstrukciji temelja više od pola manastira, on je ocenio da bi bilo neozbiljno nemati u vidu ta pitanja.

Hilandar (Tanjug, arhiva)

Ranđić je istakao da je manastir Hilandar odredio ceo tok obnove i dodao da je urađen opšti plan obnove koji definiše pitanje grejanja, snabdevanja električnom energijom, ali i dosta otvorenih projekata u širem smislu .

"Obnovu vidimo i kao reševanje tih projekata, ali tu ne postavljamo nekakve granice u smislu kada i kako. Bitno je da se postavi dobar temelj i da se na tome radi", rekao je Ranđić koji je i član Komisije za Hlandar.

Što se tiče objekata koji su veliko kulturno nasleđe, a koji nisu goreli, on je naveo da će nakon obnove delova manastira koji su izgoreli u požaru pažnja morati da se posveti i manastirskoj trpezariji iz doba kralja Milutina.

Požar uništio više od pola manastira

Pre devet godina izbio je požar u manastiru Hilandar kada je uništeno više od polovine manastirskih građevina.

U požaru, koji se desio u noći između 3. i 4. marta 2004. iz jednog od dimnjaka konaka Igumenarija na severnoj strani hilandarskog kompleksa, na sreću, nije bilo ljudskih žrtava, a bratstvo manastira je, uz pomoć radnika, uspelo je da zaustavi širenje požara u pravcu Pirga (kule) Svetog Save, riznice i trpezarije.

Požar je uništio tri konaka, od kojih je jedan građen 1640. godine, a druga dva krajem dvadesetih godina 19. veka.

Potpuno su izgoreli i monumentalna ulazna kapija s predvorjem i Stari i Beli konak na severoistočnom delu, s paraklisom, građenim 1598. godine, čija je obnova bila upravo završena.

Netaknute su ostale manastirska riznica, biblioteka i arhiv i manastirska crkva Vavedenja Bogorodice koju su u 12. veku zidali svetitelji Sava i Simeon Mirotočivi, a nadgradili kralj Milutin i kasnije srpski knez Lazar, čije je delo i priprata crkve.

Obnova Hilandara traje šest godina

Beograd -- Iako je u prvoj fazi obnova Hilandara tekla ubrzanim tempom, godine ekonomske krize, koje su pogodile Grčku i Srbiju, odrazile su se i na obnovu ovog manastira.

Radovi na obnovi Hilandara počeli su 2006, dve godine nakon požara, jer su bile neophodne opsežne pripreme za veliku rekonstrukciju.

Arhimandrit Metodije, iguman manastira Hilandar kaže da se ekonomska kriza odrazila na stalni priliv sredstava za obnovu.

"Mnogo je teže početi neki posao, ako se na primer napravi prekid od pola godine, ili čak godinu dana. I zbog toga se mi trudimo da radovi uvek uvek traju, znači koliko možemo u toku cele godine, osim u zimskom periodu, koji je ispunjen sa dosta praznika, pa su neradni dani. Makar to bilo i sa manjim brojem radnika, ali bitno je da se uvek radi", kaže Arhimandrit Metodije - Iguman manastira Hilandar.

Srpski građevinci kažu da je poseban doživljaj biti na ovom gradilištu, a veliki broj njih je i volontirao u obnovi.

"Radim evo već osma godina, a za nas radnike velika je čast i zadovoljstvo što radimo na obnovi ove srpske svetinje".

"Mi radimo i dalje kad je molitva, mi posećujemo crvku svakog praznika i svake nedelje. A kad je večernja molitva mi prekinemo rad".

Za dovršetak radova neophodna su finansijska sredstva, a opština Čajetina iako je mala, dala je pojedinačno najveći doprinos u obnovi Hilandara. Zbog toga je bratstvo manastira izrazilo veliku zahvalnost predsedniku opštine Milanu Stamatoviću, a privrednoj delegaciji sa Zlatibora, iz Požege i Arilja, koju je on predvodio, upriličili su i nesvakidašnje gostoprimstvo. Milan Stamatović kaže da se obnova Hilandara može podržati budžetski, ali i animiranjem privrednika i svih onih kojima je stalo do očuvanja ne samo vere, već i istorije i kulture.

"Pa ovde je iguman Metodije pokazao svu svoju dobru volju i inicijativu i ideju, da se kroz obnovu manastira Hilandar te svađe i podele i u spskoj crkvi, i srpskoj politici i srpskom narodu izmire", kaže Milan Stamatović - predsednik opštine Čajetina.

Radovi na obnovi Hilandara potrajaće još sigurno narednih šest godina. Razlog tome je popuštanje temelja jugozapadne strane ovog manastira. A za taj poduhvat neophodni su obimni radovi, ali prvenstveno stabilnost u finansiranju ove rekonstrukcije.

Autoru:	Astra [ 05 Jun 2012, 21:00 ]
Tema posta:	HILANDAR - vekovi srpske duše
HILANDAR — OSAM VEKOVA SRPSKE DUŠE Hodeći svetogorskim stazama i darivajući atonske manastire, ocu i sinu Svetom Simeonu i Svetom Savi, po Božjoj promisli, kako predanje kazuje, javi se neki čovek i reče im: "Vi ne treba da se brinete samo za spasenje svoje duše, već da stvorite pribežište svom otačestvu, gde će i drugi ljudi iz vašeg plemena moći poći istim putem". I tačno pre osam burnih vekova iz ruku vizantijskog cara Alekseja III Anđela, otac i sin, Sveti Simeon i Sveti Sava dobijaju hrisovulju (akt) kojom im se dodeljuje Hilandar i Mileja (oblast oko manastira) "Da Srbima bude na večni poklon". Taj poklon je upravo početak našeg horizontalnog i vertikalnog trajanja. Istorijski i duhovni. Kolevka duše, i riznica srpskog pamćenja. Večno kandilo Nebeske i kantar ovozemne Srbije. Mistična galerija tajni u čijim su svetim odajama pronašle spokoj sve srpske pobede i porazi. U Milutinovoj crkvi progledale su Stevanove oči i Vožd je celivao radovanjsku sekiru. Tu su jedino svi Srbi pomireni, skladno kao u raju, uspavano a živo, motre i opominju. Hilandar je jedina ovozemna stanica moćne Srbije. U njemu je i tuga nasmejana, a smrt uzvišena i lepršava. Nebeska stanica na zemlji, stanište ka neprolaznom, kolevka naše svesti. Prva učionica. Prvi srpski univerzitet. Vekovima je svom otačestvu nedrio pisce, duhovnike, slikare, filosofe... Hilandar najveći procvat doživljava u vreme Nemanjića. Broj monaha se stalno povećavao. Na Gori Antonskoj, u tom svetom vremenu, hiljade monaha sticalo je i prenosilo znanje, živeći u podvizima i osvetljavajući nepregledna prostranstva duše, za vaskoliku Vaseljenu. Skoro svi naši pisci srednjeg veka, od Svetog Save do Konstantina Filosofa, izašli su iz hilandarske škole i sve što su nam ostavili u nasleće, nosi neprocenjivi pečat tog nebeskog prostora. Mnogi srpski srednjovekovni vladari uklesali su dušu u svete zidove hilandarske. Kralj Milutin, oko 1300. godine, na mestu stare tesne crkve, podiže novu sabornu crkvu, ukrašavajući je freskama i posvećujući Vavedeniju Bogorodice. Ona i danas, autentično, poput mnogih srpskih srednjovekovnih svetinja, svedoči o moći srpske srednjovekovne države. Osim crkve, kralj Milutin je podigao trpezariju sa mermernim stolovima, dogradio pirg Svetog Save, izgradio Hrusijski pirg sa pristaništem i nedaleko od obale, na putu za Hilandar, snažan pirg za odbranu do pirata s mora. Milutinov primer sledi i car Dušan, izgrađujući i utvrđujući manastir. Osamdesetak godina četrnaestog veka, najsvetiji srpski knez — Lazar dograđuje još jednu pripratu ispred saborne crkve. Minulih vekova u manastiru je izgrađeno još 12 crkvica — paraklisa. Konaci su građeni i dograđivani, prepravljena je trpezarija, nicale cisterne za vodu, podizana kuhinja, ulaz u manastir... Današnji oblik Hilandar dobija početkom devetnaestog veka, kada je u severnom delu, na mestu starog ekonomskog dvorišta, izgrađeno novo zdanje, a porta formirana kao jedinstveni prostor okružen konacima. Danas Hilandar doživljava svoje veliko umivanje, radovi na sređivanju drevnog mu ruha, zahvaljujući otadžbinskim institucijama i dijaspori, teku velikom brzinom. Ova izložba i katalog koji je prati, samo je mali pokušaj da naš nekada duhovni i kulturni centar, približimo najširim slojevima. Da ponovo Hilandar usečemo u srpske domove. Ovaj jubilej nije samo Hilandarski. Ovo je veliki praznik naše duše i jedina tapija večnosti. Put, u ovom sluđenom i besprizornom vremenu. riznicasrpska

Autoru:	Astra [ 24 Jun 2012, 23:55 ]
Tema posta:	Re: HILANDAR - vekovi srpske duše
SRBIJA I HILANDAR Ovde jeste srpski Rod i Kuća tamo kući zače se Ognjište Ovde jeste plamen žive Vatre tamo Dah je što žišku ožive Ovde jeste Sveća na trpezi tamo Ruka što sveću prinese Ovde jeste Videlo na putu tamo zraka i svetli Istočnik Ovde jeste u bašti Bosiljak tamo neven-bosiljku Žilište Ovde jeste Hleb i hlebno zrno tamo kolač i slavsko Koljivo Ovce jeste Vino za zdravicu tamo vinom Pričesnik se celi Ovde jeste Zvono kapa hrama tamo zvono svetogorsko Nebo Ovde jeste Ljuljka nasred kuće tamo ljuljka Jasle vitlejemske Ovde jeste Čedo krstonosno tamo Sin je s krstom i vaskrso Ovde jeste čovečica — Majka tamo večna Deva trojeručna Ovde jeste Narod pravoslavni tamo temelj od svete Srbije Ako svene Srbija na zemlji njoj Hilandar spomen je i seme Raša Perić, 1938. Molitveni pogled sa Atosa riznicasrpska

Autoru:	Astra [ 24 Okt 2012, 01:28 ]
Tema posta:	Re: HILANDAR - vekovi srpske duše
HILANDARSKA MOLITVA ZA SRPSKI NAROD (Odlomak iz drame "Nemanja") O istočniče ljepote i blaga sviju, O duše, care iz čije visoke krune Istina jasnih bezbroj rubina griju I sjajem slave vrelo života pune, Jedini, moćni, veliki i sobomdani, Pod šatorima svjetlosti blagodatne Što njiviš stabla, cvijet i biljke zlatne, I čije djelo plodima zemlju hrani! O ti što umu našem pokaza mete, Neiskazani, besmrtni oče i spase, Pred kojim služe sva sunca i planete, Molitve moje tople usliši glase! U svakom času s narodom mojim brodi, Po pučinama svjetiljke jasne mu pusti! Ti moćnu ruku na kormilo mu spusti I mirnoj luci njegove brodove vodi! Oživi njega i krepke daruj mu sile. Ko zdravo stablo zamahom jakih grana Neka se i on burama kobnih dana Odupre tako zamahom sloge mile! Ko što rijeke širokom moru skore, Neka sve duše naroda moga lete Jednome cilju zavjetne misli svete — Jedinstvu srpskom, rođenju zore! Aleksa Šantić (1864—1924) Stara karta Svete Gore riznicasrpska

Autoru:	Astra [ 26 Dec 2012, 16:39 ]
Tema posta:	Re: HILANDAR - vekovi srpske duše
Hilandar u reči i slici – fotografije manastira Hilandara Hilandar - centar Srpske pravoslavne duhovnosti Luka i pristanište za manastir Hilandar je dosta skromna gradjevina. Sastoji se od male marine i velike kamene kuće sa terasom u kojoj živi nemački monah. Da, dobro ste čuli, nemački monah. Naime, u manastiru Hilandar se zamonašio jedan Nemac koji je primio pravoslavnu veru i nakon nekog vremena je dobio poslušanje da boravi na obali mora. To jest, on je sam to tražio a bratstvo mu dozvolilo. Zahvaljujući njegovom nemačkom mentalitetu i prijateljima iz Nemačke koji su mu slali donacije, on je od jedne trošne kuće napravio reprezentativan i lep objekat, veliku kamenu kuću u kojoj živi sam. To je njegova kelija (stan). Od pristajanja na obalu Svete Gore do manastira Hilandara se putuje 20-ak minuta džipom kroz brdske puteve bez asfalta. Sam put je uzbudljiv i liči na planinski safari. Prolazi se kroz vrlo divlju i nepristupačnu prirodu, do prilaska manastiru, gde već počinju vinogradi, kelije i voćnjaci. Hrabriji poklonici koji imaju više vremena i ako je vreme lepo odlučuju se da pešače do samog manastira Hilandar ili do drugih manastira na Svetoj Gori. Ima hodočasnika koji lutaju Atosom. Ima i monaha koji idu od manastira do manastira moleći za prijem u bratstvo. Nema opasnosti od divljih životinja ali se može naići na zmije, mada je to redak slučaj, jer putem prolaze vozila, pa i zmije znaju da izbegavaju put ljudi. Sam Hilandar iz daljine liči na tvrdjavu, što on i jeste bio, ne bi li se zaštitio od gusara, iako je duboko u kopnu. Ipak, gusarima nije bilo teško da se iskrcaju i da u potrazi za blagom dodju do Hilandara i jurišaju na njegove zidine. Istorija beleži dosta okršaja sa gusarima i banditima. Često su u istoriji Hilandarski monasi bili prinudjeni da se bore na život i smrt ne bi li sačuvali svoje živote, svete dragocenosti i sam manastir. O Hilandaru možete saznati iz raznih izvora sve što vas zanima. Mi, družina zvana Karejci je tamo provela 3 fantastična dana, prolazeći kroz većinu odaja manastira, od Vinskog podruma, Kosturnice, Gostionice, Biblioteke, Riznice, Pirga, do kelija monaha, u koje smo odlazili samo po njihovom pozivu. Bili smo i revnosni da prisustvujemo bdenju i jutarnjim liturgijama koje počinju pre svitanja. Bili smo smešteni u novom i dosta lepom i ugodnom konaku. Hranili smo se sa monasima i pomagali u kuhinji pri spremanju ili raspremanju obeda, koliko smo mogli, kako i šta su nam domaćini zapovedali. Tamo nema ko da radi osim samih monaha i nas gostiju. Nije nam bilo teško. Poklonili smo se čudotvornoj ikoni Svete Majke Trojeručice, igumanki manastira Hilandar, jedinstvenom fenomenu u pravoslavnom svetu, jer je po legendi sama Sveta Majka Bogorodica kroz svoju čudotvornu i blagotvornu ikonu Trojeručicu zauzela mesto igumana manastira i pod njenim blagoslovom i njenim duhovnim vodjstvom Hilandar živi i dela. Hilandar je jedini manastir na svetoj Gori koji nema monaha igumana, već je to Presveta Majka lično. Velika čast i obaveza. Treba reći da nam se čini, iz onoga što smo videli na Hilandaru i na drugim mestima na Svetoj Gori, da je ozbiljnost i verska disciplina možda i najstroža u manastiru Hilandar, posebno primena Tipika Svetog Save. To je svakako dobro za Srbiju i Srpske monahe, jer treba puno iskrene i predane molitve i revnosti monaha da se razuzdan narod majčice Srbije spase od propasti. Tamo na Svetoj Gori i u Hilandaru shvatiš kolika je snaga molitve i kako mali broj molitvenika svojim molbama Gospodu za oprost greha svojih zemljaka drži jedan narod u životu da zbog svojih greha i oholosti ne nestane sa lica zemlje. . . . baštabalkana

Autoru:	Astra [ 04 Jan 2013, 15:46 ]
Tema posta:	Re: HILANDAR - vekovi srpske duše
Put u (ne)poznato #1 Postoje mesta u kojima nikada nismo bili, a kada u njih odemo nekako se osećamo kao da smo tu već bili, kao da nam je odnekud poznato. Sledeći put kada posetimo to isto mesto, čini nam se kao da nikada u njemu nismo boravili. Sve je nekako novo, drugačije...Jedno od takvih mesta je i Sveta Gora Atonska. Sveta Gora predstavlja poseban fenomen na svetskom nivou. To je jedno od retkih mesta u Evropi gde su ne samo spomenici srednjovekovne kulture i umetnosti sačuvani do danas u najvećem broju, nego je i srednjovekovni život u mnogo čemu nepromenjen u kontinuitetu kroz hiljadu godina. U istorijskim izvorima prvi put se Atos pominje kao monaško središte u IX veku, mada se pretpostavlja da je poluostrvo naseljeno monasima još u VII veku. Davne 885. godine vizantijski car Vasilije I priznao je svojom hrisovuljom Atos kao teritoriju koja pripada isključivo monasima. Poluostrvo Atos je „treći prst“ na Halkidikiju. „Prvi“ i „drugi prst“ su kod nas mnogo poznatiji Kasandra i Sitonija. Na samom kraju poluostrva nalazi se planina Atos koja je visoka 2033 metara i čiji je vrh dobar deo godine pod snegom. Po starogrčkoj legendi Atos je jedna ogromna stena koju je div Atos bacio na bogove tokom borbe za prevlast nad zemljom. Postoji i legenda vezana za cara Konstantina Velikog. Ovaj Nišlija je baš na Atonskom zemljouzu imao nameru da podigne novu prestonicu umesto dotadašnjeg Rima. Odustao je od te namere kada mu je rečeno da je to „zemlja Bogorodičina“. U njenu slavu on je sazidao na Atosu tri hrama na mestima gde se Bogorodica pokazala pre nego što se ponovo uznela na nebo. Period od X do XII veka smatra se zlatnom epohom Atonske Gore. Njena slava je prešla granice Grčke privlačeći monahe i iz drugih pravoslavnih zemalja, kao što su Srbi, Rusi, Rumuni itd. U ovo doba Atonska država je cvetala pod pokroviteljstvom Vizantije. Po predanju, kada je ćerka Teodosija Velikog (princeza Palkidija) posetila manastir Vatoped i kada se približila ikoni Presvete Bogorodice, začuo se glas koji je saopštio princezi da odstupi. Na osnovu ovog događaja donosen je propis koji važi i do danas, a koji zabranjuje ženama ulazak na Svetu Goru. Svi svetogorski manastiri potčinjeni su carigradskoj patrijaršiji. Ukupan broj aktivnih manastira od 20 utvrđen je zakonom koji ne dozvoljava formiranje novih manastira ili ukidanje postojećih. Od tih 20 manastira, 17 je grčkih i po jedan ruski (Pantelejmon), bugarski (Zograf) i srpski (Hilandar). Uz 20 samostalnih manastira na Svetoj Gori se nalaze i 12 skitova (nesamostalni manastiri ili skupovi kelija), stotine kelija i pustinjskih isposnica. Pustinjske kelije se nalaze na vrlo nepristupačnim mestima i predstavljaju usamljena zdanja gde posebno revnosni podvižnici u molitvenoj samoći i iskonskoj tišini nalaze svoj duhovni mir. Iako je Atos poluostrvo, na njegovo tle se može doći samo brodom. Postoje dve početne luke, Jerisos i Uranopolis, koje se nalaze na ivici teritorije naseljene monasima. Ako krenete istočnom obalom (iz Jerisosa) prvo pristajanje je u Hilandarskom pristanu svetog Vasilija (ova luka se danas ne koristi za dovoz hodočasnika), zatim slede manastiri Esfigmen, Vatoped, Pantokrator itd. Hilandar je od luke udaljen nepuna dva kilometra i nalazi se u unutrašnjosti poluostrva. Putem se nailazi na novopodignute vinograde, pirg kralja Milutina, maslinjake i čemprese. Mi smo izplovili iz Uranopolisa, na zapadnoj obali poluostrva. Trajektom smo pristali u luku Jovanica i organizovanim pravozom (mini bus) stigli do manastira Hilandar koji je udaljen oko 12 km. Neki od poklonika su se peške uputili ka manastiru. Ukoliko bi nastavili plovidbu trajektom možete uploviti u pristaništa manastira Zograf (nalazi se oko 3 km u unutrašnjosti), Dohijar, Ksenofont, Sveti Pantelejmon, Ksiropotam i u luku Dafni, koja je polazna tačka za Kareju (administrativni centar Svete Gore), udaljenu 18 km od luke. Za ulazak na Svetu Goru potrebna vam je viza (Diamonitirion). Putovanje na Svetu Goru uspešno organizuje Udruženje poštovalaca Svete Gore Atonske, osnovano povodom 2000 godina hrišćanstva sa ciljem da Hilandar na najbolji mogući način predstavi srpskoj i svetskoj javnosti. Udruženje predstavlja tim poštovalaca i zaljubljenika u Svetu Goru koji profesionalno i sa puno ljubavi organizuju ova putovanja, najmanje dva puta godišnje. . . . Istorijski materijal korišćen iz knjige „Hilandar na svetoj gori“ Mileta Imerovskog U sledećem nastavku poseta manastiru Hilandar. baštabalkana

Srbija Forum http://srbija-forum.com/

HILANDAR - vekovi srpske duše http://srbija-forum.com/viewtopic.php?f=55&t=2541	Stranica 1 od 5

Autoru:	Astra [ 04 Jan 2013, 15:50 ]
Tema posta:	Re: HILANDAR - vekovi srpske duše
Put u (ne)poznato #2 Stari grčki manastir Hilandar je bio smešten na prostoru današnjeg Hilandara. Pretpostavlja se da je nastao krajem X veka, a da je njegov osnivač bio Georgije Helandar, monah koji se u svetovnom životu bavio brodovima, kao graditelj ili kao kapetan.Tokom XI i početkom XII veka manastir biva opusteo. Tako opusteo i napušten izgledao je i u vreme osnivanja srpskog Hilandara. U to vreme Protski savet daje pravo da Sava izabere neki od manastira na Svetoj Gori koji bi rešio problem trajnog nastanjivanja srpskog monaškog bratstva. Kako bi načinili pravi izbor Sava i Simeon odlučuju da obiđu Svetu Goru i upoznaju napuštene manastire. „I podigavši oca svoga svetoga Simeona sa odrom između konja, obiđe sve manastire, i zavole ni jednog osim Hilandara“ Iako su Simeon i Sava hteli srpsko monaštvo iz Vatopeda da premeste u Hilandar, iguman manastira Vatoped nije mogao da utiče na dobijanje takve dozvole. Pošto je Hilandar, iako u lošem stanju, bio carski manastir takva dozvola se mogla dobiti samo od cara Vizantije (u ovom slučaju Alekseja III). Budući da je Sava bio u rodbinskoj vezi sa Aleksejem III on je otišao u Carigrad da zatraži dozvolu za obnovu Hilandara. Car ga je primio sa svim počastima i predao mu hrisovulju (zlatopečatno slovo) kojim je Hilandar izuzet iz vlasti svetogorskog prota i potčinio manastiru Vatoped. Nekoliko godina kasnije (1198.) Car Aleksej III je izdao novu Hrisovulju, kojom poništava prethodnu i „....stavlja ih pod vlast i upravu Simeona i Save, dajući im pravo da ih o svom trošku obnove i po svojoj volji organizujuu manastir, koji će služiti za stanovanje Srba koji izaberu monaški život. Ovaj manastir neće biti potčinjen ni protu Svete gore, ni igumanu Vatopeda, nego potpuno samostalan i samoupravan....“ Na Simeonov zahtev velikom županu Stefanu da pošalje materijalnu pomoć za obnovu manastira on izdašno šalje veću količinu zlata i mazgi uz obećanje da će to i ubuduće sigurno činiti. Tako je, po ktitorskom pravu, Hilandar prenet na dinastiju Nemanjića. Ali da se vratimo našem putovanju.... Od luke Jovanica do Hilandara se putuje malim autobusom. Putovanje po makadamskom drumu je vrlo živopisno, a na momente i vrlo opasno, mada kažu da se na tom putu nikada nije desila nijedna nezgoda. Vožnja traje nekih pola sata nakon čega se na horizontu uočavaju prepoznatljiva dva hilandarska čempresa. Čini se da su vidno narasla za poslednjih nekoliko godina. Primećuju se i druge „novosti“. Rekonstrukcija dela koji je izgoreo 2003. godine je dosta uznapredovala. Deo koji se nalazi odmah do ulazne kapije je spreman za useljenje. Na drugom delu radnici iznose gomile šuta. Jedan od njih nam priča da je cilj da se svaki kamen postavi na mesto na kojem se nekada nalazio. Iz tog razloga rekonstrukcija ide sporo. Odlazimo u gostoprimnicu. Tamo nas, uz kafu, čaj i ratluk upoznaju sa kućnim redom. Odeća mora biti dugih rukava i dugih nogavica. Nije dopušteno nositi obuću na bosu nogu. Pušenje i alkoholana pića se mogu upražnjavati samo na za to odedjenom mestu. Ali osnovno pravilo je da treba tražiti blagoslov monaha skoro za sve. Posle kraćeg predaha prešli smo u spavaonicu (bivša mazgara). Kapacitet je nekih 40-ak kreveta smeštenih u jednu veliku prostoriju. Dobijete krevet i čistu posteljinu, ostalo nosite od kuće. Posle toga ste slobodni do večernjeg bogosluženja. Poželjno je i preporučljivo otići na bogosluženje. Do tada imate sve vreme ovog sveta. Preporučujem laganu šetnju do mora i pristana (arsana) i utvrđenog manastira - kula Svetog Vasilija. Idući od arsana prema Hilandaru proći ćete pored pirga kralja Milutina. Pirgovi su visoke kule bez prozora sa kojihsu vojnici i monasi branili manastire od gusara. Gusari su napadali manastire na Svetoj gori još od 12. veka, a početkom 14. manastire su napadali i pljačkali i katalonski najamnici koje su vizantijski carevi unajmili za borbe protiv Turaka. Posle nepunih kilometar hoda nalazi se krst i maslina cara Dušana. Na ovom mestu je car Dušan zastao i zabivši mač u zemlju izgovorio „Dovde Gospode!“ Tu je po njegovoj izgovorenoj reči trebalo da se zaustavi kuga. U to vreme je Sveta gora bila deo velikog srpskog carstva. Predanje kaže da su se na tom mestu susreli svita cara Dušana i monaško bratstvo koje mu je krenulo u susret. Te godine bežeći od kuge obišao je car Dušan gotovo celu Svetu Goru i bogato darivao svetogorske manastire. Nastavljajući dalje putem ka manastiru sa leve strane puta nalazi se česma posvećena kralju Aleksandru Obrenoviću koji je 1896. godine posetio Hilandar. Za bratstvo to je bila veoma značajna poseta i u moralnom i u materijalnom smislu. U to vreme prezaduženi manastir Hilandar je bio nastanjen mahom bugarskim monasima. Zahvaljujući kralju manastir otplaćuje svoje dugove, a samom njegovom posetom otvaraju se vrata monasima iz Srbije. Nekoliko minuta hoda od česme naići ćete na jednu kapelicu gde je prema predanju čudotvorna ikona Majke Božje „Trojeručica“, sama iz Srbije, na leđima magarca pristigla u Hilandar. U spomen na taj čudesni dogadjaj podignuta je ova kapela. Istorijski materijal korišćen iz knjige „Hilandar na svetoj gori“ Mileta Imerovskog U sledećem nastavku o samom manastiru, monasima i čudotvornoj ikoni „Trojeručici baštabalkana

Autoru:	Astra [ 04 Jan 2013, 16:01 ]
Tema posta:	Re: HILANDAR - vekovi srpske duše
Put u nepoznato #3 Putem od mora prvo što se primeti su zidine Hilandara. Manastir liči na veliko utvrđenje ojačano pirgovima među kojima dominiraju dva. Sa južne strane je pirg svetog Georgija, visok nešto manje od 30m; pretpostavlja se da je iz vremena Sv. Save. Najmonumentalnija hilandarska kula je pirg Svetog Save na čijem vrhu se nalazi paraklis posvećen Sv. Jovanu Preteči. Nekadašnji pirg Sv. Dimitrija danas je crkva pored koje se nalazi i zvonara. Interesantno je pomenuti da se na Hilandaru kao i na celoj Svetoj Gori zvona čuju samo u izuzetnim prilikama. Umesto njih koriste se drvena klepala („simandro“) sa svojim milozvučnim ritmovima. Taj zvuk se čuje pre bogosluženja kada monah idući u krug poziva u hram na molitvu. Jedini ulaz u manastir nalazi se sa severne strane. Zidovi ulaza su oslikani scenama iz života Presvete Bogorodice. Iz ovog poluotvorenog portala nailazi se na jedna debela čelikom optočena drvena vrata. Iza vrata su okačena dva drvena topuza koja podsećaju na vekovnu odbranu od spoljnog neprijatelja. Kroz ta vrata se ulazi u malo dvorište pa kroz druga masivna vrata u treći prostor iznad koga su konaci i odakle se ukazuje manastirsko dvorište sa dva ogromna čempresa iza kojih se nalazi crkva. Manastirska (saborna) crkva je jedna od najlepših na celom Atosu. Potpuno je očuvana u prvobitnom vizantijskom"Manastirska loza"izgledu. Računa se da je sadašnja crkva sagradjena krajem XIII veka, a krajem XIV veka dozidana je priprata kneza Lazara. U crkvi se nalazi visoki, pozlaćeni ikonostas iz XIV veka iza koga je sačuvan originalni mermerni niski ikonostas. Pod je od mermernog mozaika koji je veoma lep, ali na mestima oštećen. Trpezarija u kojoj gosti obeduju zajedno sa monasima je iz XIV veka. Izgradio ju je kralj Milutin. Trpezarija je potpuno oslikana. Na pročelju se nalazi igumanov okrugli mermerni sto, a u produžetku drveni masivni stolovi sa klupama. Gosti ručavaju zajedno sa monasima. Jedan monah je zadužen za smeštaj svih gostiju za stolove. Na stolu se nalazi već sipano jelo u metalne tanjire, escajg, metalne čaše i dve flaše, jedna sa vodom, a druga sa domaćim crnim, hilandarskim vinom. Obed počinje tek kada iguman da znak. Tokom obeda jedan od monaha čita obično priče iz života svetaca mada ima i „slobodnih“ tema. Ručak se završava takodje na igumanov znak. Za one koji sporije jedu nema brige, ima sasvim dovoljno vremena da se završi ručak. Na Hilandaru se ne jede meso (osim ribe). Uz samu crkvu se nalazi manastirski bunar i čuvena, lekovita loza svetog Simeona. Riznica i biblioteka smeštene su sa istočne strane manastira. Računa se da Hilandar ima oko 1.000 drevnih rukopisa i preko 25.000 knjiga. Ovde se može videti mozaička ikona Bogorodice Odigitrije iz XII veka, zatim Bogorodice sa Hristom, jedno od najlepših ostvarenja vizantijskog slikarstva iz XIII veka i mnoge druge vredne ikone. Ikona Trojeručica Predanje kaže da je početkom VIII veka, za vreme ikonoborstva, ikona Presvete Bogorodice, slikana rukom Apostola Luke, bila porodična dragocenost Jovana Damaskina . U to vreme Damaskom su vladali Arapi a kalif Valid je bio oficijelni vladar Damaska. Jovan Damaskin je bio vatreni pobornik poštovanja ikona a kod kalifa je službovao kao svetovno lice. Vizantijski samodržac Lav III Isavrijanac, inače ikonoklast, shvatio je da Jovan Damaskin ozbiljno ugrožava njegove napore u borbi protiv ikona. On je naredio svom pisaru da falsifikovanim Jovanovim rukopisom napiše pismo u kome navodno Jovan Damaskin poziva samog Lava Isavrijanca da dođe u Damask i preuzme vlast. Ovaj falsifikat Lav je poslao kalifu Damaska, a uz njega i svoje pismo u kome ga upozorava da mu Jovan radi iza leđa. Bez provere Valid naredi da se Jovanu odseče desna ruka kojom je navodno pisao zavereničku poslanicu i da se ruka obesi na glavnom trgu Damaska. Kada je sunce zalazilo Jovan je zatražio da mu vrate njegovu ruku što je i učinjeno. Sa nepokolebivom verom Jovan je kleknuo pred ikonu Presvete Bogorodice moleći je da mu isceli desnicu kako bi svojim pisanjem nastavio da brani poštovanje ikona. Tako moleći on se uspavao. Kada se probudio video je da je ruka zaista isceljena. Iz zahvalnosti Jovan Damaskin se postara da na donjoj levoj strani ikone pripoji napravljenu srebrnu ruku u znak sećanja na čudo koje se dogodilo. Od tog događaja ikona je dobila ime “Trojeručica” a Jovan Damaskin napusti Siriju i postade monah u čuvenoj Lavri svetog Save Osvećenog u Palestini. Sa sobom je poneo i čudotvornu ikonu. U Lavri saznaje da je sveti Sava Osvećeni pre svog upokojenja (VI vek) dao zapovest da pored njegovog groba pričvrste njegovu patericu (igumanski štap). Pored date zapovesti prorekao je da će kao poklonik u manastir doći jedan carski sin imena njegovog i da će pri njegovom poklonjenju grobu pričvršćeni štap pasti na zemlju. Kada se to bude desilo monasi tom pokloniku moraju da predaju njegovu patericu i ikonu Svete Bogorodice koja se takođe čuvala u Lavri pod imenom “Mlekopitateljica”. Znajući za ovo proroštvo Jovan Damaskin je takođe ostavio zaveštanje da kada se ovaj događaj desi da tom carskom sinu pored “paterice” i “Mlekopitateljice” predaju i njegovu ikonu “Trojeručicu”. Pet vekova kasnije u Lavru je stigao monah Sava iz manastira Hilandar. Kada se poklonio grobu svetog Save Osvećenog, paterica je sa svog mesta pala. Da ne bi lakomisleno postupili manastirski oci su ponovo pričvrstili patericu i čekali šta će se dogoditi sledećeg dana. Sutradan je paterica ponovo pala. To je bio dovoljan znak te manastirski oci izvršiše zavet svetog Save Osvećenog i Jovana Damskina. Sa poklonima i trostrukim blagoslovom Sava dolazi na Svetu Goru. U svoje dve kelije koje je sam podigao u Kareji ostavlja igumanski štap i “Mlekopitateljicu”. Ikonu “Trojeručicu” sveti Sava je doneo sa sobom u manastir Hilandar. To je bio prvi dolazak “Trojeručice” u Hilandar. Ona ostaje u Hilandaru sve do 1347. godine kada je manastir posetio car Dušan koji je, po blagoslovu igumana, pri odlasku sa sobom poneo “Trojeručicu”. Negde krajem XIV veka “Trojeručica” stiže u manastir Studenicu. Pred najezdom Turaka studenički monasi, bojeći se za sudbinu “Trojeručice”, pričvrstiše ikonu za samar jednog magareta. Vođeno voljom Bogorodice magare je prešlo celu Srbiju i Makedoniju i nedaleko od manastira Hilandar se zaustavilo. Kada su monasi skinuli ikonu sa samara, magare je palo mrtvo. Na tom mestu je sazidano pokloničko mesto koje se danas naziva “magareća kapela”. “Tako je “Trojeručica” toržestveno, sa psalmopjenijem i kadom, svečano došla i drugi put u manastir Hilandar.” Danas se ikona nalazi u crkvi manastira Hilandar na mestu igumanskog trona. Pre nego što počne bogosluženje svi monasi prave zemne poklone pred njom kao igumanijom manastira a za njima i mi poklonici. U stvarnosti ikona je razmere 110 cm visine i 91 cm širine. Zaštićena je zlatnim okovom koji u sebi ima utisnuto 5.000 skupocenih dragih kamena i drugih vrednih predmeta. Agni partene-pojanje hilandarskih monaha: Put na Svetu Goru Atonsku ne može se porediti ni sa jednim dosadašnjim iskustvom. Stigavši ovde čovek ima osećaj da je „probio“ osnovne metafizičke kategorije, prostor i vreme; tamo ništa nije „od ovoga sveta“. Do jutarnjeg bogosluženja ima dovoljno vremena za adaptaciju na mir, tišinu i ispražnjenost od suvišnih čulnih utisaka koji zarobljavaju um i srce; tokom zajedničke molitve, uz harmonično pojanje monaha, šuštanje mantija i pucketanje sveća, osećate potpuni spokoj i niste baš sasvim sigurni jeste li još uvek na zemlji. Istorijski materijal korišćen iz knjige „Hilandar na svetoj gori“ Mileta Imerovskog baštabalkana

Autoru:	Astra [ 01 Mar 2013, 01:12 ]
Tema posta:	Re: HILANDAR - vekovi srpske duše
“Хиландар. Видјети Хиландар. То је сан који цијелог живота сањам. То је завичај за којим никада нисам престао да чезнем… Хиландар као Вилин дар, спуштен с неба на Свету Гору, да из те Горе над горама свијетли као сунце које никад не залази, да не би у ноћи залутао српски род, и да му се у историји не би замео изабрани траг. Хиландар. Зар ћу видјети Хиландар?” Будимир Дубак – “ Пут у Хиландар”

Autoru:	Astra [ 04 Mar 2013, 04:23 ]
Tema posta:	Re: HILANDAR - vekovi srpske duše
U Hilandar uloženo 11,5 miliona EUR Beograd -- Za realizaciju programa obnove Hilandara do sada je utrošeno oko 11,5 miliona evra, kažu u Zadužbini manastira Hilandar. U Zadužbini napominju da će, u zavisnost od dobijenih sredstava, biti potrebno još najmanje pet do šest godina da se obnove građevine manastira, koje su uništene u požaru u noći između 3. i 4. marta 2004. godine. U Zadužbini ističu da je u te troškove ušla i nabavka celokupne mehanizacije, opreme i alata za obnovu, opremanje objekata i svi troškovi logistike i inžinjeringa u cilju realizacije projekta, kao i sve donacije u robi, materijalu i uslugama i dodaju da je najviše sredstava uložila uložila Republika Srbija. "Od 2004. godine Republika Srbija je prosečno godišnje ulagala oko milion evra, što je i najveći izvor prihoda. Od građana je sakupljeno, preko Srpske pravoslavne crkve, oko dva miliona evra, a preko Zadužbine oko 700.000 hiljada evra” , rekao je Tanjugu direktor Zadužbine manastira Hilandar Milivoj Ranđić, dodajući da je u poslednje dve godine veća donacija u materijalu. Prema njegovim rečima, sada se godišnje raspolaže sa oko 700.000 ili 800.000 evra za sve što treba da se ostvari. On je istakao da su i ove godine budžetom Srbije predviđena sredstva za Hilandar. "Mislim da će sredstva biti na nivou prošlogodišnjih kada je dobijeno 75 miliona dinara, od kojih je 70 miliona išlo na građevinske poduhvate na Velikom konaku na ulaznom delu, a pet miliona na slikarstvo i živopis", rekao je Ranđić. On je istakao i da se sa obnovom dela manastira koji je izgoreo u požaru došlo do polovine. "Obnovili smo konak iz 1814. godine i nakon toga smo se uhvatili u koštac sa najvećim objektom Velikim konakom koji je najveća građevina u manastiru. I tu smo završili središnje i zapadno krilo, što je najveći deo konaka i pustili ih u upotrebu", rekao je Ranđić. Prema njegovim rečima, sada je preostao rad na manjem istočnom krilu tog objekta, što je i glavni cilj obnove u 2013. godini. On je naveo da se nakon tih radova planira rad na Belom konaku koji je obnovljen krajem 16. veka, koji je najviše stradao i na kome su prethodnih godina obavljene dve velike intervencije. Nakon Belog konaka, kazao je Ranđić, preostaju radovi na još dva izgorela objekta, a to su Dohija i Igumenarija, odakle je i počeo požar. On je istakao da rad na tim objektima zavisi od istraživačkih radova koji se sprovode kako bi se našlo najbolje rešenje za saniranje tla na kome se nalaze ti objekti. Požar otvorio i druga ozbiljna pitanja Ukazujući da je požar otvorio mnoga druga pitanja, on je dodao da je pored obnove izgorelog dela manastira cilj i ozbiljna rekonstrukcija drugih objekata. "Požar nam je otvorio mnogo ozbiljnih pitanja i postavio kao neophodnost rešavanje nekih stvari za nekoliko narednih generacija", rekao je Ranđić i dodao da se mora rešiti pitanje grejanja, ali i snabdevanje vodom i energijom. Navodeći da se radi na rekonstrukciji temelja više od pola manastira, on je ocenio da bi bilo neozbiljno nemati u vidu ta pitanja. Hilandar (Tanjug, arhiva) Ranđić je istakao da je manastir Hilandar odredio ceo tok obnove i dodao da je urađen opšti plan obnove koji definiše pitanje grejanja, snabdevanja električnom energijom, ali i dosta otvorenih projekata u širem smislu . "Obnovu vidimo i kao reševanje tih projekata, ali tu ne postavljamo nekakve granice u smislu kada i kako. Bitno je da se postavi dobar temelj i da se na tome radi", rekao je Ranđić koji je i član Komisije za Hlandar. Što se tiče objekata koji su veliko kulturno nasleđe, a koji nisu goreli, on je naveo da će nakon obnove delova manastira koji su izgoreli u požaru pažnja morati da se posveti i manastirskoj trpezariji iz doba kralja Milutina. Požar uništio više od pola manastira Pre devet godina izbio je požar u manastiru Hilandar kada je uništeno više od polovine manastirskih građevina. U požaru, koji se desio u noći između 3. i 4. marta 2004. iz jednog od dimnjaka konaka Igumenarija na severnoj strani hilandarskog kompleksa, na sreću, nije bilo ljudskih žrtava, a bratstvo manastira je, uz pomoć radnika, uspelo je da zaustavi širenje požara u pravcu Pirga (kule) Svetog Save, riznice i trpezarije. Požar je uništio tri konaka, od kojih je jedan građen 1640. godine, a druga dva krajem dvadesetih godina 19. veka. Potpuno su izgoreli i monumentalna ulazna kapija s predvorjem i Stari i Beli konak na severoistočnom delu, s paraklisom, građenim 1598. godine, čija je obnova bila upravo završena. Netaknute su ostale manastirska riznica, biblioteka i arhiv i manastirska crkva Vavedenja Bogorodice koju su u 12. veku zidali svetitelji Sava i Simeon Mirotočivi, a nadgradili kralj Milutin i kasnije srpski knez Lazar, čije je delo i priprata crkve. b92

Autoru:	Astra [ 15 Maj 2013, 16:30 ]
Tema posta:	Re: HILANDAR - vekovi srpske duše
Obnova Hilandara traje šest godina Beograd -- Iako je u prvoj fazi obnova Hilandara tekla ubrzanim tempom, godine ekonomske krize, koje su pogodile Grčku i Srbiju, odrazile su se i na obnovu ovog manastira. Radovi na obnovi Hilandara počeli su 2006, dve godine nakon požara, jer su bile neophodne opsežne pripreme za veliku rekonstrukciju. Arhimandrit Metodije, iguman manastira Hilandar kaže da se ekonomska kriza odrazila na stalni priliv sredstava za obnovu. "Mnogo je teže početi neki posao, ako se na primer napravi prekid od pola godine, ili čak godinu dana. I zbog toga se mi trudimo da radovi uvek uvek traju, znači koliko možemo u toku cele godine, osim u zimskom periodu, koji je ispunjen sa dosta praznika, pa su neradni dani. Makar to bilo i sa manjim brojem radnika, ali bitno je da se uvek radi", kaže Arhimandrit Metodije - Iguman manastira Hilandar. Srpski građevinci kažu da je poseban doživljaj biti na ovom gradilištu, a veliki broj njih je i volontirao u obnovi. "Radim evo već osma godina, a za nas radnike velika je čast i zadovoljstvo što radimo na obnovi ove srpske svetinje". "Mi radimo i dalje kad je molitva, mi posećujemo crvku svakog praznika i svake nedelje. A kad je večernja molitva mi prekinemo rad". Za dovršetak radova neophodna su finansijska sredstva, a opština Čajetina iako je mala, dala je pojedinačno najveći doprinos u obnovi Hilandara. Zbog toga je bratstvo manastira izrazilo veliku zahvalnost predsedniku opštine Milanu Stamatoviću, a privrednoj delegaciji sa Zlatibora, iz Požege i Arilja, koju je on predvodio, upriličili su i nesvakidašnje gostoprimstvo. Milan Stamatović kaže da se obnova Hilandara može podržati budžetski, ali i animiranjem privrednika i svih onih kojima je stalo do očuvanja ne samo vere, već i istorije i kulture. "Pa ovde je iguman Metodije pokazao svu svoju dobru volju i inicijativu i ideju, da se kroz obnovu manastira Hilandar te svađe i podele i u spskoj crkvi, i srpskoj politici i srpskom narodu izmire", kaže Milan Stamatović - predsednik opštine Čajetina. Radovi na obnovi Hilandara potrajaće još sigurno narednih šest godina. Razlog tome je popuštanje temelja jugozapadne strane ovog manastira. A za taj poduhvat neophodni su obimni radovi, ali prvenstveno stabilnost u finansiranju ove rekonstrukcije. b92

Stranica 1 od 5	Sva vremena su u UTC + 2 sata
Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group http://www.phpbb.com/