|
| Autoru |
Poruka |
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
OBIČAJI: Đurđevdanski rituali za bogatstvo
Uoči 6. maja izvode se obredi kojima se “prizivaju” novac i zdravlje, ali i teraju veštice i demoni
Đurđevdan, koji se slavi 6. maja, jedan je od najvećih svetkovina u Srbiji. Postoji običaj da se tog dana žrtvuje jagnje koje se, uz niz magijskih rituala, namenjuju Svetom Đorđu. Takođe, krvlju koja se tom prilikom prikupljala nekada su se iscrtavali krstići na čelu, obrazima, bradi i grudima ukućana, pa su se potom spirali “nenačetom” vodom sa izvora.
Verovalo se da ovaj ritual ima neverovatnu zaštitnu moć i da cele godine štiti od vradžbina i uroka. Veoma je važan prvi petak pred Đurđevdan (Vlasi taj dan zovu Vinjera bujedzilor ili Biljni petak), kada se izvodi obred prikupljanja prvih prolećnih plodova i cveća, od kojeg devojke pletu vence, poznate kao bujeci. Pre zore, po rosi, odlaze u prirodu, umivaju se na izvoru, a potom beru biljke i korenje koji se kasnije tokom godine koriste za lečenje i spravljanje magijskih napitaka i afrodizijaka.
Kukurek za blagostanje
Čudesnu moć, po verovanju, ima stručak kukureka ubran na Biljni petak, ali na mesto odakle je iščupan obavezno treba staviti parče hleba. Venac od tog kukureka nekada se stavljao ovcama oko vrata, ali se danas praktikuje presovanje u poslovnim knjigama, udžbenicima, pod tastaturom, odnosno ispod svakog predmeta koji pomaže u sticanju materijalnog bogatstva.
Tokom večeri, treba ponovo otići na mesto gde je ubrana ova čudesna biljka, zapaliti vatru i čekati ponoć. Tada se, tvrde oni koji su tome prisustvovali, na nebu pojavi kratka blješteća svetlost koja svakoga ko je vidi ubrzo učini bogatim. Slično verovanje i danas postoji po selima jugoistočne Srbije. Tamo se uveče na Biljni petak, na svetim mestima, na raskrsnicama, uz pećine ili reku, okupljaju devojke i mladići, a kasnije i ostali seljani. Tako počinje kolektivni ritual za zdravlje i plodnost koji se završava smehom, igrom i pesmom.
Ritualno umivanje skida uroke
Đurđevdan je idealan za izvođenje rituala kojima se skidaju čini, tera crna magije i otklanjaju uroci nabačeni tokom prethodnih pet meseci. U tu svrhu najčešće se izvodi “ritualno umivanje”: oko posude u kojoj se farbalo prvo uskršnje jaje (crveno, naravno), obmotaju se stručci kukureka, omana i ljošćana, a potom se u nju naspe voda i ostavi da prenoći na kućnom pragu ili pored neke biljke, tako da se zorom u nju slije i rosa.
Tom vodom se na Đurđevdan umivaju svi ukućani da bi sa sebe skinuli čini, uz misao da dobro pobeđuje zlo. Takođe, uoči slave, ispred kuće treba ostaviti dva-tri stručka omana, pa ih, kad se narose, uneti u sobu i okačiti da se suše. Osušena biljka kasnije se koristi prilikom izvođenja raznih ljubavnih rituala, a veruje se i da čudesnu moć ima i bosiljak koji je u noći pred Đurđevdan pokupio rosu.
(Odlomak iz knjige “MAGIJSKI KALENDAR ZA SREĆNE DANE” Jasne Jojić) _________________ 
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Đurđevdan Magija proleća
U našoj bogatoj i živopisnoj narodnoj tradiciji, jedan se praznik, ipak, izdvaja po svojoj neverovatno koloritnoj običajnoj praksi. Zato i nije slučajno da je Vuk Karadžić u svom “Rječniku” posvetio Đurđevom danu dvostruko veći prostor nego Vaskrsu.
Đurđevdan je veliki prolećni praznik kojim se odvaja letnji period od zimskog, pa se mnoga verovanja u vezi sa njim odnose upravo na pobedu hladnoće i na bujanje života. Običaji i magijske radnje za zaštitu, zdravlje i plodnost koje se tog dana obavljaju, dobrim delom su iz praslovenskih i starobalkanskih vremena, što njihovom folkloru daje i posebnu boju i životnost. Uostalom, setimo se rečenica iz poznatog romana Meše Selimovića “Derviš i smrt”:
“Izgledalo je da u ovoj đurđevskoj noći kasaba cepti u groznici… Iza tarabe su se čuli veseli glasovi devojaka što su spremale miloduh i crvena jaja u bakrače pune vode da se u ranu zoru izmiju, kao divljaci, verujući čaroliji cveća u noći… U ponoć, otići će ove devojke pod vodenice i gole se kupati na vodenoj maji što je rasipa vodenički točak…”
PONOĆNO KUPANJE
Verovanje kaže da ta zapenjena voda, koja prska sa vodeničkog kola, ima magijsko dejstvo: štiti od bolesti, čini lice svežim i lepim, kožu mekom i nežnom. I nije se samo umivalo u toj vodi. U nju se stavljao đurđevak sa zelenim lišćem, a zatim se sušio i pripremao kao pouzdan lek protiv prehlade.
Đurđevak, biljka sa malim, belim zvonastim cvetovima i crvenim plodovima, i inače se smatrala izrazito magijskom, a nekada su je i lekari puno preporučivali, pa je vidimo i u ruci Nikole Kopernika, na poznatom drvorezu sa njegovim likom. Francuzi, ne zaboravljajući svoje keltske korene, veruju da đurđevak donosi sreću. Zanimljivo je da je za njih proslava 1. maja nezamisliva bez ovog cveta, a tradicija je da se odlazi na prvomajski izlet (praznik starih Kelta), da bi se brao đurđevak.
Đurđevak sadrži i glukozid, najjači srčani otrov biljnog sveta, pa su se njime obilato koristile i veštice, a kitili su se njime i naši hajduci kad bi se na Đurđevdan odmetali u hajduke, sve po onoj narodnoj pesmi: “Đurđev danak, hajdučki sastanak”.
Narodna tradicija vezuje uz Đurđevdan i druge billjke. Među njima je i oman, sa svojim karakterističnim listovima i čupavom, žutom cvetnom glavicom. Ovu lekovitu biljku devojke su brale, ostavljale preko noći na rosi, a onda sušile, da bi po Đurđevdanu poslužila za “ljubavnu pomamu”. Drugim rečima, o Đurđevdanu se spremao i svojevrstan narodni afrodizijak. Oman ubran u petak uoči Đurđevdana, spada, pored odoljena, i u najkorišćenije amajlije protiv “zlih očiju”.
KULT BILJA…
đurđevdan predstavlja praznik oživljene prirode, kad se raznim običajnim radnjama nastoji da se prenese njena snaga, pre svega nove vegetacije, na ljude, životinje, useve i vinograde. Zato je folkloristika praznika velikim delom i vezana za bilje. Uoči praznika, domaćica uzme uskršnje jaje zvano čuvarkuća i stavi ga u sud. Okolo naređa razno bilje: zdravac (simbol zdravlja), dren (za čvrstinu), grabež travu (da se momci grabe oko devojke), bršljan (da snahe budu privržene kući)… Sve ovo se polije vodom do vrha posude i stavi pod ružu da bi se sutradan, odmah posle ustajanja, ukućani umili tom vodom.
Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana ubere zelene grančice u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama, kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili “berićetni”. Ponegde je običaj da se ovo kićenje zelenilom vrši na sam Đurđevdan pre zore.
Takođe, opletu se venčići od đurđevskog cveća: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – da bi se sačuvali od grada (slično krstovima od badnjaka za Božić).
Običaj je bio i da žene i devojke donesu uveče kući omaje, tj. vode sa vodeničkog kola, “da bi se od njih svako zlo i prljavština otresli i otpali”, kao omaja od kola, i stave u nju različito bilje, a naročito selen.
… I VODE
Ujutru se svi redom umivaju sinoć pripremljenom vodom: deca “da bi bila zdrava kao dren”, devojke “da bi se momci grabili oko njih”, stariji “da bi bili zdravi”, domaćin “da bi mu kuća bila dobro čuvana", itd, svaki prema svojim potrebama i željama.
Na Đurđevdan se, inače, ustaje rano, pa se odlazi na uranak u šumu, planinski vis, ili livadu uz reku ili potok. Bere se razno bilje, pletu venci, po mogućstvu i okupa u reci (u koju se ponekad bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko), pre sunca.
Ta voda pominje se u magijskim obredima, čak i savremeno pranje vuče korene iz tih verovanja, a zanimljivo je da se od svih koji se bave bioeneregetskim radnjama takođe traži da peru ruke u tekućoj vodi posle rada, kako bi sprali statički elektricitet. Postoji i sličan način otklanjanja ozračenosti preko čini i uroka, koji neki iscelitelji i danas koriste, a niz jak mlaz vode obavlja se, recimo, i jedno od mogućih čišćenja kristala, pri čemu se obično vizuelizuje bela svetlost koja kroz njega prolazi. No, simboličko značenje vode uglavnom se svodi na tri bitna područja: izvor života, sredstvo očišćenja i središte obnavljanja. Ne treba zaboraviti da ceo Stari zavet slavi dobročinstvo vode, koja se pojavljuje kao znak blagoslova. Najzad, treba li uopšte podsećati i na nezaboravnu filmsku scenu ritualnog đurđevdanskog kupanja u Kusturičinom “Domu za vešanje”?
U vezi sa Đurđevdanom je i Biljni petak. To je petak pre Đurđevdana i tada se bere lekovito bilje, a narodni travari odlaze na njima znana mesta po visoravnima i proplancima. Veruje se da bilje ubrano na ovaj dan ima izuzetna lekovita svojstva.
JEDINSTVENI PRAZNIK ROMA
Đurđevdanu se, ipak, najviše raduju Romi, što je i razumljivo ako znamo da je najveći neprijatelj na njihovim vekovnim putovanjima bila zima, pa su u Svetom Đorđu videli najvećeg prijatelja. Za njih, on ne ubija aždaju nego hladnoću. U mahalama se na ovaj dan svira nadahnuto i iz sve snage, a opšte veselje traje do kraja praznika.
Polazeći iz svoje prapostojbine Indije, Romi su sa sobom poneli veliki broj tamošnjih običaja. Za Đurđevdan se, međutim, može reći da je njihov jedinstven praznik, jer ga slave Romi u celom svetu, bez obzira na podelu na pravoslavnu, katoličku i muslimansku konfesiju ovog naroda.
Uoči praznika, Romi poseku mladu vrbu, okite je vencima i cvećem i pobodu u zemlju. Trudne žene stave neki deo svoje odeće ispod drveta i tu ga ostave da prenoći: ako sledećeg jutra nađu list tog drveta da leži na odeći, onda su sigurne da će imati lak porođaj. Idućeg jutra, svi se okupljaju oko drveta. Glavna figura svetkovine je zeleni Đorđe, mladić pokriven od glave do pete zelenim lišćem i cvećem. On baca nekoliko rukoveti trave stoci (ako je ima) da ne bi bilo oskudice u hrani tokom naredne godine. Zatim uzima tri eksera, koji su tri dana i tri noći bili u vodi, i zabija ih u vrbu, pa ih onda ostavi u potoku, ili drugu vodu.
U mnogim krajevima, Romi uoči Đurđevdana lože u svojim naseljima na ulicama velike vatre oko kojih igraju i pevaju. Na sam praznik, izjutra odlaze na izlet negde u okolinu, gde peku jagnje i vesele se.
DEVOJAČKI SNOVI
Praznik je i prilika za razna proricanja i gatanja. Pod devojački jastuk stavljani su, tako, predmeti pojedinih mladića, pa kojeg bi ona sanjala, taj bi joj bio “zapisan” za muža.
Raširen je i običaj da devojka uoči samog praznika oguli veliku, lepu, crvenu jabuku, ne prekidajući ni na jednom mestu nit kore – to učini neposredno pred spavanje, u tišini, ne razgovarajući ni sa kim, a koru jabuke, zamotanu u vezenu maramu, stavi pod jastuk. Te noći sanjaće onoga sa kojim će biti “zauvek”. U nekim krajevima, devojke gule crvenu jabuku sve dok se kora ne prekine. Zatim, u pretprazničnoj noći, takvu traku od kore bace preko ramena. Veruje se da će kora pasti tako da pokaže prvo slovo imena, ili neku drugu osobenost momka za koga će se devojka udati.
U okolini Aleksinca, devojka pogleda momka kroz prsten i kaže: “Kad budeš uzvratio ovaj pogled, tada se razdvojio od mene”.
Dani oko Đurđevdana su, po narodnom verovanju, pogodni i za spravljanje ljubavnih amajlija i “bacanje čini”. Još i danas se može naići na verovanje da sva čaranja, bajanja i crnomagijske čini nestaju upravo na Đurđevdan. Drugim rečima, na ovaj dan prestaju magijska čarobnjaštva prethodnih meseci, a stvaraju se nova. “Zato se tog dana treba čuvati”, upozorio je i Dračen Jakčin, autor “Proleća u ogledalu magije”, “da nam neko u kuću ne unese spletene raznobojne konce, crnu vunu, ili kavku sličnu čaroliju zla”.
Uostalom, dugo su odolevala vremenu i verovanja o sakupljanju veštica u đurđevskoj noći, ali i vila na sam praznik...
A prema “narodnoj meteorologiji” se veruje da će, ako je na Đurđevdan vedro, “"biti plodna godina”, a ako na ovaj praznik i sutradan pada kiša, “da će leto biti sušno”. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.
U svakom slučaju, đurđevdanska običajna praksa potvrđuje da je proleće, u svim verovanjima i religijama, bilo mitsko i magično. Njegov kult plodnosti bio je povezan sa radostima života i vegetacije, i preoblikovan u misterije. Tako i Sveti Đorđe, kao narodno prolećno božanstvo, pesmama otapa led, donosi zdravlje, igru i veselje, puni livade cvećem, njive klasjem, bačve vinom, polja jaganjcima.
Možda nešto od tog daha do vas donese baš predstojeći praznik...
POBEDA SVETOG ĐORĐA
Đurđevdan je praznik posvećen Svetom Đorđu, koji je umro 300. (303.) godine. Poznata je njegova slika na konju, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikoni predstavlja mnogobožačku silu koja je “proždirala” brojne nevine hrišćane. Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac “neznaboštvu”.
Pod pobedom koju je Sveti Đorđe odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti, i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Konstantina. Žena na ikoni je možda i sama carica Aleksandra, žena cara Dioklecijana, i veruje se da predstavlja simbolično mladu hrišćansku crkvu.
Zanimljivo je da je Sveti Đorđe već u 6. veku poštovan i na Zapadu. Tako je, još pre dolaska Normana, verovatno oko 850. godine, postao zaštitnik Engleske i taj se kult zadržao sve do danas.
Smatra se da mu je, zbog postojane, čvrste vere, Bog podario moć da pomaže u bedi i nedaći svakom Božjem stvoru koji mu se obrati molitvom, pa se zato često javlja u snovima onih koji ga prizivaju i, veruje se, pomaže u nevolji.
LEKOVITI ĐURĐEVAK
Đurđevdanska biljka je u narodu popularna i zbog svojih lekovitih svojstava. U tradicionalnoj medicini, đurđevak se koristi za bolji rad srca i srčane aorte, protiv jakog krvarenja i ubrzanog rada srca, za bolje izlučivanje mokraće, kod plućnih bolesti, za jačanje tela, protiv glavobolje izazvane promenama vremena, reume, gihta, nervoze, razdražljivosti...
Recept protiv glavobolje uslovljene nevremenom, reume i gihta, tako, glasi: sveže lišće đurđevka ostavi se da se dobro namoči u vinskom sirćetu, pa se time masiraju oboleli delovi tela.
Protiv migrene: uzeti po 25 grama cveta i lista đurđevka, lista nane i korena odoljena, pomešati ih, pa od ove smeše odvojiti tri kašike i preliti sa 400 grama vrele vode, ostaviti poklopljeno četiri sata, procediti, zasladiti medom i piti umesto vode.
Protiv arterioskleroze i povišenog krvnog pritiska: napraviti mešavinu od po jedne kašike cveta đurđevka, metvice i odoljena, pa od nje uzeti jednu kašiku i preliti je sa 200 grama hladne vode. Poklopiti i zagrejati do ključanja, a zatim skloniti, ostaviti da stoji jedan sat, pa procediti i piti – tri puta dnevno bez zaslađivanja – posle jela. Čaj se pije dva dana, pa se pravi pauza od dva dana. Terapiju sprovoditi uz kontrolu lekara i obaveznu primenu odgovarajuće dijete.
S obzirom na otrovnost đurđevka, ne preporučuje se njegova priprema u domaćinstvu, a najbolje je tinkturu nabaviti u apoteci. Posle branja đurđevka (koje se ne preporučuje trudnicama i deci), ruke treba dobro oprati toplom vodom i sapunom. trećeoko _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Običajni bonton
Krsna slava u Srba
"Ko Krsno ime slavi onom i pomaže"
Slava ili Krsno ime je srpski, narodno-crkveni običaj i najvažniji porodični praznik, uvek povezan sa danom određenog hrišćanskog svetitelja. Slava je isključivo srpski običaj, jer i kad je praznuju pripadnici drugih naroda slave je kao srpski i pravoslavni običaj.
Slava je veoma obiman kompleks običaja i obreda sa mnogo oblasnih razlika u shvatanjima i u izvođenju, a i sam naziv ima više sinonima. Tako se slava zove i: krsno ime, sveti, sveto, blagdan, krsna slava, praznik, služba, den, sečemo leb, lomimo leb, panagir, svetac, svetec, sveden, panađur, pamet svetom, kućanska slava, liturgija, liturđija, leturđija.
Ukupno dvadeset imena za jedan običaj, a pretpostavljam da ima još naziva koji ovde nisu zabeleženi.
O poreklu slave ima sijaset mišljenja i tumačenja, ali bez obzira na svu različitost u mišljenjima, ostaje činjenica da Srbi danas čuvaju i poštuju slavu kao najvažniji običaj.
Slava se kod Srba, po narodnoj tradiciji, nasleđuje, ali se i ne deli. Dok je otac živ, sin ili sinovi ne preuzimaju slavu, već je slave sa ocem. Preuzimanje slave za života oca znači da se porodica i formalno podelila. Ako otac nije u snazi, sin preuzima sve obaveze oko slave, ali je otac domaćin slave.
Kad otac umre, onda sinovi preuzimaju slavu. Ako ima više braće, mogu se dogovoriti da slavu preuzme samo jedan ili je preuzimaju svi. Prve godine po smrti oca slava se drži u porodičnom krugu, bez gostiju i velikog veselja.
Pravoslavna crkva zastupa suprotno mišljenje. Po njenom tumačenju, sin ili sinovi, čim zasnuju sopstveno domaćinstvo i odu od roditelja, počinju sami da slave.
Priprema za slavu
Na nekoliko dana pred slavu, u domu u kome se slavi, počinju pripreme kako bi se slava što svečanije i dostojnije dočekala. Kuća se rasprema, čisti i sređuje.
1. Svećenje vodice
U vreme pred slavu sveštenik osvećuje vodicu u domovina koji slave. Za osvećenje vodice treba pripremiti: činiju sa vodom, buket bosiljka, manju sveću. Uz to se može pripremiti i kadionica sa žarom, tamjan i spisak ukućana, mada u gradovima to sveštenik uvek nosi sa sobom. Sve se to postavi na sto u sobi gde je slavska ikona, koja je na istočnom zidu sobe. Poželjno je da na obredu osvećenja vodice budu svi ukućani. Zato sveštenik, bar dan ranije, zakazuje dolazak.
Onaj ko do sada nije slavio i želi to prvi put da učini, treba da ode kod sveštenika u najbližoj crkvi i da se sa njim o svemu dogovori.
2. Ikona
Svaki pravoslavni dom treba da ima ikonu svoje krsne slave. Ikona se postavlja u najsvečanijoj prostoriji, trpezariji ili dnevnoj sobi, i to uvek na istočnom zidu. Poželjno je da, pored ikone kućnog sveca, stoji ikona Hrista Spasitelja i ikona Presvete Bogorodice.
3. Čirak ili svećnjak
To je predmet sa jednim krakom (ili više krakova) u koji se uglavljuje sveća. Obično se pravi od nekog teškog metala, tuča ili, u bogatijoj varijanti od srebra. Važno je da ima stabilno postolje i da se sveća dobro uglavi da se ne bi prevrnula.
4. Slavska sveća
Za slavu se kupuje veća sveća, po mogućstvu od čistog voska, najčešće dužine oko 50 cm. Ona se stavlja u čirak. Sveću pali domaćin, uz prisustvo ukućana i najbližih prijatelja. Domaćin se prekrsti, pomene u molitvi Boga i ime svoje krsne slave, celiva sveću i pali je šibicom. To se radi neposredno pre rezanja kolača, ako sam domaćin reže kolač ili to radi sveštenik u domu.
U slučaju da je kolač rezan u crkvi, domaćin pali sveću, po narodnom verovanju, u različito vreme. Negde je običaj da se sveća upali nekoliko minuta pre podneva, odnosno 12 sati. U drugim krajevima se smatra da sveću treba upaliti tačno u podne. Takođe, postoji običaj da se sveća pali neposredno pre ručka, kad se gosti okupe. U svakom slučaju, domaćin pali sveću.
Sveća gori celog dana, a gasi se kad dođe na nekoliko santimetara. Može se gasiti na više načina: domaćin se prekrsti, uzme malo sredine iz slavskog kolača i ugasi je; domaćin se prekrsti i uzme kafenu kašičicu vina i lagano sipa uz fitilj sveće. glasjavnosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Običajni bonton (2)
Kada se sprema slavski kolač
Domaćin podseća prijatelje kad mu je slava
Kolač je, kao i prosfora, kvasni hleb i po pravilu zamesi se osvećenom vodicom. Treba ga umestiti dan pre slave. Mesi se na sledeći način:
Zamesi se jedan kilogram brašna s pola kilograma mleka, četiri cela jaja, dvadeset grama kvasca i pet supenih kašika šećera. Dobro umešeno testo ostavi se na toplom da naraste. Kad je naraslo uzme se tri četvrtine testa, napravi se od njega okrugla lopta i stavi na dno uljem podmazane posude za pečenje. Od preostale količine testa napravi se pet manjih lopti (prosfora). Četiri se stave sa strane u obliku krsta, a peti na sredinu većeg testa. Manje prosfore se ukrase hrišćanskim slovima i simbolima, a čitav se kolač premaže žumancetom od jednog jajeta. Peče se u umereno zagrejanoj pećnici.
Za posnu slavu slavski kolač se pravi na isti način, samo bez jaja i mleka.
Današnji obred rezanja slavskog kolača sastavio je 1862. godine srpski mitropolit Mihailo. Kolač se nosi kod svog paroha, u hram kome svečar pripada. Nosi ga, po pravilu, domaćin sam ili sa nekim od dece. U slučaju da je domaćin sprečen, kolač može odneti bilo ko od članova porodice. Kolač se nosi rano ujutro, obično oko sedam sati. Osim kolača, nosi se još manja činija sa žitom, mala sveća i boca crnog vina. Običaj je da se sveštenik i sveštenikov pomoćnik daruju nekom svotom novca. Po dogovoru i ako je sveštenik u mogućnosti, kolač se može rezati i u svečarovom domu. Danas je uobičajeno da se kolač naručuje kod poslastičara ili pekara.
6. Slavsko žito
Uoči slave priprema se slavsko žito koje se naziva još i koljivo. Žito se priprema na sledeći način:
Pšenica se najpre pretrebi i dobro opere u hladnoj vodi. Kilogram pšenice dobro se skuva, uz povremeno mešanje i nalivanje vode. To se radi da se pšenica ne bi zalepila za dno posude. Zatim se stavi u đevđir da se cedi dobar sat, a potom dva puta na vodenicu samelje (jednom na krupno, a drugi put na sitno). U dobijenu smesu doda se kilogram šećera, kilogram mlevenih oraha, dva vanilin šećera i jedan nastrugan oraščić. Tad se sve dobro umesi i ostavi da prenoći na hladnom. Ujutru, na dan slave, pospe se šećerom u prahu i onda je spremno za goste.
Kad se na dan slave upali slavska sveća, onda se najpre domaćin prekrsti i posluži žitom, a zatim i ostali ukućani. Svaki gost koji dođe na slavu, najpre se služi žitom.
Po učenju Pravoslavne crkve slavsko žito se sprema za sve slave. Po narodnom verovanju, Arhangel Mihailo i sveti Ilija su živi svetitelji pa se za njih ne priprema žito.
Kako se poziva na slavu
Nekad se na slavu pozivalo lično. Domaćin ili neko od mlađih iz kuće ode u dom onoga koga želi pozvati i u prigodnom razgovoru to i učini. Danas se to obično čini pismom (ređe) i telefonom. Desetak dana pred slavu, domaćin pozove prijatelje, podseti ih kad mu je slava i zamoli goste da dođu. U selu Boboti, kod Vukovara, zadržao se običaj da se na slavu poziva jabukom. Mlađi član porodice, dan uoči slave, odlazi kod zvanica i u prigodnom razgovoru, uz lagano posluženje, predaje jabuku koja predstavlja poziv na slavu. Danas je običaj da domaćin kaže i vreme kad očekuje goste, odnosno, da li je to vreme ručka ili večere. U slučaju da gost iz raznoraznih razloga ne može da prihvati poziv, običaj je da on kasnije pozove domaćina i da, uz izvinjenje, kaže da neće doći.
Zadržao se i običaj da se na slavu ne poziva. Taj običaj važi i danas, ali u tom slučaju onaj koji nije pozvan dolazi kod svečara u vreme između ručka i večere, da bi čestitao slavu domaćinu, koji ga prima i služi: žitom, piće, kolačima i kafom. U ovakvim slučajevima gost se zadržava oko pola sata i odlazi.
Tako se postupa i kad gost mora da obiđe više svečara, kao i zbog poštovanja domaćina. Potrebno je imati na umu da danas u gradovima ljudi pretežno žive u skučenom prostoru, pa domaćin jednostavno nije u mogućnosti da u istom trenutku primi sve one koje želi da vidi kao svoje goste.
U najnovije vreme počelo se sa drugačijim načinom slavljenja. Na ručak, osim najuže familije, domaćin pozove još samo kumove, a za večeru iznajmi salu u nekom restoranu gde uveče dolaze zvanice na gozbu. To je iskrivljeno shvatanje same suštine krsne slave, mada oni koji tako postupaju kao opravdanje navode praktične razloge. glasjavnosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Običajni bonton (3)
Kako se odlazi na slavu
Brige i problemi ostaju pred vratima
Piše: Dragomir Antonić
Onaj ko je pozvan, na slavu treba da dođe u vreme koje je domaćin odredio. Ako iz nekog razloga mora da zakasni više od pola sata, onda je običaj da to domaćinu blagovremeno javi. Na slavu se, pre svega, odlazi sa radošću i raspoložen. Svakodnevne brige i problemi ostavljaju se pred svečarevim vratima. Kad vas domaćin dočeka na vratima svoga doma, vi mu sa osmehom jednostavno recite:
"Čestit sveti (navede se ime svetitelj) i srećna ti slava domaćine! Nek Bog da zdravlja i sreće, tebi i tvojoj porodici!"
Domaćin odgovara:
"Hvala i dobro mi došao (kaže ime gosta). Od Boga ti zdravlje!"
Danas je uobičajeno da se domaćinu ponese boca pića i cvet domaćici. Neko kao poklon ponese i neku prigodnu knjigu. Kad su u pitanju običaji, nije pogrešno ni ako se to ponese, niti ako se to ne učini. U oba slučaja domaćin će podjednako radosno gosta dočekati.
Šta se priprema za slavsku trpezu
Pravoslavni običaj nalaže da je za slavu obavezno imati: ikonu, sveću, kolač, žito i vino. To je Bogu i svetitelju sasvim dovoljno. Može se slava dočekati i u porodičnom krugu, pogotovu ako je familija velika, i bez mnogo gostiju. Sve ostalo se ubraja u gozbu i zavisi od mogućnosti domaćina. Ono što treba znati jeste da ako krsno ima pada u vreme posta, ili u posne dane (sredu ili petak), mora se pripremati isključivo posna hrana. Tu nema nikakvog odstupanja. Dozvoljeno je, međutim, da ako neko ima mogućnosti pa želi da slavi dva dana sledećeg mrsnog dana da pripremi mrsnu hranu. Ako je, pak, u pitanju slava koja pada u vreme višednevnog posta, na primer Sveti Nikola, onda je hrana uvek posna, ma koliko se dana slavila.
Za slave koje padaju u mrsne dane priprema se mrsna hrana. Ni u jednom slučaju ne treba preterivati sa količinom hrane i pića. Slava je, iznad svega, duhovni doživljaj, prilika da ugodimo svetitelju i da se prijateljima provedemo vreme u prijatnom razgovoru.
Na početku je napisano da se slavski obred u raznim srpskim krajevima različito i obavlja. Ponekad čak i u istom selu, ima nekih razlika u obredu među svečarima. Te razlike su često tema razgovora među svečarima sa dobronamernim ciljem da se ustanovi ko "pravilno" slavi slavu, a ko "greši". Odgovor je vrlo jednostavan. Niko ne greši, već su uočene razlike posledica bogatstva i šarolikosti srpske tradicionalne kulture, kao i maštovitosti samih svečara.
Za one koje ovakav odgovor neće zadovoljiti prepisujemo iz "Trebnika" Srpske pravoslavne crkve kako sveštenici obavljaju:
Čin blagosiljanja koljiva i slavskog kolača
Sveštenik stavi na sebe epitrahilj i počinje kao i obično:
Blagosloven Bog naš, svagda, sada i uvek i u vekove vekova, Amin.
Sveti Bože, sveti Krepki, sveti Besmrtni, pomiluj nas (triput).
Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu, i sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
Presveta Trojice, pomiluj nas: Gospode, očisti grehe naše; Vladaru, oprosti bezakonja naša; Sveti, poseti i isceli nemoći naše. Imena tvog radi.
Gospode, pomiluj (triput).
Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu, i sada i uvek i u vekove vekova, Amin.
Oče naš, koji si na nebesima, neka se sveti Ime tvoje. Neka dođe carstvo tvoje, neka bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu; hleb naš nasušni daj nam danas; i oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim; i ne uvedi nas u iskušenje, nego izbavi nas od nečastivog.
Jer je tvoje carstvo i sila i slava Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
Tropar svetome koji se slavi, a zatim se otpeva i kondak. Između tropara i kandaka svi prisutni izgovore reč:
Slava!
Posle kondaka okadivši koljivo, predloženi hleb i prisutne, sveštenik čita molitvu koljiva, zatim blagosilja kolač tri puta u vidu krsta, govoreći:
Gospode Isuse Hriste Bože naš, blagoslovi ovaj hleb i ovo vino, jer si svet, svagda, sada i uvek, i u vekove vekova. Amin.
Zatim uzima kolač, uznosi ga i govori: glasjavnosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Običajni bonton (4): Rezanje slavskog kolača
Kolač se reže sa donje strane u obliku krsta
Gospode Bože naš, ovo ti prinosimo u slavu i čast svetog (pa se kaže ime svetitelja koji se slavi), čijim molitvama primi, Svemilosrdni žrtvu ovu u nadnebesni tvoj žrtvenik.
Posle toga reže kolač sa donje strane u vidu krsta, preliva ga vinom i okrećući ga sa prisutnima, peva na glas 7.
Sveti Mučenici, pošto ste hrabro stradali i uvenčali se, molite se Gospodu da se smiluje na duše naše.
Slava Tebi, Hriste Bože, pohvali Apostola, radovanje mučenika, čija je propoved Trojica jednosušna.
Glas 5.
Isaije likuj, Djeva zače, i rodi sina Emanuela, Bogočoveka. Istog Mu je ime, veličajući Njega, mi proslavljamo Djevu.
Kada ovo otpeva, sveštenik sa domaćinom prelomljuje hleb nadvoje, onda sastavlja obe polovine tako da lice kolača bude spolja i celivaju ga triput, pri čemu sveštenik govori:
Hristos među nama!
A domaćin odgovara:
I jeste, i biće!
Ovo se radi triput.
Zatim peva: Glas 2. samoglasan:
Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu: Molitva svetog (kaže se ima svetitelja koji se slavi) Milostivi, očisti mnoštvo sagrešenja naših.
I sada i uvek i u vekove vekova, Amin. Molitvama Bogorodice, Milostivi, očisti mnoštvo sagrešenja naših.
Zatim peva na glas 6.
Pomiluj nas, Bože, po velikoj milosti Svojoj, i po obilju dobrote Svoje očisti bezakonja naša.
Ako se kolač reže u crkvi ili domu rano ujutru, pre liturgije ili pre jutrenja, onda se peva jutarnja stihija praznovanog svetitelja, a ako se kolač reže kasnije, što se dešava u većini slučajeva, onda se pevaju sledeće reči:
Blagodat Svetoga Duha danas nas sabra, i svi uzevši Krst tvoj govorimo: blagosloven koji ide u ime Gospodnje, osana na visini.
Zatim slede jektenija:
Pomiluj nas, Bože, po velikoj milosti svojoj, molimo ti se, usliši i pomiluj.
Još se molimo za sve blagočestive i pravoslavne hrišćane.
Još se molimo za presvetog patrijarha našeg (kaže se ime).
Još se molimo za svu braću i za sve pravoslavne hrišćane.
Još se molimo za ovaj dom i za njegove žitelje (tad sveštenik izgovori ili pročita sva imena članova porodice svečara), za milost, život, mir, zdravlje i spasenje njihovo.
Posle ovog ide vozglas koji izgovara đakon ili crkvenjak koji prati sveštenika i kaže sledeće:
Jer si milostiv i čovekoljubiv Bog, i Tebi slavu uznosimo, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova.
Amin.
Ovim je obred rezanja slavskog kolača završen.
KRŠTENJE
Krštenje je jedna od sedam svetih tajni - sveta tajna kojom se lice koje se krsti čisti od svih grehova, nasleđenih i ličnih, i postaje ravnopravni član Pravoslavne crkve.
Ranije je bio veoma raširen običaj da, do osmog dana od rođenja deteta, neko od mlađih ukućana ili srodnika ode kod nadležnog sveštenika sa bocom vode po znamenje. Sveštenik osveti vodicu, sipa je u bocu, stavi stručak bosiljka i daje detetu ime koje ono nosi do krštenja. To ime se zove, ime na znamenje ili ime na vodicu.
Dete treba da se krsti kad malo ojača, odnosno, kad napuni 40 dana. Tada je spremno za krštenje.
Krštenje se, po pravilu, može izvršiti u svako doba dana ili noći. Kako je, međutim, to svečan čin za roditelje i ukućane i kako se posle krštenja najčešće sprema svečaniji ručak i slavlje, onda je najbolje obaviti ga u mrsne dane. Ako se obavlja u vreme posta, onda se obavezno sprema posna hrana. Najbolje je ako se krštenje obavi posle svete liturgije, i to do podne - dok dan napreduje.
Krštenje se može obaviti u kući ili stanu, crkvi, manastiru, u porti, na reci, jezeru, moru. Uobičajeno je, međutim, da se ono obavlja u hramu ili domu.
Piše: Dragomir Antonić
Nastaviće se glasjavnosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Običajni bonton (5): Krštenje u crkvi
Krštenju prisustvuju gosti po pozivu
Krštenje u crkvi se, po pravilu, prethodno zakazuje kod nadležnog sveštenika, odnosno, paroha zainteresovane porodice. U dogovoru sa njim, određuje se dan i vreme krštenja. I za krštenje u crkvi kum takođe kupuje krsnicu i sveću.
Krštenju može prisustvovati svako koga roditelji pozovu. Ako je dete koje se krštava napunilo 40 dana, onda krštenju može i treba da prisustvuje i majka. U protivnom, dok ne prođe 40 dana, porodilja se smatra nečistom i ne odlazi od kuće. Obavezno je prisustvo onoga ko se krštava, sveštenika koji taj čin obavlja i kuma. Kum mora biti kršten po pravoslavnom obredu. Kum daje ime detetu. Normalno, kum se se posavetovati sa roditeljima o imenu, ali njegova reč je poslednja.
Uloga kuma je važna jer on, u ime deteta, svog kumčeta, izgovara reči odricanja, kajanja i veroispovedanja. Dužnost kuma je da poučava, ili da pomaže poučavanju u svim hrišćanskim istinama i vaspitanju deteta. Običaj je da kum posle krštenja daruje kumče. To ne treba da bude neki skup dar, već nešto što će detetu, kad odraste, predstavljati dragu uspomenu (ikonica, krstić, zlatnik, srebrnjak i sl.). Kum daruje kumče odmah po obavljenom krštenju.
Kao što kum ima obaveze prema kumčetu, tako i kum, odnosno, njegovi roditelji imaju obavezu prema kumu. Kumu se ukazuje veliko poštovanje i on se smatra duhovnim ocem deteta. Kod Srba je običaj da roditelji kumu daju uzdarje, po pravilu, poklanja mu se košulja i čarape. Poklon se daje pre ili posle ručka.
Kako je krštenje radostan i svečan čin, to je običaj da roditelji pripreme ručak na kome će se proveseliti zajedno sa rodbinom i prijateljima. Na ručak je obavezno prisustvo kuma, a ostale zvanice se pozivaju po izboru roditelja. Običaj je da zvanice donesu neki dar detetu, nešto od odevnih predmeta, benkice, pelene ili dečju kozmetiku.
Krštenje se može obaviti u bilo koje životno doba. Prilikom krštavanje odrasle, punoletne osobe najvažnije je da ta osoba želi da se krsti. Zatim je potrebno da se upozna sa osnovnim istinama pravoslavne vere i da na svom krštenju ona čita simbol vere, a ne kum, kao kad se obavlja krštenje dece. Za krštenje odrasla osoba priprema tako što će postiti bar sedam dana, i posle krštenja, primati pričešće. Odrasli takođe moraju imati kuma, koji mora biti kršten. Kum i u ovom slučaju kupuje sveću i krsnicu. Crkva je, imajući razumevanje prema odraslima, dozvolila da se odrasli mogu krstiti i oblivanjem vode. Sam čin krštenja je u svemu drugom isti kao kod deteta.
Pravoslavlje propoveda duhovnu radost i materijalnu skromnost. Zato u svakom slavlju treba biti umeren. U srpskoj narodnoj tradiciji, uostalom, o babinama, kako se običaji o krštenju zovu, nikad nije bilo bahanalija i preterivanja.
nastaviće se glasjavnosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Običajni bon ton (6): Post pre krštenja
To se odnosi samo na odrasle osobe
Krštenje se može obaviti u bilo koje životno doba.
Prilikom krštavanje odrasle, punoletne osobe najvažnije je da ta osoba želi da se krsti. Zatim je potrebno da se upozna sa osnovnim istinama pravoslavne vere i da na svom krštenju ona čita simbol vere, a ne kum, kao kad se obavlja krštenje dece. Za krštenje odrasla osoba priprema tako što će postiti bar sedam dana, i posle krštenja, primati pričešće.
Odrasli takođe moraju imati kuma, koji mora biti kršten. Kum i u ovom slučaju kupuje sveću i krsnicu. Crkva je, imajući razumevanje prema odraslima, dozvolila da se odrasli mogu krstiti i oblivanjem vode. Sam čin krštenja je u svemu drugom isti kao kod deteta.
Pravoslavlje propoveda duhovnu radost i materijalnu skromnost. Zato u svakom slavlju treba biti umeren. U srpskoj narodnoj tradiciji, uostalom, o babinama, kako se običaji o krštenju zovu, nikad nije bilo bahanalija i preterivanja.
Brak
Brak se ubraja u jednu od svetih tajni kojom Sveti duh sjedinjuje u jedno biće muškarca i ženu koji pred sveštenikom nepokolebljivo izjave da će se tokom celog života uzajamno voleti i jedno drugom biti verni.
Tako je po učenju Pravoslavne crkve, a u životu je za ovaj radosni događaj vezano mnoštvo narodnih običaja.
Zbog obilja običaja, koji se katkad i znatno razlikuju, od sela do sela, od kraja do kraja, od grada do grada, ovde će biti navedena samo opšta pravila ponašanja prilagođena gradskom načinu života.
Svadba je događaj u kome, pored mladenaca, učestvuje sveukupna familija. Zato je najbolje odrediti jedno lice koje će o svemu voditi računa i izvršiti podelu poslova.
Ako se venčanje obavlja u crkvi, onda je obavezan predbračni ispit. To je postupak kojim crkva ispituje da li dvoje kandidata za brak ispunjavaju sve kanonske uslove. Predbračni ispit obavlja nadležni sveštenik devojke, odnosno, buduće neveste. Za ispit treba pripremiti crkvene krštenice, a muškarac - i potvrdu od svog nadležnog sveštenika o slobodnom bračnom stanju.
Predbračnom ispitu mogu prisustvovati i roditelji budućih mladenaca, ali to nije obavezno. O izvršenom predbračnom ispitu, dobija se pismena potvrda, koja se predaje nadležnom svešteniku mladoženje. Na osnovu te potvrde, zapisnika, sveštenik može obaviti venčanje. Potvrda važi šest meseci. Predbračni ispit mora biti obavljen najmanje tri nedelje pre venčanja, kako bi sveštenik mogao na tri liturgije u crkvi da oglasi želju kandidata za venčanje i da pita narod da za njihov brak postoji neka smetnja.
Kad se obavi predbračni ispit, pozivaju se zvanice na venčanje. Nekad je bio običaj da domaćin ili neko od ukućana buklijom poziva goste, ali danas, pogotovu u gradu, pozivanje se obavlja pismenim pozivnicama. Običaj je da se kumu i starom svatu pozivi lično odnesu, a ostalima se šalju poštom.
Pozivnice se danas najčešće štampaju u za to specijalizovanim štamparijama. U tekstu pozivnice mora, pored ostalog, da stoji sledeće: ime i prezime mladenca; tačna adresa stana ili kuće de zvanice treba da dođu; tačno vreme kad se zvanice očekuju; broj kućnog telefona; potpun naziv sa adresom crkve gde će se venčanje obaviti; tačan naziv sa adresom i brojem telefona restorana ili drugog mesta gde će, posle venčanja, biti održan svečani ručak. Sve te podatke treba čitko napisati i u štampariji proveriti da se ne bi potkrala neka greška.
U prošlosti dok je domaćin pozivao zvanice buklijom, to je činio sam ili je poveravao osobi od naročitog poverenja da taj posao obavi. Zato je dobro i danas odrediti posebnu osobu koja će voditi računa o pozivnicama. Spisak zvanica, po pravilu, sastavljaju mladenci sa svojim roditeljima.
Obaveza zvanice jeste da pažljivo pročita pozivnicu i da blagovremeno obavesti domaćina o svom dolasku ili nedolasku na svadbu, odnosno, da li će doći kući ili pravo u crkvu. Takođe je dobro da kaže da li dolazi svojim kolima ili ne, odnosno, da li može još nekog povesti ili ne. glasjavnosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Običajni bonton (7): Oblačenje mlade
Kako god da se obuče, mlada je tog dana lepa
Dolazak u mladoženjinu kuću
Važno je doći u naznačeno vreme. Pred kućom ili zgradom u kojoj je stan, neko od mlađih, najčešće su to mlade devojčice, a mogu dečaci i devojčice, dočekuju goste i kite ih ruzmarinom. Običaj je da zvanica ostavi malo novca deci za kićenje, a neko od dece će goste otpratiti do domaćinovog stana, ako se stan nalazi u višespratnici. U stanu ili u kući gosti se okupljaju i služe samo kafom ili nekim pićem. Ako je neko došao izdaleka, može se poslužiti i sendvičem.
Formiranje svadbene kolone
Pre polaska po mladu, običaj je da domaćin očita Oče naš, a svi zajedno pomole se Bogu i onda krenu. Na čelu kolone, u prvim kolima, nalazi se stari svat sa barjakom. Stari svat je nekad bio mladoženjin ujak, a danas je to najčešće drugi svedok na venčanju, ili posebno lice. Iza njega, u drugim kolima je mladoženjinim kum, a u trećim - mladoženja s ocem. Posle toga, formira se kolona kola ostalih zvanica.
Oblačenje mlade
Mladi pri oblačenju pomažu sestre i najbolje drugarice. Običaj je da mlada bude u belom i da ima beli veo. Po pravilu, mladinu venčanicu nabavljao je svekar, odnosno, mladoženja. Danas se sve to obavlja prema ličnim željama, dogovoru i mogućnostima. U svakom slučaju, venčanica treba da bude svetlih boja, a kako se god mlada obukla, uvek će tog dana biti lepa.
Dolazak u mladinu kuću
Dolazak u mladinu kuću i odvođenje mlade propraćeno je mnogim lokalnim običajima: od gađanja jabuke iz puške do otkupa mlade. Naravno, danas u gradu, u stambenoj zgradi, nije mogućno gađati iz puške niti izvesti sve one običaje koje su izvodili naši roditelji, a pogotovu, dede i babe. Oni su živeli u drugačijim uslovima, kad su ti običaji i bili primereni. Lepota običaja je u tome da pruže radost učesnicima, a ne da izazovu neku nezgodu. Jabuka se može zakačiti na koncu iznad ulaznih vrta stana i rukom skinuti. Otkup mlade može se takođe izvesti, i u tom slučaju otkupljuje je ili stari svat ili mladoženja. Mladu prodaje njen rođeni brat, a ako ga nema - onda brat od tetke, strica, ujaka. Kad se mlada izvede, ona, u pratnji brata, seda u kola sa kumom, a kolona se formira na isti način kao i u dolasku.
Venčanje u crkvi
Kad dođu pred crkvu mladenci, praćeni kumovima, odlaze pravo pred oltarske dveri. Tu se vrši obručenje, odnosno kum daje mladencima burme, a oni ih jedno drugom stavljaju na četvrti prst desne šake. Sve to obavlja se pred sveštenikom. U toku obručenja mladenci i kumovi drže sveće. Te sveće se kasnije ostave u crkvi da izgore - za srećan bračni život. Posle obručenja, u crkvi se obavlja venčanje. Njega obavlja sveštenik po propisanim kanonskim pravilima. Mladencima se stavljaju krune na glave; vežu im se desne ruke belom maramicom ili platnom. To platno, kao i sveće kupuje kum i daje ih svešteniku pre obručenja.
Završetak venčanja
Po završetku venčanja mladencima najpre čestita sveštenik, a zatim čestita i kumovima. Posle toga, redom čestitaju, a mladencima i kumovima ostaje još da se potpišu na dokumentu koji se naziv venčanica. Potpisivanjem venčanice obred sklapanja braka je završen. Sve posle toga je svadbeno veselje. Na izlasku iz crkve običaj je da kum baci oko sebe sitan metalni novac za berićet supružnika. Posle izlaska iz crkve, odlazi se na mesto koje je predviđeno za svadbeno veselje, a ono se organizuje prema mogućnostima i želji mladenaca i njihovih roditelja. Tu će se događati mnoštvo stvari za koje će oni koji iz izvode tvrditi da je takav običaj ili ovako se valja. Uzalud je protivrečiti im.
Kumovi
Kuma bira mladoženja. On mora biti kršten po pravoslavnom obredu. Zato postoji samo jedan kum. Kako je za sklapanje građanskog braka, međutim, potrebno imati dva svedoka, onda je danas uobičajeno da jednog svedoka, kuma, bira mladoženja, a drugog - nevesta. U narodnoj tradiciji postoje kum i stari svat kao glavne ličnosti na venčanju, odnosno kao osobe koje svojim potpisom garantuju verodostojnost braka. Iz svega toga postignut je kompromis, pa se danas na venčanju pojavljuju dva kuma, od kojih je mladoženjin kum - prvi. Mladoženjin kum je, po pravilu, kupovao burme, nabavljao belo platno za venčanje i sveće. Osim toga, ima obavezu da kupi i kumovski poklon. Danas, uglavnom, mladoženja kupuje burme, a ostale obaveze kuma su se zadržale.
(nastaviće se) glasjavnosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
Običajni bonton (8): Kupovanje poklona mladencima
Kum i stari svat imaju veće obaveze od ostalih zvanica
Svaka zvanica je dužna da odnese mladencima neki poklon. Tu postoje razlike. Kum i stari svat imaju veće obaveze od običnih zvanica. Takođe su i obaveze najuže familije veće od obaveza ostalih zvanica. Uostalom, cilj samog čina darivanja jeste želja da se mladenci što pre materijalno osposobe za samostalni život. Izbor poklona, ipak, najviše zavisi od mogućnosti darodavca. Danas je uobičajeno, a pokazalo se i praktičnim, da se darovi daju u novcu, što mladencima omogućuje da ga potroše na najcelishodniji način.
U srpskoj narodnoj tradiciji postoji, baš kad su svadbe u pitanju, pravilo reciprociteta. Svaki poklon koji se dobijao upisivan je u svesku, a pored njega se beležilo i ime darodavca. Ta sveska je bila svojevrstan podsetnik, pa kad neko bude pozvan na svadbu, on prekontroliše da li je ta osoba bila na njegovoj svadbi i koliko je vredan poklon donela. Prema tome se i određuje vrednost poklona koji će se dati mladencima. Drugačije rečeno, ako neko nije pravio svadbu, nema obavezu ni drugom da ide. A ako jeste, onda je po običajnom pravu dužan da ode onima koji su i njemu bili. To je dobro imati na umu pre nego što se otpočne sa preterivanjem.
Vreme za venčanje
Venčanje se, po pravilu, ne obavlja u vreme posta, sredom i petkom, na Krstovdan zimski, Usekovanje, Krstovdan jesenji, Vaskrs i u Svetlu nedelju.
Građanski brak
Zakonodavac priznaje isključivo građanski brak, odnosno brak sklopljen pred matičarem u opštini. Crkveni brak je ravnopravan građanskom braku, ali kada su u pitanju zakonska pravila i obaveze koja iz njega proističu, važeći je samo građanski brak.
Građanski brak se sklapa pred matičarem, odnosno službenim licem u opštini. U građanski brak mogu stupiti punoletne osobe različitog pola. Za to je potrebno otići u opštini i kod matičara zakazati dan za sklapanje braka. To mogu da urade zajedno oba lica ili samo jedno. Od dokumenata se mora poneti: izvod iz matične knjige rođenih, lična karta, kao i lične karte kumova, odnosno svedoka. I za sklapanje ovog braka, po pravilu, potrebne su burme, ali brak se može sklopiti i bez njih. U tom slučaju izostaju sve obaveze iz crkvenog venčanja, a mogu se izvoditi svi običaji iz narodne tradicije.
Moguće je sklopiti i jedan i drugi brak. U tom slučaju, po pravilu, najpre se odlazi u opštinu, a zatim u crkvu. glasjavnosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 46 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
