|
| Autoru |
Poruka |
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Marija i Banovna - omiljene vladarke Češke i Ukrajine
Marija i Banovna Vukanović bile su velike kneginje u Znojmu i Kijevu, a njihovi potomci pripadnici najvećih dinastija. U 12. veku mnogi evropski dvorovi su želeli da se orode sa nekom od uticajnih porodica iz naše zemlje
Srpske princeze bile su veoma cenjene i tražene na evropskim dvorovima u ranom srednjem veku. U jednom od prethodnih brojeva “Života plus” pisali smo o princezi Jeleni Vukanović i princu Belošu Vukanoviću, dvoje od petoro dece velikog srpskog župana Uroša Prvog iz Rasa. Princeza je rođena 1109. godine i udajom za slepog kralja Belu Arpada postala je kraljica Ugarske, dok je njen brat Beloš, rođen 1141. godine, u isto vreme sredinom 12. veka postao upravnik ugarskog dvora, hercog Bosne i ban Hrvatske. Tako visoke vladarske pozicije bile su prilika za jačanje dinastičkih veza sa evropskim vladarima, pa su se trona domogli i županova ćerka Marija Vukanović od Raške i Beloševa mezimica ćerka Banovna.
- Ugled i uticaj ugarske kraljice Jelene i bana Beloša su po svemu sudeći podstakli češkog vojvodu Sobjeslava Prvog da posreduje u sklapanju braka između Marije od Raške i kneza Konrada Drugog Pšemisla od Znojma u moravskoj oblasti, a u današnjoj Čekoj. U jednom kneževom zapisu iz 1134. pominje se mogućnost sklapanja tog braka, što se i dogodilo u junu iste godine. Bio je to brak iz ljubavi o čemu svedoči freska, koju je tokom venčanja u Znojmu knez Konrad Drugi postavio u hramu svete Katarine i potpisao latinskim jeziku – svedoči istoričar Ljubivoje Cerović.
U hramu je i danas očuvana ktitorska kompozicija oko lučnog ulaza, na kojoj su predstavljeni Konrad i Marija, okrenuti jedno ka drugom. Ovo je jedan od najastarijih portreta srpskih vladarki. Udajom za češkog kneza, Marija od Raške je postala kneginja od Znojma. Bila je veoma omiljena. Česi su je prozvali Marija Srpska.
- Knez Konrad i kneginja Marija imali su dva sina, Ernesta, koji je preminuo 1156. godine i kneza Konrada Trećeg Ota i kćerku Jelenu. Drugi sin, Konrad Oto postao je 1179. gospodar cele Moravske, a 1182. godine dobio je od nemačkog cara Fridriha Barbarose i titulu markgrofa Moravske. Devet godina kasnije, Konrad Treći je postao i češki vojvoda. Kćerka kneginja Jelena od Znojma se 1166. udala za poljskog vojvodu Kazimira Drugog Pravednog iz vladajuće dinastije Pjasta. Potomci Kazimira Pravednog i Jelene od Znojma tako su Ugarskom vladali do 16. veka, a Poljskom do 17. veka. Preko kneginje Marije Srpske, koja je preminula 1189. godine, vladarska češka porodica Pšemisl orodila se kasnije s poljskim, nemačkim, ruskim i drugim vladarskim porodicama srednje i istočne Evrope - objašnjava Cerović.
Jedan od najznačajnijih Srba srednjeg veka župan i ban Beloš Vukanović je sledeći očeve političke interese, ali i same Ugarske, udajom svoje ćerke želeo da proširi svoj uticaj na ruski i ukrajinski dvor.
- Da bi dodatno ojačao veze sa Kijevom, ali istovremeno da bi učvrstio i svoje odnose sa novom ugarskom kraljicom, Beloš je svoju kći Banovnu 1150. godine udao za volinskog kneza Vladimira Mstislaviča. Provodadžije su bila kneževa braća Izjaslav Mstislavič i Jurij Dolgoruki, tada veoma moćni vladari u Ukrajini. Kneginja Banovna od Srbije, kako su je nazvali Rusi, predstavljala je prvu direktnu vezu između srpske i ruske vladarske porodice. Veliki knez Vladimir Mstislavič je kao vladar dobio kneževinu Dorogobušku, s prestonim gradom Volinjskim. Živeo je lepo s srpskom kneginjom Banovnom, s kojom je izrodio sinove Rostislava, Mstislava, Jaroslava i Svjatoslava - beleži hroničar Duško Lopandić.
ZIDALA CRKVE U MOLDAVIJI
U vreme vladavine despota Petra Četvrtog Rareša u Moldaviji od 1526. do 1546. Godine, njegova žena bila je Jelena, ćerka poslednjeg srpskog despota Jovana Brankovića. Zvali su je Jelena Moldavska Rareš. Kao zadužbinar u Botošanu je sagradila dve crkve. U jednoj od njih stoji natpis "Jelena despotovna, gospožda Petra vojvode, dšti Joana despota". Jednu crkvu je podigla i u Sučavi. Njihova ćerka vojvotkinja Roksanda, bila je supruga moldavskog vojvode Aleksandra Četvrtog Lupušnjana (1552. do 1568). I na moldavskom dvoru prihvatala je mnoge srpske porodice. Novosti _________________ 
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Katarina Branković Kantakuzin - lepa i nesrećna grofica Celjska
Kćer Đurađa Brankovića i supruga nemačkog grofa Urliha imala je posede u Sloveniji i Hrvatskoj, a srpska gimnazija u Zagrebu nosi njeno ime. Udajom dobila ime Katarina, ali ostala je u pravoslavnoj veri
Kada učenici Srpske gimnazije u Zagrebu dolaze u školu, svakog dana ih dočekuje svojim baroknim likom njihova mecena - Katarina Branković Kantakuzin. Srbi su imali ovde školu od 1814. godine, a tu tradiciju je Mitropolija SPC u Hrvatskoj pretočila u moderno obrazvono zdanje, koje nosi ime jedne od najznačajnijih Srpkinja.
Njen otac, despot Đurađ Branković, vladao je Srbijom do 1456. godine, a ime Kantakuzina dobila je po majčinoj familiji - bila je kćerka Irine iz vizantijske carske porodice Kantakuzin. Rođena je između 1418. i 1420. godine, naslikana je, zajedno s roditeljima, braćom i sestrom, 1429. godine na minijaturi povelje, koju je njen otac dao svetogorskom manastiru Esfigmenu. Tu je prikazana u raskošnoj odeći, u haljini svetloplave boje, ogrnuta tamnocrvenim plaštom, s dekorativnim minđušama, a na glavi nosi krunu - piše akademik i profesor Momčilo Spremić u biografiji ove škole.
Sudbina joj je dodelila dug život, ali pun iskušenja, nemira i lutanja. Kretala se neprekidno od Beča i Venecije do Sera i Carigrada i upoznala brone ljude, pripadnike različitih naroda, vera i kultura. Ipak, na privatnom planu bila je nesrećna majka, tiha i trpeljiva supruga, a odana kćerka i sestra. Držala je do svog visokog porekla i položaja, bila je darovita i uporna osoba, nije se predavala čak i u najtežim trenucima. Ni kada je sahranjivala decu, ni kada su joj otimali imanja, ni kada je bila u tamnici. Njen život je bio buran i gorak, ali dostojanstven i poučan.
Otac je sa 15 godina udao za grofa Nemačkog carstva Ulriha Drugog Celjskog, koji je bio u srodstvu s ugarskim kraljem. Ovaj politički brak trebalo je da obezbedi Srbiji podršku Zapada. Svadba je proslavljena 20. aprila 1434. godine, a kao što je bio običaj u to vreme, kao žena latinskog gospodara Kantakuzina je dobila ime Katarina. Međutim, ostala je u pravoslavnoj veri.
PROKLETA JERINA
Despot Đurađ Branković je za ženu odabrao Irinu, s kojom se upoznao u njenom rodnom Solunu. Brak je brzo ugovoren 1413. godine, a vizantijska princeza Irina Kantakuzin u Srbiji je nazvana Jerina. Bila je praunuka vizantijskog cara Jovana Šestog Kantakuzina, sa Đurađem je imala petoro dece. Podigli su novu prestonicu u Smederevu, u rekordnom roku - od 1428. do 1430. godine. Graditelj je bio njen brat Georgije, a za težak i naporan rad tokom izgradnje dvora, narod je okrivio srpsku despoticu i nazvao je - prokleta Jerina.
Ulrih Drugi Celjski poticao je iz poznate i bogate porodice, koja je bila u srodstvu i sa srpskom dinastijom Nemanjića. Ime Celjski dobila je po svom gradu Celju. Imala je brojne posede u Sloveniji i Hrvatskoj, među kojima i zagrebački Gradec. Po rečima italijanskog humaniste Enea Silvio Pikolominija, potonjeg pape Pija Drugog (1458-1464), Kantakuzina je bila lepa i poštena ("alioquin facie et moribus honestam") - svedoči profesor Spremić.
Pošto su Turci 1439. godine prvi put zauzeli Srbiju, despot Đurađ je s porodicom i pratnjom, na putu za Zetu, stigao u Zagreb. Zapisao je da su se obreli u "velikom i lepom gradu", u kome je video "srpskog cezara despota sa njegovom caricom i decom". Katarina se izričito pominje u Gradecu 1445, a i narednih godina. Često je boravila i u Varaždinu, tu je 1453/1454. godine za nju prepisan "Apostol", ta važna bogoslužbena knjiga je najstarija sačuvana ćirilična knjiga, koja je nastala u Hrvatskoj. Katarina je bila vladarka nekoliko gradova, jer je zamenjivala muža tokom njegovih čestih i dugih putovanja.
Ipak, politički uspesi nisu doneli porodičnu sreću ovoj porodici. Kantakuzina je rodila prvenca Hermana, koji je umro u 12. godini, drugi sin Đurađ je preminuo u kolevci i kasnije i kći Elizabeta. Godinu dana posle njene smrti 1456. godine, Ladislav je u Beogradu ubio njenog muža Ulriha i time je slavna porodica celjskih grofova nestala. Katarina je nasledila sve posede u Sloveniji, Hrvatskoj i Štajerskoj. Međutim, Ugari i Nemci su iskoristili smrt grofa i zahtevali od nje da im preda imovinu, pa je caru Fridrihu ustupila prava na nemačke posede, a on joj je dozvolio da do kraja života ima zamak Krško (Gurckfeld) i godišnji prihod od 2.000 dukata, beleži akademik Momčilo Spremić.
Kada joj je 1459. godine u posetu došao brat despot Stefan Branković, koga su Turci 1441. oslepili, prodala je svoja prava na posedovanje gradova u hrvatskim zemljama i Zagrebu i kupila od goričkog grofa Leonarda zamak Beograd u Furlaniji da bi smestila brata sa porodicom. Deset godina kasnije, 1469. godine, napustila je kraj u kojem je živela 35 godina i otišla sestri Mari, udatoj za turskog sultana. Zajedno sa njom, posredovala je da dođe do sklapanja mletačko-turskog mira. Njeni ambasadori dolazili su u Veneciju, a ona je sa sestrom vodila mletačke poslanike u Stambol. Ostala je u dobrim odnosima sa carem Fridrihom i slala mu poslanike u Beč moleći ga da spreči zeta sultana da proda njen Beograd.
U septembru 1487. umrla je njena sestra Mara, a Kantakuzina je posle nje preuzela brigu o svetogorskim manastirima. Duboko pobožna, izvezla je Beogradskoj mitropoliji veoma lepu i do danas sačuvanu mitru. Preminula je 1491. godine u osmoj deceniji, sahranjena je u Makedoniji, u crkvi Svetog Stefana u Konči, između Strumice i Štipa. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Ljubica Obrenović - velika gospođa i mudra vladarka
Dok je u kući dvorila Miloša i vojvode, koji su pokunjeno većali šta dalje da čine u borbi s Turcima, knjeginja Ljubica je mirno rekla: "Kecelje ženske pašite, pa mi žene da idemo da se bijemo"!
MLADA Ljubica Vukomanović je s majkom prala rublje na bistroj rudničkoj reci Dičini, kada je iz šume iskrsao mladi Miloš Obrenović. Budući državnik i ratnik ostao je bez daha videvši crnokosu lepoticu, kojoj se na jedro telo lepilo mokro, tanko, belo platno.
- Tada mi je bilo više od 20 godina, a još bejah kao devojka. Čim videh Ljubicu, ostaše mi oči na njoj. Ona i majka joj, opazivši mene, iziđoše iz vode i spustiše skute, bejaše ih stid da duboko gaze. Ja pregazih vodu, i na drugom bregu, sedoh obuvati se. Ošljario sam valjda čitav sahat, samo da duže gledam Ljubicu. E, činiš 'voliko, jest bila lepa za čudo - sećao se u poznim godinama svrgnuti knjaz u Beču.
Nekoliko godina kasnije usred bojeva s Turcima u Prvom srpskom ustanku, gospodar Milan Obrenović isprosio je Ljubicu za svog polubrata Miloša. Venčani kum im bio je Karađorđe, koga je Miloš tek tada upoznao. Mnogi su se čudili tom venčanju, jer je Ljubica bila iz ugledne i bogate kuće Vukomanovića, iz Srezojevaca na Rudniku, a plećati bistri momak Miloš nije imao ni svoj dom, već je živeo kod gospodar Milana. Međutim, oko njega se već širio oreol ustanicika, koji su ga cenili zbog neobične hrabrosti i pronicljivosti.
Ljubica nije imala dilemu, pričala je kasnije, da je Miloš predodređen za gospodara Srbije, jer joj je predskazano da će biti žena vladara. Majka joj je bezbroj puta pričala o rečima nekog Turčina koji je zanoćio u kući Vukomanovića, neposredno posle Ljubičinog rođenja. Kad je čuo da beba ima dva crna mladeža na plećima, rekao je domaćinima: "Čuvajte je dobro. Ona će nekad za glavara od zemlje znati".
Ljubav i brak Miloša i Ljubice bili su burni i bujni, kao i njihove naravi. Oboje su imali jaku ličnost, prekaljenu u "srpskoj revoluciji". Dok je on ratovao, ona je išla po bojnom polju i vidala ranjenike. Istovremeno je rađala decu i održavala domaćinstvo, koje je u jednom trenutku imalo čak 60 duša. Miloš nije hteo da pobegne iz Srbije sa ostalim vojvodama Prvog ustanka i ostavi narod na cedilu, a Ljubica je, uprkos njegovom navaljivanju, odbila da se skloni u Austriju ili Crnu Goru.
- Živa neću iz svoga zavičaja, a mrtvu me mogu i psi izesti - odbrusila je Ljubica i sa decom i svekrvom otišla u Ovčarsko-kablarsku klisuru, u manastir Nikolje. Tu je naterala Miloševog momka Marka Štitarca, koji je bio zadužen da ih čuva, na zakletvu da će i nju i decu pobiti ako Turci stignu do manastira, jer je čast važnija od života.
Savremenici svedoče da je bila snažna i uticajna žena, zato je narod u Srbiji zvao Velika gospođa. Postojao je nacionalni konsenzus da, ako knjaz strada, njegova žena nastavi upravljanje državom.
Kad bi Miloš posustajao u sukobima s Osmanlijama, Ljubica ga je hrabrila, podržavala, ali i postavljala granicu iza koje se ne ide. Tokom teških borbi na Ljubiću, došlo je do kolebanja među ustanicima. Miloš i druge vojvode okupile su se u njegovoj kući da većaju šta će dalje činiti. Videvši pokunjene ratnike, knjeginja koja ih je kao i svaka smerna domaćica dvorila, samo je usput rekla: "Kecelje ženske pašite, pa mi žene da idemo da se bijemo"! Naravno, knjeginjino lukavstvo je uspelo. Srpski gospodar je pobesneo i dreknuo prvo na nju a zatim i na vojvode da se vraćaju u bitku, koja je okončana srpskom pobedom. Kako bi inače izašli na oči ženama.
PAŽLjIVA DOMAĆICA
Ljubica nije dopuštali nijednoj ženi da dvori Miloša za stolom, kada su tu visoki gosti, već je to činila sama. Knjaz je imao velike muke da je natera da prihvati zapadnjački običaj i sedi s muškarcima, makar kada organizuju ručak za strane diplomate i posetioce. Naravno, gosti nisu znali da je upravo kneginja naručila prvi "visoki" sto i stolice, iako to Milošu nije bilo udobno, jer je uočila da gosti sa Zapada u svojim uskim pantalonama i kaputima ne mogu da sede komotno za niskom, orijentalnom trpezom.
Dok je Miloš stvarao državu, Ljubica je vladala velikim domaćinstvom i vaspitavala decu, ali i naciju. Znala je da sve Srpkinje pomno prate šta radi Velika gospođa i bila je u svakoj prilici primer skromnosti i marljivosti. Putopisci su zabeležili da je mesila proju kao i svaka Srpkinja, ali i znala da podvikne na strašne Miloševe čuvare, pred kojima su svi drugi drhtali od straha. Oni su za knjeginju poslušno cepali drva, prenosili namirnice i radili druge poslove u domaćinstvu. Svesna da dolazi novo doba i da će Srbiji trebati obrazovani ljudi, pomno je pazila ne samo na obrazovanje svoje dece, već je pomagala i školovanje bistrih mališana, da bi bili korisni svome narodu. Savremenici su smatrali da je ona izgradila izuzetnu ličnost najprosvećenijeg vladara Srbije - Kneza Mihaila.
Kao supruga, često je protivrečila Milošu, kojem su se "na glavu" peli književnici neprestano tražeći novčanu pomoć. Knjaz ih je rasterivao, a Ljubica okupljala i pomagala, pa je Vuk Karadžić zabeležio da mu je ona bila najvažniji pokrovitelj.
Ipak, najpoznatije su priče o Milošu kao ženskarošu, zbog lega je Ljubica gorko patila. Nije je brinulo samo to što on "juri suknje", već i ambicije pojedinih ljubavnica, koje su se borile da zauzmu mesto knjeginje i svoju decu uguraju na vladarski tron. To je bio pravi razlog što je ubila drsku Petriju, koja je otvoreno govorila da će izbaciti Ljubicu iz Miloševog života.
Životna priča Velike gospođe je na neki način ukazala i na tragičnu sudbinu svih Obrenovića, koji su gubili vlast i glavu zbog žena. Ljubica je s Ustavobraniteljima napravila zaveru, koja je dovela do pada Miloša s vlasti i progonstva, ali on joj to nije zamerio. Na obali Save jedino se ka njoj okrenuo, iako su svi Beograđani došli da isprate velikog gospodara. Glasno je zatražio oprošataj od Ljubice, zbog nepravdi i bola koji joj je naneo. Kakav je to bio gest, pokazuje i činjenica da je odmah potom okrenuo glavu od rođenog brata Jevrema, ne prihvatajući njegovu ispruženu ruku.
Kada je uvidela da je pogrešila i da su Ustvobranitelji mnogo gori vladari od Miloša, Ljubica je organizovala zaveru za njegov povratak, ali bezuspešno. Proterana je sa sinom Mihailom na čijim rukama je umrla u Beču. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Danica Jovanović: Živela za slobodu, streljana zbog rodoljublja
Akademsku slikarku Danicu Jovanović Austrougari su ubili u 28. godini, na početku Velikog rata, zato što je volela svoju zemlju, želela slobodu i slikala srušeni most. Bila je član udruženja srpskih studenata u Minhenu "Srbadija"
Da je živela duže, verovatno bi bilo teško izbrojati sve njene radove. Ostaje samo da naslutimo za koliko nas je velikih dela Danice Jovanović rat uskratio. Jer, ova akademska slikarka je živela samo 28 godina.
Da 12. septembra 1914. nije streljana u podnožju Petrovaradinske tvrđave, izvesno je da bi se cifra od stotinak slika, koliko je uradila, bar dvostruko uvećala. Austrougarska sila nije joj dopustila da živi duže. Bila je ocenjena kao nepodobna! A zapravo, bila je "samo" ugledna Srpkinja, koja se ne libi da naglas govori i želi slobodu svog naroda.
Danica je rođena 4. januara 1886. godine u sremskom selu Beška. Bila je peto dete u porodici skromnog ratara, u čijoj se kući stalno orio dečji smeh. Od najranijih dana je pokazivala sklonost ka slikanju, pa se po varoši pričalo o čudu - čim pronađe parče papira, nešto nacrta. Svog dara, ali i ljubavi, postala je svesna kada su slikari Dušan i Stevan Aleksić počeli da obnavljaju životopis u beščanskoj crkvi, a ona im pomagala. U novosadskoj Višoj devojačkoj školi, u kojoj je učila, svima je bilo jasno da je reč o darovitoj devojci. Umiljata učenica se izdvajala oštroumnošću i lakim baratanjem četkicom i bojama.
Roditelji su jedva uspeli da je pošalju u Novi Sad, a upravitelj Više škole Arkadije Varađanin i nastavnica crtanja Aleksandra Sandić, uz pomoć plemenitih dobrotvora, pronašli su način da joj obezbede nastavak školovanja u Beogradu. Danica je postala đak cenjene Umetničko-zanatske škole. Bila je to odskočna daska za žensku slikarsku akademiju u Minhenu, u koju se nije lako ulazilo, a Danica je odškrinula njena vrata.
DANI SEĆANjA NA VELIKU SREMICU
U godini obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata, istoričar umetnosti Jasna Jovanov je u Beogradu priredila izložbu o velikoj Sremici, skinuvši prašinu sa njenog lika i dela. U slikarkinom rodnom selu od 1995. godine postoji likovna kolonija pod njenim imenom, a pre nekoliko dana je završena manifestacija "Dani Danice Jovanović", koju su organizovali predstavnici Društva srpsko - grčkog prijateljstva.
Te, 1910. godine, našla se u društvu najpriznatijih mladih umetnika, među kojima je bio i Stojan Aralica. Nova zvezda je rođena! Danica je primljena u Pinakoteku gde je kopirala slike velikih majstora, prodavala je svoje radove na tržištu, dobijala nagrade... Posle četiri godine postala je akademska slikarka, sa diplomom je mogla da radi kao nastavnica "crtanja i malanja", a primljena je i u "Žensko umetničko udruženje" i tu izlagala. I ne samo to... Bila je član i blagajnik patriotskog udruženja srpskih studenata u Minhenu "Srbadija", čiji je upravnik Stojana Aralica, a knjižar Živorad Nastasijević. Posle Balkanskih ratova njihovo polje delovanja je postala i politika, a Danica je pohvaljena za "energičan rad". Slikala je most kod Ljum kule, Vezirov na Drimu i srušeni Savski most u Beogradu, što ukazuje da je verovatno putovala u novooslobođene krajeve u domovini, ali o tome nema dokaza. Ili ih je ona skrivala.
Bilo je dovoljno to što je aktivna u "Srbadiji" i što slika srušeni most, pa da je već u prvim danima Prvog svetskog rata, čim se vratila u rodnu Bešku, zapaze okupatorske vlasti. Njena snažno izražena svest o srpstvu i potrebi da je čuva, stavili su je na listu nepodobnih. Odmah posle Cerske bitke, krenula je odmazda. Viđeniji stanovnici sremskih sela, koji su se radovali dolasku Srbijanaca, hapšeni su i osuđeni zbog "veleizdaje" i streljani u prisustvu meštana, kako bi svi videli kako se kažnjavaju izdajice Austrougarskog cara. To se dogodilo i Danici Jovanović. Uhapšena je, dok je sa knjigom ispod ruke šetala Beškom. Kod kuće je ostavila nedovršeno platno "Otmica Leukipovih kćeri", po Rubensu. I snove o budućnosti.
Toša Iskruljev je u "Raspeću srpskog naroda u Sremu 1914. godine" zabeležio:
- Kada je pročitana presuda, koju niko nije razumeo osim njih nekoliko, nastalo je grozno naricanje i zapevka. Svi su oni, njih 38, osuđeni na smrt. Sud im je dao po sata za međusobni oproštaj. Dana je čupala kosu sa sebe, haljine je derala, ruke lomila. Molila je sudije na srpskom i na nemačkom jeziku da se smiluju na nju. Kada se približila Griževinskom (članu prekog suda), ovaj ju je odgurnuo od sebe izjavivši da se mora streljati, jer je velika Srpkinja. Dana, kao i svi ostali, kad su videli da u zlikovca milosti nema, gromoglasno uzvikuje: Živela velika Srbija! Živeo kralj Petar! Dole zlikovci srpski!
Tri decenije kasnije ispostaviće se da je smrtna presuda Danici izrečena još dok je studirala. Na Petrovaradinu je 1944. godine pronađena arhiva ugarske policije, u kojoj se nalazio dopis nemačke carske policije iz Minhena o ponašanju srpskih studenata. Crnim masnim slovima je zapisano da je Danica Jovanović "opasna Srpkinja". Bilo je samo pitanje trenutka kada će oroz biti povučen. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Kneginja Jelena Balšić - Mudra vladarka Zete
Treća ćerka cara Lazara i carice Milice bila je kneginja i vojvotkinja, želela je da obnovi Dušanovo carstvo i oslobodi svoj narod
Kneginja Jelena Jela (udato Balšić) ostala je upamćena po odlučnosti i borbi za svoj narod. Bila je pravična i hrabro prkosila neuporedivo jačima.
- Jela je jedna od najsimpatičnijih žena srpske istorije i ostaje zaista nezaboravna po naporima, borbenosti i odlučnosti. Pokazala je ne samo mnogo prkosa, nego i nesalomljive volje i upornosti u borbi s jačim od sebe - ovako o Jeli Balšić, trećoj ćerki kneza Lazara i kneginje Milice, piše jedan od njenih biografa Miodrag Purković.
Istoričar Čedomilj Mijatović bio je opčinjen "lepotom, junaštvom i političkom darovitošću ove prekrasne, junačke i slavne Srpkinje naše istorije":
- Jelena, sestra Stefanova, a kći Lazareva i Miličina, svojom ličnošću ostavljala je dubok utisak na sve savremene junake, pesnike i vladare!
Rođena je između 1366. i 1371. godine. Kako je Đurađ Stratimirović Balšić, vladar Zete bio u nekoj vrsti porodičnog saveza sa knezom Lazarom, sklopljen je politički brak 1386. sa njegovom trećom ćerkom Jelom iz loze Nemanjića. Zbog opasnosti od daljih turskih prodora u Zetu, u dva navrata je pokušao da skloni suprugu u Dubrovnik. Jela je to oba puta odbila, želeći da deli sudbinu svoje porodice, otadžbine i naroda. Zbog toga se proneo glas o njenoj velikoj hrabrosti.
- Kada je Đurađ 1395. zaratio sa gospodarem Zahumlja, vojvodom Sandaljem Hranićem, Jela je određena da pregovara sa Sandaljem o miru. Međutim, Dubrovčani su odbili da posreduju i do tih pregovora nije ni došlo - piše Miodrag Purković.
Tokom vladavine, Đurađ Balšić bio je primoran da levitira između Papske države, Mletaka, Turaka, svojih suseda i rođaka. Često je morao da ide iz krajnosti u krajnost - od ratovanja, do renegacije u rimokatoličku konfesiju. Pred kraj života, značajan deo Zete se, sticajem okolnosti, našao pod mletačkom upravom.
- Đurađ je preminuo 1403. godine, a Jela kao udovica u 37. godini, preuzima vlast u Zeti, u ime sina jedinca Balše Trećeg. Odmah se suočila sa velikim problemima, ali je bila odlučna da povrati sve teritorije koje su pred kraj vladavine njenog muža pripale Mlecima. Pozvala je 1404. stanovništvo u okupiranim krajevima Zete na ustanak. Od mletačkog komandanta Skadra dobila upozoravajuće pismo sa porukom: "Gospođo, pazi šta radiš!". Mleci su ucenili glavu sina Balše i organizovali kontra pobunu, pa su zato morali da pobegnu iz Skadra. Vojno nadmoćnija Mletačka Republika ponovo je osvojila zetske gradove Bar, Budvu, Drivast, Skadar i Ulcinj, ali je Jela nastavila rat za oslobođenje - beleži Purković.
Kada je 1408. godine po treći put došlo do primirja, uslov za stupanje mira na snagu bio je da ga zetski gospodar Balša potpiše u Veneciji. U strahu za sinovljev život, Lazareva kćerka je otputovala umesto njega i zadržala se duže od tri meseca. Prema rečima Miodraga Purkovića, iz Jele je tom prilikom progovorila "kći čoveka koji je junački poginuo na Kosovskom razbojištu" i "majka koja je želela svom svojom snagom i dušom da sačuva sinu očevinu." Jela se tada nije ni zbunila, ni uplašila, nego je "istupila sa pribranošću i hrabrošću koja zadivljuje". Sve navodne sinovljeve krivice prihvatila je na sebe i zahtevala častan život za sebe, svog sina, narod i državu. Mir sa Mlecima konačno je sklopljen 1409. godine.
Politička situacija krajem 1411. naterala je zetsku kneginju Jelu Balšić da sklopi brak sa svojim neprijateljem - Sandaljem Hranićem Kosačom, gospodarom Zahumlja. Od tada su Zeta i Zahumlje živeli u miru, a neko vreme i sa Mlecima, Ugrima i Turcima. Kulturna i obrazovana Srpkinja je svojim uticajem oplemenila plahovitog i alkoholu sklonog vojvodu Sandalja. Njihova zemlja obuhvatala je skoro trećinu Bosne. Pod Jelinim uticajem, ovaj veliki neprijatelj Balšića počeo je da pokazuje dužno poštovanje i pažnju prema njenom sinu, a bio je i na strani despota Stefana i njegovog patrona Žigmunda. Na čuvenom Duhovskom saboru na Žigmundovom dvoru u Budimu, Sandalj i Jela Hranić bili su među najuglednijim gostima, opisuje taj period Miodrag Purković.
ISTI SAN SESTRE I BRATA
Sin kneza Lazara i kneginje Milice, despot Stefan Lazarević, likom i karakterom najviše je ličio na sestru Jelenu. Oboje su bili izuzetno mudri, produhovljeni i umetnički obdareni, u politici su bili čvrsti i pravedni. I oboje su sanjali isti san - da obnove Dušanovo carstvo i oslobode srpski narod! Istoričar Čedomilj Mijatović, oduševljeno pišući o lepoj i pametnoj Jeli zaključio da je ona "žena koja zaslužuje da se sve Srpkinje njome ponose."
Kada je mladi vladar Balša umro u Beogradu 1421. Zetu je, po tradiciji i sopstvenoj volji, ostavio u nasledstvo ujaku despotu Stefanu Lazareviću. Tako je zemlja na kojoj je rođen rodonačelnik Nemanjića, Stefan Nemanja, posle pola veka ponovo ušla u sastav Srbije. U međuvremenu, bežeći od Turaka, vojvoda Sandalj i vojvotkinja Jela su se sklonili u Dubrovnik, gde je on umro 1435. godine. Ponovo udovica, vojvotkinja je odlučila da zauvek ostane u Dubrovniku, gde su je izuzetno cenili zbog njenog porekla, rodbinskih veza i herojskog držanja u ratu sa Mlecima. U dubrovačkim dokumentima Jela se pominje kao Maddonna Jelle ili Donna Jelle, kći poštenog kneza Lazara. Htela je da sazida pravoslavni manastir u kome bi bila i sahranjena, što je bilo protivno dubrovačkim zakonima. Dubrovčani su odbili i da joj isplate glavnicu nasledstva, koje joj je ostavio drugi suprug Sandalj, pa se ona vraća u Zetu posle nekoliko godina života u Dubrovniku.
Nastanila se na Beški, na Skadarskom jezeru. Obnovila je muževljevu zadužbinu, oštećenu u Skadarskom ratu i podigla crkvu Presvete Bogorodice. Oblast oko jezera bila je, još od 1371. godine, stecište učenih monaha i središte duhovnosti, povezano sa Kosovom i Metohijom, Hilandarom i Svetom zemljom. Tu se razvijala i živa prepisivačka delatnost, a Jela je bila veliki ljubitelj knjiga i nadaren pisac. Interesovanje za književnost prenela joj je rođaka, monahinja Jefimija, koja je u detinjstvu podučavala nju i njenu braću i sestre.
Istorija je treću kćer kneza Lazara i kneginje Milice upamtila kao produhovljenu damu, prefinjenog književnog stila, veliki poznavaoca književnosti i teologije, pobožnu osobu okrenutu religioznom idealu života. Iako je poslednje godine života provela u manastiru, nikada se nije zamonašila. Kada je napunila 70. godinu i osetila da joj se približava kraj, sastavila je testament i imovinu poklonila unuci Jeleni i rođenoj sestri, princezi Oliveri (udovici sultana Bajazita). Preminula je početkom marta 1443. godine u manastiru Presvete Bogorodice na Beški, gde je i sahranjena. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Anđelija Stančić - prihvatila Krst milosrđa, odbila Orden Svetog Save
Anđelija Stančić, učiteljica i bolničarka: Istraživala je poreklo srpskog naroda, navodeći dokaze da je naš jezik najstariji jezik Biblije, a Srbi jedan od najstarijih kulturnih naroda
Anđelija Stančić
Nije bila naročito poznata, ni dovoljno priznata. Ni nekad, ni sad. Ali, bila je velika i važna. Anđelija Stančić, učiteljica koja je u miru učila đake, a u Prvom svetskom ratu negovala ranjenike, ostala je upamćena po tome što je dostojanstveno i kulturno odbila Orden Svetog Save. Iako ga je bez pogovora zaslužila.
Rođena je 1865. godine u domu Andreja Spajića, vrednog stolara iz Šida. Kao ćerka spretnog zanatlije, koji je voleo da pretresa političke stvari i bio vrlo žestok u odbrani rodoljubivih ideja, pokazala je da "iver ne pada daleko od klade". Upijala je očeve mudrosti, hranila se njima i nadahnjivala. Porodici je, kako je opisala u autobiografiji, ostala zahvalna i za duhovno nasleđe. Nije to bilo, pričala je, klečanje i busanje u grudi, nego čisto uverenje u moć i pomoć Boga kome se molila. Roditelji su joj govorili da je bila fenomen, jer je sa devet meseci prohodala i progovorila, a kao poslušno dete, rano je usvojila majčine lekcije o pristojnom ponašanju, pa je znala da starijim ljudima iskaže poštovanje poljupcem u ruku i kulturnim pozdravom na ulici. Sa školom je od prvog dana bila na "ti". Učiteljica ju je isticala kao izvanredno dete i bez straha joj predavala katedru, kada je morala da izađe iz učionice. Zbog nje su mnoga deca, pogotovo ona bogata, bila kažnjavana, jer nisu mogla da je dostignu u znanju.
Bilo je prirodno da takva devojčica ode na usavršavanje, pa su je roditelji poslali u Učiteljsku školu. Dar za prenošenje znanja na mlađe je već imala i sa mnogo ljubavi ga je koristila pošto je stekla diplomu.
Mlada učiteljica je sa velikom strašću podučavala đake, ali je odlučila da se posveti i naučnom radu. Već 1912. godine iz njenog pera je izašla stručna knjiga "Raspored rada u prvom razredu osnovne škole", da bi 1929. objavila vredno delo - "Najstariji jezik Biblije: ili jedan od najstarijih kulturnih naroda". Anđelija je istraživala poreklo srpskog naroda, navodeći dokaze da se u Bibliji nalaze ostaci našeg jezika, kao što se u opisu vere, života i običaja biblijskih ličnosti, često nalaze naša vera i način života Srba. U predgovoru je napisala:
VREDNA DELA
Izuzetna učiteljica, koja je volela istraživački rad, iza sebe je ostavila i vredna dela o narodnom lečenju, kao i knjige "Najveći svetitelji srpski i slovenski" (1934) i "Putnik": grčko-srpski" (1936).
- Dani za danima menjaju se naizmence. Godina za godinom žuri. A vekovi, stoleća jure bez odmora. Čovek stvara, bori se na zemlji, podiže se i pada. Preko njega i njegovih dela diže se hvala, slava, priznanje ili osuda i prokletstvo. I sve biva zastrto na kraju zaboravom iz koga se, posle nekog vremena, zasija kao iskra ispod pepela sećanje na tvorevine prošlih pokolenja, na kojima su novi ljudi produžili stvarati nova dela koja će se ponovo opet ugasiti. I ova knjiga, ne velika obimom, dići će iz zaborava na svetlost ugašenu, nepoznatu tekovinu jednog od najstarijih kulturnih naroda. Posle deset i više godina proučavanja i prikupljanja materijala a posle velikog truda i trčanja da se naše pozvane ustanove zainteresuju za ovu novinu i izdadu na javnost ovu i ako ne veliku ipak važnu knjigu, koja je mogla biti veća, ali je bila udešena za tri javna predavanja i morala je biti zbijenija, posle svih zatvorenih vrata, sama dajem u u štampu ovo delo.
Knjigu je završila rečima...
- I mi ponosno dižemo tešku zavesu pradavne prošlosti i gledamo u duhu veličanstvenu sliku svog prosvećenog naroda i s pravom kažemo: da je srpski jezik najstariji jezik Biblije i da je srpski narod jedan od najstarijih kulturnih naroda.
Bila je gotovo usamljena u svojim idejama, koje je branila gde god je mogla. Rodoljublje ju je, a da nije imala ni trunku dileme, odvelo na front, gde je pomagala ranjenim vojnicima. Očajavala je nad strahotama koje su u Prvom svetskom ratu zadesile Srbe i tražila način da pomogne narodu, makar kao bolničarka.
Po okončanju velikog sukoba, kralj Petar Prvi Karađorđević ju je odlikovao Krstom milosrđa. Bila je ponosna na njega, ali je zato Orden Svetog Save, kojim su nagrađene najuspešnije učiteljice, uz poštovanje odbila 1923. godine. U pismu koje je objavljeno u našoj štampi, objasnila je razloge ovog čina. Napisala je da je takvo priznanje trebalo da stigne za rodoljublje po kojem je njen (venčani) dom u Šapcu bio poznat ili za aktivnosti u Učiteljskom zboru u Požarevcu, gde se zalagala za boljitak svoje profesije. Priželjkivala je odlikovanje i zbog osnivanja Ženskog društva, ali i zato što je u Ohridu dve godine besplatno predavala u Radničkoj školi, čija je bila i upraviteljica.
- Nisam odlikovana ni kada sam u Vodenu prva osnovala "Zaštitu sirote dece", uz pomoć sveštenika u logoru Ljube Radovanovića, koji je na moj predlog skupljao decu izbegličku, a ja kao nadzornica "Oficirske kujne" skupljala ostatke jela i našoj deci delila - zapisala je Anđelija.
Bila je već u penziji kada se njeno ime našlo na listi odlikovanih, pa se zahvalila i odbila priznanje, sa rečima da Ministarstvo ubuduće više vodi računa o vrednim nastavnicima koji rade na isuviše napuštenom vaspitanju dece. Za nju je, rekla je učiteljica koja je umrla 1955. godine u Beogradu, dockan.
 Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Prepodobna mati Angelina Branković
Svakog avgusta i decembra SPC i njeni vernici proslavljaju Dan svete mati Angeline, srpske monahinje, despotice i svetice
Angelina Branković
Svakog avgusta i decembra Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici proslavljaju Dan svete mati Angeline, srpske monahinje, despotice i svetice, čije se mošti čuvaju u manastiru Krušedol. Tih dana poklonici stoje oko njenih moštiju, kao nekada oko kovčega Starog zaveta, jer veruju da tako isceljuju dušu i telo.
- Poštovanje prepodobne majke Angeline počelo je vrlo rano. Njen život je bio neobičan i vredan poštovanja, vrlo težak: nadživela je muža, oba sina i kćer Maru. Tri puta je prenosila mošti svoga muža, svetog Stefana Slepog, dva puta sina, i to u velikoj oskudici. Za njihove kivote vezla je zlatnim i srebrnim nitima prekrivače. Njoj je bilo suđeno da živi u najtežem periodu za Srbiju - u ranom 15. veku - piše u crkvenoj biografiji mati Angeline.
Angelina Branković, bila je potomak vladarske loze i ćerka Arijanita Komnina, gospodara Konjuga u oblasti Škumbe (elbasanski kraj). Žena Stefana Brankovića, sina srpskog despota Đurađa i snaja proklete Jerine. Rođenjem je dobila ime koje znači Anđeoska žena.
Oko 1459. u albanske krajeve dođe kao izgnanik despot Srpski Stefan slepi. Za vreme boravka kod kneza, kći kneževa Angelina u srcu svome zavole slepoga Stefana i zamoli od roditelja blagoslov za brak. Roditelji dadoše pristanak, te se Angelina i Stefan venčaše u Skadru 1461. godine - piše u njenom žitiju.
Jedan od episkopa je mladu Angelinu opisao kao obrazovanu, radoznalu, lepu i mudru ženu, koja je gajila veliku ljubav prema knjigama, čitala je mnogo, imala je i ličnu biblioteku, a pojedini primerci se i danas nalaze u manastiru Krušedol. Zanimljiv je podatak da je njenu omiljenu knjigu "Lestvice", samo za nju napisao inok David (u Smederevu 1434), po narudžbini njenog svekra despota Đurđa Brankovića. Na ovaj rukopis on se svojeručno potpisao i njegovom rukom stoje zapisana slova na poslednjim stranicama : "Sija knjiga despotice Angeline monahinje".
SVETA IKONA
Ikone svete Mati Angeline nalaze se u Krušedolu, Kulpinu, Čurugu, Starom Bečeju, crkvi Svetitelja Nikolaja na Novom Groblju u Beogradu, zatim u Malom Bečkereku (Rumunija) i Aradu. Grafička predstava sa njenim likom nalazi se u Rimničkom Srbljaku. Po ovom predlošku urađena je ikona za manastir Pakru, koja se sada nalazi u Muzeju SPC u Beogradu.
- Kada je Stefan preuzeo presto od brata i postao despot, narod je Angelinu prozvao despotica. U Albaniji, gde su se sklonili od Turaka, rođen im je sin Đorđe, ali naiđe na njih nova zloba i nova nesreća. Bezbožni Agarjani napadoše ih pa se Stefan i Angelina skloniše u Italiju, u oblast Furlaniju na severu. Živeli su u starom zamku Beograd vrlo oskudno. U Italiji je Angelina rodila sina Jovana i ćerku Mariju, koju je udala za monferatskog markiza Bonificija. Tu se blaženi i pravedni despot Stefan upokoji 9. oktobra 1476. - piše u žitiju.
Da bi olakšala život svojoj deci, obratila se molbom ugarskom kralju Matiji Korviny, on se smilovao i pozvao ih kod sebe. Angelina je, preko Beča i Budima, nosila mošti svoga muža u sremski grad Kupinovo na Savi, gde je stigla u februaru 1486. godine. Tu je podigla crkvu svetog apostola Luke i položila Stefanove mošti. Kralj Matija je dao starijem Angelininom sinu Đorđu titulu despota i dodelio na upravu oblasti u Sremu, ali se on toga odrekao u korist mlađeg brata Jovana i zamonašio se 1495. godine u manastiru Kupinovu, gde je dobio ime Maksim. Postao je mitropolit Beogradski i Sremski, a zajedno sa majkom Angelinom podigao je na ograncima Fruške Gore divan manastir Krušedol, posvećen Blagoveštenju Presvete Bogorodice. Sveti Maksim je tu preneo iz Beograda svoju episkopsku stolicu i tako obnovio Sremsku arhiepiskopiju.
Prepodobna mati Angelina primi ovde u Sremu monaški čin, u ženskom manastiru kod Krušedola, zadržavši na monašenju ime Angelina. Hroničari beleže da se posle monašenja još više predala molitvi i delima milosrđa. Aktivno je učestvovala u rekonstrukciji svetih hramova i pravoslavnih manastira u Sremu i okupljala pobožan narod. Zbog mnogobrojnih dela, ona je, kao savršena Hrišćanka, supruga, majka i monahinja, prozvana u narodu "Majka Angelina".
- Poživevši sveto i bogougodno, ona najzad počinu od trudova svojih i mirno usni u Gospodu 30. juna 1520. godine i bi sahranjena u ženskom manastiru blizu manastira Krušedola, a nekoliko godina posle, kada su njene svete mošti projavljene, prenete su u crkvu manastira Krušedola i položene u isti ćivot (kovčeg) sa moštima svetog joj sina Jovana despota. Njihove svete mošti Turci su zajedno sa manastirom Krušedolom palili 1716. godine, ali bi sačuvana leva ruka Svete Majke Angeline - beleže crkveni istoričari.
Žitije prepodobne Angeline napisano je ubrzo po njenom upokojenju, jedno je sačuvano u Mineju (rukopis iz 16. veka). Na savremen srpski jezik preveo ga je episkop Mitrofan Šević. Takođe, žitije prepodobne Angeline nalazi se u Rimničkom i Moskovskom Srbljaku, dok je u Beogradskom njeno prološko Žitije nešto drugačije.
Lik prepodobne Angeline nalazi se na svim ikonama svetih Brankovića. Prikazana je u crnoj shimničkoj rizi kao monahinja, sa krstom u desnoj ruci. Na zidnim slikama prikazana je u Rivcu, na južnom zidu, zatim u Neredinu, Bokovcu, Golubincima, Jasenovu, Uljmi, Rumenki, Kaću, Sabornoj crkvi u Beogradu, priprati Pećke patrijaršije, u glavnoj crkvi manastira Hilandara, priprati Saborne crkve u Šapcu. U manastiru Klisuri, njen lik naslikan je u južnoj pevnici. Na ikonama prepodobna Angelina prikazana je u Maradiku, Srpskoj Crnji, Sabornoj crkvi u Vršcu i Ostojićevu. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Milena Stefanović - mučenica na balkanskoj vetrometini
Milena Stefanović, simbol žena sa ovih prostora: Usamljena starica iz avetinjskog rudarskog gradića bila je inspiracija piscu Dragoslavu Mihailoviću za čuvenu knjigu "Petrijin venac"
Milena Stefanović
Ime Petrija je posle objavljivanja romana "Petrijin venac" Dragoslava Mihailovića, postalo simbol žene mučenice, heroine s ruba društvene i istorijske scene. Sinonim za patnje običnih žena koje rađaju, odgajaju decu, argatuju, trpe najteže udarce sudbine i uprkos svemu tvrdokorno opstaju na vetrometini čije je ime Srbija.
Kada je knjiga pretočena u briljantan film Srđana Karanovića, ispostavilo se da prava Petrija zaista postoji. Novinari su otkrili Milenu Stefanović iz gotovo napuštenog rudarskog naselja Ravna reka kod Paraćina, udovicu rudara invalida Milisava. Baš ova usamljena starica, koja je živela u avetinjskom gradiću sa duhovima prošlosti i teškog života, inspirisala je Mihailovića da napiše knjigu o neverovatnoj snazi srpske žene.
"Čovek ti je tak`a živina. Sve zaboravlja. Ne znam kaki bol da ima, najzad će uvek da ga odboluje i zaboravi. I produži da živi ko da ga i nije zadesilo ništa strašno. Pamti još ponešto, nije da je baš sve zaboravio, ali i to nekako kroz maglu, ko da se desilo nekom drugom, a ne njemu".
Ovaj citat iz Mihailovićeve knjige možda najbolje opisuje Milenu. Novinari su u njoj lako prepoznavali Petriju, koja stoički trpi nedaće kao bogomdanu sudbinu. Od male nasleđene muževljeve penzije nije mogla da živi pa je radila i kao čistačica u poslednjoj preostaloj lokalnoj kafani. Bio je to logičan nastavak života opisanog u knjizi. Od pisca je dobila primerak sa posvetom: "Bez tvoje pomoći, Milena, teško bih ostvario ovakav jedan roman". Reči zahvalnosti morali su da joj čitaju drugi, jer je bila nepismena, kao i mnoge druge žene iz srpskog sela. Ali, baš te žene rađale su, odgajale i divno vaspitavale svoju decu, slale ih na školovanje u gradove, smatrajući njihov uspeh svojom životnom misijom.
Milena je bila prva inspiracija za film "Petrijin venac", ali ne i jedina, naglašavao je pisac. Ona je samo jedna od bezbroj, koje su generacijama ispraćale muškarce u njive, rudarska okna i ratove, tražile i vukle njihova tela po bojnim poljima, dočekivale ih i pazile obogaljene, trpele njihov jed i bes.
- Ljubim ti ruku koja me udarila - kaže književna Petrija svom mužu, obogaljenom rudaru, koji ogorčenje zbog sopstvene nesreće, nemoći i bede iskaljuje na njoj. Ta rečenica proste žene dostojna je jevanđelja ili žitija hrišćanskog mučenika.
Milena je mogla da oprosti sve batine i muke. Ipak, nije htela, a ni mogla da oprosti prvoj svekrvi što je zbog nje izgubila dete. Jedini razlog zbog koga su srpske kućne mučenice postajale besne furije bila su deca, jer su stvaranje i održavanje života osećale kao jedinu svetlu tačku u životu.
Milenu su udali kada je imala samo 14 godina. Njena primitivna svekrva je mučila devojčicu-snahu, dokazujući da i dalje ima status glavne žene u kući. Po cenu uništavanja života.
- Gledajući film prepoznala sam vajat gde sam se porodila i izgubila prvo dete, jer nikog nije bilo da mi pomogne. Najviše me pogodila scena sahrane deteta - gorko je pričala Milena Stefanović, kada je odgledala film.
UDBA TUŽILA DISIDENTA
Kada je otkrivena kao inspiracija za "Petrijin venac", Milena Stefanović je postala popularna. Postavljali su joj čudna pitanja. Štampa je prenosila da će tužiti pisca i tražiti mu novac, jer je zaradio na njenoj tragičnoj sudbini. - Nemam nameru nikoga da tužim. Dragoslava mi pozdravite i kažite mu da se ne ljuti. Novinari me svašta pitaju, a ja moram da im odgovaram - poručila je Milena. Međutim, ubrzo se ispostavilo da su neki od tih ljudi, kojima je morala da odgovara, bili "udbaši". Oni su u njeno ime podigli tužbu, pokušavajući da diskredituju čuvenog pisca i disidenta. Tek posle 13 godina, taj mučni postupak završio se presudom, koja je skinula sumnju u tada već akademika Dragoslava Mihailovića.
Pokazivala je novinarima i retuširane fotografije, kakve su nekada bile u modi. Na jednoj je bio veštački "ulepšan" lik Mileninog drugog deteta, kćeri Anđelke, koju je izgubila dok joj je muž bio u Drugom svetskom ratu. Ona je živela da bi brinula o drugima. Tako je bilo i sa drugim mužem, rudarom, koji je teško povređen u nesreći na poslu. I sestrinu kći je odgajila kao svoju.
- Jednu sestričinu sam očuvala, kod mene je stasala za udaju. A kada je dobila svoje dete, uzela sam i njega. I tu sam devojčicu podigla dok nije napunila desetu. Tada mi moj Milisav pobole i, da li zato ili što dobiše stan, moja sestričina i zet je uzeše. Nije moje dete. Morala sam da je dam - bolno je govorila Milena, pateći za mezimicom.
Svu pažnju je posvetila bolesnom mužu. Umro je posle nekoliko godina mučenja, a Milena je ostala da živi gotovo sama u rudarskom naselju. Svi koji su imali s kim i gde, odlazili su. Milenu su obično nalazili u baštici kraj skromnog kućerka, okruženu mačkama koje su joj bile jedino društvo.
- Svi prijatelji i poznanici su otišli. Lekar dolazi jednom nedeljno. Kad snegovi zaveju nema nikog da mi pomogne. Od rođenja sam se mimoilazila sa životom. Sudbina je htela da izgubim sve što sam imala. Mnogo suza sam isplakala, a sad više i ne plačem. Tako je moralo da bude - tiho se pomirila sa teškom sudbinom. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Milica Jakovljević Mir Jam - novinarka i spisateljica
U jednom trenutku je bila književnica broj jedan, a u sledećem "nadrilekarka koja narod leči jeftinim travkama"
Nestrpljivo se u Kraljevini Jugoslaviji čekalo na nova "Nepobediva srca", "Ranjene orlove", "Otmice muškaraca", "Male supruge" i sve one romansirane priče koje su se krojile "Noći na Jadranu" ili u "Slovenačkim gorama". Najčitanije ljubavno pero tog vremena krilo se iza pseudonima Mir Jam, a "sakrivalo" u Moleroj 21 u Beogradu.
Na toj adresi nalazio se dom Milice Jakovljević i njena stvaralačka "radionica", koja nije utihnula ni kada su iz nje izlazile unapred osporavane stranice. Drugi svetski rat se umešao u njenu biografiju, pa je u jednom trenutku bila najpopularnija spisateljica, a u sledećem "nadrilekarka koja narod leči jeftinim travkama" ili srceparajućim, zašećerenim romanima. Mir Jam je rehabilitovana posthumno, kada su njena dela opet stavljena u izloge knjižara, a mnoge ljubavne priče doživele ekranizaciju. I slava njenog žurnalističkog angažmana je "oživela" krajem 20. veka, pošto je uvrštena među 100 najznačajnijih srpskih novinara u periodu između 1791. i 1991. godine. Tako se našla u društvu Dese Glišić i Mage Magazinović, kao jedna od tri žene tog prestižnog "kluba".
Dok gledamo reprize serija urađenih po njenim knjigama, a jedna nova se upravo snima, prisetimo se ko je bila njihova kreatorka ili "srpska Džejn Ostin"...
Bio je 22. april 1887. godine kada je u Jagodini, u kući državnog činovnika Jakova Jaše Jakovljevića, rođena Milica. Pošto je otac dobio novu službu i postao načelnik kragujevačkog okruga, porodica se preselila u srce Šumadije. Jakovljevići, koji su 1890. godine postali bogatiji i za Stevana, kasnije oficira, biologa, akademika i pisca "Srpske trilogije", slovili su za uglednu i poštenu porodicu. Kragujevac je bilo Miličino prebavilište sve dok nije završila Učiteljsku školu i 1907. godine krenula put Krivog vira ispod Rtnja, da bi učila seoske đake. Posle Prvog svetskog rata, njena nova adresa postao je - Beograd.
Odlično je govorila ruski i francuski jezik, u originalu čitala Rablea, volela je poziv učiteljice, ali je u velikom gradu odlučila da šansu pruži daru koji je u njoj sve vreme "goreo". Počela je da piše. Novinarsku karijeru "otvorila" je 1921. godine u dnevnom listu "Novosti" i "Nedeljnim ilustracijama", a potom se okrenula i literaturi, kada je odlučila da autorka njenih ljubavnih romana za javnost bude - Mir Jam (voljena žena), a ne Milica Jakovljević.
Bile su to njene najplodonosnije godine. Pronašla je put do čitalaca, pre svega žena kojima su romantične priče bile potrebne za beg od realnosti ili kao nada da je prava ljubav moguća. A opet - učila ih je i opominjala da ne budu samo objekti muških požuda, nego kompletne ličnosti. Bila je i hroničar međuratne zemlje, što se nekima dopadalo, a nekima je bio povod za osudu. Nastavci njenih romana u "Nedeljnim ilustracijama" bili su najčitaniji članci tridesetih godina prošlog veka. Ostao je zabeležen i njen trijumf na "daskama koje život znače", kada je 1939. godine izvedena predstava "Tamo daleko" sa Žankom Stokić u glavnoj ulozi. Milica je napisala tu dramu.
Mlada novinarka i književnica je mamila uzdahe slučajnih i namernih prolaznika, dok je, kako se govorilo, dignute glave, raskošnog izgleda, dugih lokni, sa pažljivo odabranim šeširima hodala prestoničkim ulicama. Volela je da šeta Kalemegdanom i sedi u "Moskvi" i "Kasini". Pisala je o ljubavi i braku, a bila je sama. Sestre su joj se udale, brat oženio, a ona se pravdala da nema vremena za romanse, jer mnogo radi. Čaršija joj nije verovala. I imala je razloga za sumnju. Markantni glumac Božo Nikolić osvojio je Miličino srce, koje je već bilo ludo od ljubavi prema pozorištu.
- Novinarka i glumac - to se divno slaže. Ja uživam u njegovim ulogama, a on u mojim člancima - otkrila je jednom Milica.
Posle svake premijere, Božu je čekala korpa sa crvenim ružama. Onog dana kada se glumac poklonio publici bez cveća, čaršija je znala da se zastava stvarno spustila. Desetogodišnja ljubav bila je okončana.
Posle Drugog svetskog rata Milica je od obožavane postala unižena žena. To što je za vreme okupacije odbila da piše za Nedićeve novine, želeći da sačuva svoju i čast brata, koji je kao major Kraljeve vojske bio zarobljen, skupo ju je koštalo. Ali ni posle rata za nju više nije bilo mesta. Nigde. Iako je Stevan postavljen za prvog rektora Beogradskog univerziteta i uspeo da vrati mnoge profesore koje su komunisti zabranili, za sestru ništa nije mogao da uradi.
Njeno pero je osporavano kao buržujski sentimentalno i sladunjavo, molba za zaposlenje joj je odbijena, jer je, pošto je odbila da piše za okupacionu štampu, imala devetomesečni prekid u radu. Izgubila je status novinara. Žene i devojčice koje su čitale njene knjige su kažnjavane, za onog koji samo umišlja da je pisac, govorilo se da "piše kao Mir Jam", ali ona je uprkos tome, i uprkos bedi u kojoj je živela, ulicama i dalje hodala doterana i gorda. Umrla je 22. decembra 1952. godine. Vest o poznatoj novinarki nije objavljena ni u jednim novinama.
SPOMENIK
U vreme kada je većina dama još bila neobrazovana i potlačena, ona se borila za rodnu ravnopravnost, baveći se suštinskim problemima nežnijeg pola. Izdvojila se tekstom "Treba li podići ženi spomenik", zalažući se da se damama prizna svako umeće.
- Žena je i naučnica i sportiskinja i umetnica - govorila je Milica. Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
Astra
|
|
Administrator
Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10711
|
ZNAMENITE SRPKINJE
Eustahija Arsić - prvo žensko pero na slavenoserbskom
Eustahija Arsić, književnica, prevodilac i dobrotvorka, napisala je "Sovjet maternji", ali književni prvenac nije potpisala. Ostala je upamćena i kao prva žena saradnik Letopisa Matice srpske
Posle boja na Kosovu, iglom i zlatnim koncem, monahinja Jefimija spevala je "Pohvalu knezu Lazaru". A onda su prohujala četiri veka dok se nije ohrabrilo novo žensko pero. Iza njega se krila Eustahija Arsić, prva književnica koja je pisala na slavenoserbskom jeziku. Malo je tragova koji nas vode do njenog života i rada, ali se zna da je opravdala poređenje sa Žorž Sand, Francuskinjom koja je svoja dela potpisivala muškim imenom. Upravo to je činila i Eustahija, svesna da samo tako može da iznese borbu za savremeno vaspitanje pripadnica nežnijeg pola. Jer, vreme u kojem je živela nije bilo na strani žena. I nije bilo spremno za raskid sa konzervativnim.
Na svet je došla 14. marta 1776. godine, u kući oca Gavrila Cinćića i majke Marte. Fruškogorska varoš bilo je rodno mesto "nauk ljubiteljice" i "ljubiteljice muza", kako su je zvali. Ponosno je isticala Irig, govoreći da se u ovom sremskom kraju rađaju samo izuzetni ljudi, "oni koji su osim sveta".
Tek pola veka posle njene smrti, krenulo je interesovanje za njeno detinjstvo i mladost, ali tada, u pokušaju da je "razotkrije", urednik časopisa "Javor" Ilija Ognjanović nije imao mnogo sreće. Saznao je da se sa porodicom preselila u Arad, da je bila toliko lepa da su joj pesnici pisali ode, ali ono što je bilo daleko važnije jeste njeno obrazovanje, činjenica da je govorila nemački, engleski, latinski, francuski i rumunski jezik. Bila je uvek "gladna" pisane reči, pa se pretplatila na sva dela Dositeja Obradovića, "gutala" je mudrosti istoričara Jovana Rajića, naučnika Atanasija Stojkovića, Džemsa Tomsona, Pavla Kengelca...
LEPOTICA NA PORCULANSKOJ ŠOLjI
O detinjstvu i ranoj mladosti ove književnice se malo zna, a dugo nije bilo poznato ni kako je Eustahija izgledala, jer nije moglo da se dođe do slikanog portreta. Ali, naslednici njenog drugog supruga, plemića Tomislava, pronašli su porculansku šoljicu. Na njoj je bio oslikan lik gospodarice dvora, delo austrijskog majstora Bauera.
Udaja, doduše treća, pružila joj je šansu da se nadograđuje u onome do čega joj je najviše stalo - obrazovanju. Posle braka sa trgovcem Lackovićem, usledio je život sa plemićem Tomislavom Radovanovićem, a onda sa Savom Arsićem. Poslednji suprug, senator, gradski načelnik, upravitelj i dobrotvor učiteljske škole (Preparandije) u Aradu, bio joj je vetar u leđa. Sa njim je dospela u visoko društvo, pa je još više čitala domaću i stranu literaturu, pretplatila se na svaku srpsku knjigu, listove i časopise, još više je intelektualno jačala, što ju je ohrabrilo da se posveti talentu koji je gotovo skrivala i od sebe. Napisala je "Sovjet maternji" i posvetila ga Urošu Nestoroviću, ali svoj književni prvenac, koji je izašao iz Budimske univerzitetske štamparije, nije potpisala, nego se sakrila iza jedne od dve pesme koje su bile dodate na kraju knjige. Obratila se direktno mladim ljudima, želeći da ih podstakne da se bore za sebe i rade na ličnom napretku. Bilo je to 1814, godine koju je ugledni profesor Andra Gavrilović označio kao prvu "od kako se u srpskoj književnosti javlja ženskinje, Srpkinja s perom u ruci, kao književnik".
Prevodilačke uspehe nije morala da krije, pa su se priče o njima "razletele" čak među strancima. Pruski oficir Oto Dubislav plemeniti Pirh je 1829. godine napisao knjigu "Putovanje po Srbiji", spominjući Eustahiju kao vrlog prevodioca Vilanda, Voltera, Tomsona... A ostala je upamćena i kao prva žena saradnik Letopisa Matice srpske. Ovoj ustanovi je ostavila dva legata, a važila je i kao dobrotvor nekoliko srpskih i rumunskih prosvetnih i verskih institucija. I Joakim Vujić, koji ju je prvo kudio zbog toga što je tri puta stajala pred oltar, bio joj je zahvalan na dobročiniteljskim poduhvatima.
- Biću joj blagodaran do poslednago dihanija - govorio je, jer mu je poklonila 450 forinti srebra da izda knjigu u vreme kada je bio ostavljen od celog sveta.
Žudela je da promeni muški svet i borila se da doba u kojem je živela bude podjednako blagonaklono prema damama. Bila je ljuta na one koji govore da "ženskom polu ne potrebujet učiti čitati i pisati, da pišu ljubavnikom pisma, za žensko je, veli, preslica". Hrabrila je dame da kupuju knjige, da upisuju svoja imena koja će jednom pronaći njihovi potomci.
Vuk Karadžić ju je cenio, nazivajući je "blagodarnom i visokoučenom gospođom". Kada ju je 1821. godine zamolio da u Aradu sakupi pretplatnike za treću zbirku njegovih pesama, ona mu je ubrzo poslala spisak sa stotinak imena i novac. Istina je bila malo "drugačija". Eustahija je zapravo prodala samo šest primeraka, a ostale je otkupila i podelila vrednim učenicima. I nekoliko stotina primeraka svog prvog dela je poslala školskoj deputaciji, sa zahtevom da se novcem od prodaje svake godine nagradi siromašan a dobar đak Učiteljske škole u Somboru.
Tako je postigla svoj cilj - širila je književnost kad god i kako god je mogla.
Smrt muža Save, kojeg je Uroš Nestorović pohvalio zbog zanimanja za knjigu i predložio ga austrougarskom caru Franji Josifu Prvom da ga odlikuje medaljom za zasluge i podari mu plemstvo, bila je uvod u mračan period Eustahijinog života. Brinula je o imanju, vodila parnicu oko njega, borila se sa bolešću...
Prestala je da piše, a njeno ime se pojavilo tek nekoliko puta u pojedinim časopisima i gotovo zaboravilo. Umrla je 1843. godine a da joj poslednja želja nije bila ispunjena. U pesmi koju je napisala molila je pesnike da joj makar ime negde spomenu, ali to se nije dogodilo. Nije imao ko da ga upiše ni na nadgrobnoj porodičnoj ploči u Aradu, jer nije imala naslednike, ali se zato ona pobrinula za prijatelje, aradske i crkvu u Irigu, županijsku bolnicu, Maticu srpsku i aradske srpske škole. Testamentom im je ostavila svu imovinu. Možda još nije kasno da joj se ispuni poslednja želja... Novosti _________________
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 173 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
