Pogledaj neodgovorene postove
Pogledaj aktivne teme
Danas je 06 Dec 2022, 18:41


Autoru Poruka
Astra
Post  Tema posta: SRPSKI AKADEMICI  |  Poslato: 03 Jan 2013, 06:29
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10704

OffLine
Srpska akademija nauka i umetnosti

Srpska akademija nauka i umetnosti (skraćeno SANU) je najviša srpska naučna i prosvetna ustanova, sa sedištem u Beogradu.

Slika
Zgrada Srpske akademije nauka i umetnosti, podignuta 1922.


Preteče Srpske kraljevske akademije bili su Društvo srpske slovesnosti i Srpsko učeno društvo. Društvo srpske slovesnosti je osnovano 31. maja 1842. i postojalo je sve do 27. januara 1864. kada ga je knez Mihailo Obrenović ukinuo svojim ukazom. Zatim je 29. jula 1864. ustanovljeno Srpsko učeno društvo koje je ustvari bilo obnovljeno Društvo srpske slovesnosti, svi članovi DSS su mogli pismeno da se izjasne ministru da se prihvataju članstva u SUD.

Slična sudbina je zadesila i Srpsko učeno društvo, zbog sukoba sa ministrom prosvete njegov rad je suspendovan 13. maja 1886. Zakonom od 1. novembra 1886. osniva se Srpska kraljevska akademija kojoj pripadaju biblioteka, arhive, zbirke i imanje SUD. Nastali su sukobi, pa se Društvo ponovo otvara 25. jula 1887. Spor je rešen predlogom ministra prosvete da se oni spoje i to je učinjeno 1892. Tada je 8 članova SUD izabrano za redovne članove SKA, a svi ostali za počasne.


Srpska akademija nauka i umetnosti je od početka bila najviša naučna i prosvetna ustanova u Srbiji. Pod imenom Srpska kraljevska akademija postojala je od svog osnivanja 1886. do 1947 kada je preimenovana u Srpska akademija nauka. Kasnije ona je ponovo promenila naziv u Srpska akademija nauka i umetnosti (skraćeno SANU).

Akademija je ustanovljena (osnovana) zakonom od 1. novembra 1886. koji je skupština izglasala a kralj Milan Obrenović obnarodovao u Nišu. Ovaj zakon se zvao "Osnovni zakon Kraljevsko-srpske akademije" i njime je bilo određeno da prve akademike bira kralj, a da zatim akademici dalje sami biraju nove članove.

Prve akademike, njih 16 imenovao je kralj Milan 5. aprila 1887. Tada su postojala 4 odeljenja akademije, ili kako se to zvalo "stručne akademije" i svaka je na početku dobila po 4 redovna člana bili su to:

Akademija prirodnih nauka

Josif Pančić
Dimitrije Nešić
Jovan Žujović
Ljubomir Klerić

Akademija filosofskih nauka

Stojan Novaković
Milan Kujundžić
Svetislav Vulović
Svetomir Nikolajević



Akademija društvenih nauka

Čedomilj Mijatović
Milan Đ. Milićević
Ljubomir Kovačević
Panta Srećković

Akademija umetnosti

Ljubomir Nenadović
Matija Ban
Mihailo Valtrović
Davorin Jenko

Prvi predsednik bio je Josif Pančić, a sekretar Jovan Žujović.


Posle punih 60 godina pod tim imenom Srpska kraljevska akademija menja ime zakonom od 30. juna 1947. Pošto je promenjeno državno uređenje i nije više vladao kralj, akademija je jednostavno nazvana Srpska akademija nauka. Ovim zakonom promenjena je i struktura akademije, tako da umesto 4 stručne akademije postoje odeljenja kojih je bilo 6:

1. prirodno matematičkih nauka,
2. tehničkih nauka,
3. medicinskih nauka,
4.literature i jezika (kasnije: jezika i književnosti),
5. društvenih nauka i
6. likovne i muzičke umetnosti.

Akademija je od 1909. do 1952. bila smeštena u Brankovoj ulici broj 15. Ova zgrada je nažalost srušena 1963. godine.

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: SRPSKI AKADEMICI  |  Poslato: 03 Jan 2013, 06:32
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10704

OffLine
Predsednici SANU

Od svoga osnivanja 1887. do danas predsednici Srpske kraljevske akademije, Srpske akademije nauka odnosno Srpske akademije nauka i umetnosti bili su:

Slika
Josif Pančić, prvi predsednik Srpske kraljevske akademije


1887-1888 Josif Pančić
1888-1889 Čedomilj Mijatović
1892-1895 Dimitrije Nešić
1896-1899 Milan Đ. Milićević
1899 Jovan Ristić
1899-1900 Sima Lozanić
1900-1903 Jovan Mišković
1903-1906 Sima Lozanić
1906-1915 Stojan Novaković
1915-1921 Jovan Žujović
1921-1927 Jovan Cvijić
1928-1931 Slobodan Jovanović
1931-1937 Bogdan Gavrilović
1937-1960 Aleksandar Belić
1960-1965 Ilija Đuričić
1965-1971 Velibor Gligorić
1971-1981 Pavle Savić
1981-1994 Dušan Kanazir
1994-1998 Aleksandar Despić
1999-2003 Dejan Medaković
2003- Nikola Hajdin

_________________
Slika


Vrh
Astra
Post  Tema posta: Re: SRPSKI AKADEMICI  |  Poslato: 15 Jun 2013, 14:53
Korisnikov avatar
Administrator
Administrator

Pridružio se: 13 Apr 2012, 02:58
Postovi: 10704

OffLine
Јосиф Панчић

Јосиф Панчић (Угрини код Брибира, 17. април 1814 — Београд, 8. март 1888) је био српски лекар, ботаничар и први председник Српске краљевске академије. Открио је нову врсту четинара која је по њему названа Панчићева оморика, а по њему је назван и највиши врх Копаоника (Панчићев врх) на коме се налази маузолеј са његовим посмртним остацима.

Slika
Јосиф Панчић, рад Ђорђа Крстића

Панчић је рођен у селу Угрини код Брибира, у Винодолу, Хрватска (некада Аустријско царство), као четврто дете Павла и Маргарите. Према предању, Панчићи су пореклом из Херцеговине и од давнина су се доселили у село Угрини, које се налази на северним огранцима Велебита у саставу Винодолске општине.

Родитељи су му били сиромашни, a стриц му је био у Госпићу архиђакон, те га је он себи узео и о његовом се школовању старао. Основну школу изучио је у Госпићу у Лици, a гимназију у Ријеци. Из Ријеке је Јосиф прешао у Загреб (1830) да настави школовање у високој школи Regia Academica Scientiarum. У додиру са неким Мађарима сазнао је да у Пешти постоји Медицински факултет, на коме се у то време одржавала и настава из природних наука, и зажели да тамо настави своје студије где је завршио медицински факултет и постао је доктор медицине 7. септембра 1842. године израдивши тезу Taxilogia botanica, коју је посветио своме стрицу Гргуру. Панчић је током студија у Пешти морао приватно зарађивати, дајући часове из француског и италијанског језика. То му је односило много времена и услед тога се његово студирање протегло на 10 година.

Slika
Лазар Докић, Јован Жујовић, Јосиф Панчић (снимљено 1883. године).

Није желео да ступи у државну службу и решио је да ради приватно као лекар. Али, од лекарске праксе није могао живети, јер није имао довољно пацијената, a и они што су долазили били су већином сиромашни. Провео је две године у Руксбергу у Банату, где je ce бавио и васпитањем деце власника тамошњих рудника Хофманова. За то време је упознао флору Баната, обишао је и Делиблатску пешчару и пео се на Карпате, a у рудницима је упознао многе интересантне стене и минерале. Прикупио је доста интересантних биљака из флоре Баната.
После две године отишао је у Лику да посети свога стрица и добротвора Гргура и брата Мату. Ту је правио излете по околини, пео се на Велебит и прикупио доста биљака из флоре Приморја.

Slika
Јосиф Панчић, споменик у студентском парку у Београду

Одатле се упутио у Беч да доврши одредбу свога хербара, који је око Пеште, Будима, и по Ердељским и Банатским Алпима сакупио, a уједно и да боље Јестаственицу проучи. У бечком Природњачком музеју је проучио и одредио своје прикупљене биљке, a у исто време је пратио и предавања чувеног ботаничара Ендлера. У Бечу се задржао годину дана. Бавећи се у Бечу он се упознао са Миклошићем и Вуком Караџићем; Вук га упути у Србију да ступи у државну службу. Чекајући да Вук добије новчану помоћ од Русије (а коју на крају није ни добио), Панчић је готово био на измаку свога новца и то је признао Вуку. Вук му је тада саветовао да одмах крене у Србију и да тражи постављење у Ужицу.
Панчић је послушао Вука и дошао у Србију месеца маја 1846. године за време владавине кнеза Александра Карађорђевића. Али, како је Вук имао у Србији и доста непријатеља, његова препорука није вредела ништа, па је чак због тога и због жеље да буде постављен у Ужицу, у чијој се околини скривао велики број противника Карађорђевића, Панчић постао сумњив и није могао добити то место. Чекајући на постављење, обилазио је ужички крај, и бавио се изучавањем биљног света.

Slika
Јосиф Панчић, попрсје у Ботаничкој Башти у Београду

Панчић је готово остао без средстава за живот и помишљао је да се врати, но у томе моменту добије позив од Аврама Петронијевића, министра иностраних послова, који је имао фабрику стакла у непосредној околини Јагодине у Белици, да се привремено прими за лекара у томе месту и да као лекар ради на сузбијању заразе трбушног тифуса, која се ширила међу радницима фабрике. Панчић је пристао, био на тој дужности пола године и са успехом је завршио свој посао.
Бавећи се тамо он се упозна са летњом и јесењом флором Јагодине, Белице и Црнога Врха. Становници Јагодине су заволели Панчића као савесног лекара и племенитог човека и када је Панчићу понуђено место за физикуса у Неготину, Јагодина је тражила да задржи Панчића. У томе је и успела и Панчић је у фебруару 1847. године постављен за контрактуалног лекара и физикуса јагодинског округа, али прошле године започета испитивања наставио je, обиђе Темнић, Левач у околини Опарића (и Превешко језеро) и манастир Љубостиње. Око половине јуна оде у Алексиначку Бању одакле се први пут попе на Ртањ и Озрен. Исте године је затражио отпуст из аустроугарског поданства и затражио пријем у српско поданство.
Крајем исте године добио је премештај у Крагујевац и постављен је на упражњено место за привременог окружног физикуса 12. новембра 1847. године. За време бављења у Јагодини Панчић је одлазио и у Ћуприју и ту је упознао Људмилу, ћерку барона инжењера Кордона, коју је затим као лекар у Крагујевцу испросио и у јануару 1849. године се венчао у православној цркви у Ћуприји.

Идуће године, 8. јануара 1850. године примљен је за члана Друштва српске словесности, a y 1853. године је постављен за професора природних наука у Лицеју, најпре за контрактуалног професора, a када је 1854. године примљен у српско поданство др Јосиф Панчић је постављен за редовног професора у Лицеју. Примљен је за члана Друштва српске словесности и постављен је за професора у Лицеју, иако до тада није, сем докторске дисертације, имао ниједан публикован научни рад. Постављен је за професора само на основу сазнања и уверења да је он најбољи познавалац флоре Србије.

Панчићева оморика

Slika

Године 1855. Панчић је први пут чуо да у Западној Србији постоји посебна врста четинара - оморика. Десет година касније је добио две њене гране. Требало је да прође још десет година да на планини Тари, у засеоку Ђурићи, 1. августа 1877 (Према неким изворима 1875.?). пронађе до тада непознати четинар - оморику која је по њему добила име - Панчићева оморика (Picea omorika (Pančić) Purkyne) Током свога вишегодишњег рада открио је 102 и описао око 2.500 биљних врста. У Лицеју и доцније у Великој школи Панчић је остао до краја живота.

Био је члан у следећим ученим друштвима:
Друштво српске словесности
Први председник и редован члан српске краљевске Академије наука,
Српског ученог друштва, Regia societas botanica ratisbonenbis,
Српског Археолошког друштва,
Српског лекарског друштва,
Певачког друштва и
Друштва за пољску привреду.
Почасни члан баварског друштва Polichia, Подринске Слоге и Алексин. Читаонице;
Дописни члан:
Југословенске Академије наука и уметности,
Угарске Академије наука,
Бранденбуршког ботаничког друштва,
Бечког геолошког инштитута и јестаственичког друштва у Шербуру, и зоолошког ботаничког друштва у Бечу.
Панчић је умро 25. фебруара 1888. године усред рада, ведар, свестан и приљежан. Предговор за „Ботаничку башту“ довршио је пред смрт на неколико дана. „Првенац Балканског полуострова“ радио је и за време боловања.

Slika
Село Ђурићи на планини Тари, место где је Панчић открио оморику

Од одличја имао је
орден св. Саве I степена,
Таковски крст,
Крст друштва црвеног крста.


Iz Wikipedie

_________________
Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: SRPSKI AKADEMICI  |  Poslato: 02 Apr 2017, 18:53
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45540

OffLine
Neverovatna životna priča Čedomilja Mijatovića: Umalo postao patrijarh

Osnovao je Narodnu banku Srbije i našoj valuti dao ime - dinar. Bio je prvi naš dopisnik iz Londona, a zamalo da postane i - patrijarh!

Slika
Potpisnici mira u Bukureštu - Čedomilj Mijatović sedi prvi sleva

Čedomilj Mijatović svakako je jedna od najistaknutijih političkih figura u Srbiji 19. veka. Karijeru je počeo kao profesor političke ekonomije i finansija na beogradskoj Velikoj školi, da bi zatim šest puta bio ministar finansija, dva puta ministar inostranih dela i diplomata više od trideset godina. Rođen je 1842. u Beogradu. Otac Milan bio je profesor zemljopisa i istorije u Kragujevcu i Beogradu, a majka mu je bila iz Velikog Bečkereka, današnjeg Zrenjanina, poreklom Špankinja. Školovao se u Beogradu, pa u Minhenu, Lajpcigu, Cirihu i Beču.

Posle svađe sa kraljem Milanom oko njegovog razvoda od kraljice Natalije, u leto 1889, iz Beograda se preselio u London, i tu živeo kao običan građanin. Za ambasadora u Engleskoj biće postavljen tek šest godina kasnije, i to će ostati do 1903. godine, kada odlazi u penziju.

Slika

Posle Mijatovićeve smrti, nekrologe su objavili “Njujork tajms” i londonski “Tajms”. Ovi listovi posebno su istakli njegov mirovni ugovor kojim je okončan rat sa Bugarskom. Ocenili su da je to „najkraći mir ikada napisan”.

U svojim „Uspomenama balkanskog diplomate” on je detaljno opisao tok ovih pregovora vođenih početkom 1886. u Bukureštu. Jedini opunomoćenik Srbije na njima bio je Čedomilj Mijatović. Pred kraj razgovora, Bugari su zatražili od Srbije dvadeset pet miliona franaka ratne štete.

Mijatović je, po instrukcijama kralja Milana i vlade, tada ustao od stola i saopštio da su mirovni pregovori propali. “Rat se nastavlja sutra ujutru u šest časova”, obznanio je i krenuo prema izlazu. „Vrata su bila na izvesnoj udaljenosti od mesta gde sam sedeo, a mnogo bliža Madžid-paši, koji požuri prema njima i postavi svoje zdepasto, kratko telo prema njima, šireći obe svoje ruke kao da ga neka nevidljiva sila iznenada razape. Gotovo gnevno vrišteći, urlaše na jadnog Gešova (bugarskog pregovarača): „Zar vam nisam rekao da je to bilo glupo? Zar ne vidite šta ste učinili? Dragi gospodine Mijatoviću, vi ste dobar čovek i mudar čovek. Zastanite na trenutak da razmislite. Zar treba da nam bude uskraćena slava obnavljanja mira na Balkanu? Zar ćete tako bezbrižno da nastavite sukob? Zar nema izlaza iz ovog položaja?“ Mijatović je onda zatražio da se smatra da zahtev za odštetu ‘nije predložen‘, a Madžid-paša je odgovorio: „Sjajno! Bio sam uveren da ćete naći izlaz iz neprilike!“

Ceo tekst mirovnog ugovora koji je potpisao Mijatović glasi: „Mir se ponovo uspostavlja između Srbije i Bugarske.”

Iako je Bugarska u tom ratu tešku porazila Srbiju, i došla do pred Niš, nije bilo teritorijalnih promena ni ratne odštete, niti bilo kakvih drugih ponižavajućih uslova za Srbiju.

A polovinom 1914. Mijatović je na poziv kralja Petra doputovao iz Londona u Beograd. Tu mu je saopšteno da mu on, kralj, i njegov sin, regent Aleksandar, zatim predsednik vlade Pašić, i svi ostali ministri, nude da bude poglavar Srpske crkve, prvi patrijarh obnovljene Srpske patrijaršije! Mijatović, koji je bio religiozan, u svojim memoarima piše da je bio u iskušenju da ovu dužnost prihvati, ali je odustao u poslednjem trenutku: „Kako bih mogao da prihvatim položaj vidljive glave Srpske pravoslavne crkve kada ne verujem u sve njene dogme?”

Beleži da su mu ministri, kad im je ovo rekao, odgovorili: „Ali, ko vas pita u šta verujete? Zar mislite da svaki episkop veruje u sve dogme Crkve”.

Istorijski romani

Osim politikom, Čedomilj Mijatović bavio se i književnošću: njegove istorijske romane “Zeka kapetan”, “Ikonija vezirova majka”, “Kraljičina Anđelija” i druge voleli su i čitaoci i kritičari, pisao je prozu o verskim temama, prevodio s engleskog i bio prvi Srbin izabran za počasnog člana Kraljevskog istorijskog društva u Londonu.

Verovao je duboko u kremansko proročanstvo i mnnogo uradio na njegovoj popularizaciji.

Tokom Prvog svetskog rata već poluslepi Mijatović je prikupljao pomoć za srpsku vojsku.


blic

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: SRPSKI AKADEMICI  |  Poslato: 02 Apr 2017, 19:28
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45540

OffLine
Dimitrije Nešić, prvi pravi matematičar

Zakonom o prosveti je 1844. propisano da se matematika u Srbiji izučava tokom celog osnovnog i gimnazijskog školovanja, koje je tada trajalo deset godina. U Licej je 1853. uvedena i fizika.

Slika
Dimitrije Nešić

Prirodne nauke su odjednom dobile veliku pažnju, jer bez njih, a naročito raznih oblasti matematike - aritmetike, algebre, nacrtne geometrije i trigonometrije - nije mogla ni da se zamisli nastava tek osnovane Artiljerijske škole u Beogradu.

U prestonicu je prenet i Licej. U to doba još nije bilo jasno utvrđeno ko može da bude profesor matematike, a nije bilo ni programa nastave, pa je svaki predavao prema svom nahođenju. Tako je bilo sve dok se nije pojavio Dimitrije Nešić.

Još dok je studirao na Liceju u Beogradu, profesorima nije mogla da promakne Nešićeva velika želja za znanjem i predanost u radu, ali to mladom Dimitriju nije bilo dovoljno. Shvatio je da ne može da uspe ukoliko ne upozna savremena dostignuća nauke. Zato se već na drugoj godini studija obratio Ministarstvu prosvete i crkvenih dela da ga primi za pitomca i pošalje u inostranstvo.

Dobio je stipendiju kao jedan od najboljih đaka, i otišao u Beč, tada poznati centar za prirodne i tehničke nauke. Sa bečke Velike tehničke škole se posle godinu dana premestio u Karlsrue, i tu je za četiri godine završio studije na Politehnici. Već pri kraju studija prijavio se na konkurs Liceja u Beogradu za profesora upražnjene katedre za fiziku, meteorologiju i fizičku geografiju.

Na predlog Ministarstva prosvete knez Milan Obrenović je ukazom 1862. postavio Nešića za suplenta na katedri za matematiku, i tu je on u početku predavao višu matematiku, geometriju i arhitekturu.

Sin zanatlije i domaćice

Nešići su bili trgovačka porodica koja je 1808. morala da pobegne iz Novog Pazara kada su turske odmazde zbog ustanka Srba postale neizdržljive. Spas su potražili u Beogradu. Tu je 1836. rođen Dimitrije, kao najstarije dete Stojana Nešića, zanatlije, i Savke, domaćice.
Dečak je bio tek osnovac kada je ostao bez majke. Od tada se potpuno posvetio knjizi. Savestan i marljiv, sa uspehom je završio gimnaziju da bi se 1853. upisao na Prirodno-tehničko odeljenje Liceja.


vestionline

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: SRPSKI AKADEMICI  |  Poslato: 02 Apr 2017, 19:43
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45540

OffLine
Profesor "premerio" Srbiju

Mlada srpska država je polako usvajala tekovine moderne Evrope, što je počelo da joj vraća državne pitomce koji su bili poslati na školovanje u inostranstvo. Oni su presudno uticali na preobražaj prosvete, donoseći sa sobom novu kulturu, ideje i običaje.

Slika
Srpska akademija nauka i umetnosti

Beogradski Licej je 1863. pretvoren u Veliku školu. Knez Mihailo Obrenović je iste godine ukazom postavio osam profesora, koji su kasnije birali ostale kolege.

Među njima se našao i Dimitrije Nešić, kao nadležan za matematiku, i dugo godina bio je jedini profesor ovog važnog školskog predmeta. Neprestano hvatajući korak sa savremenom naukom, on je zaslužan i za uvođenje metričkog sistema u Srbiji.

U Srbiji se sredinom 19. veka merilo čitavim šarenilom aršina koji čak nisu imali ni isti naziv u raznim krajevima. Zato je srpska vlada 1872. poslala Nešića u zemlje srednje Evrope, kako bi proučio zakonodavno uvođenje novog sistema.

Profesor je obišao najpoznatije nemačke, austrougarske i belgijske srednje škole i na osnovu svojih nalaza, kao i razgovora sa belgijskim stručnjacima, po povratku je izradio i detaljno obrazložio Predlog zakona o metarskim merama, na osnovu koga je Skupština naredne godine izglasala zakon.

Njime je uveden decimalni metarski sistem mera zasnovan na francuskim arhivskim pramerama metra i kilograma. Nešić je napisao i knjigu "Metarske mere" koja je imala ogromnu prosvetiteljsku ulogu među narodom u Srbiji.

Za redovnog člana Srpskog učenog društva, buduće Akademije nauka, izabran je Dimitrije Nešić 1870. godine. U dva navrata je bio i sekretar Odseka za prirodne nauke. Krajem 1890. izabran je za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti.


Vuka vratio u otadžbinu

Kao predsednik Akademije nauka, Dimitrije Nešić je osećao obavezu ne samo prema nauci, nego i prema celom srpskom društvu. Zahvaljujući njemu, zemni ostaci srpskog prosvetitelja Vuka Karadžića preneti su iz Beča u Beograd. Kao izaslanik Akademije, sa Stojanom Novakovićem i P. Đorđevićem, prisustvovao je prenosu u Beču 1897. godine.


vestionline

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: SRPSKI AKADEMICI  |  Poslato: 02 Apr 2017, 19:46
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45540

OffLine
Mentor slavnim Srbima

Na Velikoj školi u Beogradu profesor i matematičar Dimitrije Nešić je proveo ceo radni vek, do penzionisanja 1894. godine. Uveo je modernu nastavu svog predmeta, sam pišući udžbenike, jer je smatrao da bez dobrih udžbenika nema ni dobrih studenata.

Slika
Zgrada SANU

Studentima je tako znatno olakšao učenje, pošto im je štedeo vreme koje su dotle trošili na mučno hvatanje beleški i prepisivanje i prevođenje iz strane stručne literature.

Nešićevi udžbenici su bili prvi profesionalni udžbenici matematike za visoko obrazovanje, i koristili su se decenijama.

Najpre je 1875. objavljena "Trigonometrija", a nekoliko godina kasnije "Algebarska analiza" i "Nauka o kombinacijama".

Posle trideset godina u Velikoj školi, kojoj je jedno vreme bio i rektor, Dimitrije Nešić se povukao da bi katedru matematike ustupio jednom od svojih najboljih đaka, i tada već svetski priznatom naučniku Mihajlu Petroviću Alasu.

Pred kraj svoje karijere, Nešić je bio i ministar prosvete i crkvenih dela, a upisan je u istoriju Srpske kraljevske akademije kao njen predsednik, treći po redu.

Za svoj naučni, pedagoški i javni rad, ali i za ljubav prema narodu i otadžbini, dobio je Orden Svetog Save prvog i drugog reda, i Orden Belih orlova četvrtog reda.

Dimitrije Nešić je uticao da Srpska kraljevska akademija dobije novu, veću zgradu.

Organizovao je međunarodnu saradnju preko razmene časopisa iz oblasti prirodnih i matematičkih nauka.

Na osnovu njegovih preporuka, za redovne članove Akademije izabrani su i drugi naučnici koji su zadužili Srbiju, a među njima i oni koji su proslavili Srbiju u svetu, Jovan Žujović i Mihailo Petrović Alas.

Kao predsednik Akademije i matematičar, Nešić je bio član i potpredsednik Međunarodne komisije za dodeljivanje nagrade Lobačevskog u Petrovgradu.


Ostavio trag u svakom poslu

Kada je profesor Nešić umro 1904. godine, od njega se oprostio njegov naslednik, slavni matematičar Mihajlo Petrović Alas rečima: "U svim preobraženjima kroz koje je prolazila Velika škola, Dimitrije Nešić je aktivno sudelovao, ostavljajući na svakom poslu otiske svoga velikog pedagoškog iskustva i dajući svojim autoritetom pravac ovim preobražajima." Jedan od najboljih srpskih profesora matematike sahranjen je na Novom groblju sa svim počastima, koje su mu ukazali akademici, Beogradski univerzitet, đaci i mnogi drugi poštovaoci.


vestionline1

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: SRPSKI AKADEMICI  |  Poslato: 02 Apr 2017, 19:48
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45540

OffLine
Neka me otadžbina zaduži, pa ću joj se odužiti

Znameniti ljudi koji su pre pedeset, sto i više godina opisivali srpske zemlje, kao da su bili vidoviti. Njihove reči važe i danas, bilo da je reč o našim naravima, ili o mestu u vremenu i prostoru.

Slika
Dragomir Dragiša Vasić, srpski i jugoslovenski književnik, advokat i akademik.

"Jest, u ime Božje zaklinjemo se mi na vernost otadžbini ma kakva ona bila, ma gde ona mislila da nas povede, za Pravedno ili za Nepravedno, za Istinito ili za Lažno... Tako mi sad nosimo neka platna oglašena za svetinje u čije ime, onako isto, ubijamo, i koja teže prežalimo ako dopadnu ropstva, negoli kad izgubimo stotinu očeva porodice.

A to isto parče krpe, koje mi nazivamo svetinjom, sašio je, možda, neki liferant najnemoralnijeg vladanja i osvetio najpokvareniji pop. Eto, pomoću takvih sredstava prinuđavaju nas da dajemo živote za otadžbinu i objašnjavaju nam da to treba da činimo, jer smo se u njoj rodili.

Ja se gnušam one otadžbine koja od mene traži krv mojih pluća, kojoj sam tu krv i dao, a koja mi danas ne da ni da se dovoljno nadišem. Neka me zaduži, pa ću joj se odužiti. Neka me očara, pa ću je voleti. Neka dokaže brigu prave majke, pa ću za nju poginuti kao njeno dete. Neka osigura normalan život unuku, ako ne može ocu i sinu."

(Dragiša Vasić u pripoveci "Rekonvalescenti", 1922)


vestionline

_________________
Slika Slika


Vrh
Senka
Post  Tema posta: Re: SRPSKI AKADEMICI  |  Poslato: 17 Sep 2022, 20:11
Korisnikov avatar
Vječita sanjalica
Vječita sanjalica

Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45540

OffLine
Живот је бајка - ВЛАХО БУКОВАЦ

ГОСПАР ОД МНОГО


Slika

Када је 1918. године велики мајстор сликарства Влахо Буковац објавио књигу о свом узбудљивом животу, читаоци су веровали да су сазнали потпуну истину. Међутим, касније је откривено да је „виртуоз четкице” ипак сачувао једну тајну...

Slika

Романтична прича о морнару Италијану, који се искрцао у Цавтату и заљубио у лепу мештанку, тиче се повести породице Фађони и деде Влахе Буковца. Народ се чудио странцу који се у име љубави тако добро уклопио у нову средину, да се чак и богу молио „по нашки”. У истом граду у тадашњој Аустроугарској, као друго од четворо деце Августина и Марије Фађони, 4. јула 1855. године родио се Влахо. Име је стекао по деди с мајчине стране, док је презиме због уметничке каријере словенизовао. (На италијанском „faggio” значи „буква”.)
Од најранијих дана плавокоси и плавооки дечак показивао је нежну природу, због које су га прозвали „госпар”. У складу с надимком носио је лепе ствари које му је мајка ткала и шила. Међутим, када се у петој години за празник дотерао белим оделом, краватом и полуцилиндром, вршњаци су га дочекали вриском и смехом. Сав уплакан побегао је у собу, а „клобук” с главе бацио је на под.
По поласку у школу није превише марио за учење, већ је стално нешто цртао. Ни претње шибом нису могле да га спрече да воденим бојама, плавилом за рубље и мрвљеном циглом на папиру дочарава пределе. Аквареле је продавао за једну крајцару, али када је као парохов помоћник насликао „Госпу од седам жалости” затражио је да му дело благослове. Пошто су га у цркви одбили, толико се увредио да је изгубио сваку жељу да се зареди код Мале браће.

Каиш од долара

Као десетогодишњак кренуо је са стрицем у Њујорк: путовање паробродом доживео је као пустоловину, мада се две недеље патио у неудобном трећем разреду, са хиљаду и по душа. По доласку у САД почео је да похађа школу и помаже у дућану у коме се продавала роба за поморце. Али, када је „дундо Фране” изненада преминуо, све се променило – стрина га је уз помоћ новог супруга сместила у поправни дом! Питао се какав је то „колеџ” где ђаци морају да се шишају до главе, носе одећу с бројевима, једу храну из лимених посуда? Тек када је научио језик схватио је превару, али због забране дописивања није могао да се јави родитељима. Своју муку поверио је учитељу, који га је запазио као даровитог цртача. Ускоро се нашао на слободи: код стрине је чистио кућу, кувао, прао пелене, чувао бебу... А након смрти малишана, сав сломљен од бола вратио се у Цавтат.

Slika

Да не би седео беспослен, Влахо је у петнаестој години, уз одобрење „ћаће” бившег морнара, кренуо да плови на једрењаку „Осми дубровачки” правац Цариград – Одеса – Ливерпул – Цариград. Због тежине посла дуже је спавао, а онда су га будили поливањем водом или пуцњем из пушке. Док су остали морнари у лукама одлазили у провод, грабио је мало времена да нацрта утиске из иностранства. Рецимо, капетановој жени поклонио је акварел „Султанова лађа”. Једнога дана пропао је кроз отвор у трап брода, па је због повреде главе, седам дана лежао у несвести. Када су га вратили кући, током опоравка осликао је темпером зидове соба. „И пуче глас да је Влахо сликар!”
Због прича о копачима злата, са братом Јозом и још двадесетак младића из краја, кренуо је 1873. у Јужну Америку, у Перу. На путу су једва прошли кроз борбе у Панами, али су ипак стигли у предграђе Лиме. Влахо се запослио при железници: на вагонима је исписивао слова, бројеве и понеки цвет. Када му није успео покушај да својим даром заинтересује председника државе, преселио се у Калифорнију, у Сан Франциско. Радио је као помоћник код гостионичара и фотографа, а онда је дао отказ и кренуо да слика по наруџбини. Али, глад му је ускоро закуцала на врата, због чега је прихватио понуду једног човека да за бесплатан стан и храну изради три портрета, у року од три месеца.
Пошто је лако и брзо стварао, истовремено је склапао и нове уговоре. Године 1876. његова слика „Сиромашна продавачица цвећа” нашла се у галерији, уз новински текст: „Фађони је Далматинац... Међутим, геније нема домовину”. Ласкаве речи нису га опиле, јер је закључио да ће сликањем по фотографијама постати занатлија. Жудео је да се врати кући и родитељима саопшти снове о напретку ликовним образовањем. А онда се спаковао и, по морнарском обичају, уштеђевину ушио у појас.

Ужареним гвожђем на косу

Након злосрећног пута на коме је доживео превртање воза и пожар на броду, дошао је у „милу груду”. Захваљујући слици „Туркиња у харему”, изложеној у Дубровнику, стекао је наклоност властелина и песника Меде Пуцића и новчану потпору бискупа Штросмајера. С првим заштитником 1877. године отишао је у Париз, али се испоставило да је сликар Јарослав Чермак тешко болестан. Затим су се упутили код професора Александра Кабанела, где су сазнали да су места у Високој школи лепих уметности попуњена. Влахо је хтео да „свисне од јада”, па је на „амерички начин” предложио нагодбу – нека дело одлучи!
Са одлично урађеном студијом леве руке, успео је да се упише, а онда је као студент неуморно учио цртање и француски језик. У жестокој конкуренцији изборио се да у Салону 1878. године представи „Црногорку на одбрани”. Када је о томе причао у домовини, посаветовали су га да као могућег купца слика потражи црногорског кнеза Николу. План је успешно извео, а осим шест стотина франака зараде склопио је и нове договоре.

Slika
''Дедал и Икар'' диптих, 1898. године

Једнога дана на часу приметио је да професор пажљиво посматра његов рад, али да га не поправља. Студенти су му узбуђено објаснили да је управо дипломирао и да морају да га „крште”: у кафани су му сипали вино у недра и попели га на сто да држи говор. Међутим, Влахо није дели опште одушевљење, јер је знао да ће опет морати сам да се пробија кроз живот. На почетку је сарађивао с једним трговцем иконама, а затим је израђивао портрете, овога пута без ослањања на фотографију. Колико је напредовао уверио се уз помоћ „критичара”: четворогодишњи синчић гостионичара стао је пред портрет оца и радосно узвикнуо „па-па”!
Пошто се 1880. године спријатељио с имућним архитектом Едуардом Монијеом, купио је на отплату атеље у његовој кући у париској улици Брезен. Од тада се кретао у вишим круговима и вредно завршавао бројне наруџбине. У жељи за финијим изгледом, допустио је фризеру да му „фазонира” косу ужареним гвожђем. Али, чим је изашао на улицу једна девојка му је уз смех добацила „Дођи, мали мој Исусе, да те пољубим!”. Постидео се као некад у детињству, па је брже боље отишао кући и исправио локне.

Краљице и куртизане

Са сликом „Велика Иза”, коју је изложио у Салону 1882. године постигао је фантастичан успех! Приказао је јунакињу истоименог романа Алексиса Бувијеа, куртизану која се након купања „нага опружила на црни баршун”. Када је видео да се народ тиска баш око његовог платна, скакао је од радости. Нико није знао да је прву верзију избрисао због професорове замерке да лепотица има кратке ноге, нити да је грешку поправио уз позирање „лаке, али умне жене”. (О тој слици која се данас чува у спомен-збирци Павла Бељанског у Новом Саду један деда је рекао „Какве очи!”).

Slika


Исте године Влахо Буковац посетио је српски двор Обреновића, где је урадио портрет краљице Наталије у „плесној тоалети”. Примљен је с великом пажњом, па је у предаху од посла уживао у гозбама, вожњи кочијама, излетима, позоришту... Домаћица је бдила над њим: упозорила га је да не једе све слатко из теглице (што је из незнања с муком чинио), а после свечаног обеда прекиданог разговором, послала му је у собу послужавник пун ђаконија. Када је завршио слику добио је орден Таковског крста петог степена и „част” да га дворски маршал Константиновић одушевљено зграби и подигне увис! Током посете урадио је и портрет седмогодишњег наследника Александра (нажалост изгубљен), али и песника лекара Лазе К. Лазаревића, који га је у дружењу одушевио. За четрдесет дивних дана растужио се само једном, када је чуо вест да је његов некадашњи мецена Медо Пуцић преминуо.
Године 1883. на позив кнеза Николе посетио је Црну Гору, да за двор наслика серију од четрдесет портрета војвода и јунака. Погодили су се за цену од триста франака по слици, па су из Париза заједно кренули за Цетиње. Међутим, већ на путу сликару је засметало што су га сместили у кабину с послугом и што му не нуде ручак. На двору је три месеца чекао пријем, јер је кнез мењао планове. Када је коначно прионуо на сликање породичних портрета, запазио је да му ликови на волшебан начин добијају „богиње” од црвене боје. У љутњи је запретио да ће дићи руке од свега! Пошто су га на крају поштено исплатили, одједном се уплашио да ће га неко напасти на путу и оробити. На срећу, без икаквих проблема вратио се кући и од тада је тешко стечени орден IV степена Даниловог реда, чувао као светињу.

Ћорци за Драгану

У току одмора у Далмацији сликао је море и обалу за своју душу, а посебно је волео када се мештани окупљају око њега да гледају шта „мрчи по хартији”. Године 1884. имао је прву самосталну изложбу у Задру, након чега је примио бројне наруџбине. Када се 1886. године вратио у Париз, видео је да град врви од уметника из разних крајева света. Пошто му је пријатељ Моније умро, преселио се на Монмартр, где је у изнајмљеном врту направио дрвени атеље. У недостатку новца продавао је трговцу Оливијеру „сличице” за 25 до 100 франака, али под именом Пол Андрес. Међутим, када су га запазила браћа Викарс из Енглеске, који су се бавили галеријским послом, почео је одлично да зарађује. Знао је да му дела на тржишту постижу и четири пута већу цену, али и да треба платити радњу, рекламе, карте за пут.

Slika


По доласку у Лондон налетео је „сендвич-мена”, који је позивао баш на његову изложбу. У то време боравио је као гост код индустријалца и колекционара Самсона Фокса, где су га краљевски дочекали. Мислио је да раскошан живот не може никад да му досади, али веома брзо уверио се у супротно. Закључио је да се „рај” ипак крије у његовом атељеу, моделу и башти која уз помоћ маште лако може да се претвори у библијски или митски предео.
Што се љубави тиче, Влахо је од света прикривао дугу, страсну везу с куртизаном Мињон (слаткиш), која му је често позирала нага. Када се после десет година одлучио за раскид, пиштољ је напунио лажним мецима „ћорцима” и драгани рекао да пуца, ако не може да му опрости. А онда јој је на доживотно коришћење поклонио кућу коју је купио у Паризу. Ништа од ових догађаја није поменуо у својој аутобиографији. Године 1892. оженио се двадесет година млађом Јелицом Питаревић из Дубровника, у коју се загледао шетајући Страдуном. На медени месец отишли су у Париз и Енглеску, а касније су браку добили три кћерке и сина. Кћерке Јелица и Иванка наследиле су га у сликарском позиву.

Слике које светле

Годину дана после женидбе у Загребу је направио изложбу, коју је посетило две хиљаде људи. Око себе је окупљао сликаре, па су заједничким снагама основали атеље, уметнички павиљон, друштво хрватских уметника. Као предавач на Ликовној академији, створио је такозвану „шарену школу”, где је увео нова, модерна схватања. Године 1894. урадио је слику „Гундулићев сан”, с песником и обнаженим музама, а потом и разне друге теме. Пошто је планирао да се у Загребу скраси, на тргу Фрање Јосифа I број 16 (касније Томиславов трг 18), сазидао је кућу у стилу ране ренесансе, с прекрасним атељеом.

Slika

Није ни сањао да ће све напустити због злонамерних напада да је однарођен, расипан, неморалан, саблажњив, тровач омладине... Ради душевног мира вратио се у родни град, али је ипак 1898. године дошао у Загреб да отвори Хрватски салон. С друге стране Европа га је жељно чекала, па је у наредним годинама учествовао у Паризу на Светској изложби, сликао краља Александра и краљицу Драгу у Смедереву, портретисао цара Фрању Јосифа I у Бечу.
Године 1903. преселио се Праг: радио је као професор на ликовној академији, док је слободно време проводио у кругу породице. Осим шетњи с децом, ретко је излазио. Према студентима опходио се очински и брижно, а сиромашнијима је „на ситно” позајмљивао новац. Током предавања истицао је значај цртежа, промишљеног потеза и светлости. Ужасавао се „грдоба” кубизма и футуризма, речима: „Многи воле сликати душу коју не виде, а не знају насликати главу коју виде”. Све чешће је на платно наносио боју у тачкицама, чиме је постизао утисак треперења – „Светлеле су његове слике”.

ИЗЛОЖБА У БЕОГРАДУ

Изложба „Сликар Влахо Буковац” аутора Петра Петровића, вишег кустоса, отворена је у Атријуму Народног музеја у Београду 23. априла, на дан смрти овог значајног уметника, и биће отворена до 29. јуна. Пред публиком су 23 слике настале од 1882, па све до уметниковог претпоследњег дела, портрета краља Александра Карађорђевића из 1922. године.
Пошто је у природи открио своју „властиту религију”, маштао је да се коначно, а не само лети, врати у завичајни Цавтат и наужива у сунцу и мору. Тешко је подносио неправде: данима је патио када су му на изложби у Паризу ставили слике међу рибарске мреже, сардине и ликере, и када су му у Бечу четири платна изрезали ножем. За време рата писао је аутобиографију „Мој живот”, коју је 1918. године објавио у Загребу. Књигу је посветио деци, „свом гнезду”. Почетком рата направио је добротворну изложбу за ратну сирочад, а 1919. године као члан чешке делегације учествовао је на мировној конференцији у Версају. Пред крај живота стигао је да наслика портрет краља Александра I Карађорђевића. Међутим, нико није знао да великан сликарства Влахо Буковац до последњег дана сања „ружичасти сан”. Тајна се открила пре него што је 23. априла 1922. године преминуо у Прагу, када се драгани из сећања обратио речима: „Модел, седи!”



политикинзабавник

_________________
Slika Slika


Vrh
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Pogled za štampu

Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 15 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Idi na:   


Obriši sve kolačiće boarda | Tim | Sva vremena su u UTC + 2 sata

Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
DAJ Glass 2 template created by Dustin Baccetti
Prevod - www.CyberCom.rs
eXTReMe Tracker