Pročitajte šta je u testamentu napisao legendarni glumac Pavle Vuisić
Sahraniti me ima u grobnicu našu, govor posmrtni ili slično da se čuo nije. Ovih šest popova, koje za inat hoću, da se ono što se oko groba radi, rade i ćute
NEMA čoveka koji nije voleo i kome nije poznat sav glumački opus velikog barda jugoslovenske kinematografije Pavla Vuisića. Važio je za nesvakidašnjeg, nepredvidivog i živopisnog čoveka koji nas i posle smrti zasmejava i iznenađuje.
Bard jugoslovenske kinematografije Pavle Vuisić nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Njegove kultne uloge i brilijantna gluma svima su ostale u sećanju, a posebno je ostao upamćen po ulozi Paje Čuture u seriji „Kamiondžije” u kojoj je rame uz rame glumio sa još jednim velikanom srpske glumačke scene Miodragom Petrovićem Čkaljom.
Pavle Vuisić rođen je 10. juna 1926. u Beogradu, dobitnik je mnogih prestižnih nagrada među kojima su Zlatna Arena u Puli, Car Konstantin u Nišu, Oktobarska nagrada u Beogradu...
Velikan srpske scene preminuo je 1.oktobra 1988. godine. u Beogradu, a evo šta je glumac napisao u testamentu:
„Testament Pavla Vuisića, rođenog od majke Radmile i oca Miša, koji dana prvog novembra 1982. godine, pri čistoj svesti i zdravoga uma sastavlja ovu poruku. Mirjani, ženi mi, sve što imam za slučaj da odapnem, ostavljam, s tim da razumno rasproda ili otuđi imovinu moju, odnosno svoju, a ako ne bude u stanju da imovinom raspolaže, da to samo sud može uraditi. Mirjana, ako posle mene ostane, ima da me sahrani sa svim adetima i čestima crkve pravoslavne, sa šest popova da se pred mojim telom vide i čuju.
Sahraniti me ima u grobnicu našu, govor posmrtni ili slično da se čuo nije. Ovih šest popova, koje za inat hoću, da se ono što se oko groba radi, rade i ćute.
Neka u sebi pevaju. Pošto mislim mreti, što bih i onako sve ovo pisao, još da vas zamolim da mi niko nikakav govora ,niti jedne reči ne progovori, jer ću se u grobu prevrnuti i ne samo prevrnuti, već i ustati iz groba da ga noću morim i da mu, njemu i svima, koliko ih je na svetu, **bem mater”.
ODLAZAK LEGENDE, MAJSTORA I ŠARMERA Poslednji ispraćaj velikog glumca Bore Todorovića
Legenda majstor, šarmer - reči su koje su se najčešće čule danas u Atelju 212 na oproštaju kolega i prijatelja od velikog glumca Bore Todorovića koji je preminuo 7. jula u Beogradu u 85. godini
Ispraćaj za kremaciju posmrtnih ostataka velikog glumca Bore Todorovića održan je danas na Novom groblju u Beogradu.
Pored kovčega prekrivenog cvećem, uz tihe zvuke klasične muzike, članovi porodice primali su saučešća dok je duga, duga kolona prijatelja i kolega odavala poslednju počast popularnom i cenjenom glumcu.
Legenda majstor, šarmer - reči su koje su se najčešće čule danas u Atelju 212 na oproštaju kolega i prijatelja od velikog glumca Bore Todorovića koji je preminuo 7. jula u Beogradu u 85. godini.
Komemoracija u prisustvu porodice održana je u prepunoj sali njegovog matičnog pozorišta, a među mnogobrojnim glumcima, piscima, rediteljima, muzičarima, poštovaocima i obožavaocima bili su i ministar kulture Ivan Tasovac i gradski sekretar za kulturu Vladan Vukosavljević.
Skup je počeo minutom ćutanja na koju je pozvala v d upravnica Ateljea 212 Ivana Dimić.
"Bora Todorović je svojim darom i glumom zadužio sav pozorišni i filmski svet. Svojom vedrinom, humoron i toplinom zadužio svoj rodni grad Beograd. Svojim ulogama iz zlatnog doba zadužio je Atelje 212 koji u ovom tužnom času odaje zahvalnost svom jedinstvenom i neponovljivom članu", rekla je ona.
Od dragog kolege oprostio se njegov drug sa studentske klase iz generacije 1949-53 Toma Kuruzović koji je istakao da mu se još tada u očima videlo da je dobronameran čovek, jedan od retkih koji u sebi ima više pozitivnih nego negativnih osobina.
"Odavao je utisak čoveka koji malo priča a više razmišlja i snuje, ne hvali se i ne voli da se ističe. Bio je veliki umetnik, emotivnog stanja, karaktera svojih likova. Njegova prirodnost u glumi delovala je kao istinski život. Bio je među retkim duhovitim glumcima ali je ostvario i karakterne uloge a mnogi njegovi likovi ostaju kao spomenici života", rekao je Kuruzović.
Branislav Lečić je ocenio da je Bora bio velikan zato što se bavio anti-glumom, koristio je minimum glumačkih sredstava a postizao maksimum scenskog izraza.
On je rekao da je Todorovića upoznao kroz rad, snimajući sa njim film "Profesionalac" ali da ga je pre toga znao kao sjajnog skijaša.
"Bio je majstor. Radio je to sa lakoćom i neumorno. Nelogično mi je da takav simbol života umre. Ne liči mi to na Boru i prosto ne verujem u njegovu smrti", rekao je Lečić.
Todorović je "imao veoma retku, neviđenu veštinu, igrao se, tako se lepo igrao i na sceni i u životu. Takvi ljudi nas leče". Za nas je uvek bio ispiracija, a ostaće inspiracija i za buduće generacije, zaključio je Lečić.
Predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije Vojislav Brajović rekao je da je Todorović bio neponovljiv, neodoljiv, nezamenljiv.
"Mi smo kao klinci od njega učili kako se živi, šta je u modi, kako se sa merom pije, kako se udvara, a naravno i umeće neglumljene glume. Dosta smo od njega pokrali, ali to sa glumom ne. Prosto je bio neponovljiv, to se nije moglo imitirati", rekao je Brajović.
Pominjući njegov duh i humor, Brajović je dodao kako mu se cicni da je nemoguće da takav čovek umre, a opraštajući se od njega, izrecitovao je stihove Mike Antića "Ako ti jave da sam umro..."
Dušan Kovačević se podsetio kako mu je Todorović davno ispričao, dok su se vozili preko nadvožnjaka kod Ade, da je na tim šinama umalo nastradao od Nemaca dok je kao dečak, sa drugarima, tokom okupacije skupljao ostatke uglja za vreme hladne i gladne ratne zime.
Menjali su ugalj nekad za hranu a nekad i za duvan. Jednom prilikom su ih uhvatili Nemci i stavili uza zid, a pustili su ih tek kada su videli da su dečaci već "umrli od straha", ispričao mi je Bora.
U karijeri je često igrao upravo uloge uhvaćenih dečaka pred streljačkim strojem koji šarmom i osmehom, neobičnom pričom pokušava i uglavnom uspe da se spase, rekao je Kovačević.
Bora mi je ovih dana pričao sa radošću kako će tokom leta da ide na more i čuva unuka ali otišao je na pregled zbog slepog creva i sve je pošlo po zlu. Za sve nas ostaće veliko čuđenje šta ga je to ubilo, rekao je Kovačević.
On je dodao da su sada mnogi u Srbiji tužni kao da ih je napustio neko ko im je rod a da se on oseća kao da mu je otišao stariji brat.
Na komemoraciji su o Todoroviću govorili i glumica Branka Petrić, teatrolog Dragana Bošković, a glumac Milan Caci Mihajlović pročitao je neke od mnogih telegrama koje su ovih dana Atelje 212 i porodica Bore Todorovića dobili iz Srbije i regiona.
Mihajlović je istakao da je vest o smrti Bore Todorovića imala veliki ođek na društvenim mrežama na kojima su obožavoaci velikog glumca u superlativima govorili o njemu i nizu upečatljivih uloga koje će se pamtiti iz nejgove duge i bogate karijere.
Kremacija će biti danas posle podne na Novom groblju u Beogradu.
SEĆANJE NA ZORANA RADMILOVIĆA: Kralj humora i improvizacije (VIDEO)
Na današnji dan, pre 29 godina, glumačka scena ostala je bez velikana Zorana Radmilovića.
Rođen je 11. maja 1933. godine, od oca Momčila, sudije i majke Ljubice, domaćice, u Zaječaru. Deda po ocu Rihard Lang, bio je Nemac, koji je oženio Zoranovu babu Stevku, prešao u pravoslavlje i uzeo ime Radmilo. Odatle potiče prezime Radmilović.
Po očevoj želji upisao je pravo u Beogradu, potom studirao i na Arhitektonskom i Filološkom fakultetu; uporedo je oprobao glumačke mogućnostu u KUD „Ivo Lola Ribar“, potom upisao i postupno apsolvirao glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Glumačku karijeru započeo je u Beogradskom dramskom pozorištu 1962. godine.
Svojih „pet minuta“ dočekao je 1964, kada je Ljuba Tadić odustao da igra naslovnu ulogu u „Kralju Ibiju“ na sceni Ateljea 212. Zahvaljujući neverovatnoj moći improvizacije, „Kralj Ibi“ sa Radmilovićem u naslovnoj ulozi veliki uspeh ostvaruje i na gostovanjima u Parizu, Moskvi, Njujorku, Veneciji...
Igrao je u filmovima „Čudna devojka“, „Glineni golub“, „Ram za sliku moje drage“, „Pogled u noć“, „Paviljon 6“, „Srećna porodica“, „Majstori, majstori“...
TV gledaoci ga pamte po ulozi u seriji „Priče iz radionice“:
Sjajnu ulogu odigrao je i u „Maratoncima“:
Ljubitelji pozorišta pamte ga po kultnom komadu „Radovan III“ Dušana Kovačevića, koji je pune dve decenije igrao na daskama Ateljea 212.
Bila je to, ujedno, i poslednja predstava u kojoj je igrao. Početkom juna 1995, iako pod velikim bolovima, odigrao je 299. po redu „Radovana III“, a samo tri dana kasnije prebačen je u bolnicu iz koje se nije vratio. Preminuo je 21. jula 1985. godine, kremiran je, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Nikola Simić, legendarni glumac koji je partnere gledao u oči a igrao srcem, bio je veliki gospodin filma i pozorišta. Siniša Pavić: Dinamika koju je doneo na scenu do tada nije bila viđena u našem pozorištu, a ni na filmu
U BEOGRADU je, posle duge i teške bolesti, preminuo umetnik koji je još za života stekao epitet legende: Nikola Simić napustio je životnu i umetničku scenu u 81.godini, a praznina koja ostaje za njim u istinskom značenju te reči, nenadoknadiva je.
Da ništa drugo tokom izuzetno bogate karijere nije ostavio za sobom, osim četiri i po decenije staru predstavu „Buba u uhu“(čiji je fenomen popularnosti i dugovečnosti ušao u anale svetskog teatra) više je nego dovoljno za gumačku legendu.
A on je zaista mogao sve. Da malo nervira, malo šarmira kao Ostojić u „Srećnim ljudima“, briljira u „Tesnoj koži“ kao večiti „mlađi referent“ Mita Pantić, pozajmljuje glas crtanom junaku Dušku Dugoušku, pa čak i da „glumi“ roditelja na telefonu i opravdava đačke izostanke!
Pre dve godine , dečački spretno i glumački perfektno, zaigrao je i u svom prvom mjuziklu „Producenti“ (jednoj od poslednjih pozorišnih uloga) i tako uspeo , kako je sam rekao, da pomeša „vodu i ulje“ – peva, igra i glumi na pragu osme decenije života!
Nikola Simić rođen je u Beogradu 18.maja 1934.godine. Mlađi brat, takođe velikog srpskog glumca Slavka Simića, završio je Akademiju za pozorište, film i televiziju. Premijerno je na scenu stao još kao student 1957. godine u predstavi „Oklopni voz“, u režiji Miroslava Belovića u Jugoslovenskom dramskom. Igrao je epizodu, ulogu bogomoljca.
Već od prvog glumačkog zadatka, njegov talenat nije mogao proći nezapaženo. Ali, ni gotovo sveštenička posvećenost umetnosti , koja ga je obdarila svim svojim darovima. Gotovo je za Riplija podatak da u više od hiljadu i po izvođenja „Bube u uhu“, Nikola Simić nikada nije izostao sa predstave:
- Uvek sam sve svoje obaveze, na filmu i TV, prilagođavao pozorištu. Danas je normalno da glumac okrene telefon i kaže „ večeras ne mogu da igram“. Ranije je predstava bila svetinja. Zamena se nalazila u hodu, a mi kao mladi glumci na „uskakanjima“ smo se kalili. Mrgud, Miša Janketić, Moris Levi i ja bili smo najveći „uskoci“. Sekretarica je znala da me nazove u podne i kaže da je Levi bolestan i da moram uveče da ga zameim. A u toj ulozi u „Hamletu“, ne samo da ima puno teksta, nego treba i da se mačuje. Ali, nema odbijanja.
Iako se u svojim glumačkim bojama, mnogo razlikovao od brata Slavka , u jednom razgovoru za naš list odgonetnuo je delić svoje glumačke čarolije:
Mnogo sam učio od svog starijeg brata. Bio je vrlo studiozan glumac, uvek je polazio od karaktera. Teško je pobeći od sebe. Ponekad uspevate uz pomoć maske, mada se sada njoj ne pridaje mnogo značaja. Ima glumaca koji puste bradu i brkove,pa igraju sve. Nema više pozorišnog prerušavanja. Meni je na Akademiji profesor glume bio Karlo Bulić, koji je kasnije bio i kreator maski u JDP. Maska vam odjedared daje karakterne osobine. Čaplin je kroz celu svoju karijeru imao jednu masku, a hiljade izraza lica Posmatranje ljudi najbolja je škola. Krao sam od života, okružen njim.
Nikola Simić je kreirao brojne likove iz komičnog i dramskg repertoara JDP: „Kandid ili Optimizam“, „Pseći valcer“, „Čekajući Godoa“, „Punjene tikvice“ – samo su neke od njegovih predstava. Omiljeni je glumac i brojnih filmova i TV serija: „ Tesna koža“, „Ljubav i moda“„Srećni ljudi“, „Više od igre“, „Porodično blago“... Tokom duge karijere osvojio je niz nagrada: "Ćele kulu" (današnju "Naisu") za najbolju filmsku kreaciju 1975, i nagrade za životno delo "Branislav Nušić", "Pavle Vuisić" i "Zlatni ćuran".
U jednom od poslednjih intervjua za naš list rekao je nešto što možda najbolje oslikava ovu punu umetničku ličnost:
- Ne mislim kakav sam bio, kakav sam sada. Nemam žal za mladošću. I da imam, mislite da bi mi to pomoglo? Svjevremeno su moj brat Slavko i Ljiljana Krstić igrali u Joneskovim „Stolicama“ u starom Ateljeu u zgradi „Borbe“. Zapamtio sam jednu rečenicu iz teksta koju izgovara Slavko: “Budimo zadovoljni s malim“. Zapamtio sam je za ceo život. Treba se radovati, jer jedino tako čovek može da se spasi. I voleti. ...
Sve dok volite - živite. Meni je ljubav najjača emocija koju doživljavam kao talenat, talenat za život. Svako od nas ima auru, neko duhovno značenje. Najveća sreća je kada vam se aure poklope. Na taj način sam birao i prijatelje, i u svim odnosima mi je uvek bila najvažnija iskrenost, igra "otvorenim kartama". A svoju "životnu formulu" nasledio sam od svog oca pekara. On je tvrdio da sve zavisi od toga kako je čovek zamešen", govorio je Nikola Simić, legendarni glumac koji je svojim darom obeležio naše pozorište, film i televiziju.
Ovog velikog gospodina naše kulture više nema, preminuo je u ponedeljak, 9. novembra, u 81. godini, a njegovoj publici i sugrađanima čini se da je Simić još bio mlad, i da je sve mogao još - da igra, da nas oduševljava svojim likovima, da nas zabavlja, da ga srećemo na ulici kao čoveka koji "nikada ne ustaje na levu nogu, uvek je zadovoljan, retko ljut", kako je pričao o sebi. Iza njega su ostali izuzetna karijera, glumačka posebnost, likovi koji mogu da se smeste u antologije ovdašnjeg glumišta...
"Imao sam malu ulogu posle koje sam drhtao kao prut, jer sam bio uz glumačke veličine: Milivoja Živanovića, Milana Ajvaza, Zorana Ristanovića. Živanović mi je tada rekao: ’Partnera uvek gledaj u oči, a igraj srcem. I tako sam počeo da igram, ali i da idem kroz život - otvorenog srca’, objašnjavao je Simić svoju glumačku "formulu".
Ona se pokazala čudesnom u svim ulogama koje je ostvario, a samo na filmu i televiziji odigrao je više od stotinu likova - od 1957. i omnibusa "Doktor" Vladimira Pogačića, do kultnih ostvarenja jugoslovenske i srpske kinematografije kao što su "Ljubav i moda" Ljubomira Radičevića, "Pre rata" Vuka Babića, "Uzrok smrti ne pominjati" Jovana Živanovića, "Hajdučka vremena" Vladimira Tadeja, "Laf u srcu", "Berlin kaput" i "Moljac" Miće Miloševića, "Lude godine", "Erogena zona" Dejana Karaklajića, "Davitelj protiv davitelja" i "Siroti mali hrčki" Slobodana Šijana, "Lajanje na zvezde" Zdravka Šotre, "Bumerang" Dragana Marinkovića, "Jagoda u supermarketu" Dušana Milića, "Čitulja za Eskobara" Milorada Milinkovića...
KOMEMORACIJA I SAHRANA
POVODOM smrti Nikole Simića u petak će na Sceni "Ljuba Tadić" Jugoslovenskog dramskog pozorišta biti održana komemoracija. Veliki glumac će biti sahranjen istog dana u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Opelo počinje u 14 časova.
Film "Tesna koža" iz 1982, u režiji Miće Miloševića, po scenariju Siniše Pavića, u kome se Nikola Simić prvi put pojavio u liku referenta Dimitrija Mite Pantića u nekadašnjoj Jugoslaviji imao je milionsku gledanost, a samo u Beogradu videlo ga je više od 500.000 gledalaca... Avanture Dimitrija Mite Pantića doživele su još tri nastavka na filmu, a Nikola Simić je pokazao koliko je glumačke virtuoznosti potrebno za stvaranje komičnih likova.
Na televiziji generacije gledalaca obožavale su ga u serijalima koji čine najbolji deo istorije srpske TV produkcije - "Više od igre" Zdravka Šotre, po kojoj je ostao nezaboravan kao Miroslav Ilić Guliver, "Rađanje radnog naroda" i "Diplomci" Nebojše Komadine, "Vruć vetar" i "Levaci" Aleksandra Đorđevića, u kojoj su Nikola Simić i njegov brat, čuveni glumac Slavko Simić, ostvarili antologijske likove Vuka i Tanasija Tase Lukića, "Vuk Karadžić" Đorđa Kadijevića, "Pozorište u kući" Dejana Ćorkovića... Onda su došli i serijali "Srećni ljudi", Aleksandra Đorđevića i Slobodana Šuljagića, "Otvorena vrata" Miloša Radovića i Miroslava Lekića, "Gore-dole" Miloša Radivojevića, "Porodično blago" Aleksandra Đorđevića i Mihaila Vukobratovića, "Kazneni prostor" Milorada Milinkovića, "Stižu dolari" Mihaila Vukobratovića, "Ljubav, navika, panika" Slobodana Šuljagića, "Ono kao ljubav" Gorčina Stojanovića...
Autor s kojim je najviše sarađivao, čiji su mu likovi još od sedamdesetih godina i "Diplomaca", "Vrućeg vetra", do "Tesne kože", "Srećnih ljudi", "Porodičnog blaga"... doneli najveću popularnost jeste Siniša Pavić:
- Otišao je još jedan veliki glumac, a bilo ih je dosta s kojima sam radio. Nikola Simić je u svakom pogledu bio izuzetan po osobini koja je pripadala samo njemu - kaže Pavić. - Imao je osećaj ne samo za savršenu dikciju i tačke na koje u dijalogu treba stavljati akcenat, nego je posedovao i neverovatan osećaj za ritam scene i celog produkta. To se naročito odnosi na filmove "Tesna koža", gde je on gotovo nametnuo dinamiku koja apsolutno odgovara tom scenariju. Ovaj Simićev dar naročito je bio vidljiv u komadu "Sumnjivo lice" koji je on režirao u JDP, i u kome je igrao glavnu ulogu. Dinamika kojom je doneo Nušića na scenu do tada nije bila viđena u našem pozorištu, i rekao bih da je to jedno od najboljih "Sumnjivih lica" koje sam ikada video. Simić je posedovao i izuzetnu mikro glumu koja je veoma zahvalna za televiziju, ali je umeo i da je u pravom trenutku učini veoma naglašenom i gotovo bravuroznom. Ono što je ostvario u mojim tekstovima ostalo je kao pravi glumački biser - deda Tripka u "Porodičnom blagu", ili oca Ljutića u "Stižu dolari", a i u drugim likovima bio je besprekoran - ističe Pavić.
GORDAN MIHIĆ: IZUZETNA LIČNOST
- OTIŠAO je izuzetan glumac, i to je veliki gubitak za srpsku kulturu. Nikola Simić je bio ličnost koja je zračila neverovatnom energijom, šarmom, darom i ostvario je neverovatnu karijeru. Prosto je nemoguće izdvojiti šta je najbolje od onoga što je uradio, jer je sve što je ostavio našem pozorištu i filmu bilo fantastično. Izuzetno je važna toplina kojom je Nikola Simić zračio - njegovi likovi nosili su duboku ljudskost i mnogo žalim zbog njegovog odlaska.
LjUBIŠA RISTIĆ: JEDINSTVEN ZAUVEK ćemo Nikoli Simiću biti zahvalni za najvoljeniju i najduže igranu predstavu, čiji je jedinstveni život njegova zasluga. Nije bilo i još dugo neće biti ravnog Nikoli Simiću na našoj sceni: veliki dramski glumac i komičar, izuzetnog talenta, glumačke inteligencije i neverovatne energije.
MILAN GUTOVIĆ: NEPONOVLjIV
- SUMNjAM da će iko posle Nikole Simića umeti da radi kao on - sarađivali smo u mnogim predstavama, filmovima i serijalima, sve što smo radili zajedno bilo je u smehu, s lakoćom i s radošću... Nismo se mučili ni oko čega, on je prosto i privatno bio zanimljiv i prijatan čovek.
JELISAVETA SEKA SABLIĆ: VELIKAN
- NIKOLU Simića ću pamtiti po tome što je bio velikan našeg glumišta. To, naravno, nije preterano originalno kada se kaže, ali je istina, i njegovo mesto se neće skoro upotpuniti. Nikola je bio privržen poslu, do poslednjeg dana je radio, nije stario ni privatno, ni na sceni, i opslužio je svoju profesiju.
BRANKA PETRIĆ: VEČNI KOMIČAR
- ČINILO se da nam je Nikola obećao da će biti večan, a eto, sada nas je napustio. Otišao je jedan od najvećih glumaca i komičara, kojeg smo i posle hiljadu i po izvođenja "Bube u uhu" tokom predstave gledali sa strane, s velikim zadovoljstvom i uvažavanjem svih njegovih glumačkih umeća. Žao mi je što nije na vreme dobio "Dobričin prsten"... Poslednju "Bubu" igrali smo u januaru ove godine. Predstava je bila rasprodata i za naredni mesec, ali, nažalost, Nikola se razboleo.
Kako se kalila legenda: Od početka na glavnom drumu
Prvu ulogu poverio mu je brat Slavko. Sledeći izlet u teatar desio se u Prvoj beogradskoj gimnaziji, u dramskoj sekciji
Nikola i Slavko Simić
PRVI susret našag velikog glumca sa scenom, umesto da ga „opčini“ teatrom - zamalo da ga zauvek odvrati od namere da se bavi umetnošću. Stariji brat Slavko spremao je uoči rata komad „Car Dušan“ za školsku priredbu (1940) i šestogodišnjem Nikoli dodelio ulogu nevaljalog sina, koga roditelji neprestano grde. U jednom trenutku trebalo je da mali glumac protrči između bratovljevih nogu, ali ga je Slavko na premijeri tako stegao da je mališan „izistinski“ počeo da plače od bola.
- Kako sam odigrao, ne znam, ali mi je brat posle predstave rekao: „Od tebe glumac nikad biti neće“. I odlučio sam, nikada u životu neću biti glumac! - prisećao se mnogo godina kasnije Nikola Simić. - Ipak, posle rata počeo sam da mislim na teatar i pošto školske ferije nisam imao mogućnosti da provodim van grada, na tavanu kuće sa drugom Stanimirom napravio sam pozorište lutaka. Uradili smo dekor za predstavu „Tri hajduka“ Jove Zmaja, a ja sam zvanično postao „upravnik“ pozorišta.
Ali, tokom proba pojavio se problem: gde nabaviti dekor za predstavu? Dva mala umetnika odlučila su da žrtvuju komšinicino ćebe koje je visilo na konopcu u dvorištu, ofarbali su ga i isekli na komade. Premijera je mogla da počne, ali kraj predstave publika nije dočekala - komšinica je prepoznala svoje ćebe... Pokušaj da napravi pozorište je propao, ipak, dečački nestašluk najavio je snalažljivog šereta, vičnog svim kalamburima na sceni i oko nje.
BRAVURE U JUGOSLOVENSKOM dramskom odigrao je bravurozno veliki broj uloga iz komičnog i dramskog repertoara: Guverner i Trgovac („Kandid ili Optimizam“), Lakej Ivan („Pseći valcer“), Poco („Čekajući Godoa“), Arkadije Arkadijevič („Punjene tikvice“), Amori de Šatel Taro („Velika auto-trka“), Bopčinski („Revizor“), Vića i Jerotije („Sumnjivo lice“ iz 1969. i 1990), Pomet („Dundo Maroje“)... Naravno, pre i posle svega, antologijski Viktor-Emanuel Šandebiz i Poš, u slavnoj „Bubi u uhu“.
Sledeći izlet u teatar desio se u Prvoj beogradskoj gimnaziji, u dramskoj sekciji. Igrali su Čehova, „Na glavnom drumu“. I, naravno, prva glavna uloga.
- Kasnije sam upisao Akademiju za pozorište, film i TV. Diplomirao sam u klasi Joce Kulundžića, izuzetnog pedagoga, druga i prijatelja. Napravio je četu malu, ali odabranu: Ružica Sokić, Rada Đuričin, Ljiljana Marković, Radmila Andrić, Tori Janković, Bata Živojinović, Aca Aleksov i ja. Na prvoj godini bilo nas je petnaest, na sledećoj samo osam. Profesor je imao senzibilitet da odmah prepozna talenat. U to vreme Jugoslovensko dramsko je bilo premija, teatarski Olimp u koji se nije moglo lako ući. Kao diplomirani glumac, godinu dana sam bio na spisku statista i bukvalno unosio i raznosio tacne. I danas mislim da svako treba da prođe kroz to „posuđe“, jer je i to deo posla...
Pozorišni debi imao je još kao student na sceni JDP 1957. godine: u predstavi „Oklopni voz“, s rediteljskim potpisom Miroslava Belovića. Epizodni zadatak (uloga bogomoljca), ali je već prvo pojavljivanje na pozornici pokazalo o kakvom se daru radi, pa je u profesionalni angažman ušao dve godine kasnije. S bratom Slavkom nije imao mnogo „tet a tet“ predstava, glumačka koplja ukrstili su u nekoliko pozorišnih naslova: „Nikad se ne zna“, „Stenica“, „Otkriće“, „Poseta stare dame“, „Zunzara“.
- U svemu smo se razlikovali. U načinu mišljenja, sagledavanju života. Dva sveta u svakom pogledu. Šta nam je zajedničko? Ljubav prema roditeljima i to što smo se na svoj način voleli...
Kako se kalila legenda: Najbrži trkač „Bubinog“ maratona
U bogatoj pozorišnoj karijeri Nikole Simića jedna predstava je, ipak, bez premca: vodvilj Žorža Fejdoa „Buba u uhu“, diplomski rad Ljubiše Ristića, na sceni Jugoslovenskog dramskog
Glumci iz predstave „Buba u uhu“
U BOGATOJ pozorišnoj karijeri Nikole Simića jedna predstava je, ipak, bez premca: vodvilj Žorža Fejdoa „Buba u uhu“, diplomski rad Ljubiše Ristića, na sceni Jugoslovenskog dramskog. Na repertoaru kuće ostala je 43 godine i slavnog glumca je samo smrt mogla od nje da rastavi - tokom više od hiljadu i po izvođenja Nikola Simić nikada nije izostao sa predstave!
Iz glumačke ekipe, koja se prvi put poklonila publici 7. juna 1971. godine, tokom proteklih decenija ostali su u podeli i Branka Petrić, Rada Đuričin i Vlasta Velisavljević. Ali, nije sve išlo glatko. Predstava koja je postala fenomen ne samo našeg već svetskog teatra, zamalo da se ne pojavi. Uoči premijere govorilo se da je „razbacana, nepouzdana, egzibicionistička“, ali je na generalnoj probi grleni smeh Ljube Tadića i njegov autoritet odlučio o daljoj sudbini. Posle te probe u kafani je izjavio: „Ja ću da poginem, ali ta predstava mora ići“. I već od te rečenice sve je oko „Bube“ radilo da postane urbana legenda. Prkoseći skepsi s kojom je dočekana, mladi Ristić je obznanio da će ispitnu komisiju dovesti tek na stoto izvođenje, pokazujući čvrsto ubeđenje u njen uspeh i opstanak. Tako je i bilo. Jubilej je dočekala u rekordnom roku, ubrzo je prebačena na veliku scenu i postala najgledaniji pozorišni naslov u Beogradu.
REKORDI PUNO je kurioziteta i rekorda tokom duge istorije ove predstave. Nikola Simić, alfa i omega „Bube“, brojao je presvlačenja u prve dve decenije igranja: šest hiljada puta promenio je odelo Šandebiza i Poša. Kao amajliju, sačuvao je crveni kućni kaputić iz prve predstave, a pošto su se kostimi habali i glumci menjali - prepravljali su se i šili nekoliko puta. Jednom se desilo da je neko od glumaca žurio na avion, pa je do savršenstva uhodan ansambl postigao rekord u dužini predstave - 35 minuta u furioznom tempu.
Stub predstave bio je i ostao Nikola Simić. U dve uloge: imućnog Šandebiza - rogonje i hotelskog sluge Poša. Kritika je, između ostalog, zabeležila da je Simić ovim ulogama „potvrdio koliko komični efekti zavise, ne samo od govora i mimike, već i one dragocene scenske pokretljivosti kojom se kristalizuje fenomen fizičkog, stvarnog postojanja živog, aktivnog čoveka na sceni“. Takva scenska pokretljivost obeležiće celu karijeru glumačkog barda (do poslednje uloge, u mjuziklu „Producenti“), svojstvena samo retkima u branši. Na pitanje da li je moguće da nikada, za više od četiri decenije nije izostao iz „Bube“, Simić je odgovorio za naš list:
- Moguće je, jer da jesam - te večeri ne bi bilo predstave. U slobodnjake sam otišao 1986. godine, a kad je došlo vreme za penziju i kad su izvadili listing, nisu mogli da veruju da za 35 godina staža nikada nisam bio na bolovanju... U „Bubi“ je bilo svega, raznih imrovizacija. Postala je deo naših života, a mi porodica koja je srećna kad je na okupu. Kako to da se toliko dugo igra? Ne znam, pitajte publiku. Da igde u svetu ima takvo čudo, naveliko bi bleštale svetleće reklame, naširoko bi se pisalo, predstavi bi se davao ogroman publicitet. Ali, možda i opstaje iz nekog inata. Vremenom je postala sinonim za radost igre. Ne čini mi se da sam s njom ostario. Naprotiv, osećam se mlađi...
Poslednje izvođenje „Bube u uhu“ bilo je u januaru ove godine. I za sledeći mesec bile su rasprodate karte. Nažalost, zbog bolesti Nikole Simića predstava nije više izvođena. S njegovim odlaskom, neminovno će se ugasiti i život već sredovečne predstave. Uz ovaj žal, ostaje još jedan: iako je tokom karijere dobio mnoga priznanja, kolege su mu zauvek ostale dužne za jedno: nagradu „Dobričin prsten“ za životno delo. A da je odigrao samo „Bubu“ - više je nego dovoljno za jedno grandiozno, životno delo...
„Tesna koža“ prekretnica u karijeri Nikole Simića - pred bioskopskom publikom tadašnje Jugoslavije prvi put se pojavio u liku referenta Dimitrija Mite Pantića
"MISLIM da je pogrešno kad neko kaže da je promašio profesiju. Svako od nas je predodređen da bude ono što je. Ja ne znam kako su mene "turili" u komediju i kako su me prepoznali za taj žanr, jer sam uvek bio vrlo ozbiljan. Ali, valjda mi je to bilo predodređeno. S druge strane, smeh je nešto najblagotvornije na svetu - čovek kroz smeh zaboravlja sve nevolje. Neka to bude makar i za trenutak, ali taj trenutak je dragocen. Strašno je kad se osvrnete, pogledate unazad i vidite da je ovde uvek bilo neko teško vreme. Valjda zato i smeha nikad dosta, jer da smo bogati i da živimo lepo i srećno, sigurno bi nas više interesovala klasika. Zato mi je danas i drago što sam toliko igrao u komedijama, iako se lično ne osećam komičarem", govorio je Nikola Simić.
Autor s kojim je najviše sarađivao, čiji su mu likovi još od sedamdesetih godina i kultnih serijala "Diplomci", "Vruć vetar", filma "Laf u srcu" doneli veliku popularnost jeste Siniša Pavić. Ipak, 1982. godina i film "Tesna koža", po Pavićevom scenariju i u režiji Miće Miloševića, bio je na neki način "prekretnica" u karijeri Nikole Simića - pred bioskopskom publikom tadašnje Jugoslavije prvi put se pojavio u liku referenta Dimitrija Mite Pantića. Ova urnebesna komedija zabeležila je milionsku gledanost, a samo u bioskopima u Beogradu videlo je više od 500.000 gledalaca. Avanture Dimitrija Mite Pantića, najstarijeg mlađeg referenta koji radi u preduzeću čiji je direktor Srećko Šojić, doživele su još tri nastavka na filmu - 1987, 1988. i 1991. godine. Time je Mita Pantić, u briljantnoj igri Nikole Simića, postao apsolutna zvezda Jugoslavije i Srbije, iako kritičari i stručna filmska javnost u početku nisu bili blagonakloni prema ovim filmovima. Njegova kreacija ovog lika, u čemu su se ipak svi složili, pokazala je koliko je samo glumačke virtuoznosti, rada, strpljenja i dinamike potrebno za stvaranje komičnih likova.
VAMA, DRAGA PUBLIKO PRIMAJUĆI nagradu "Pavle Vuisić" na Filmskim susretima u Nišu 2005, Nikola Simić je izjavio: "Ovo je priznanje za sav onaj rad, za sav trud koji sam posvetio vama, draga publiko. Da nije vas, ne bi bilo ni mene, i hvala vam što me toliko dugo verno pratite. Meni je ovo vreme neobično brzo prošlo, iako mi je otac govorio da godine posle šezdesete prolaze kao dve za jednu."
"Mnogo je teže igrati komediju, i ogromna je razlika između komedije i drugih žanrova. Publika dođe u pozorište ili u bioskop da je oraspoložite, nasmejete, a to je kao da igrate za gluvoneme - nikada do kraja ne znate kako će reagovati".
Posle su došli serijali "Srećni ljudi", "Porodično blago", "Stižu dolari", u kojima je Simić takođe igrao Pavićeve junake - Mihajla Ostojića, Tripka Trišu Stojkovića, Aleksandra Leku Ljutića, koji su ga iznova "učvrstili" na poziciji jednog od naših najboljih komičara svih vremena.
Nikolu Simića, velikog glumca i gospodina koji je bežao od javnosti, sve genaracije TV gledalaca obožavale su i kao Miću u komediji "Ljubav, navika, panika" Nebojše Romčevića, u režiji Slobodana Šuljagića, u kojoj je sa partnerkom Jelisavetom Sekom Sablić takođe imao blistave scene...
"Ne mogu da izbegnem da se ljudi smeju na ulici kad me sretnu, iako sam ozbiljan, i ne znam kako da reagujem. Najviše me vole Cigani...“ govorio je Nikola Simić.
Iza njegovih više od 200 pozorišnih, filmskih i TV uloga, ostala je tek mala novinarska dokumentacija sa retkim intervjuima koje je dao tokom skoro šest decenija karijere:
"Volim da budem neprimećen, smeta mi javnost, a ponekad se lično i dalje osećam kao Duško Dugouško, pogotovu kada me deca nateraju da izgovorim ono čuveno 'Šefe, koj' ti je vrag?!'".
Kolege i prijatelji danas se oprostili od uglednog glumca Pavla Minčića (1931 - 2015). Dejan Savić: Pamte ga i kao satiričara, humoristu, humanistu i pijanistu...
NARODNO pozorište danas se na komemorativnoj svečanosti oprostilo od Pavla Minčića (1931 - 2015), koji je bio verni član ove kuće od 1954. godine, do odlaska u penziju. Za to vreme u nacionalnom teatru ostvario je 125 uloga, a poslednja je bila u predstavi "Tužna je nedelja" pre više od dve decenije, za koju je napisao i songove.
- Publika ga pamti kao glumca, satiričara, humoristu, humanistu i pijanistu. Pored pozorišne i TV glume bavio se režijom, komponovanjem muzike, adaptacijom tekstova, pa i prvim političko-satiričnim predstavama u "Krugu 101". Iz tog vremena ostala je izreka da Narodno pozorište ima Veliku, Malu scenu i Pavla Minčića - podsetio je Dejan Savić,
v. d. upravnika nacionalnog teatra. - Bio je skroman čovek, sjajan glumac, čije su dimenzije znatno nadilazile ono što je sam o sebi mislio...
U biografiji umetnika, širokog spektra znanja i interesovanja, ostale su zabeležene kao najznačajnije uloge Emila ("Jaje"), Baranžea ("Nosorog"), Hljestakova ("Revizor"), Jerotija ("Sumnjivo lice"), Lučija ("Mera za meru") i, naravno, Reže Šereša u poslednjoj premijernoj predstavi "Tužna je nedelja".
Vida Ognjenović, dramski pisac i reditelj, okarakterisala je Minčića kao glumca koji je ismejao šablon:
UMETNIČKA PRIZNANjA
Poznati glumac dobitnik je brojnih nagrada, među kojima su: "Zlatni beočug za životno delo", "Zlatni lovorov vijenac", "Zlatni ćuran", Nagrada "Radoje Domanović", Nušićeva nagrada, Plaketa Jugoslovenske kinoteke i druge. Matična kuća, Narodno pozorište, dodelila mu je nagrade za ulogu Panurgija (1971) i režiju predstave "Markse, Markse koliko je sati" (1983). - U pozorište je stigao mladićki, drsko. Vižljast, dečačkog lica, ulazio je u moderne pozorišne podele, sasvim različit od tadašnjih glumaca biranih po stasu i glasu. Bio je čudna kombinacija Čarlija Čaplina i Frenka Sinatre. Sav u ritmu, bez poze, na juriš je osvajao scene.
O Minčićevoj svestranosti, ogromnom daru, zanosnom duhu, posvećenosti i odgovornosti, svedočila je i Rada Đuričin:
- Pavle Minčić mi je otvorio vrata pozorišta. Predstave "Ana Frank" i "Olovka piše srcem" dogodile su mi se zahvaljujući upravo njemu. Prvi je prepoznao moj dar, spremao me je za Akademiju - setno se prisetila naša glumica.
Komemoracija Pavlu Minčiću završena je spontanim i dugim aplauzom kolega, prijatelja i poštovalaca. Kremacija je održana istog dana na Novom groblju.
Ovaj glumac nije više među nama, nažalost. Ali, kolumnista MONDA Mladen Nikolić želi da doprinese da njegovo ime ne padne u zaborav. Pročitajte zanimljive detalja iz života Draga Čume.
"Ja, ustvari, i ne znam koliko me sama gluma uopšte zanima. Kada bih ponovo počeo da živim, ko zna šta bih odabrao". Bila su to razmišljanja jednog od naših najupečatljivijih filmskih lica, glumca za koga su mnogi bili u zabludi da je naturščik, valjda zbog njegovog osobenog glumačkog izraza koji se činio nekako ležernim, gotovo neozbiljnim.
Ponekad nije bilo lako razaznati šta taj čovek tačno izgovara, i zaista, dikcija mu nije bila jača strana ali njegovim likovima se sa lakoćom verovalo, izgledalo je kao da su iz nekog dokumentarca zalutali u igrani film...
Dragomir Čumić Drago rođen je pre 77 godina u Slavoniji ali je najveći deo života proveo u Beogradu. Kao dečak, bio je izrazito nemirnog duha - veoma rano napustio je roditeljski dom i pošao u skitnju, pa je već u svojoj 14. godini sam lutao duž jadranske obale, opčinjen morem. Glad ga je primorala da se ipak predomisli i vrati školovanju.
Međutim, Drago nikako nije uspevao da sastavi celu godinu u istoj školi; promenio ih je nekoliko, da bi najzad uspeo da se domogne mature. Po dolasku u Beograd, par nedelja proveo je i u zatvoru u Padinskoj skeli, razlog - tapkanje karata. Iz svog burnog odrastanja poneo je i nadimak Čuma, koji će kasnije koristiti u svojoj karijeri, umesto prezimena.
Kao dvadesetogodišnjak, odlučio je da pokuša da se upiše na Medicinski fakultet (!), pripremio se za prijemni i - položio. Međutim, nije prošlo ni mesec dana studija, a Drago se, po sopstvenom priznanju, predomislio; više nije želeo da bude lekar, već glumac. I ako ste sada pomislili da je i prijemni na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti položio iz prve, u pravu ste!
"Profesorima na Akademiji bio sam simpatičan, iako sam bio pravi mangup", prisećao se studentskih dana, a znao je i da naglasi da je u to vreme živeo u velikoj nemaštini, snalazeći se praktično bez ikakvih prihoda.
Slično, dakle, krajnje skromno Drago Čuma je živeo i kasnije, tokom karijere - nije imao rešeno stambeno pitanje već je dugi niz godina živeo u jednom, kako ga je sam zvao, "golubarniku", bez struje i vode, ali je u šali znao da kaže kako je to dobro jer mu ne stižu računi za komunalije!
Drago Čuma i Mira Murlan u filmu "Braća po materi"
Na filmskom platnu debitovao je 1966. godine, kada mu je, u ono vreme, perspektivni sineasta Puriša Đorđević ponudio malu ulogu u svom remek-delu "San". Film je doživeo zapažen uspeh na venecijanskom festivalu, a Đorđeviću je Drago, uz Milenu Dravić, postao omiljeni saradnik među glumcima. I više od toga - njihov zajednički prijatelj Ljubiša Samardžić pričao je kako je Čuma Purišina amajlija i kako ovaj autor od tada više nije ni pokušavao da snimi film, a da se u njemu ne pojavi Drago. Njih dvojica zajedno su radili na ukupno deset filmskih projekata (pomenimo "Jutro", "Bicikliste" i "Kišu"), što me je podsetilo na priču o puno poznatijem filmskom dvojcu Skorseze - De Niro. Kad smo već kod Boba De Nira, Čuma je, baš kao i proslavljeni njujorški glumac, karakterističan po svojim grimasama, kiselom osmehu i podizanju obrva...
Čumina osobena pojava nije mogla da prođe nezapaženo, naprotiv, u prve četiri godine bavljenja filmskom glumom nanizao je uloge u 15 filmova! Tokom 70-tih godina išao je iz filma u film - igrao je policijskog inspektora u "Kiši", lopova u "Kad golubovi polete", Sirana u "Otpisanima", automehaničara u "Psu koji je voleo vozove", a pamte se i njegove epizode u TV serijama "Muzikanti" i "Grlom u jagode". Briljirao je kao otac glavne junakinje u svojevrsnoj treš komediji "Radio Vihor zove Anđeliju" (1979), u režiji Jovana Živanovića. Sa istim rediteljem snimio je i komediju "Naivko" (1975).
U "Radio Vihoru" simpatičnoj komediji o estradi, selu i radio-amaterima, pojavila se i čitava plejada javnih ličnosti, među njima, debitovao je i Koja iz (buduće) "Discipline kičme“.
Insert iz filma "Radio Vihor zove Anđeliju"
Drago Čuma se, kroz navedene filmove, profilisao kao majstor za tumačenje ljudi "sa greškom", raznoraznih likova koji su neretko predmet podsmeha u svojoj sredini. To su ponekad ruralni, ponekad urbani luzeri, ljudi koje "život nije mazio" ali koji nisu ogrubeli već se i dalje ne snalaze, pa tako upadaju u situacije iz kojih po pravilu izvuku deblji kraj. I još nešto "krasi“ većinu likova koje je Čuma ovekovečio - lenjost. Naime, i sam glumac u jednom intervjuu pre više od 30 godina priznao je da ne voli rad bilo koje vrste: "Najviše, ustvari, volim kada sam besposlen, i to zato što odlično znam šta da radim kada ne radim. Lenj sam i to je deo moje prirode...".
Tokom 80-tih ređaju se upečatljive role u filmovima kao što su „Halo taksi“, „Moljac“, „Bal na vodi“; Čuma je nezaobilazan i u serijama „Vojnici“, „Vuk Karadžić“ i „Bolji život“ (sjajna uloga Mravojeda, nastavnika likovnog). Zdravko Šotra angažovao ga je redovno, pa je tako Čuma ostavio dubok trag u filmovima „Braća po materi“, „Boj na Kosovu“, „Dnevnik uvreda 1993“... nešto mlađim gledaocima Čuma će trajno ostati u sećanju po ulozi profesora Maletića u Šotrinom „Lajanju na zvezde“ (1998). Naravno, tu su i role u potonjim filmovima ovog reditelja, „Ivkova slava“, „Pljačka Trećeg Rajha“ i, na posletku „Šešir profesora Koste Vujića“.
Insert iz filma "Lajanje na zvezde"
Svojim likovima, mahom obešenjacima, marginalcima, Drago Čuma je dodavao naročitu dozu humora ili, možda je tačnije reći, atipičnog šarma. Zanimljivo, njegovi likovi nisu važili za šarmere, niti su delovali kao snažni karakterni tipovi, a opet, Čuma ih je svojom naizgled ležernom igrom činio nekako bliskim, poznatim. U očima gledalaca ovaj glumac važio je za komičara par excellence, međutim, pojedini filmski autori u njemu su videli otelotvorenje dramskih likova karakterističnih za, recimo, Čehova.
Tome su kumovali njegova neposrednost, ambivalentna pojava, a najviše ležernost osobenog tipa - u istoj sceni, Čuma je znao da izgleda i nervozno i pomirljivo, i kao flegma i kao kolerik. Taj naročiti kvalitet činio ga je kadrim da složene karaktere tumači na sasvim osoben način.
Drugim rečima, Drago Čuma je tokom svoje karijere uspeo u nečemu što najveći broj njegovih kolega samo priželjkuje - izgradio je svoj autentični glumački stil.
Pozorišne daske Drago nije voleo, govorio je da ga teatar uopšte ne privlači, uprkos tome što je, recimo, jako voleo Čehova i njegove drame. Takođe, smatrao je da gluma nije njegova profesija, jer ona (profesija) mora da bude u skladu sa ljudskom prirodom, a Čuma nije naročito uživao u glumi. Sa druge strane, često je umeo da se izražava u stihu, da se šali, neretko na sopstveni račun. Ljudi koji ga nisu dobro poznavali uvek su imali utisak da je Drago neozbiljan, ma o čemu pričao - kada bi mu to i rekli, on bi vrteo glavom, tvrdeći da misli ozbiljno. Tu "neozbiljnost" prenosio je i na svoje filmske likove, dodajući im tu karakternu crtu gotovo bez izuzetka.
Drago Čuma i Mira Banjac u filmu "Radio Vihor zove Anđeliju"
Čuma je svoje slobodno vreme rado provodio u, kako bi sam rekao, skitnji; naravno, i u beogradskim kafanama, a naročito u svojoj omiljenoj, "Znaku pitanja", prekoputa Saborne crkve - u jednom od retkih intervjua izjavio je kako sve vredno što je naučio duguje baš toj kafani.
Dragomir je glumio u više od 60 igranih filmova, a igrao je i u dvadesetak TV serija.
Poslednja dva celovečernja filma u kojima se pojavio su "Artiljero" (2012) i "Sistem" (2013), a ulogom starog direktora škole u Šotrinoj TV seriji "Šešir profesora Koste Vujića" iz 2013. zauvek se oprostio od televizijske publike. Umro je posle kratke bolesti, novembra iste godine.
Drago Čuma u filmu "Lajanje na zvezde"
Drago Čuma - još jedan biser našeg filmskog sazvežđa, potpuno svoj, autentičan, "feleričan". Ostaće u sećanju mnogih kao simpatični luzer iz komšiluka i u takvim ulogama bio je nenadmašan. Ričard Linklejter, američki sineasta (njegov "Boyhood" favorit je za ovogodišnjeg "Oskara") jednom je rekao: "Svi smo mi gubitnici, u najvećem delu svojih života". Možda je baš ta istina ono što je Čumu približilo publici, njegove likove učinilo simpatičnim, bliskim.
Kažu da nema malih i velikih uloga. Kada tako razmišljam o glumcima iz drugog ešalona, epizodistima, onima za koje se mučimo da im se prisetimo imena, često pomislim kako nema malih i velikih - glumaca.
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 63 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
