|
| Autoru |
Poruka |
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Srpska vartolomejska noć (1): Kralj znao za zaveru
Noć 28. maja 1903. godine u Beogradu bila je tiha, vedra i preteća. Pun mesec osvetljavao je prestonicu umornu od trzavica, nemirnu od sramote, prenapetu u očekivanju. U dvoru kralja Aleksandra Obrenovića priređena je večera kojoj su prisustvovali članovi srpske vlade i porodica kraljice Drage.
Draga Mašin
Posle večere, koncert muzike kraljeve garde, raspoloženje uobičajeno. U pola noći gosti se raziđoše i kraljevski par ode na počinak. Do u jedan čas posle ponoći vladao je u kraljevoj kući duboki mir, koji će se uskoro krvavo prekinuti. Ovako su, prema svedočenju maturanta Dragiše Vasića, potonjeg advokata i književnika, protekli poslednji časovi Obrenovića čije je brutalno ubistvo preokrenulo sudbinu Srbije.
Mnogi su ovaj događaj po podmuklosti i dinastičkim borbama poredili sa jednim od najkrvavijih u istoriji Evrope, Vartolomejskom noći u Parizu, kada je katolički dvor na čelu sa Katarinom Mediči naredio pokolj nekoliko desetina hiljada hugenota, pošto ih je namamio u Pariz na svadbu njihovog vladara Anrija Burbonskog sa Katarininom ćerkom, princezom Margaretom.
Čudna slučajnost
Ove godine navršava se sto deset godina od Majskog prevrata u kojem su izgubili živote poslednji vladar dinastije Obrenović kralj Aleksandar i njegova žena Draga. Igrom sudbine, ubistvo je izvršeno istog datuma, 29. maja (po starom kalendaru) kada je 1868. u Košutnjaku ubijen knez Mihailo Obrenović. Na vest o atentatu poslednjih Obrenovića, čuveni srpski novinar i političar Pera Todorović je u svom "Ogledalu" uskliknuo: "Dva 29. maja! Dva strašna i krvava dana, u burnoj povesnici srpskoj.
Mladi kralj Aleksandar
Dva najcrnja dana u devedesetogodišnjem životu dinastije Obrenović!". Ipak, ova zavera je bila u mnogo čemu izuzetna među svima u srpskoj istoriji. Planirana je neobično dugo, skoro dve godine, i imala najviše učesnika iz prvih redova državne uprave i odbrane. Najneobičnije u svemu je to da je plan o zaveri bio javna tajna. O njemu se šaputalo po celom Beogradu. Znali su za zaveru i kralj i kraljica, ali nisu hteli, ili nisu imali snage da joj stanu na put. Dragiša Vasić je opisao prilike u tim predzavereničkim vremenima: "Onaj familijarni Beograd znao se sav među sobom.
Ni palanka ni veliko grad, sa životom koncentrisanim u jednoj širokoj ulici i nekolikim kafanama, uglavnom, Beograd je bio originalna, svoga roda prestonica u palanci, gde je svaki šegrt poznavao austrijskog vojnog atašea Gelineka, i svaki gimnazist skoro sve što se tiče politike njegove zemlje. Tako intiman znao je on uvek šta se iza kulisa radi i šta mu se sprema. Bezbrojnim srodničkim vezama, pobratimstvima, prijateljstvima, tešnjim i od samih rođačkih veza, ličnim poznanstvima povezano stanovništvo njegovo doznavalo je državne i druge tajne takvom brzinom da bi se moglo reći kako je ono sve one odluke, koje su trebale biti tajne, saznavalo još u njihovom začeću.
Zavidne Beograđanke
Oficiri srpske vojske su u početku mirno negodovali protiv ženidbe kralja Aleksandra, ali su takvom njihovom protestu udahnule buntovnički duh žene beogradske čaršije, u čijem su se društvu kretali mlađi oficiri. Zavideći Dragi Mašin što se kao obična građanka, uz to i udovica sa ne baš besprekornom
prošlošću popela na vladarski tron, Beograđanke su kod oficira podsticale nezadovoljstvo koje je u njima već tinjalo.
Za njega nikada nije bilo prepada, iznenađenja, neočekivanih novosti. Iako je opoziciona štampa krstila režim (Obrenovića) režimom prepada, pa žalila zemlju kao zemlju večitih iznenađenja, to je najmanje od svega bilo tačno... o svakom državnom ili kraljevom aktu doznavalo se redovno unapred, pre nego što bi on javno bio objavljen. Slutilo se, ponekad, i sumnjalo pre same namere... pa i ova zavera za njega nije bila nikakva tajna. A ideja o njoj sazrevala je postepeno".
Ako se može utvrditi nekakav početak posle koga je kralj Aleksandar definitivno krenuo putem svoje propasti, to bi mogla da bude njegova ženidba jula 1900. godine. Svi bez razlike, bilo da su bili prijatelji ili protivnici dinastije, bili su uvereni da je njegov izbor kraljice bio koban ne samo po njega samog, nego i po celu Srbiju. Veoma je teško odvojiti intrige i spletke, domaće i strane, od ovog čina.
Vladar, mlad i zaljubljen, sa prestolom već klimavim kakvog ga je nasledio od oca Milana, uz to politički nezreo, čvrsto je odlučio da izabranicu svoga srca Dragu Mašin uzdigne na kraljevski presto. Iako je Draga bila dvorska dama kraljice majke Natalije, bila je već udovica i to "sumnjive" prošlosti. Ipak, nju je nešto drugo najviše udaljavalo od vladarskog dostojanstva - nije mogla da ostavi dinastiji potomstvo.
Ljubav na plaži
Draga Mašin je rođena u 1867. godine u Gornjem Milanovcu u porodici Lunjevica. Na školovanju u Beogradu naučila je ruski, francuski i nemački jezik i još tada zarađivala prevođenjem knjiga i pisanjem pripovedaka, od kojih su neke objavljene u inostranstvu. U mladosti je doživela nesreću, i veruje se da je od tada postala nerotkinja.
Banja u Bijaricu gde je Draga upoznala Aleksandra
U šesnaestoj godini udali su je za imućnog inženjera Svetozara Mašina, koji je bio dvostruko stariji od nje. Već posle tri godine braka ostala je udovica. Iako je nasledila muževljevu penziju, Draga je morala da izdržava porodicu pisanjem. Bila je urednica u časopisu "Domaćica" i član Srpskog novinarskog društva. Kraljica Natalija, koju je poznavala preko svog pokojnog supruga, pozvala ju je da joj bude družbenica na putovanjima po Evropi.
Tako je Draga u banji u Bijaricu, gde je Natalija imala vilu Sašino, upoznala deset godina mlađeg Aleksandra. Ljubav između njih je, kažu hroničari, planula kada ga je Draga na kupališnoj plaži spasla od davljenja.
Kralj Aleksandar nije se obazirao na dobronamerne savete svojih roditelja i svojih ministara. Udaljio ih je od sebe i, uveren da će sam rešiti krizu u zemlji koju je izazvao, okružio se ljudima za koje se ispostavilo da su slabih leđa, i još slabijeg morala.
Da bi se iskobeljao iz novonastalih prilika, najpre je svom ocu, kralju Milanu Obrenoviću zabranio povratak u zemlju. Zatim je pomilovao radikale osuđene za Ivanjdanski atentat 1899. godine, kao i druge političke zatvorenike.
U aprilu 1901. godine darovao je zemlji Ustav, kojim je režim lične vladavine uveo u parlamentarne vode. To je, za početak, trebalo da bude znak pristajanja na politički kompromis, jer je merama zadovoljio dve velike sile - unutrašnju, radikale, i spoljnu, Rusiju. Međutim, time je gurnuo u stranu onu treću silu koja je, zanemarena i uvređena, ubrzo počela da skreće tok događaja koji je zamislio kralj.
"Čedo" kralja Milana
Naime, jak oficirski stalež bio je "čedo" kralja Milana, kako je primetio istoričar Slobodan Jovanović. Od jeseni 1897. kada je imenovan za vrhovnog komandanta Aktivne vojske, pa do leta 1900. godine, pošto mu je prihvaćena ostavka, kralj Milan je podigao ugled celokupnoj srpskoj oružanoj sili.
Izdvojio je čak petinu novca iz skromne državne blagajne kako bi radio na njenom uređenju i reformi, pa je vojska uskoro imala oko 1.350 školovanih oficira. Njihova odanost kralju Milanu je bila bespogovorna, ali ne i celoj dinastiji. Mladi kralj Aleksandar se malo bavio vojnim pitanjima pa je ionako tanku vezu sa vojskom oslabio, a ona je potpuno nestala pošto je kralj Milan, ta jedina spona, napustio Srbiju.
Zato je kraljeva "nepodobna" ženidba došla kao kap koja je prelila čašu. Nezadovoljstvo njome oficiri su ispoljili odmah po Aleksandrovom venčanju. Smatrajući da su dirnuti pravo u čast, oni nisu mogli da se pomire sa tim da se njihov vrhovni komandant oženio jednom "bludnicom", kakvom se tada smatrala Draga Mašin. Vestionline _________________  
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Srpska vartolomejska noć (2): Smrtna uvreda
Kralj Aleksandar Obrenović nikada nije razumeo suštinu, pa tako ni snagu nezadovoljstva srpskih oficira koja je bila samo potaknuta njegovom "nepodobnom" ženidbom. Još pre venčanja, njega je tadašnji predsednik vlade dr Vladan Đorđević na razne načine pokušao da odvrati od ženidbe sa udovicom Mašin. Jedna od mera je bila i to, da pripreti kralju da oficirski kor ne odobrava tu odluku.
Zamerili mu nevestu: Aleksandar sa oficirima na Hilandaru 1896. godine
Premijerov savet
Zato je Đorđević savetovao kralja da što pre pozove sebi oficire beogradskog garnizona i da ih o tome pripita, zapisao je Dragiša Vasić, istraživač Majskog prevrata. "U onoj muci, u kojoj se nalazio da obrazuje novu vladu, posle ostavke dr Vladanovog kabineta, kralj Aleksandar pristade i pored toga što su ga sa druge strane odvraćali, navodeći da će se time poroditi veliki nesporazum na štetu ugleda vojske.
Pravo na vernost
Odanost mnogih srpskih oficira prema kralju Aleksandru bila je uzdrmana i pre njegove ženidbe, još onog dana kada su primili neočekivanu naredbu da ubiju njegovog oca Milana ukoliko na silu pokuša da pređe granicu i uđe u Srbiju. Aleksandar, koji je svoju majku Nataliju jednom prilikom nazvao "nečistom bludnicom" a sada oca "nečistom krpom", postao je vladar koga sa oficirima nije mogla da veže nikakva zakletva, i nije više, smatrali su oni, imao prava da računa na njihovu vernost.
Ovu kraljevu odluku saopštio je komandant dunavske divizije đeneral Ilija Đuknić svima višim komandantima u prestoničkom garnizonu, pa zatraži od njih da svoje oficire pripreme za dostojan odgovor. Komandanti brigada i komandanti pukova pozvaše tada svoje oficire pa im izložiše nalog koji su dobili. Oni im preporučiše da na pitanje kraljevo odgovore onako kako najbolje osećaju i kako misle da će biti u interesu i njegovo, i vojske i naroda.
U toku istoga dana poverljivi sastanci behu održani po svima jedinicama garnizona posebno, i spremljeni odgovori behu razni, ali uglavnom sa jednim smislom: da oficiri ostaju verni položenoj zakletvi kralju, dok kao Srbi ne mogu da odobre njegov postupak".
Ali, te iste noći, kralju je pošlo za rukom da obrazuje novu vladu, sa predsednikom Aleksom Jovanovićem. Na opšte iznenađenje oficirskog kora, u toj vladi se kao ministar vojni pojavio čovek koji je još tog dana bio u svemu solidaran sa raspoloženjem svojih drugova. To je bio đeneralštabni potpukovnik Miloš Vasić, prema čijoj je belešci novi predsednik vlade saopštio sledeće: "Kralj me prvo zapita kako je u vojsci. Odgovorim, da je divizijar saopštio njegovu naredbu, da sutra u devet časova pre podne dođu gospoda oficiri u paradnom odelu u Novi dvor (današnji Stari), da kralju po srcu i duši kažu, odobravaju li njegovu ženidbu...
Dr Vladan Đorđević
Mi, komandanti, izglasasmo da se ne mešamo u stvar kraljeve ženidbe, nego da ostanemo u svojoj vojničkoj ulozi. Upoznavši kralja sa ovom oficirskom odlukom, izjavim čuđenje da je on mogao da naredi da oficiri uzimlju učešće u odobravanju ili neodobravanju njegove ženidbe. Kralj srdito odgovori da nije tako naredio, da su njegove reči izvrnute, i da će on tu pogrešku sutra ispraviti pred oficirima". Kako je dalje pisao Aleksa Jovanović, kralj je zatim ponudio Milošu Vasiću mesto ministra vojnog, koje je on isprva odbio, ali je na kraju popustio pred kraljevim nagovaranjem.
Poslednja nada oficira: Milan Obrenović, prvi krlaj moderne Srbije
"Sutradan po formiranju nove vlade, oficiri, gotovi sa odgovorom, očekivahu kraljevo pitanje u velikoj sali Novoga dvora, pred kojim se, obaveštene već o cilju njihove posete vladaocu, tiskale velike gomile sveta", objašnjava Dragiša Vasić i nastavlja: "Kada je sve spremno bilo za doček, maršal dvora, po uobičajenom redu, objavi kraljev dolazak. Stroga izgleda i gologlav, kralj je ušao energičnim korakom, praćen novim ministrom vojnim. Kralj nazva Boga oficirima, pa se odmah okrete ministru, koji mu pruži spremljeno Pravilo službe sa tekstom oficirske zakletve.
Onda jasnim glasom pročita tekst, i zatim izgovori ovo: - U poslednje vreme, a povodom moje odluke da se oženim izabranicom moga srca, počinju se pronositi odvratni glasovi da sa ja nenormalan. ja vas, gospodo oficiri, pozivam da takve glasove energično suzbijete, svesni moga prva da se u moju ličnu stvar niko ne može i ne sme da meša. To je zašto sam vas zvao i sve što sam imao da vam kažem!
Umoran od života
Iako po godinama još dovoljno mlad da bi ponovo upravljao zemljom, Milan Obrenović je bio umoran za novu borbu, i to još sa rođenim sinom. On je ostavio da se stvari odvijaju svojim tokom. Vrlo brzo posle ženidbe Aleksandrove, razboleo se i okončao život u Beču, 1901. godine. Kada su posle njegove smrti srpski oficiri preuzeli stvar u svoje ruke, nisu razmišljali da će naposletku zapravo učiniti kraj lozi svog zaštitnika.
Zaprepašćenje i mučnu tišinu, koja potom nasta, prekide jedan jedini usklik: - Živeo kralj! To je bio artiljerijski pukovnik Pavle Bošković, koji je, istupivši korak napred, ovo uzviknuo. Tada se njemu, ali tek posle, pridružiše još nekoliko starijih oficira, pa se kralj okrete đeneralima, na čijem je čelu stajao Jovan Mišković. On mu pruži ruku, pa to učini još nekolicini, i odmah zatim, bez reči, onim istim energičnim korakom napusti salu.
Ostavljajući Dvor i prolazeći ulicom kroz gomile radoznalog sveta, oficiri se osećahu osramoćeni. Oni su dobro znali da je sav onaj svet polagao u njih najveće nade i bilo im je neugodno. Ali, dok je svet polagao u njih svu nadu, i oni su je polagali jedan u drugoga. Oni su je polagali u kralja Milana".
Kralj Milan je svojevremeno kao komandant Aktivne vojske ulagao iskrene napore da je podigne na evropski stepen i standard, i kao snažna ličnost, postao je idol srpskih oficira. Tih dana je bio u Karlsbadu na lečenju, gde je usput, prema sporazumu sa vladom, pripremao ženidbu svog sina sa princezom od Šaumburg-Lipe.
U međuvremenu je bio obavešten o kraljevoj novoj odluci, ali, umesto da odmah krene za Beograd i pokuša da ga odvrati, Milan je svratio u Beč da se posavetuje, pa je tamo i ostao. Kasnije su njegovi prijatelji pričali da je ruski dvor, koji je preko svog otpravnika poslova Pavla Borisoviča Mansurova podržavao odluku Aleksandra da se ne oženi princezom sa Zapada, uspeo da nagovori Beč, i Milanu otkloni volju da pođe u Srbiju. Tako propade i poslednja nada srpskih oficira, koji su sa pritajenim oduševljenjem očekivali njegov povratak.
Mlađi dižu glas
Napuštajući Dvor u grupicama, mlađi oficiri su počeli slobodnije nego ikada do tada da osuđuju držanje svojih starijih kolega. Nisu se ustezali da napomenu kako su od njih očekivali odvažniji vojnički nastup. Nazivali su ih kukavicama, ističući da se od njih ništa i ne može očekivati, te da oni, mlađi, moraju da misle o tome šta u ovoj sramoti, koja nije mogla da se izbegne, valja činiti. Oficir koji je u ovom napadu na starije drugove prednjačio, bio je pešadijski poručnik Dragutin Dimitrijević, u istoriji poznat pod nadimkom Apis. Bio je to mlad i energičan čovek, koga su smatrali izvorom ne samo vojničkih, nego i ličnih vrlina. Vestionline _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Srpska vartolomejska noć (3): Guje u nedrima
Kralju Aleksandru Obrenoviću su posle ženidbe sa svih strana stizala upozorenja i dostave o pometnji u vojsci, ali on nije posumnjao u njenu odanost. Čvrsto je verovao u zakletvu na vernost koju su mu položili i smatrao je da tu zakletvu srpski oficiri nikada neće pogaziti. Kralj se zapravo bojao Karađorđevića.
Kralj Aleksandar i Draga Mašin
Taj strah je nasledio od oca Milana. Zato je sva upozorenja ocenjivao kao preterana i svodio ih na nekolicinu bundžija i nezadovoljnika, a finansijska ulaganja u vojsku, odlikovanja i unapređenja, smatrao je potvrdom da ispravno misli. Ali, Aleksandar nije bio u pravu.
Protekcije u vojsci
Kako beleži Dragiša Vasić, stanje u vojsci se posle kraljeve ženidbe pogoršalo i to iz vrlo jasnih razloga. "Živelo se iz dana u dan. Uhođenje se zavede i u njoj, ali se to ne tiče mlađih oficira. Zato su među nesposobnima vrbovani ono koji nisu mogli napredovati. Radi njih pogaziše Zakon o ustrojstvu vojske. Po ovom zakonu, majorski ispit morao se polagati. Ali, kad je u pitanju kakav ljubimac ili agent, koji ga i pored protekcije nije mogao položiti, prevođen je on u građansku službu, proizvođen za rezervnog ili počasnog majora, pa sa istim činom, koji inače nikad ne bi mogao dobiti ispitom i redovnim putem, vraćen u aktivu.
Smeo i omiljen
Poručnik Dragutin Dimitrijević, u to vreme je bio komandir u pešačkoj podoficirskoj školi. Sa četom, kada je na njega red dolazio, davao je dvorsku stražu, piše Dragiša Vasić i objašnjava: "Na ovoj dvorskoj službi njemu se plan o ubistvu kraljevskog para činio odveć lak, i zato je, predviđajući smenu sa ove dužnosti, i sam neumorno tražio drugove da mu pristupe. A smeo, i obdaren onom moći da pridobije ljude, imao je on na sve oko sebe sve veći uticaj".
A zatim, da bi se podigao autoritet kraljičinoj braći, po jednoj naredbi koja sve iznenadi, komandantima beše stavljeno u dužnost da im, kao pravim članovima kraljeve kuće, izlaze na raport. Ovo poniženje, pored čestih ispada starijeg kraljičinog brata i njenog sestrića, gardijskog oficira, učini da još više nabuja ogorčenje, inače veliko zbog neurednog primanja plate, usled čega oficiri padoše u ruke zelenaša, prinuđeni da im prodaju svoje platne priznanice".
Od leta 1901. godine oficiri su počeli da šuruju i u svakodnevnim razgovorima da bacaju drvlje i kamenje na kraljevski par, jadajući se međusobno na svoj nezavidan položaj. Nekako u to doba, dogodio se veliki skandal koji je pogurao odluku o zaveri. Objavljena je vest da je kraljica Draga u "blagoslovenom stanju", pa je povodom toga ministar vojni izdao naredbu o prikupljanju priloga za poklon budućem prestolonasledniku.
Ovu naredbu komandanti su saopštili oficirima usmeno, pozivajući ih da se izjasne u pogledu izbora poklona. Ali, mlađi oficiri su se uzdržavali da u tome učestvuju, prihvatajući predloge starijih kolega sa neskrivenim nezadovoljstvom. U međuvremenu, ispostavilo se da je trudnoća kraljice Drage lažna, što je oficire još više razdražilo. U leto 1901. spontano se okupila grupica od sedam, osam oficira koji su u svakodnevnom i drugim drugarskim razgovorima vođenim posle službe, i o mučnom stanju u vosjci stvorenom posle kraljeve ženidbe, vajkali jedan drugom što u Srbiji nema ljudi koji bi "ustali protivu zla".
Harizmatičan: Dragutin Dimitrijević Apis
Jednog letnjeg dana konjički poručnik Antonije Antić je na odmoru u krugu kasarne priznao je drugovima svoju nameru dok je još služio u kraljevoj gardi. Prateći kralja do stana Drage, tada još kraljeve verenice, pomišljao je da ih oboje ubije, ali se bojao da će promašiti. Da je u to vreme imao još nekog od kolega koji bi bio gotov na isto, tvrdio je, ne bi se dvoumio.
"Bilo je podne, i oni se spremahu da napuste kasarnu, kad neko donese tog jutra prispele ruske novine. Na prvoj strani ovih novina ugledaše oni sliku brata kraljičina Nikodija, nagoveštenog prestolonaslednika Srbije! Ovo ih porazi, i uzbuđeni novom sramotom, oni zgužvaše novine, pocepaše ih, pa ih, došavši na ručak u Oficirski dom, zapališe", zapisao je Dragiša Vasić.
Te zapaljene novine i glasina o navodnom prestolonasledniku, pošto je već bilo jasno da kraljica neće imati poroda, bila je šibica koja će razvejati mrežu zaverenika. Antić je pozvao svog druga poručnika Dragutina Dimitrijevića Apisa i obavestio ga o svemu, i pao je dogovor da se još isto veče svi okupe i dogovore šta im je činiti.
Na jednom od sastanaka u Antićevom stanu, sedmorica okupljenih oficira je odlučila da se kraljevski par ubije 11. septembra te 1901. godine, na kraljičin rođendan, na balu u sali restorana Kolarac. Plan koji je predložio Dimitrijević primili su bez velike rasprave. Ubistvo je trebalo da se izvrši kamama, otrovanim cijankalijem, koji će poručnik nabaviti preko svog prijatelja, geologa.
Zaverenik drugog reda
Živan Živanović je u vreme oficirske zavere bio ministar prosvete i crkvenih dela, a pre toga je vodio sektor narodne privrede. Takođe je bio jedan od prvih srpskih liberala.
Živan Živanović
Njegova neposredna umešanost u atentat nije dokazana, ali se zna da su se zaverenici nekoliko puta sastajali u njegovoj kući. Osim toga, njegova sestra je bila udata za Dragoljuba Dimitrijevića Apisa, kolovođe Majskog prevrata.
Dvojica zaverenika će najpre zauzeti električnu centralu na Dunavu, a jedan centralu Kolarac, i tačno u 11 časova uveče pogasiće osvetljenje. Ostala četvorica će već biti na balu, od kojih će dvojica naprestano pratiti kraljevski par sa neposredne blizine, a druga dvojica će, u trenutku kada se osvetljenje ugasi, zapaliti zavese nad prestolom kako bi mogli da dignu uzbunu za požar. Preostala dvojica zaverenika će neposredno izvršiti ubistvo.
"Otrov je bio nabavljen, kame su otrovane, a proba izvršena na mački. Uveče, u označeni čas, određeni zaverenici odoše u električnu centralu i tamo nađoše člana kvarta dorćolskog koji je osigurava, u onoj kod Kolarca treći zateče policijskog pisara koji je čuva. U određeni vreme, kralj s kraljicom - ne pojavi se na balu. I taj plan velike uniformisane dece propade", piše Dragiša Vasić.
Ali, oficire to nije obeshrabrilo. Nisu odustali ni kada im je propao novi plan o jesenjem Uspskom manevru, kome je trebalo da prisustvuju kralj Aleksandar i kraljica Draga.
Naprotiv, tek tada su postali još agilniji, jer je Uspski manevar proizveo u generale nekoliko najgorih pukovnika, i njihovo imenovanje je još više ogorčilo oficire. U oba ova slučaja plan zaverenika nije išao dalje od ubistva kraljevskog para i spremnosti da se za taj čin žrtvuju, ako je potrebno. Na to šta će nastupiti posle atentata, nije se ni pomišljalo. Ako su oficiri i pomislili da će im zavera jednom i poći za rukom, niko nije verovao da bi mogao i da je nadživi.
Tek na sastanku od 1. novembra zaverenicima je palo na pamet da bi svoj krug trebalo da bolje organizuju i prošire ga ne samo na kolege iz vojske, nego i ljudima iz političkog života zemlje. Posle dugog savetovanja, odlučiše, da o njihovoj nameri Antonije Antić poveri svome rođaku Đorđu Genčiću, ministru iz kabineta Vladana Đorđevića. "Genčić, upoznat, zamoli nekoliko dana za razmišljanje, a već četvrtog dana, u vinogradu njegovog tasta, advokata Alekse Novakovića, na Topčiderskom brdu, održa se prvi civilni zaverenički sastanak, kome prisustvovaše Aleksa Novaković, Jovan Avakumović, đeneral Jovan Atanacković, Nikola Hadži Toma i Genčić".
Liberalna odluka
Danas izgleda neverovatno, čak apsurdno, koji su političari pristali na zaveru, i sa kakvom lakoćom. Prvi su prišli nekadašnji kraljevi ministri, i to mahom ličnosti iz redova liberalskih prvaka, dakle, iz one stranke koja je gotovo polagala monopol na lojalnost dinastiji Obrenović. Đorđe Genčić bio je ministar policije, a pre toga 16 godina upravnik grada Niša i načelnik Niškog okruga. Pripadao je uglednoj porodici koja je tradicionalno bila privržena potomcima gospodar Miloša. Zatim, Jovan Avakumović, takođe čelni čovek Liberalne stranke, pa Jovan Atanacković, general, a u Đorđevićevom kabinetu ministar građevina. Vestionline _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Srpska vartolomejska noć (4): Petru nude presto
U Majskom prevratu učestvovalo je mnogo istaknutih ličnosti iz javnog života Srbije. Među njima su bili sinovi generala Save Grujića, beogradski trgovac Nikola Hadži Toma, inače šurak dvojice istaknutih liberala i obrenovićevaca Jovana Ristića i Radivoja Milojkovića, pa Aleksa Novaković, naporednjak i tast Đorđa Genčića, potom Dragomir Rajović, takođe bivši ministri, potpredsednik Narodne skupštine u vreme vlade Vladana Đorđevića.
Na istom zadatku: Đorđe Genčić i Antonije Antić (sede)
Bila je to zaista šarolika i pozamašna galerija likova, spremna da ukloni svog kralja ne birajući sredstva. Dok su kneza Mihaila na isti dan, 29. maja, ubili protivnici, može se reći da su kralja Aleksandra smakle njegove desne ruke, prvi saradnici.
SASTANAK SA KNEZOM
Već na prvom sastanku političara sa oficirima u jesen 1901. godine pretresali su se kandidati za upražnjeni presto. Usvojena je želja sedmorice zaverenika da taj kandidat bude knez Petar Karađorđević. Druge "kandidature", a to je bio jedan od velikih ruskih kneževa, kao i jednog od nemačkih ili austrijskih prinčeva, bile su odbačene. Prvoj bi se usprotivila Nemačka, a drugoj Rusija. Činilo se da će usvojeni predlog najlakše prihvatiti i velike sile i narod, kao svoju, narodnu dinastiju.
Na istom sastanku je odlučeno i da Nikola Hadži Toma, knežev školski drug i poznati karađorđevićevac, otputuje odmah knezu Petru i ponudi mu presto. Beogradski trgovac se ubrzo sastao sa knezom na granici Švajcarske i Austrije, ali ga je knez Petar odbio. Nije ga ni saslušao do kraja, nego je izjavio da ne može više da veruje političkim ljudima. Tek kada je čuo da su pokret zaista otpočeli mlađi oficiri, predomislio se i dao pristanak. Posle toga je sa knezom vezu održavao njegov rođak Jaša Nenadović, koji je živeo u Beču.
Sa pristankom kneza Karađorđevića Hadži Toma se odmah vratio u Srbiju, a oficiri, ohrabreni vestima, nastavili su da sve življe pridobijaju svoje kolege i da agituju među njima protiv kralja Aleksandra. Vezu između njih i građanskih zaverenika je iz predostrožnosti sve do 23. decembra 1901. održavao samo poručnik Antonije Antić.
Kralj Petar Karađorđević
Tog dana, zaverenici su se prvi put sastali sa Đorđem Genčićem, bivšim ministrom policije, u Antićevom stanu u Beogradu. Da ne bi izazvali sumnju policije, zaverenici su došli pred zgradu sa sviračima, pretvarajući se da su u pijanom veselju. Pošto su ostali sami, Genčić im je izložio pogled na zemlju u krizi, i o ličnosti kneza Petra. U jednom trenutku, potporučnik Nikodije Pović iznenada poskoči s mesta i, prekidajući ga, reče: "Gospodine ministre, od ovoga časa razrešavam se zakletve položenje Njegovom veličanstvu kralju Aleksandru Prvom i zaklinjem se da ću od sad samo vaše zapovesti izvršavati. Tako mi Bog pomogao!" - i rukova se sa Genčićem.
Kao po komandi, za njim su učinili isto svi oficiri osim jednog. Bio je to inženjerijski poručnik Milan Miljković, koji uzbuđenog glasa reče da ne može pristati na ubistvo kralja, nego samo na njegovo proterivanje. Mučnu zabunu je diplomatski otklonio Genčić odajući mu priznanje na poštenoj otvorenosti i dopusti mu da napusti sastanak. Ostali zaverenici su se zakleli u datu reč. Na sastanku su među učesnicima podeljene uloge, a oficiri su zatražili da Genčić i njegove pristaše, pošto se atentat izvrši, obezbede obrazovanje koalicione vlade u kojoj bi učestvovale sve veće stranke. I, naravno, da učine sve što mogu da ne bi uzbunili velike sile.
Pojedene zasluge
Antidinastička struja u Srbiji oživela je odmah po abdikaciji kralja Milana 1889. godine. Opasnost u kojoj su se našli Obrenovići odlično je opisao u svom dnevniku Milan Piroćanac, jedan od prvih srpskih intelektualaca sa smislom za državnu politiku: "Danas dinastija Obrenović visi o životu jednog deteta i tu je kraj. Slika mu je materina, još ako mu je narav očeva, teško zemlji, ali je onda doista tu kraj. Danas nema više gotovine od zasluga Obrenovića, pojeden je i rasut novac i imanje, a moralne tekovine sve su uporpašćene. I danas, ako bi ko hteo da o dinastiji vodi pravilan račun, trebalo bi dinastiju skoro ponovo stvarati, steći joj imanje, steći joj moralni uticaj, učiniti da ima i dosta, i zdravih naslednika. Ogroman posao."
Nekoliko dana kasnije, Piroćanac je dodao: "Opaža se jako da se razvija u zemlji, a naročito u Radikalnoj stranci, antidinastička struja" i naveo da je u razgovoru sa Svetomirom Nikolajevićem, univerzitetskim profesorom i poverljivim čovekom kralja Milana, čuo sledeće: "Dinastija Obrenovića ponizila je zemlju, treba zemlji kogod danas da podigne ugled u svetu. Tako misle i mnogi neutralni."
Branio izdajnika
Koliko je kralj Aleksandar bio nesvestan da će ga izdati prvi saradnici, govori i to da mu se u jeku priprema atentata obratio Boža Maršićanin, upravnik grada Beograda da porazgovaraju u vezi s odanošću kraljevog ađutanta oficira Mihaila Naumovića. Naumović je bio upleten u zaveru, i Maršićanin je u to sumnjao, a možda je i znao, ali pošto je sa njim bio prijatelj, kralju je samo savetovao da ga otpusti iz službe. Kralj nikako nije hteo da ga posluša, čak se usprotivio što mu se opanjkavaju odani ljudi. Kraljica Draga se povodom toga poverila novinaru i političaru Peri Todoroviću: "Kad bi glava mogla da se skida, kralj bi svoju glavu bez brige poverio Naumoviću... Kralj, da može, metnuo bi Naumovića u nedra", govorila je ona.
U tom pravcu su zaverenici iz redova politike i građana nastavili da oprezno ispituju mišljenje evropskih sila, najpre dve najveće, koje su posle kraljeve ženidbe budno pratile razvitak nezdravih prilika u Srbiji, a za čiju su sudbinu, s obzirom na sopstvene planove, pokazivale uvek više interesovanja nego ostale, navodi Dragiša Vasić i objašnjava: "I Rusija, koja nikada nije marila za dinastiju Obrenovića, i Austrija, koja nije prestajala da sanja o mandatu Evrope radi zavođenja reda u zemlji večitih nemira i trzavica, očekivale su svakog časa, i radovale se takvom razvoju događaja koji bi im povoljno išli na ruku.
Ali, baš u toj njihovoj ravnodušnosti za sudbinu vladajuće srpske dinastije, civilni zaverenici i nalažahu svu povoljnost momenta, pod jednom vrlo važnom pogodbom, da se posle prevrata, i ako on uspe, u zemlji održi potpun mir i poredak, koji bi jedino mogli onomogućiti svačiju intervenciju. Sa austrougarskim poslanikom u Beogradu i ruskim ambasadorom u Beču grofom Kapnistom razgovore je vodio Genčić i oni su, uglavnom, vođeni akademski. U njima je on predočavao mogučnost smrti kraljeve bez naslednika prestola, pa je u tom pogledu izražavao radoznalost za raspoloženje njihovih vlada. Ali su se oba ambasadora ograničili na izjave: da u tome ne mogu znati ništa određeno i da samo veruju u mogućnost svakojakih iznenađenja koja mogu nastupiti u narodu u kome sve vri od nezadovoljstva".
RADIKALI POSMATRAJU
Tako je ostalo da o raspoloženju Austrije i njenim intervencijama vodi računa Jaša Nenadović, koji je stalno živeo u njenoj prestonici i tamo imao veze s viđenim krugovima, a o raspoloženju Rusije Genčić, koji je u toku 1902. često odlazio u Beč da o tome što više sazna od njenoga tamošnjeg ambasadora, napominje Dragiša Vasić. Sa rešavanjem pitanja o zadobijanju viđenijih predstavnika politički stranaka u Srbiji, kako bi se posle atentata na kralja Aleksandra obrazovala koncentraciona ili koaliciona vlada, išlo je lakše nego što se očekivalo. Obavešteni o nameri oficira, ovi predstavnici su je odobravali, mada su neki, kao članovi Radikalne stranke, izbegavali da je aktivno pomažu, ne uzimajući nikakvog učešća u pripremama sudbonosnog događaja. Vestionline _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Srpska vartolomejska noć (5): Nemi posmatrači
Zavera za ubistvo kraljevskog para Obrenović koji je doveo Karađorđeviće na vlast nije mogla da prođe makar bez pažnje tadašnjih velesila, ali njihova umešanost do današnjeg dana nije do kraja razjašnjena. Austrougarska je posle smrti kralja Milana pustila njegovog sina i naslednika Aleksandra niz vodu.
Izgubio podršku Beča i Petrovgrada: Aleksandar Obrenović
Njena obaveza da "pomaže dinastiju Obrenovića i njeno utvrđivanje u Srbiji", na osnovu tajne konvencije iz 1889. prestala je da važi šest godina kasnije. Sa svoje strane, Aleksandar je te veze i sam pokvario 1900. godine, posle ženidbe i saradnje sa radikalima, što ga je primoralo da se okrene Rusiji. Kraljica Draga je i sama kumovala proruskoj spoljnoj politici svoje zemlje kako bi podigla sopstveni ugled. Iako nije bila zvanična savladarka, kralj je i te kako vodio računa o njenom mišljenju.
KRALJIČINA BRUKA
Međutim, naredni događaji su udaljili Srbiju i od Rusije. Prijem srpskog kraljevskog para, ugovoren za kraj 1902, otkazan je, jer posle afere sa lažnom trudnoćom ruska kraljica nije htela da ima veze sa ženom poput Drage. To je kraljici uništilo i ono malo ugleda koji je u Srbiji imala. Kralj je pokušao da se stavi pod okrilje Austrougarske. Nudio je sve što je mogao - povratak na očevu politiku, srpske železnice, vojni i carinski savez, ali, bilo je kasno. Crno-žuta monarhija ga više nije uzimala za ozbiljno.
Danas nema spora da je Austrougarska znala za zaveru koja se pripremala protiv srpskog kralja. Vukašin Petrović, nekadašnja desna ruka kralja Milana, koji je posle pada vlade Vladana Đorđevića 1900. godine otišao da živi u Beč, razgovarao je sa austrougarskim predstavnikom u Srbiji Benjaminom Kalajem i razabrao da prevrat u Srbiji za Austrougarsku ne bi izazvao veće zaplete, osim, naravno, ako bi na presto bio doveden crnogorski knez ili neki drugi proruski čovek.
Ruski poslanik u Beogradu: Nikolaj Čerikov
Iako je austrougarska agentura imala razgranatu mrežu na Balkanu, njihovi izveštaji nisu bili uvek pouzdani jer su špijuni bili plaćenici koji su često kitili i ukrašavali svoj trud ne bi li sačuvali dobro plaćen posao. Današnji istraživači Majskog prevrata su analizom tih izveštaja utvrdili da je u njima bilo toliko preterivanja, da je izgledalo kao da se cela Srbija urotila protiv svog kralja, i da je oficirska zavera poprimila gotovo balkanske razmere.
Danas se kao najpouzdanije uzima mišljenje istoričara Slobodana Jovanovića koji tvrdi da se u pozadini zavere teško mogu otkriti borba za jasne političke ideale: vojni zaverenici nisu imali jasna uverenja, iako su pod uticajem štampe naginjali ustavnom režimu, a i građanski zaverenici, iako po članstvu liberali, zapravo su bili bliži konzervatizmu.
Austrougarska je znala za paralelnu zaveru, čisto građansku, na čijem je čelu bio Aksentije Bačeta-Rujanac, zamenik blagajnika u Propagandnom odeljenju Ministarstva spoljnih poslova a sa njim se pominju i kraljev sekretar Petronijević i sekretar Ministarstva Stepanović. Veza između ove zavere i one koja je izvršila atentat nije potvrđena, ali sama činjenica da se Rujanac obraćao bivšem predsedniku Vladanu Đorđeviću, očekujući njegov povratak na položaj, ukazuje na to da ta zavera nije imala isti cilj kao oficirska, a to je ubistvo Obrenovića.
Dakle, uloga Austrougarske se svodi na to da je za zaveru znala, ali da se nije protivila da Obrenovića zameni Karađorđević, jer u tome nije videla štetu po sebe, što je zaverenicima omogućilo da bez spoljnih prepreka ostvare svoj plan.
Upućenost Rusije u zaveru izgleda mnogo veća. Iako se sumnjalo da je ruska obaveštajna služba bila umešana u nekoliko neuspelih atentata na kralja Milana, njegov sin je pozvao u Beograd upravo šefa te službe za Balkan, Grabova, i poverio joj zadatak da čuva kraljevski dvor. Mnogi tajni agenti su se naselili u srpskoj prestonici i toliko se osilili da su čak i svoje, rusko poslanstvo stavljali na muke jer su delovali svako na svoju ruku. Početak rada ruske tajne službe poklapa se sa vremenom Aleksandrovog potpunog oslanjanja na Rusiju, 1901. godine.
Opasni činovnik
Iako se formalno nalazio na običnom činovničkom položaju Ministarstva spoljnih poslova, Aksentije Bačeta-Rujanac nije bio bezazlena ličnost. Ranije je bio oficir u srpskoj vojsci, iz koje je došao sa službe u mađarskoj armiji. Istakao se u srpsko-bugarskom ratu 1885, i bio važna karika u ministarstvu u kojem je radio. Karijeru je okončao početkom 1902. godine, kada je prisiljen na ostavku i odlazak iz Srbije, ali se zbog onoga što je znao o poverljivim poslovima Ministarstva u Beogradu strepelo od toga šta bi mogao dalje da uradi.
Tu se kao drugi šef ruskih agenata pominje i Vladimir Tržecjak, koji je Ministarstvu unutrašnjih dela Rusije poslao izveštaj o zaverenicima. U tom izveštaju se pominje specijalni izaslanik Aleksandar Vajsman, koji je tri dana uoči prevrata poslat u Beograd da upozori srpskog kralja o zaveri. Nikolaj Čarikov, koji je u vreme antata bio ruski poslanik u Beogradu, strogo se držao uputstava svog ministra inostranih dela, da se ne meša u unutrašnje poslove Srbije. Zato je Čarikov ostao nem posmatrač krvave noći koja se spremala kralju Aleksandru. Štaviše, on je te kobne događaje između 28. i 29. maja mirno posmatrao sa prozora svog poslanstva, koje se nalazilo upravo preko puta Dvora!
Za Rusiju je, naime, bilo bitno da udalji kralja Milana sa prestola i iz Srbije, i nisu mogli poželeti bolji način za to od kraljeve ženidbe sa Dragom Mašin, za koju su Rusi dobro znali da je prst u oku Milanu. Sa druge strane, i austrijski i nemački car bili su zatečeni ovom ishitrenom ženidbom i smatrali su da su izigrani posle pregovora sa kraljem Milanom da se supruga za srpskog kralja pronađe u germanskoj kneževskoj kući Šaumburg-Lipe. Zato je jasno da je ugled mladog srpskog kralja kod velikih careva bio gotovo beznačajan. Ostaje samo pitanje da li je njihova nenaklonost bila dovoljna da podrže i zaveru protiv njega.
KRALJEVA GREŠKA
Za dve tadašnje najveće sile u Evropi izvesno je to da su njihove obaveštajne službe bile takmaci u nastojanju da uspostave kontrolu nad budućim političkim životom Srbije, kao i da su se u slučaju Majskog prevrata obe uzdržavale od direktnog mešanja. Greška kralja Aleksandra je bila to što mu se spoljna politika svodila na šetanje od Beča do Petrograda i obrnuto, jer je time izgubio podršku obe velesile. Svaka je mogla da ga blagovremeno zaštiti, ali u tome, jednostavno, nijedna nije videla korist za sebe. Činjenica je takođe da nijedna sila nije morala ni da radi na uklanjanju Aleksandra Obrenovića sa prestola. Već je bilo jasno da će ostati u braku sa kraljicom Dragom, sa kojom neće imati potomaka, pa je bilo samo pitanje vremena kada će se ova loza ugasiti. Tako je dobrim delom i sam Aleksandar iskopao jamu svojoj dinastiji.
Opipavanje pulsa
Kao iskusni političar, jedan od vođa prevrata Đorđe Genčić preduzeo je korake kako bi pre atentata ispitao raspoloženje velikih sila. Vodeći razgovore sa austrougarskim poslanikom u Beogradu kao i ruskim poslanikom u Beču, grofom Kapnistom, predočavao im je mogućnost smrti kralja Aleksandra bez naslednika prestola, iskazujući radoznalost u vezi sa raspoloženjem njihovih vlada. Obojica stranih diplomata se ograničila na izjave da samo veruju u mogućnost svakojakih iznenađenja koje mogu nastupiti u narodu u kojem sve vrvi od nezadovoljstva. Tako je ostalo da namere Austrije prati Jaša Nenadović, rođak Petra Karađorđevića koji je živeo u Beču, a da se Genčić obaveštava o raspoloženju Rusije od njenog ambasadora u Austriji, zbog čega je tokom 1902. često odlazio u Beč. Vestionline _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Srpska vartolomejska noć (6): Tašta čuva zakletvu
Dok su se političari u zaveri bavili raspoloženjem velikih sila u pogledu atentata na Obrenoviće, oficirski deo je u jesen 1902. godine počeo ozbiljno da pretresa pitanje načina na koji bi se najlakše, i sa što je moguće manje žrtava, uklonio kralj. Kako navodi Dragiša Vasić, svedok i kasniji istraživač ovih događaja, stariji oficiri su predlagali da se kralj prinudi na abdikaciju u korist kneza Petra Karađorđevića, a potom protera.
Na zajedničkom zadatku: Dragutin Dimitrijević Apis, Dušan Gačić i Antonije Antić
"Najveći pobornik ovakvoga rešenja bio je đeneral u penziji Jovan Atanacković", piše Vasić. "Ali se mlađi usprotiviše ovome iz bojazni da bi proteranog vladaoca mogla prihvatiti Austrija i pomoću njega stalno ometati unutrašnji mir, kao i pripremu akcije na velikim narodnim zadacima koji su predstojali. Sa tih razloga, trojica mlađih oficira, Radomir Aranđelović, Dragutin Dimitrijević (Apis) i Antonije Antić predložiše ubistvo kraljevskog para.
Oni pozvaše ostale da se na to i pismeno obavežu. No, ovo većina nije pristala da prihvati, zalažući se rečju da takvo rešenje usvaja i da će u njemu učestvovati."
Prvi spisak zaverenika
Kako su kolovođe zavere ostale pri svome, upriličen je noćni sastanak dvadesetak oficira u stanu Antićevom, koji je, prema više puta isticanoj želji političara Đorđa Genčića, tražio da se zaverenici "na neki jači način obavežu". Nastala je živa rasprava. Trojica su se odmah pobunila, upozoravajući da bi pisani dokaz mogao da padne u pogrešne ruke, da bi bio opasan dokaz protiv njih. Većina ostalih je potpisala tu prvu zakletvu, koju je uglavnom sastavio poručnik Milovan Gavrilović. U njoj je stajalo da će kralja ubiti i na srpski presto dovesti Petra Karađorđevića, ali pod uslovom da ih političari, sa kojima su u vezi, uvere "da neće, usled samog događaja, nikakve opasnosti spolja nastupiti i našem narodu položaj otežati".
Čestiti ordonans
Prvi koga su zaverenici pokušali da pridobiju iz kraljevog neposrednog okruženja bio je ordonans Jovan Miljković, zet predsednika tadašnje vlade generala Cincar-Markovića. Ali, ovaj čestiti oficir odbio je smesta Apisovu okolišnu ponudu, izjavljujući da će, ako se "to desi" za vreme njegovog dežurstva, po dužnosti braniti kralja. Ipak, Miljković je dao i časnu oficirsku reč da nikada neće izdati ono što je saznao.
Negde posle ponoći Dimitrijević, Antić i još jedan zaverenik pojavili su se na vratima Genčićevog stana na Topčiderskom brdu. Genčić, koga zatekoše sa tastom, i ne sačekavši da mu kažu zašto su došli, dočekao ih je prekorno: "Sigurno, kao i uvek, ničeg stvarnog, ničeg opipljivog! I, tako će nas jednoga dana i pohvatati, pohapsiti, pa možda i pobiti, a bar da što učinismo! Ja počinjem, prijatelji moji, da sumnjam u dobar svršetak stvari." Ali, oficiri mu poturiše tekst zakletve.
Pošto je pročitao, Genčić im je zahvalio što su njegov predlog usvojili i zamolio da veruju njemu i njegovim drugovima da će oni znati šta im je dalje činiti. "Rastajući se potom", beleži Vasić "oni predadoše spisak na čuvanje tašti Genčićevoj, gospođi Novaković, koja ga je od tada nosila o vratu i od koje su ga uzimali samo onda kad je novopridobijeni pristao da ga potpiše. Ali, uskoro, posle jednog saopštenja Atanackovićevog Genčiću, moradoše ga uništiti. Atanacković, đeneral u penziji, beše pozvan jednoga dana od strane ministra vojnog generala Milovana Pavlovića.
General Sava Grujić
Tom prilikom ministar mu poveri o kraljevom raspoloženju da ga reaktivira i da mu da položaj u inspekciji pešadije, pa bi to i učinio da nije čuo, veli, kako se kod Genčića sastaje s mlađim oficirima". General Pavlović je ranije i sam bio u kraljevoj nemilosti, tako da je dobro znao koliko je veliko nezadovoljstvo oficirskog kora. O tome je saznavao i od samih zaverenika koji su mu dolazili u kuću, a kada je opozvan iz penzije da bude ministar, nije ih gonio. Naprotiv, trudio se da popravi stanje vojske i da povrati odanost kralju.
Naredni tekst zakletve diktirao je sam Dragutin Dimitrijević Apis i to iz bolesničke postelje. Zakletva je bila potpisana u stanu njegovog zeta, bivšeg ministra privrede Živana Živanovića, i nju su ovog puta potpisali i oficiri iz unutrašnjosti. Najviše potpisnika imao je garnizon u Nišu. Većina beogradskih zaverenika, a naročito Apis, navaljivali su da se sa ubistvom požuri i da se ono izvrši u Dvoru u Beogradu, jer se tu nalazi centralna vlast. Zato je jedan od najtežih zadataka bio pridobiti gardijske oficire, napominje Vasić i objašnjava: "Prvi pokušaj koji učiniše bio je sa sinovima generala Save Grujića (kapetani Bora i Alek) koji najpre trebaše pridobiti, pa zatim iz konjice, u kojoj su služili, proturiti u gardu", piše Vasić.
Nestrpljive Nišlije
Zaverenici Niškog garnizona nisu mogli da dočekaju poziv iz Beograda, pa su odlučili da sami pobiju kraljevski par koji je u to vreme upravo boravio u Nišu. Rešeno je da to učine na zabavi u hotelu "Evropa" koja se priređivala 22. februara 1903, na dan Proglasa Kraljevine Srbije. Međutim, oficiri iz Beograda su po niškom glasniku, potporučniku Velimiru Vemiću poručili kolegama da se strpe, i odbili da ih snabdeju oružjem.
"Pridobijanje njihovo olakša, umnogome, njihova najstarija sestra Mara (Marija) Grujić, utičući na braću da slobodno priđu društvu nezadovoljnih oficira, sa kojima se ona u svemu slagala. A pristanak ove dvojice oficira bio bi od značaja još i zbog toga što bi se tako i preko sinova zadobio i sam general, vrlo uticajan član Radikalne stranke.
Čim su braća Grujići potpisala spisak, njihova sestra otputova ocu u Carigrad, gde se on kao poslanik na turskom dvoru nalazio, te mu saopšti šta se u Beogradu sprema. Za to vreme, za stupanje njegovih sinova u gardu bio je angažovan major Blaznavac, rođak kraljev i komandir eskadrona kraljeve garde. Iako nije ni slutio zašto ih za gardu preporučuje, Blaznavac je kao dobar čovek i drug, uz to lepo raspoložen prema Grujićima, dobro odgojenim mladim ljudima, odmah pristao da se za njih zauzme."
Ali, kralj odbi Blaznavčevu molbu jer je oduvek gajio podozrenje prema Savi Grujiću. Ponovo su oficiri upotrebili majora Blaznavca kako bi u kraljevu gardu ubacili nekog kolegu iz unutrašnjosti na koga bi pouzdano mogli da računaju da će prići zaveri. I, uspelo im je. Ubrzo je poziv za premeštaj u gardu dobio potporučnik Petar Živković.
Jovan Atanacković
Njega je, čim je doputovao na beogradsku železničku stanicu, dočekao poručnik Antić. Pošto su se pozdravili, Živković je počeo da napada kralja, kraljicu i sve one koji su ga premestili, pitajući se šta će u gardi kada mu tu nije mesto. Ovo je Antiću odlično išlo naruku. Samo nekoliko dana kasnije, Živković je postao srcem i dušom zaverenički čovek.
Nešto kasnije, i sa više napora, pridobijen je i pešadijski kapetan Ljuba Kostić, jedan od komandira garde i oficir u koga je kralj Aleksandar imao naročito veliko poverenje. Apis, koji je imao veliki broj pouzdanih drugova u garnizonima širom Srbije, prednjačio je u "regrutaciji" ostalih, tako da je broj pridobijenih porastao na 120 oficira. Sada im je predstojao najteži zadatak od svih, da pridobiju bar jednog od kraljevih najbližih ljudi, ađutanta ili ordonansa. Posle nekoliko propalih pokušaja, pao je izbor na kraljevog ađutanta, potpukovnika Mihaila Naumovića.
Naumov unuk
Računalo se da je ovaj oficir sigurno karađorđevićevac, jer je unuk onog istog Nauma koji je poginuo bezuspešno braneći Karađorđa prilikom atentata u Radovanjskom lugu jula 1817. godine, i da će pristati još radije ako ga na to nagovori njegov pašenog, artiljerijski kapetan Đorđe Ristić, koji je već bio pristalica zavere. Ali, ni Naumović nije bio potpuno neobavešten, jer je njegovu ženu, inače oduševljenu pristalicu prevrata, Apis već pripremio da utiče na muža. Kraljev ađutant je rado pristupio organizaciji, naročito pošto je čuo da je u sve umešan i general Jovan Atanacković, koga je veoma cenio. Vestionline _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Srpska vartolomejska noć (7): Beograd na ulici
Vlada generala Dimitrija Cincar-Markovića, obrazovana 1902. godine, označila je vraćanje Srbije na lični kraljev režim. To je uzbunilo dotadašnju, prilično ravnodušnu srpsku javnost. Naslućivalo se ukidanje sloboda datih Aprilskim ustavom iz 1901, a upravo su te slobode do kraja naredne godine ojačale opoziciju koja je na sva usta ocrnjivala kralja i njegov dom.
Nije verovao u zaveru: General Dimitrije Cincar Marković
Kralj je sam krenuo u borbu protiv takve antidinastičke aktivnosti, ali je već na početku napravio još jednu grešku, okruživši se nesposobnim ljudima bez odgovarajućeg političkog značaja. To se dobro videlo u narednih šest meseci rada vlade, koja je odlaganjem sednica na kojima je trebalo doneti budžet, u zimu 1903, dala priliku skupštinskoj opoziciji da je proglasi rušiteljem Ustava.
Šibica za javnost
Opoziciona štampa je uspela sasvim da zapali javnost, namećući joj uverenje da na prestolu Srbije sedi čovek kome je suđeno da pogine. "Činilo se da se bliski pad režima mogao rukom opipati", piše o tim danima Dragiša Vasić. "Četvrtog marta vlada zabrani socijalistima Marksovo veče. Ovo ogorči radnike.
Dvadesetog marta list Odjek donese izvode iz zapisnika sednica Narodne skupštine o pogaženoj kraljevoj zakletvi, ali ga policija zapleni. Dvadeset drugog marta ona ga zapleni ponovo, pa to isto učini sa Dnevnim listom i Trgovinskim glasnikom, umerenim i ozbiljnim organom trgovačkog staleža. Dnevni list zabrani zbog članka 'Narod diže glavu'. Dvadeset trećeg marta u 4 časa popodne Beograd je bio na ulici."
Pokolj za dlaku
Kralj Aleksandar i kraljica Draga bili su zaprepašćeni brojem martovskih demonstranata. Kasnije se pričalo da je, na podsticaj svoje supruge, kralj već pošao na telefon da naredi upotrebu oružja, ali ga je general Cincar-Marković zaustavio. Iste noći uhapšeno je 119 velikoškolaca, gimnazista, radnika i đaka osnovnih škola.
Iako su pravi razlog za proteste bili glasovi o napadu na Ustav, koji je nazivan čak i državnim udarom, povod za nemire našao se u jednom ministarskom rešenju koje je, prema tumačenju opozicije, "nanosilo tešku uvredu jednom časnom delu građanstva". "Evo šta se desilo toga dana", objašnjava Vasić. "Po rešenju ministarstva unutrašnjih dela, svi trgovački pomoćnici bili su dužni da na svojim ispravama, kojima su dokazivali uredan upis u radnjama, prilepe svoje fotografije.
Pre toga, jedino su prostitutke, pokućari, kočijaši, ćirice, kuvari i alasi morali imati svoje fotografije u knjižicama. Trgovački pomoćnici bili su ogorčeni ovakvim rešenjem jer su nalazili uvredu i poniženje za svoj red. Ali, u isto vreme, ovaj izgovor trebalo je da im posluži te da zajedno sa velikoškolskom omladinom, a po prethodnom tajnom sporazumu, protestuju protivu spremanog državnog udara. Zbor njihov bio je zakazan popodne na Terazijama, u kafani Takovo.
Želeli su promene: Oficiri vojske Aleksandra Obrenovića
Zbog velikoškolaca održan je pre podne. Na njemu, jednom oštrom rezolucijom, osuđena je ona mera primenjena na trgovačke pomoćnike, a u isto vreme spremani državni udar, pa je odlučeno da se ponovo sastanu u četiri časa posle podne na praznom prostoru Kalemegdana. Još ranije tamo postavljena, policija je pokušala da spreči okupljanje omladine, pa je, uglavnom, i uspela da je na onom mestu rasturi.
Premijer štiti vojsku
Kada su do kralja Aleksandra doprle vesti o zaveri među oficirima, on je, umesto da se razračuna sa osumnjičenima, delovao na posledice, a ne na uzroke: zatvorio se u dvor i pojačao ličnu stražu. Tako je zaverenicima samo dao jednu prepreku više, a da sebe nije čvrsto osigurao. Kraljevoj neodlučnosti naročito je doprineo Dimitrije Cincar-Marković kome je, kao generalu, izgledalo neizvodljivo da oficiri pripremaju smaknuće svog vrhovnog komandanta. Još od prvog sastanka zaverenika 1901. kralj je bio obavešten šta mu se prema. Policija je ozbiljno shvatala dojave koje je dobijala, ali generali nisu, pa je Cincar-Marković smatrao svojom dužnosti da brani vojsku od policijskih dojava. Za to vreme, oficiri su popunjavali redove novim pristalicama i razrađivali plan.
Ali se ova opet prikupila kod Velike škole, odakle se Knez Mihailovom ulicom uputi Terazijama, preteći usput zbog državnog udara. Trgovačka omladina, čiji zbor nije ni dozvoljen, pođe tada u susret velikoškolskoj omladini, sa kojom se sastade oko spomenika knezu Mihailu. Odavde, ujedinjene i praćene mnoštvom radoznalog sveta, koji se ovog prazničkog dana tiskao ulicama, obe se uputiše Terazijama.
Vođi ove povorke, koju su sačinjavali đaci svih škola, trgovački pomoćnici i radnici, bili su velikoškolci Dimitrije Tucović (potonji osnivač borbene Socijaldemokratske partije) i Ljubomir Jovanović Čupa. Ova dva omladinca, divovskog stasa i odvažnog i mrkog izgleda rođenih vođa, povedoše povorku pravo na kordon žandarmerije, koji je branio prilaz Dvoru. Tada se zametnu borba prsa u prsa, ali vatreno oružje ne bi upotrebljeno. No, kad nalet omladine, ponavljan u nekoliko mahova i svom žestinom, ne uspe, iskrvavljeni vođi okrenuše povorku natrag.
Bilo je pet časova kad otpoče demoliranje redakcija vladinih listova." Taj napad, zatim i na Ministarstvo građevina i advokatsku kancelariju Živojina Veličkovića, poznatog kraljevog prijatelja, trajao je jedan sat. Oko šest časova, demonstranti su se vratili odakle su pošli. "I tu, pozvani da se raziđu, neki poslušaše", napominje Vasić. "Sve dotle sukob je prošao bez vatrenog oružja. Ali, u 6 i po časova, onom delu koji nije hteo poslušati pođe za rukom da sporednim ulicama prodre na prostor od Kalemegdana do Delinske česme, posednut žandaremerijom, sa kojom se sukobi.
Stari dvor Konak iz vremena Aleksandra Obrenovića
Na ponovljeni napad kamenicama, žandarmi odgovoriše plotunima nebojeve municije. To ohrabri demonstrante. I tada, na jednom mestu gde je okršaj bio najveći, iz gomile planu revolverski pucanj. U tom momentu, i pored zabrane žandarmerijskog oficira, jedan razjareni žandarm izbaci deset metaka u gomilu. Onda popadaše prvi ranjenici. Čim je krv pala, gomila slepom žestinom udvoji napade.
Aplauz vojsci
Ali, policija zadrža prisebnost: pucaše u vetar, zatim posle svojih žrtava, u noge. Tada se pojaviše i prvi odredi vojske: jedan eskadron, zatim drugi, odmerenim kasom i isukanih sabalja. Gomila, skidajući kape, zapljeska, u vazduhu se prolomi: 'Živela vojska!' Hladna komanda oficira, koji su se smešili, začu se i pronese: 'Pazi, ne gazi!' I ovaj odgovor i izraz oduševi demonstrante. Vojnici su razumeli komadu, konji se propinjahu u mestu, demonstranti ostadoše gde su i prozori se zatresoše od mahnitog pljeskanja. A u 8 časova u prestonici je vladao potpuni mir. Kada je te noći sahranjeno nekoliko mladih demonstranata, Beograd je bio sav protiv mrske vladavine, sav u prećutnoj zaveri protiv kraljevskog para i protiv režima. Vestionline _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Srpska vartolomejska noć (8): Zatišje pred buru
Za vladavinu kralja Aleksandra Obrenovića moglo se govoriti da je u neumerenom i nesmotrenom odbranom ličnog interesa bezobzirno primenjivala razne pritiske koji su pogađali slobodu pojedinca i druga građanska prava, ali se nije moglo reći da je bila krvava. Međutim, posle 23. marta 1903. godine, ona je za Beograd postala samo krvava, iako žandarmi nisu pucali u masu.
Nekadašnji Oficisrski dom u Beogradu
Dva dana kasnije, kralj je ukinuo Aprilski ustav i za samo jedan sat, izvršena su dva prava državna udara. Aleksandar je uzeo stvar u svoje ruke. Raspustio je Skupštinu i Senat, ukinuo liberalni Zakon o štampi, Zakon o opštinama, Zakon o izboru Narodnog predstavništva, a zatim popunio Senat i Državni savet novim članovima i vratio Ustav na snagu. Uopšte, ponašao se kao davljenik koji više nema kud.
Beč širio glasine
Glasine o Nikodiju Lunjevici kao mogućem nasledniku srpske krune naročito su raspirivali austrijski agenti. U njihovim dokumentima stoji da je "sasvim izvesno" da je među hartijama kralja Aleksandra, odmah posle prevrata, pronađen nacrt proklamacije o proglašenju Nikodija za naslednika prestola, s mnogim ispravkama koje je svojom rukom izvršila kraljica Draga. I zatim, da je Nikodije, upravo pred prevrat, govorio svojim prijateljima o predstojećem proglašenju za prestolonaslednika, tražeći od njih da ga podrže kad do toga dođe. Ali, govorilo se i to da je kralj Aleksandar odustao od toga zbog protivljenja Rusije, kojoj je pre svih odgovarao veliki rusofil knez Mirko, sin kneza Nikole Petrovića.
Bio je to četvrti državni udar za svega deceniju njegove vladavine. Iako se u Ustav zapravo nije diralo, a državni udar je bio najblaži mogući, način na koji je to sve obavljeno u očima javnosti bio je nedoličan. Opozicija je u njemu pronašla municiju za još jače napade na kralja.
Upad iz kafana
Martovske demonstracije su pokazale da vojska nije čvrst oslonac kruni, iako su u vladi sedela čak četiri generala. Posle ovog događaja, zaverenicima je pristupio veliki broj oficira, a stanje u vojsci i narodu, raspaljivano štampom, postalo je gotovo neizdržljivo. "Zato zaverenici energično ubrzaše pripreme, održavajući sve češće tajne sastanke", piše savremenik ovih događaja Dragiša Vasić.
"A 26. maja, održaše oni poslednji sastanak sa kraljevim ađutantom, potpukovnikom Mihailom Naumovićem". Na sastanku su bili prisutni još i Đorđe Genčić, Aleksandar Mašin, pukovnik u penziji i dever kraljičin, Milivoje Anđelković, major i komandant bataljona u Sedmom puku, kapetan Dragutin Dimitrijević Apis, artiljerijski kapetan Đorđe Ristić i konjički poručnik Antonije Antić. Za dan izvršenja atentata odredili su noć 28. maja, prvo naredno Naumovićevo dežurstvo u Dvoru.
Dragin brat: Nikodije Ljunjevica
Znak za pokret zaverenika trebalo je da bude pelerina po koju će Naumović, kad nađe da je povoljno, uputiti jednog od gardista svojoj kući, sa nalogom da mu je donese. Utvrđeno je da se u Dvor upadne oko 2 časa posle ponoći iz Oficirskog doma, koji je u neposrednoj blizini Dvora. Do tada, svi zaverenici, podeljeni u pet grupa, trebalo je da čekaju u ovom domu, i u kafanama kod "Slavije", "Stare Skupštine", "Takova" i kod "Kolarca".
Ove grupe trebalo je da krenu sa svojih mesta i da se sastanu sa bataljonom potpukovnika Petra Mišića kada on bude naišao pored Oficirskog doma, i da zajedno krenu na Dvor. Odmah za ovim bataljonom planirano je da prođe kapetan Kostić sa svojom četom pešačke garde i da krene na žandar-kapiju u Krunskoj ulici.
Na istom sastanku zaverenici su postavili pitanje šta raditi sa kraljičinom braćom, potporučnicima Nikodijom i Nikolom Lunjevicom, i odlučili da im se sudi posle prevrata. Pukovnik Mašin je predložio je da se domovi članova vlade, predsednika Cincar-Markovića, ministra vojnog Milovana Pavlovića i ministra policije Velimira Todorovića opkole, a stanarima zabrani izlazak. Tada je civilni vođa zavere Đorđe Genčić predložio da bi ovo isto osiguranje trebalo da se primeni i prema generalu u penziji Jovanu Belimarkoviću, starom, ali energičnom čoveku i odanom prijatelju doma Obrenovića.
Dragin dever, zaverenik: Aleksandar Mašin
"Najzad, kada je i to bilo predviđeno, pukovnik Mašin istupi pred zaverenike sa jednim i poslednjim predlogom", piše Vasić. "Moramo, reče on, pomisliti i na mogućnost našeg neuspeha. U tom slučaju, ja vam predlažem povlačenje iz varoši ka Topčiderskom brdu. Na ovom brdu pobošćemo barjak i pozvati narod u revoluciju!
Ovo bi usvojeno, a posle toga, raziđoše se oni iz stana Naumovićevog, pa sve po dvojica odoše u raznim pravcima. Sutrašnji dan, 27. maj, prošao je u izvođenju svih onih priprema o kojima je dan ranije odlučeno. Kako je bilo predviđeno da se nabavi i opijum, koji se u vinu imao dati komandiru straže kapetanu Petru Panajotoviću i dežurnom ordonans-oficiru, to se na sve strane preduze traženje. Ali, ni to nije bilo lako. I tek posle dugog traženja, kapetanu Dušanu Glišiću pođe za rukom da ga dobavi u apoteci jednoga svoga prijatelja...
Tek 28. maja poslepodne predade ga on poručniku Antiću, a ovaj Petru Živkoviću, koji na dvorsku službu beše već stupio. Ova dva dana, 27. i 28. maj, upotrebiše oni još i na to da svima učesnicima saopšte određene im dužnosti, mesto i čas dolaska. Komandant Šestog puka, potpukovnik Petar Mišić, sa jednim bataljonom, koji je logorovao na poljani preko od Karađorđevog spomenika, imao je tačno u dva časa manje pet minuta biti pred Oficirskim domom, gde su, u isto vreme, imali stići oficiri podeljeni u pet grupa i razmešteni na pet raznih mesta, pa stavljajući se na čelo Mišićevog bataljona, krenuti trčećim korakom ka dvorskoj glavnoj kapiji, koju ima, pošto opije komandira i oduzme mu ključeve, da otvori gardijski poručnik Petar Živković. Sve je bilo predviđeno na konac. Oružje oprobano, sablje naoštrene, satovi regulisani po časovniku Železničke stanice.
Poslednja večera
I tako se spustila noć 28. maja, tiha, vedra i vrebajuća. Pun mesec osvetljavao je Beograd umoran od trzavica, nemiran od sramote, prenapet i premoren u očekivanju. U Dvoru, to veče, bila je večera, kojoj su prisustvovali članovi kraljevske vlade i porodica kraljičina. Posle večere, koncert muzike kraljeve garde, raspoloženje obično. A u pola noći, gosti se raziđoše i kraljevski par ode na počinak, koji će se krvavo prekinuti", beleži Dragiša Vasić. U jedan čas posle ponoći vladao je u domu Obrenovića duboki mir.
Nikodija za kralja
Još od kraljičine lažne trudnoće u srpskoj javnosti se proneo glas da je pitanje prestolonaslednika već rešeno, da je kralj Aleksandar za svog naslednika izabrao kraljičinog mlađeg brata, Nikodija Lunjevicu. Kralj je ove glasove porekao, naročito onaj prema koju će Nikodija usvojiti, ali ih nije suzbio. Oni su nastavili da kolaju Srbijom, izazivajući nemir i nezadovoljstvo, naročito među oficirima.
Milutin Lazarević, pukovnik u penziji, saopštio je javnosti da se po kasarnama "sa zvanične strane" agitovalo da oficiri Nikodija Lunjevicu "predusreću kao kakvog princa". Milorad Jovanović, sin Alekse Jovanovića, predsednika vlade u doba kraljeve ženidbe, govorio je da je ministar policije "strogo poverljivim raspisom" u aprilu 1903. godine zatražio od područnih organa vlasti da najstrože kazne svakog onog koji protura glas da će Nikodije Lunjevica biti proglašen za prestolonaslednika. Vestionline _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Srpska vartolomejska noć (9): Juriš na dvor
Još pre ponoći, zaverenici, jedan po jedan, stigli su na određena mesta. Držali su se bezbrižno i nemarno, ćaskali o beznačajnim pitanjima, pretvarali se da su razdragani vinom i drugarskim dosetkama, kako ne bi probudili sumnju svojih kolega koji nisu bili upućeni u zaveru za ubistvo Obrenovića.
Mesto ubistva: Slika konaka iz 1900. godine
Dragiša Vasić, tada maturant, opisao je poslednje časove pred krvavi Majski prevrat: "U ovoj grupi jedan oficir padaše u oči. Iako beše toplo, on je na sebi imao mekintoš, pa je na pitanja začuđenih odgovarao da je grozničav, ne puštajući nikog da mu se približi. Bio je to inženjerski poručnik Milutin Lazarević, čiji su džepovi bili puni dinamita. Određen je da njima ruši dvorska vrata." Dinamit je nekoliko dana ranije stigao složenim kanalima od zaverenika iz Niškog garnizona.
Zaverenik zaspao
U jedan čas posle ponoći, grupe, jedna za drugom, sjedinile su se u Oficirskom domu, u čijoj su bašti zaverenici, u živom i veslom raspoloženju zauzeli stolove... U toku ovog veselja, oficiri Antonije Antić i Dragutin Dimitrijević Apis su im pristupali da ih obaveste kako teče plan: da je u Dvoru koncert završen, da je kraljev ađutant Mihailo Naumović poslao svojoj kući po pelerinu, što je bio znak da odlaganja neće biti, da su određeni zaverenici ušli u kasarne i uzbunili vojnike, da je pukovnik u penziji Aleksandar Mašin u prazničnoj uniformi prošao pored Doma i primio komandu nad beogradskim garnizonom, kao i da su posednuti pošta, telegraf, Uprava i stan komandanta Beograda, kuće ministara. Bilo je tačno 1 čas i 45 minuta kada se jedan od vođa zavere, kapetan Dragutin Dimitrijević Apis, podigao sa svog mesta i zapovednički izgovorio: 'Gospodo, napred!' Zaverenici su poskakali sa svojih mesta...
U Draginom kolu
Kada su se zaverenici okupili u Oficirskom domu, Dragiša Vasić navodi sledeće: "Pevalo se i muzika je svirala srpska kola i sevdalinke, dok se onamo strasno pretresalo o Šekspiru, a tamo pretvarali kao pijani oni koji nikad trezniji nisu bili. Usred takvog raspoloženja neko zahte kolo kraljice Drage. I to kolo, toliko omrznuto, zaigraše oni sa razdraganošću prema kojoj njihova odanost kraljici nikad ne bi došla u sumnju."
Kada su zaverenici, prema planu, stigli pred dvor, Apis, snažno drmajući kvaku kapije, zapretio je stražarima da je odmah otvore. Ovi poslušaše bez pogovora, a Apis pojuri pravo u sobu dežurnog ordonansa. Bio je to Jovan Miljković, zet premijera Cincar-Markovića koji je odbio da se pridruži zaverenicima, ali je održao reč da ih neće odati. Da bi ga sačuvao od pogibije, Apis je ušao prvo u njegovu sobu.
Snažno je obgrlio probuđenog Miljkovića, preklinjući ga da se ne protivi, da ne gine uludo. Miljković pokuša da dohvati revolver ispod uzglavlja, ali, da sačuva Apisa, za koga mu se učini da je u opasnosti, jedan zaverenik opali, i ubi pištoljem ordonansa na mestu. Probuđen pucnjavom, pojavio se i potpukovnik Mihailo Naumović. On je, naime, trebalo da sačeka zaverenike na ulazu u dvor, i da ih odvede u spavaću sobu kraljevskog para, pošto su se ključevi od kraljevskog doma nalazili kod njega.
Dvorski salon
Pošto nije uspeo da, prema planu, uspava Miljkovića, pretvarao se da i sam ide na počinak, pa je tako i zaspao. Ali, u tom je naišao jedan zaverenik koji je tog dana pristigao iz Pirota. Ne znajući da je kraljev ađutant sa njima, opali tada dvaput, ne obazirući se na njegov uzvik "Ne mene!". Tako pogibe Naumović. Ubrzo se dvorom prolomi strašna eksplozija od dinamita. Paljevinu je naredio Apis pošto nije uspeo da kod ubijenog Naumovića pronađe ključeve od dvora. Ogromna dvokrilna vrata su se razjapila. Dok je grmljavina još ljuljala temelje zgrade, jedan gardista je potrčao iz prizemlja uz stepenice da vidi šta se dešava.
Poslednja zakletva
Pre no što su iz Oficirskog doma zaverenici krenuli na dvor, poslednjih put ih je zaustavio poručnik Antonije Antić.
Poručnik Antonije Antić
Uzeo je čašu, i podigavši je iznad glave, izgovorio zakletvu: "Da u slučaju neuspeha jedan drugog nikad izdati nećemo, a uspemo li, da za sebe nećemo tražiti nikakve nagrade!" Zaklinjemo se, glasio je odgovor svih.
Za njim se sjurio Apis, verujući da je to kralj u bekstvu. I, jureći, sruši se niz stepenice, dočekan paljbom ostalih gardista. Ali, to niko od njegovih drugova nije primetio. Ostali zaverenici su nahrupili u najotmeniju sobu Dvora, čuveni arapski salon. Odatle su, ne obazirući se na požar koji se širio, pokuljali u kraljevsku spavaću sobu. Ali, ona beše prazna. Na podu, još topao, trag neposrednog bekstva, ležao je samo pokrivač, svilen i ugužvan. Zaverenici su krenuli da pretresaju sve prostorije redom, neke i po nekoliko puta, ali od kraljevskog para ni traga ni glasa.
Svitalo je, i sa svitanjem je raslo očajanje. Kad, poljska baterija kapetana Đorđa Ristića stiže na prostor između dve gvozdene kapije Dvora. U tom trenutku, jednom od vođa zavere Antoniju Antiću sinu jedna odluka. On hitro poskoči na prozor kraljeve spavaće sobe i, ugledavši bateriju, povika iz sveg glasa: "Pucaj! Ruši!", računajući da će tako izmamiti kraljevski par iz njihovog nevidljivog skrovišta. Međutim, Petar Protić, jedan od zaverenika koji se nalazio napolju i bio zadužen da pazi na prozore, pomisli od Antića da je kralj u gardijskoj uniformi, te nanišani na njega.
Spavaća soba bračnog para Obrenović
U isti mah se začu zapovest komandidra baterija: "Paljba napred! Baterija stoj! Kartečom puni!" Tu se slučajno zatekao pukovnik Aleksandar Mašin, i on je u poslednjem trenutku, munjevitom prisebnošću, obustavio zapovest. U isto vreme, Protić upozna Antića, i ne okide obarač. "Onda Mašin pozva zavernike da se skupe u dvorište i tamo posvetuju o daljem radu", navodi Dragiša Vasić. "Odlučiše smesta da se dovede Genčić. Kako su pošta i telegraf bili u njihovim rukama, to mu odrediše da se odmah primi ministarstva unutrašnjih dela, i u svemu postupa tako kao da su kralj i kraljica uistinu pobijeni.
Za to vreme, nastaviće oni da za nima energično tragaju i po svaku cenu pronađu ih, pošto bi inače građanski rat bio neizbežan. Druga odluka koju usvojiše bila je: da se đeneralu Lazi Petroviću, prvom kraljevom ađutantu, ostavi rok od 10 minuta u kome da kralja otkrije, u protivnom, da se ubije. Pa se ponovo razmileše po isprevrtanim odajama Dvora."
Đeneral se odao
Ovu poslednju odluku đeneral Petrović sasluša mirno, izjavljujući da ne poznaje nikakvih odaja, pa ni tajnih, pored onih koje su ispitane, ali ipak pođe za njima. I, prolazeći mesta koja su toliko puta pretražili, stigoše oni ponovo u spavaću sobu. Opomenut ovde na vreme koje prolazi, priseban svakim nervom, đeneral je mirno čekao poslednju sekundu roka koji se približio, kad iznenada, jednom od njegovih pratilaca, potporučniku Velimiru Vemiću učini da je na tapaciranom zidu sobe primetio nešto kao sasvim malo udubljenje za uturanje ključeva. Inenađen, on povika: "Evo otvora, evo nekakve pukotine!"
A đeneral, očito uznemiren, reče: "Tu nema ništa, možemo dalje!" Ali, bledilo đeneralova lica odade jasno opravdanost Vemićeve sumnje. On priđe, zagleda bolje i: neprimetni zarez okvira vrata ocrta se sasvim jasno. Baš utom, dva zaverenika, kapetani Ilija Radivojević i Mihailo Ristić stupiše u sobu. Ugledavši ih, Vemić uzviknu: "Sikiru! Evo vrata!" Vestionline _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Srpska vartolomejska noć (10): Krvavi kraj dinastije
Kada su zaverenici, posle celonoćne potrage, u zoru 29. maja slučajno otkrili tajnu sobu u koju se sklonio kraljevski par Obrenovića, prvi kraljev ađutant general Laza Petrović pokušao je da ih odvrati sa pravog traga, ali mu to nije pošlo za rukom.
MAJSKI PREVRAT VIĐEN OČIMA UMETNIKA: Gravura u boji
Stigao je samo da zamoli zaverenike koji su se već prihvatili sekire da ruše sakrivena vrata:
- Nemojte! Ja ću ih zvati. Zatim je povikao: - Veličanstvo! Veličanstvo! Ali niko ne odgovori. Onda kapetan Radivojević lupi u vrata i povika:
- Otvaraj! A general će ponovo: - Veličanstvo! Ja sam, vaš Laza. Otvorite vašim oficirima! Glas kralja Aleksandra tada sasvim mirno upita:
- Mogu li računati na zakletvu mojih oficira? - Ne, nikako, odgovori potporučnik Velimir Vemić koji je pronašao sklonište, ali ga prekide zaverenik Petar Marković, koji je u tom trenutku stupio u odaju: - Možete!
Tela u dvorištu
"Onda se tanka vrata kraljičinog budoara raskriliše, i dve, grčevito sljubljene u jedno, bele senke blesnuše u mraku kao aveti", opisuje Dragiša Vasić, savremenik ovih događaja. "U isti mah, strelovito uperene cevi zaplamteše vatrenim snopovima; prvi Ristić, onda Vemić, za njima Radivojević. Kralj, mrtav od prvog metka, pade prvi. Za njim, očajno štiteći ga telom, sruši se i kraljica. Ona i posle desetog metka još davaše znake života. Bilo je tačno tri časa i pedeset minuta". Kraljev ađutant Petrović, koji ni pod pretnjom smrću nije hteo da oda kraljevo sklonište, bio je razoružan, ali je potegao skriveni pištolj i pokušao da ubije Ristića. Zaverenik je bio brži: general pade, pogođen u glavu.
Vest o ovim događajima munjevito je stigla u svaki kutak dvora, i odjednom se stekoše zaverenici na krvavom mestu, mahniti od radosti zbog uspeha zavere. "Oko uzbunjene kuće trupe su, u napetoj nedoumici, očekivale rasplet ma kakav", navodi Vasić.
"Kad, najpre začuše burno klicanje, a za ovim nečiji glas, koji je kroz otvoreni prozor na levom krilu zgrade, objavljivao razgovetno i silno: da 'nema više tiranina'. Zatim na prozoru krajnje sobe ugledaše gde dva mlađa oficira, najpre jedno, pa onda drugo, izbacuju u dvorište dva krvava i gola tela kraljevskih supružnika".
Za to vreme, oficiri koji su zarobili ministre, primili su novo naređenje koje je doneseno na brzom sastanku, i sa potpisom Aleksandra Mašina: da se predsednik vlade general Cincar-Marković, ministar vojni general Milovan Pavlović i ministar unutrašnjih dela Velimir Todorović smesta pobiju. Da kraljičinu braću Nikolu i Nikodija Lunjevicu ima snaći ista sudbina, a da se samo komandant Dunavske divizije Dimitrije Nikolić poštedi, do daljeg.
Zavesa u koju su umotana tela Kraljice Drage i kralja Aleksandra
Tako i bi. Ministri su streljani u svojim domovima, s tim da je Todorović preživeo. Kod pukovnika Nikolića određen je poručnik Ljuba Vulović, koji će mnogo godina kasnije, biti streljan posle Solunskog procesa, zajedno sa vođom Majskog prevrata Apisom. Iskusni pukovnik Nikolić je bio tvrđi orah: podozrevajući opasnost, on se naoružao i izvukao iz svog stana na zadnji izlaz, dok ga je Vulović uzaludno čekao pod prozorom.
Dokopao se Banjice, da uzbuni pukove koji su bili pod njegovom komandom, ne znajući da su zaverenici već i tu preuzeli kontrolu. Novopostavljeni komandant Dunavske divizije Leonid Solarević konačno ga je telefonom obavestio šta se dogodilo, ali on nije verovao njemu, nego je tražio da mu to saopšti lično potpukovnik Ljuba Milić. Miliću je već bilo naređeno da prikloni pukovnika Nikolića na popuštanje. Sa sobom je poveo još dvojicu oficira na Banjicu. Ovi, međutim, nisu poslušali Nikolićevu naredbu da mu priđe samo Milić, nego su krenuli na njega sa revolverima. Nikolić ih je obojicu pobio. Tada je Milić preuzeo komandu nad trupama i pozvao ih na pokornost novom komandantu Solareviću.
Beogradska čaršija je već bila na nogama znatiželjna da sazna sve što se prošle noći dogodilo u kući Obrenovića. Među uzbunjenim svetom, i pijanim zaverenicima koji su jurcali gradom vitlajući revolverima, našao se i maturant Dragiša Vasić, sa još dva druga. Celu noć je proveo na ulici, znajući šta će se dogoditi, jer ga je o tome obavestio bliski rođak, potporučnik T. Mijušković koji je ujutru prethodnog dana sa grupicom zaverenika stigao iz unutrašnjosti. Svetina se okupila u blizini Dvora iz kojeg je izašao poručnik Antonije Antić. Prišavši gomili, skinuo je kokardu sa šapke, pa je bacio na zemlju uzvikujući: "Živeo Petar Karađorđević". A
tačno u pet sati Terazije su bile preplavljene svetom, kad se zaori: "Živeo Ljuba Živković!". Bio je to vođa Samostalne radikalne stranke koja se izvukla iz krila Pašićevih radikala. Iako nije učestvovao u zaveri, bio je najangažovanija politička ličnost. Održao je vatreni govor protiv Obrenovića, a u proklamaciji koju će objaviti nova vlada, Živković je postao ministar pravde. Vasić se seća te, prve obznane okupljenom narodu o noćašnjim događajima, u kojem je istina o ubistvu poslednjih Obrenovića već počela da se iskrivljuje: "Pred 'Takovom", sa jednog stola na koji se popeo, on (Ljubomir Živković) pokaza rukom a da će govoriti. Zatim je uzbuđenim glasom rekao: kako je Proviđenje htelo da kazni one koji su zemlju vodili propasti. To proviđenje otvorilo je nov put Srbiji, onaj koji vodi sreći i napretku naroda.
Kralj Aleksandar i kraljica Draga mrtvi su; mrtvi su i oni koji su s njima zajedno bili zli dusi Srbije. Kralj i kraljica, koji su sami uzrok svoje propati, izginuli su u međusobnoj borbi. Pokojni kralj hteo je noćas da izvrši, pomoću odanih mu ljudi, svoj davnašnji plan da progna kraljicu Dragu. Ona beše prozrela njegovu nameru i angažovala sve svoje prijatelje da bi se oduprla progonstvu, koje je noćas trebalo biti izvršeno. I s jedne i s druge strane beše se otvorila borba, krvava borba, koja se svršila time što je morala doći vojska, da posreduje i sama povrati red. Ta vojska sa tugom na srcu videla je tu neslogu njihovu, koja je pretila opasnošću celoj zemlji i ona je rešila da učini tome kraj..." Pozivajući narod da bude miran, Ljubomir Živković je obećao: da će nova vlada kroz koji čas biti sastavljena i objaviti ono što se od nje očekuje.
Niko ne pominje Petra
Govor koji će se sutradan naći u prestoničkoj štampi, Živković je ponavljao i na drugim mestima gde se građanstvo tog jutra masovno okupljalo. Građanstvo koje je klicalo Petru Karađorđeviću nije znalo da se on, unuk vožda Karađorđa, nalazio na putu za Beograd iz Švajcarske, gde je živeo skromno, ne razmišljajući o povratku na presto, sve dok mu zaverenici nisu ponudili krunu. To je trebalo da učini zaverenička vlada, ali ni ona u proglasu nije pominjala smenu dinastija, od kojih je jedna bila zbrisana zauvek.
Pismo o zaveri
Apisa su tek posle svršenog čina drugovi našli u suterenu dvora, na istom mestu gde je osto ranjen, sa revolverom u ruci, okrvavljen od tri rane, gotovo u samrtnom ropcu. U njegovu bolesničku sobu smestili su i pešadijskog majora Milosava Živkovića, koji je pokušao da se ubije čim je saznao za kraljevu pogibiju. On je, naime, bio uveren da je već pronađeno njegovo pismo upućeno ministru vojnom, u kojem mu je on otkrivao zaveru za koju je saznao. Ovo pismo je zaista i pronađeno dan kasnije u uniformi ministrovoj, koji ga je primio malo pre no što je polazio na koncert garde u dvor, održan nekoliko sati pre pogibije kraljevskog para. Pismo je bilo neotvoreno.
Ižljubite se, Veličanstva!
Pred stanom Lunjevica, u Krunskoj ulici, u kojoj je Draga Mašin stanovala do udaje, u vreme atentata je već postavljena straža koja kraljičinoj braći nije dozvolila prolaz kada su pokušali da izađu iz zgrade. Na zahev svog rođaka koji je bio među zaverenicima, predali su oružje i mirno krenuli pod stražom u Komandu grada. Začuvši pucnjavu, jedan brat se usudio da upita šta je sa kraljem i njihovom sestrom, ali nije dobio odgovor. Stražar ih je samo sproveo u jednu od kancelarija, gde im je bilo dozvoljeno da zapale cigare. Malo zatim, braća Lunjevica su bila izvedena u dvorište i streljana. Pobio ih je major Vojislav Tankosić, potonji osnivač tajne organizacije Crna ruka koja je učestvovala u Sarajevskom atentatu. Pričalo se da je braći, pre no što je dao znak vodu za paljbu, posprdno poručio: "Ižljubite se, Svetlosti, Veličanstva!" Vestionline _________________
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 347 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
