|
| Autoru |
Poruka |
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Dnevnik Velikog rata (9): Glad gora od kuršuma
Sreda, 30. decembar 1915. Oko 11 časova pre podne bili smo na bregu iznad Bazar Šijaka, odakle se ugleda Drač sa svojim pristaništem i gradom. Breg okružen sa tri strane morem, blještaše se od kuća lepoga i željno očekivanog Drača... Hrane što smo imali, to je sve potrošeno i ovde odmah primismo po pola kila peksimita, a zaklali smo poslednjeg vola i razdelili vojnicima.
Pomrli od gladi: Srpski vojnici kod Drača 1915. godine
Ceo ovaj put do sada prešao sam dosta dobro, ali masa vojnika, naročito pešadije, mučila je se za hranu mnogo i gotovo za četiri dana nismo je ni mi primali; i koji je inače bio slabunjav, a bez hrane, skapavao je i ostajao u blatu, putem umirao od gladi i iznurenosti, koje ga prate još polaskom iz Peći... Od Lješa dovde video sam dosta leševa naših vojnika, koji su na putu u blatu, pored vrzina i po polju, od gladi i iznurenosti pomrli i ostali.
Nosili mrtvog junaka
Četvrtak, 31. decembar. Ovog dana umro nam je u našoj bateriji vojnik Dragoslav Ognjanović iz Lipovca kod Gor. Milanovca. I on je od iznurenosti i gladi umro, koga su vojnici poslednjeg dana putovanja prosto na rukama nosili. Njega smo sahranili u srpskom groblju ovde u Šijaku, koje su 1912. ondašnji borci svoje kosti ostavili. Vrlo dirljiv posmrtni govor održao je rez. kapet. Dušan Đurić, pri pogrebu ovog našeg za čast otadžbine palog od gladi vojnika... Neprijateljski aeroplani dolazahu i bombardovahu Drač i logore okolo, i bacali su cedulje kojima su pozivali srpsku vojsku na predaju. Čusmo, da je austrijska vojska uzela Skadar i produžuje kretanje ka Lješu.
LEŠEVI KRAJ PUTA
Četvrtak, 14. januar 1916. godine. Ovde u Šijaku u logoru proveli smo sve do danas, kada smo jutros rano dobili naređenje da se krenemo za Valonu, a naređeno nam je da izdvojimo slabe i iznemogle vojnike, kao i one koji nemaju obuće, i da iste uputimo u Drač, koji će se ukrcati u lađu, a ostalo ljudstvo ići će peške za Valonu... Čim smo prošli Šijak, Nj. V. Prestolonaslednik Aleksandar bejaše izašao automobilom sa Esad-pašom. Obilazi svoje vojnike. Stajaše i tužnog i brižnog lica, gledaše svoju vojsku, koja vrlo bedno izgledaše. Na njegovom licu vide se još tragovi teške bolesti, koji je se u Lješu razboleo i nije hteo od svoje vojske ići, i eto sada, tek se malo od bolesti pridigao i oporavio, požurio, da nas vidi i obiđe, nigde ovakog vojskovođe ni vladaoca nema.
Cvet duševne jačine: Ostaci srpske vojske dolaze na Krf
Pored njega stajaše Esad-paša, krutunjav, omalena rasta, prilično uhranjen, crven u licu, malih brkova, a na glavi imađaše crven fes sa kićankom. Mi prođosmo, i malo bi, pa i oni vratiše se, i odoše za Drač. Po dolasku našem do Drača, okrenuli smo levo pored mora i na samom pesku pred Dračem smo primili hranu - peksimit i po nekoliko konzervi, za 12 dana. Po prijemu hrane odmah smo krenuli pored mora na jug drugom za Kavaju. Ovo mi je prvi put da izbliza vidim more...
Petak, 15. januar. Putovali smo dobrim putom do Kavaje, a odatle desno preko blatnjavih livada, kuda stoji masa ljudskih leševa, naših regruta i zarobljenika, koji su iznureni po ovom blatnjavom putu umirali...
Ponedeonik, 18. januar. Oko tri časa po podne prošli smo lepo i bogato selo Ljubavču, koje leži u ovoj plodnoj ravnici. Blizu nje u bregu nalazaše se grčki manastir Svetog Đorđa, gde smo se i mi ubivakovali i zanoćili. Počinje se viđati i južno voće sve više, limuni, masline i divni kiparisi, koje baš ovde zasađene oko manastira nijaše vetar, da ih je divota pogledati. Primećuje se, svet malo kulturniji, vidi se uticaj Grka, čijeg življa ovde ima već dosta.
Ponedeonik, 25. januar. Oko 10 časova pre podne prošli smo pored bogatog i velikog grčkog manastira, kod koga bejaše u logoru italijanska konjica, a malo niže bejaše divno tursko selo sa lepom džamijom. Selo je bogato, jer se viđaše vrlo lepih i velikih kuća. U ovom selu svega se ima kupiti samo za turski ili talijanski novac; naš srpski novac neće niko ni da vidi... Vojnici su izgledali veoma žalosni i pocepani i oko vatri izgoreli i počađavili. Nekome nasred leđa šinjel progoreo, neki nema do pola rukava, nekom šajkača progorela, pa mu kosa prošla gore, neobrijan i od dima sav začadio, mršav i iznuren.
Žalosna i bedna izgledaše naša vojska. Disciplina na maršu bejaše velika i italijanski sprovodnici našeg ešalona ponašali su se kao da zarobljenike sprovode, svakoga je u duši bolelo kad ovo vidi. Po divnom i uređenom putu preko maslinovih šuma u 12 časova u podne došli smo više sela Arte, odakle se lepo vidi Valona, stara varoš na bregu sa svojom starinskom tvrđavom roman tična izgleda, a nova varoš pored mora evropskog izgleda. U pristaništu mnogo brodova, svi pod parom, samo se puše. Sve je veoma obradovalo kada je već blizu kraj puta, za koji već žudno očekujemo; željno je svaki pogledao na Valonu i brodove, kao nadu za spasenje dosadašnjih patnji, gladi i umora. Skrenuli smo desno putem za Artu, jer Italijani nisu dali prolaz kroz Valonu. Od Arte pored mora sitnim peskom sišli smo na pristanište Valone. Ovo je najteži i najzamorniji deo puta za sve nas na celom ovom putovanju, jer je snaga iscrpljenosti dostigla vrhunac, a takođe i glad i iznurenost tako, da je se svaki po ovom sitnom pesku od Arte do Valone jedva kretao i činilo mu se, da se Valona udaljava...
U četiri časa posle podne stigli smo u Valonu na pristanište. Iako smo bili jako umorni, prosto propadali od umora, svaki je ipak bio zadovoljan i radostan što je već jednom došao kraj njihovih patnji i što je junački izdržao sve do sada natčovečanske napore kroz kršnu Crnu Goru i Albaniju. Brod na koji se ukrcavamo zove se "La Loren", a on je jedan od najvećih prekookeanskih putničkih brodova, koji je sada, za vreme rata, upotrebljen kao vojnički brod i naoružan je sa osam marinskih velikih topova. Kada smo se ukrcali u brod, mora se čovek diviti i unutrašnjem divnom nameštaju broda. Tu su prostrane i ukrašene sale, restoracije i kabine; brod beše osvetljen, samo sija. Smestio sam se u kabinu, ostavio svoje stvari i požurio u restoraciju, da nađem što za jelo i piće. Na ulazu u salu restoracije zadrža me vojnik-stražar, upućujući me na donji sprat broda, govoreći mi da ovde imaju prava samo narednici, a svi ostali imaju dole restoraciju. Pošto se meni i ono malo zvezdica što sam imao u putu skoro sve pokidalo i stražar ne dade mi unutra. Zalud sam ga ja uveravao. Jedan Francuz, koji je tada naišao, videći da u lepoj crnoj bradi i kome je moja pojava činila utisak, odmah me je lepo pozvao da pođem sa njim, pljeskajući me po ramenima i govoreći stražaru nešto francuski. Uvede me u salu, sedoh na kanabe za divan sto, odmah mi on donese čaj, posle čaja lepu večeru i flašicu vina. Dugo je sedeo sa mnom i ljubazno mi nešto francuski pričao, uzalud, kada ga ja nisam razumeo...
SMRT NA CILJU
Prešavši na Krf izgledao sam ipak dobro, svež i održao se, a iako sam i ja trpio gladan i mučio se kao i ostali. Ja sam uz put kroz Crnu Goru i Albaniju starao se da učinim gladnome, bosom i iznemoglom drugu, vojniku ne gledajući iz koje je divizije ili odakle je. Smatrao sam ga kao brata, samo kad sam bio kadar, da ga pomognem i poslednje parče svoga hleba, peksimita ili čega drugoga, davao sam pa i ja po tri-četiri dana nisam nekada imao, ali nisam osećao glad, već duševna hrana mi je bila i osećao sam se radostan, kad sam nekoga mogao pomoći i to me je držalo pa su mi mnogi po prelazu na Krf, rekli: "Mileta, mogao bi' još jednom preko Albanije preći." Primilo je se odmah novo odelo i veš, jer su vojnici bili vrlo pocepani; okupali su se, izbrijali se i obukli se. Žalosna i bedna izgledala je naša vojska, ali ovi svi vojnici izdržali su sve patnje i sva iskušenja i tako da je ova vojska što je ostala i prešla na Krf zaista cvet duševne jačine...
Posle nekoliko dana odmori se malo vojska i nahrani i ožive, pa uveče se čujaše u obližnjem logoru kako sviralica svira, igraju vojnici ili čuješ veselu pesmu. Mnogo je od naših vojnika, prvih dana po dolasku, koji su bili kroz Albaniju iznureni, ovde na ostrvu Lazaretu i Vidu pomrli. Dobismo naređenje da promenimo logor i da se ulogorimo u selu Mezongi. vestionline _________________  
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Dnevnik Velikog rata (10): Kreće se lađa francuska
Sednem pod maslinu na samoj morskoj obali i zamišljen dugo sedim sam. Misli moje praćene su prošlim ranijim sretnim životom u svome zavičaju, sećam se onoga lepoga života, moje dečice, roditelja, žene, brata i sestara, razmišljao sam na naše rodne ravnice, na lepa polja obrasla mirisnim cvećem, na lepe doline kojima povetarac duvaše, preneo sam u mislima, da sam tamo.
Saveznici se okupljaju: Srpska vojska u Solunu 1916. godine
Od tog zanosa odjednom me trže gakanje ždralova, koji lećahu baš iznad mene ka severu preko zaliva a u pravcu snežnih albanskih planina, ka našoj otadžbini. Oči mi zasijaše više. Bože moj, koliko su oni sretni što će preći našu otadžbinu, kada bi samo mogli kazati mojim roditeljima, dečici, ženi i sestrama, da sam im živ i zdrav, i da se daleko od njih preko mora nalazim... Otišao sam pravo šatoru i seo za sto, dugo sam još ćuteći sedeo i slušao pesmu, koje jedna grupa vojnika iza našeg logora pevaše. "Tamo daleko, daleko kraj plava Dunava, tamo je selo moje, tamo je pravi raj"... Skočih, uzeh pero i hartiju, sednem i napišem jedno pismo po uputu: sa jedne strane adresujem
ćirilicom a sa druge strane latinicom preko Crvenog krsta u Ženevi, a iznutra ispišem samo reči: 'Živ sam i zdrav, vaš sin Mileta', i odmah to odnesem lično na divizijsku poštu".
Pojačanje u bateriji: Aleksije Vesković (desno) sa Ilijom Tomaševićem
POVERLJIVO NAREĐENJE
Austrougarska je u zimu 1916. naterala Crnu Goru na predaju, nastavila napredovanje duž Jadrana i iz Albanije isterala Italijane. Zbog izgubljenog rata na Balkanu britanski generalštab odlučio je da se povuče iz Grčke. Francuska vlada se zbog toga pobunila i zadržala svoje divizije, pa su ostale i britanske, mada nerado. Grčka je zvanično bila neutralna ali je njen kralj Konstantin bio pronemački opredeljen, dok je premijer Elefterios Venizelos za Francusku. Posle Venizelosove ostavke, Nemci pokušavaju da pridobiju Grke. Srpska vojska, sada pod komandom generala Petra Bojovića, sa Krfa se francuskim brodovima prebacuje na Solunski front, te početkom aprila Prodanović beleži pregrupisavanja i smene komandira.
Novi pretpostavljeni mu je "major Života D. Katanić koji je otprilike mojih godina, oko 33, krupan i razvijen kao retko koji, crnomanjast, ozbiljan i strog, ali veoma pravičan, pravi vojnik u svakom pogledu. Odmah izjutra skupio nas je i ispričao nam šta od nas traži. Meni reče, ti i Aleksije Vesković (iz Vrnčana, koga je sobom doveo) imate voditi računa o kancelariji i pomagati narednika baterije. Pojača se disciplina u bateriji...
Subota, 16. april. Dobismo poverljivo naređenje, da štabovi i komandiri baterija sa kancelarijom ostanu do daljeg naređenja sa najviše po 15 vojnika, a ostalo ljudstvo sa oficirima da se odmah spremi za ukrcavanje na brod i polazak na Balkansko poluostrvo. Pošto se i u vodama Sredozemnog mora pojavljivahu nemački sumareni, to je polazak ešalona za Halkidiki čuvan u najvećoj tajnosti, jer se primećivalo da su Grci rado špijunirali i činili usluge Nemcima u svakom pogledu... U pristaništu dosta francuskih ubojnih brodova; cevi njihovih teških topova mirno zjape na pučinu morsku; posada sa ovih ubojnih francuskih brodova vikala je iz sveg glasa kada smo se pretovarili "Vive la Serbe", a sa našeg broda prolamalo se "Živela Francuska!".
Srbi na Krfu: Francuski brodovi prevozili su i srpsku vojsku i izbeglice
Osvitaše utorak, 26. april. Već ulazimo u vode Solunskog zaliva... Svi brežuljci iznad Mikre i iznad Soluna beljahu se u šatorima od raznih trupa u logorima savezničke vojske, francuske i engleske, kao i naše... Cela naša reorganizovana vojska sastojala se iz sedam divizija od kojih su šest pešačkih i jedna konjička, a koje su obrazovale tri armije.
Ponedeonik 6. juna dobismo naređenje, da moj komandir major Katanić ide u Solun još danas radi prijema municije. Komandir mi reče da i ja idem sa njim u Solun. Solun se beli, u pristaništu brodova dosta, a morski talasi svetlucahu od sunčanih zrakova. Čim smo ušli u varoš, sjahali smo i konje po seizu vratili a ja i komandir seli na tramvaj i odvezli se u varoš i odseli smo u hotelu Bristol. Komandir ode odmah u Vrhovnu komandu radi svršavanja posla, a ja sam pak otišao da u radnjama kupim nekih sitnica, za koje su me drugovi molili da im uzmem... Uveče sam sa komandirom obišao bioskope i poduže posedeo. Ovde će se razne narodnosti videti i čuti govora na svima jezicima. Varoš puna, automobili jurahu na sve strane, samo se njihova sirena čujaše, po ulicama svet samo meša, tu ti ima Francuza, Grka, Talijana, Engleza i Srba.
Divna varoš
Pred polazak na Solunski front Mileta Prodanović je dobio priliku da prvi put, prateći potporučnika Veličkovića, vidi glavni krfski grad: "Voleo sam otići u tu čuvenu varoš, jer biti na ostrvu Krfu, a ne otići u varoš Krf, ne znači ništa... Divna ulica, kuće lepe, u dvorištima bašte, kao neki parkovi, da je divota pogledati. Ulazimo u varoš Krf, koja je okružena sa tri strane morem, vrlo lepa evropska varoš sa velikim trgovinama, i hotelima kuća ima sa šest i više spratova, varoš živa puna sveta, šetališta puna, ulice na korzou pune, razne ćete narodnosti videti i govore na raznim jezicima čuti... Obišao sam svu varoš i video sve njene znamenitosti, kao i sa mnogim svojim prijateljima sam se našao...
Sreda 8. jun. Dobismo naređenje da se sutra krećemo na front. Velika radost kod sviju, svaki je jedva čekao polazak. Potpuno smo naoružani i primili smo svu novu spremu, odelo, šlemove, kao moderna vojska... Tek sada, kada smo prošli od Soluna do Topči, mogao sam videti koliko je bogatstvo naših saveznika, i kako su oni spremni za rat, jer mestimice čitava brda pored puta od raznih slagališta, uvitljeni i složeni džakovi hrane stajali su kao veliki stogovi u državnom senjaku sena; ima i aeroplanskih hangara... U Topči u logoru proveli smo sve do 2. jula, kada smo dobili naređenje za pokret na položaj, a kako čujemo, naš front Šumadijske divizije biće u Maglenskim planinama, gde su ranije bili Grci, koji su sišli sa položaja i demobilisali, i front gotovo nije ni posednut. Mi sada idemo da ga posednemo i preduzmemo borbu i produžimo gonjenje neprijatelja, jer smo svi tvrdo uvereni, da ćemo prvim sudarom prodreti... Vrućine su velike. Počinje još više razbolevanje od malarije i mnogo nam je vojnika popadalo.
Sreda 6. jul... Divno beše pogledati ovu prostranu Maglensku ravnicu, zasađenu u dudove sve okolo njiva, a cela ravan gotovo uziraćena, iznad nje sa sviju strana okružavahu visoka i strma brda, čije se suri i kameniti vrhovi lepo ocrtavahu u plavome nebu. Kajmakčalan, Nidže, Vetrenik, Kožuh, Dudica i Pajik okružavahu sa svojim kosama i ograncima ovu lepu plodnu ravnicu, kroz koju sa svih strana vijugaju reke... Sutradan po našem dolasku komandant diviziona otišao je da obiđe položaje; neprijatelj je poseo sav planinski greben... Ovde smo proveli sve do 11. jula, kada smo po podne krenuli na dodeljeni nam front, na položaj...
Ispred nas, ispod Kovila vođaše se pešačka borba, koja naš 3. bataljon X peš. puka vođaše. Doneše tri ranjenika teško ranjena, spustiše ih u blizini nas pod jedan platan. Otišao sam odmah da vidim ove prve ranjenike na Solunskom frontu, a pošto su iz X puka, možda su mi i neki poznanici.
PRVE ŽRTVE
Mesečina lepo obasjavaše, bledi junaci ležali su na nosilima, klonule glave i bledih usana, njihovo odelo beše poprskano svo krvlju, tek s vremena na vreme otme im se dubok uzdah iz grudi i glasno zakukaju; jedan od njih trojice bio je ranjen u trbuh i već je te noći umro. Žao mi ih je bilo, posle onih velikih patnji i muka u povlačenju kroz Albaniju i sa koliko nade i čežnje pošli su u zagrljaj svojim milim i dragim. Na pragu svoje otadžbine teško su ranjeni. Ali vidim da će se tek sada ginuti, pošto je protivnik poseo ove silne položaje, prosto gradove, koje su Grci ustupili im i povukli se i time im stvorili mogućnost da posednu ove neosvojive položaje. Naša divizija je posela veoma veliki front, od Kožuha do Tresine. Borbe iz dana u dan jake na celom našem frontu i naše trupe svakoga dana uzimahu neprijatelju po neki važniji objekat. Danas 19. jula I ešalon ruske vojske iskrcao se u Solunu i isti će se uputiti na levo krilo naših armija, gde su upućene nekolike divizije francuske, da bi se nadiranje bugarskih trupa zaustavilo i potpisalo. vestionline _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Dnevnik Velikog rata (11): Korak bliže otadžbini
Subota 6. avgust 1916. Po samoj mirnoći na bojištu izgleda da se sve priprema na veliku borbu... Vojnici bejahu svi u stroju zajedno sa vodnicima; komandir beše na sredini ispred stroja, visok kao bor, ponosit i gord, veličanstvenog izgleda, nikada kao sada. Odmah mi prohuja kroz glavu, mora imati nešto značajno. Junački glas komandira gromnu "Pomozi Bog", složno i glasno odjeknu "Bog ti pomogo", razleže se po celoj šumi, dolinom ispod gorostasnih Maglenskih gora Veternika i Kožuha; komandova: "Kape skini, molitva"; jedan od podoficira očita "Oče naš", potom komandir komandova: "Pokris na mestu voljno!"
Na Kajmakčalanu: Srpski oficir u osmatračnici
SUZE RADOSNICE
Tajac izvesno vreme, koji komandir prekide svojim krupnim glasom: - Vojnici, došao je dan koji smo svi željno očekivali. Naređeno je da se jutros izvrši napad na neprijatelja na celom frontu naših armija, to jest na levom krilu ovoga balkanskog bojišta. Vojnici, došao je dan kada ćemo sa Božjom pomoću, složno, jednovremeno udariti na neprijatelja, kada ćemo krenuti u ime Boga, za našu milu otadžbinu, našim milim i dragim, koji nas željno očekuju i koji i dan i noć uplakanim očima, mole se svevišnjem Bogu da nas sačuva, te da se živi i zdravi vratimo u njihov zagrljaj. Zato se traži od nas, da bi uspeli ispuniti našu svetu dužnost, to jest da oslobodimo svoju nejač od neprijateljskog tlačenja i da opet vaspostavimo i uveličamo našu milu otadžbinu, treba da svaki vrši svoju dužnost predano i savesno, te da posvedočimo, da smo dosledni sinovi naših predaka i da u našim žilama juri ista krv naših slavnih pradedova, koji su se uvek žrtvovali za održavanje srpskog plemena i pored silnih najezda raznih naroda, koji su na njih nasrtali; samo na taj način, naš zadatak moći ćemo ispuniti i naš će se rad krunisati pobedom i slomom neprijatelja i samo preko tog mosta - predanog i savesnog vršenja svoje dužnosti od đenerala pa do poslednjeg komordžbije - moći ćemo preći neprijateljsku reku i bujicu u našu oslobođenu i uveličanu otadžbinu našim milim i dragim u zagrljaj!
Pojačanje iz Rumunije
Sve nas je veoma obradovala vest "da je Rumunija stupila u rat i objavila Austrougarskoj i Bugarskoj rat". Držali smo da nam je uspeh garantovan i da ćemo kroz 2-3 meseca, a najdalje do jeseni, sa ratom svršiti i da ćemo u ime Boga biti kod svojih kuća u velikoj Srbiji.
Na ove reči komandirove zablistale su suze od radosti u očima sviju, a krv je jurila od uzbuđenja. Koračajući svojim krupnim i odmerenim koracima ispred stroja, komandir produži: - Vojnici, u 6.30 jutro sa celoga fronta naših armija, grmnuće topovi na neprijateljske položaje, posle silne artiljerijske pripreme, naša pešadija krenuće napred; stoga skrećem pažnju svima i od svakog tražim, da se po cenu naprezanja i žrtava moraju izvršavati zapovesti i naređenja, kako moja, tako i sviju pretpostavljenih do najmlađeg; a posavetujući nas svojim očinskim savetima, da svaki straga vodi računa o svome zdravlju, te kako bi ovaj sveti zadatak mogli lakše izvršiti, i napor izdržati...
Produži još vazda raznih pouka, koje je on kao stari ratnik imao iskustva. Naročito je naglasio da su zakloni topovski dosta slabi i da još iduće noći imaju se svi ojačati, govoreći, bolje je da svi pet noći ne spavate utvrđujući se, nego da vaš jedan drug pogine, koji je sve napore do sada izdržao, i na sva iskušenja i patnje ostao pravi Srbin i veran sin otadžbine. Utvrđujte se, ne žalite za to truda, jer poslovica kaže "Ko se čuva, i Bog ga čuva"!
Samouki kartograf: Skica ppoložaja na Maglenskoj ravnici na Solunskom frontu iz pera Milete Prodanovića
Borbe se ogorčeno produžuju, naš XII pešadijski puk napadaše na Veternik... Naše armije na levom krilu uz pripomoć savezničke vojske, koja je pod komandom našeg đenerala Mišića, potiskuje neprijatelja, nanoseći mu velikih gubitaka...
Nedelja, 4. septembar. Uveče, izvestiše nas da su naše hrabre trube iz Drinske divizije zauzele Kajmakčalan. Iz komunikea Vrhovne komande o ovoj borbi vidim da je poginuo moj dobar drug i prijatelj rez. kapetan Milorad Ćirirović iz Novaka. Pre nekoliko dana pisao mi i pozdravio me, a sad, posle nekoliko dana, u ovoj svetoj borbi položio je svoj mlad život za vaskrsnuće svoje Otadžbine.
Puni rovovi mrtvih
Utorak, 27. septembar... Oko 2 časa po podne poče neprijateljska haubička artiljerija od Kravice da dejstvuje na našu bateriju, i to sa silno eksplozivnim granatama. Pošto smo svršili gađanje... komandir će mi reći: "Hajdemo, Mileta, da obiđemo neprijateljske pešačke rovove na Šumovitoj čuki, koje smo 29. ovog meseca gađali." Peli smo se polako; svud na sve strane mnogo mrtvih. Neki leži na leđa, raspuštenih ruku, neki potrbuške; pored svakoga lokve krvi i krvavi zavoji svud se dadu videti. Kada smo se približili rovovima, beše se sunce smirilo... Tih povetarac večernji zaćauri i stane, a tek lišće na šumi zašušti, zatreperi i umiri se. Umesto svežine, umesto uživanja, osećao se veoma jak zadah od leševa, a na pomisao na ovakve izginule čovek mora biti skrušen i tužan. Kada smo pak izašli na vrh čuke kod glavnih rovova, onde sam video strahovitog prizora, kakvog posle Cera nisam video: puni rovovi mrtvih po gomilama...
Četvrtak, 29. septembar. Ja seđah ispod velike stene, sklonio se, jer nas neprijatelj poče gađati haubicom od Kravice i beležio sam komandovane elemente... Strašan prasak ču se i parčići zaknuše. Pomislih, sigurno neprijateljsko zrno udari u magacin ili se naše zrno raspršte iz usta cevi. Javiše nam da se nesreća desila kod 1. topa; cev mu prsla. Kod topa leži mrtav nišandžija podnarednik Milić Radaković, kome je glava odneta, a pomoćnik Lazović, ne zna se da li je živ ili mrtav, leži nepovređen. Komandir otrča. Mene obuze neka jeza i tuga. Žao mi ih je, oba su bili dobri mladi ljudi. Kad sam i ja došao, video sam strašnu pogibiju: krv poprskala ono malo paoca što je ostalo, top sav prskao u paramparčeta, mrtav ležaše podnarednik Milić, a Lazović se beše malo osvestio. Odmah je poslat u bolnicu lekaru. U toku noći spremljena je raka i u petak 30. septembra, tek se sunce pomaljaše iza Pajika planine, bili smo svi skupljeni gologlavi oko rake i sahranili smo telo podnarednika Milića na divnom obrešku pod velikim kestenom. Komandir se dirljivim govorom oprostio sa njim u ime starešina i roditelja...
Nedelja, 2. oktobar. Ovoga dana je komandant XIX pešadijskog puka pukovnik g. Dobrosav Milenković lično obišao front kod Sokola. Pred veče dođe na našu osmatračnicu. Seo je kod založene vatrice, gde je bio i p. pukovnik Đukić, moj komandir, i ja. Vodio se razgovor o predstojećem napadu. Pukovnik Milenković izlagao je svoje mišljenje da ne bi trebalo preduzimati napad sa ovom snagom koju imamo; trebali bi da imamo bar jedan bataljon u rezervi; položaj je vrlo jak, i sumnja u uspeh. Iznoseći i to da strategijski razlozi ne mogu dozvoliti napad na Soko, jer imati u obzir da je položaj jak, istaknut, i po njegovom mišljenju bi trebao napadni pravac trupa ove divizije da ide na terensku vezu Sokola i Dobrog polja, a Drinske divizije na Gruniške položaje. Tim napadom zagrozio bi se neprijateljski položaj na Sokolu i morao bi se sa njega sasvim povući na liniju Dobro polje - Grunište, jer prihvatnih ni oslonih položaja nema, a napadom na Soko, kako se zapovešću naređuje, bilo bi potpuno lomljenje naše snage bez razloga o ovaj neosvojiv i jak položaj, koji je prirodom dobar pešadijski položaj.
PREDLOG ODBIJEN
Njegove razloge brigada nije primila, već je naređeno da sutra u 7 časova izjutra artiljerija počne sa dejstvom pripremu za pešački pokret, koji treba izvršiti oko 4 časa po podne. Komandanti odoše... pa smo duže kod vatre sedeli ja i komandir, večerali i razgovarali o budućoj borbi. Ja sam potpuno bio ubeđen u razloge pukovnika Dobrosava Milenkovića, i držao sam da artiljerijska priprema treba da traje bar 3-4 dana i tek tad pešadija da preduzme napad i to da ima bar jedan bataljon u rezervi. vestionline _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Dnevnik Velikog rata (12): Slava na Grozdovu kamenu
Ponedeonik, 3. oktobar. Dejstvuje se silno. Sve bela klupčad izbijaju po grebenu samih rovova, a razorna zrna silno padahu po samim rovovima. Crni dimovi izbijahu kao stubovi. Pešačke borbe nema. Oko 2.00 po podne dobismo naređenje da ceo položaj tri-četiri časa po podne što jače tučemo artiljerijskom vatrom i u 4.00 po podne da vatru obustavimo, jer će tada pešadija krenuti.
Prethodnica pešadiji: Srpski poljski top na Kajmakčalanu
Dejstvovano je silnom vatrom na celom reonu, naročito na Sokolu, sve do 4.00 po podne, kad je vatra po naređenju obustavljena. Pešadija pokuša pokret; na sve strane kod Sokola počeše puške, uzavreše kao god zavađene čavke. Svi smo uprli durbine i obratili najveću pažnju, tako sam se sav predao, čini mi se i disanje obustavio, rad videti rezultat našeg rada i ishod borbe. Pešačka borba poče da se utišava, i već u 5.00 po podne potpuno se utiša. Pešaci nisu mogli nimalo da krenu, već su ostali u svojim rovovima.
DANAK UMORU
Utorak, 4. oktobar. Dani su prolazili sa uobičajenim dejstvom. Videlo se da je ovo mala nada i vrlo umesna primedba potpukovnika Dobrosava Milenkovića. Počinje i sitna kiša sa snegom. Ja sam se osećao bolestan i jedva sam se držao na nogama; 15. oktobra grejaše sunce, ali zubato. Sedeo sam na osmatračnici prislonjen na jedan veliki kamen. Odjednom, na oči mi se navuče mrak i uhvati me nesvest. Pao sam. Kada sam se osvestio, bio sam skinut pod osmatračnicu, pružen na leđa, raskopčan i vojnik me trljaše vodom... Više mene stajahu komandir i potpukovnik Panta. Htedoh da ustanem, ali mi oni ne dadoše; zapitaće me komandir: - Možeš li, Mileta, sa vojnikom sići peške do kujne 5. brdske baterije? A ja ću narediti da se izađe sa konjima, pa siđi u popunjujući deo u Donji Požar, pa se malo odmori.
Zaista, od slabe hrane, kiše i hladnog vetra, stalnog noćnog ustajanja zbog dejstva, iznurilo se. 22. oktobra otišao sam ponovo lekaru i tada me je naš lekar dr Prokić uputio u bolnicu, u 1. zavojište, u Subotsko. Uveče sam tamo zadržat; zanoćili smo u velikom bolničkom šatoru. Bilo nas je 10-15 vojnika iz raznih jedinica. Svaki je izgledao hrđavo. Gotovo celu noć nisam mogao zaspati. Neki se teret na mene navalio. Pomislim na moje kod kuće, kako sam od njih daleko ovako bolestan i dosta iznemogao, ko zna šta će sa mnom biti, jer sve više i više malaksavam. Cele noći, pak, kukaše i jaukaše poneki od vojnika. Izjutra, krenuli smo za Kosturjan u 2. zavojište. Neke potovariše u kola, a ja ne htednem na kola, već sam, polako, peške.
Omiljen među kolegama: Mileta Prodanović sa oficirima
Tamo je lekar bio dr Josif Nedok, naš stari prijatelj. On me je odmah pregledao, smestio me sa još četvoricom u manji šator, i reče mi da se ništa ne plašim, samo je iznurenost... Odmah po mome odlasku u bolnicu, potporučnik Sreta Veličković i prijatelj Parađanin umolili su komandanta da me prevede na službu u štab diviziona, govoreći mu da mi je brat Zdravko poginuo i da sam ja sam ostao, da bi trebalo me sačuvati. Komandant im je obećao i svojom naredbom od 29. oktobra preveo me na službu u štab diviziona. U bolnici sam se odmah posle nekoliko dana osećao bolje. Tako, dok sam sedeo u šatoru, odjedared uđe naš ordonans iz štaba diviziona, donese mi pismo od potporučnika Sretena, u kome me on o prevodu u štab izveštava i šalje mi flašu vina i kutiju kolača. Napisao sam mu pismo i zahvalio mu se na pažnji i brizi... Gotovo svakog dana ordonans me je obilazio i uvek mi od potporučnika Srete, poručnika Parađanina i kapetana Mitrovića ponešto donosio. Kako sam se vrlo dobro osećao, umolio sam dr Nedoča te me je pustio iz bolnice...
Subota, 12. novembar. Posle dva-tri dana po mome dolasku trebalo je da se izvrši smena nekih baterija sa položaja i komandant naredi ađutantu da se napiše za to zapovest. Ađutant napisa i odnese komandantu, koji je sedeo kod založene vatre pod tremom crkve. Vrati se odmah, ljut baci zapovest na astal. Nije mu komandant hteo potpisati, jer mu nije napisana onako kako je on mislio da treba da bude. Govoreći "neka piše sam komandant", izađe ađutant iz kancelarije, lupivši vratima. Ordonansi čekahu na ovu zapovest, jer beše vreme da se nosi.
Znajući da je ovo hitno, uzmem i napišem zapovest za smenu tih baterija, a u duhu već dobijene zapovesti. Znao sam uloge i zadatke baterija, pa obuhvatajući sve kako za one što se skidaju, tako i za one što posedaju položaj, vodio sam računa da bojna sposobnost bude osigurana. Kad sam bio gotov, odnesem za potpis komandantu koji seđaše sa komandantom brigade pukovnikom Dobr. Pavlovićem. Sa zapovešću, poneo sam i jedan izveštaj telefonski, koji treba telefonski poslati. On potpisa taj izveštaj, ja mu onda rekoh da sam napisao zapovest za ove baterije i predadoh mu.
On čita u sebi i vidim ga zadovoljnog lica. Kad bi gotov, potpisa i zapita me: - Jesi li ti, Mileta, ovo pisao? Rekoh mu: - Jesam. - Onda prepiši isto ovako za operacijski dnevnik, da se unese, a ovo odmah daj ordonansima neka nose. Čudio se lepoj stilizaciji i valjanosti pisanja i kaže "kao da sam mu diktirao u pero". Odmah za ovim posle nekoliko dana, dođe naređenje iz armije da se ucrta jedan topovski amplasman i pošalje im crtež. Komandant se ljućaše, kaže: - Kako ću da im crtam, kao da ja imam naročite crtače? Potporučnik Veličković bejaše tu u kancelariji i reći će komandantu: - Imaš Miletu, sve će on to lepo nacrtati, samo mu reci i daj mu razmer. Tako i bi. Komandant ode radi obilaska baterije, a ja uzmem crtaće hartije i tuševe, periće i ostalo što sam doneo sa sobom prilikom dolaska iz baterije. Kada je komandant došao, podneo sam mu na uviđaj i sprovodni akt da potpiše. Čudio se kako sam ja to divno uradio, prosto nije verovao. Poslali smo to armiji, i posle nekoliko dana dobismo akt sa priloženim crtežom, koji se šalje svima baterijama kao cirkular s naređenjem da uzmu kopiju sa priloženog crteža o topovskim aplasmanima. Komandant će reći: - Pa ovo je onaj, Mileta, tvoj crtež! I zaista je i bio. Komandant je još više obratio pažnju na mene. Meni je bilo vrlo lepo, a i ja sam se pak trudio, te sam sve što sam god mogao učiniti, radio samo da se sve postigne...
Prva karta od kuće
Petak 9. decembar. Na veliku moju radost dobio sam prvu kartu od mojih od kuće iz Pranjana, u kojoj mi otac Miko javlja da su kod kuće svi živi i zdravi. Veoma sam se obradovao, odmah sam se drukše osećao, bio sam raspoloženiji i veseliji. Dani su prolazili i već nam stiže i Božić. Kupili smo prase, spremili vina, dočekali ga i veselo propratili, kao i Novu godinu.
ARMUNIKA U BATERIJI
Nedelja, 8. januar 1917. Pošto sam svršio posao, krenuo sam se sa narednikom Jovičićem kod majora Savića na slavu, koji svoje krsno ime Svetog Jovana proslavlja na položaju kod Grozdova kamena pod Peštarom. Hladan vetar duvaše sa visokih planina ispred nas sa Veternika i Golog bila. Vesela pesma praćena svirkom armunike čula je se na položaju kod baterije. U lepo podignutom šatoru iskićenom sa bršljenom, bili su za ručkom gosti majorovi, gde su se veseo smeh i zdravice uz zveket čaša čuli, a uz to pratila ih je armunika. Kada smo se mi pojavili, svi su uglas viknuli: "Dobro nam došli!" Major Voja Savić, koji je sedeo bliže dna sofre, skočio je i dočekao nas je, poljubivši se sa nama u obraz. Čestitali smo mu slavu i mi smo posedali za sofu za kojom su bili i ostali majorovi gosti, a to su potporučnik Alek. Stanojević, dr Velja Janković, kao i svi narednici i podnarednici iz majorove baterije. Lep je primer poštovanja svojih mlađih i roditeljska pažnja koju major Voja Savić svojim podoficirima čini. Mora biti svakome jasno zašto su rad i poslušnost u bateriji kod njega uvek najbolji, jer se i sa mlađima najbolje postupa. vestionline _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Dnevnik Velikog rata (13): Trobojka na nebu
Ponedeonik, 24. april... Ađutant mi reče: "Mileta, ovo je naređenje za napad sutra, u 7.00 pre podne: Šumadijska divizija, ojačana sa Vardarskom divizijom, sutra u 7.00 izjutra preduzima napad na neprijatelja na frontu Veternik - Dobro polje - Soko." Našu desnu kolonu sačinjava XI pešadijski puk, tri poljske, dve brdske, dve haubičke i jedna rovovska baterija. Istočno od našeg puka jeste Timočka divizija, a zapadno od trupa Šumadijske divizije jeste Drinska divizija. Dade mi naređenje da ga ponesem komandantu. Ja sam hitao veseo i radostan što je već došao i taj dan, koji odavno očekujemo. Peo sam se uz brdo lako, kao kad sam bio dečak... Penjući se uz potočić, koji žuboraše sa kamena na kamen, čini mi se i on zna i veseli se.
Srpski oficiri upravljaju vatrom topova: Kao da čovek spušta rukom zrna u bugarski rov
SLAVA JUNACIMA
Prošav pored grobova više palih junaka iz X pešadijskog puka za vreme prvih borbi dolaskom na ovaj front, stao sam, skinuo kapu, suznih očiju kazao sam: "Slava vam pali junaci, koji ste svoj život položili slavno u borbi za slavu i čast naše male Srbije. Mili i neznani, pali moji drugovi, počivajte mirno na okomcima ovih kršnih planina. Vi ste udarali kamen temeljac našoj budućoj otadžbini. Istorija će vaša imena zlatnim slovima zabeležiti.
Pobednička taktika: Srpske trupe na Veterniku puštaju neprijatelja da se približi
Vi ćete večito živeti. A sada je, draga pala braćo moja, došao čas, kada ćemo i u ime boga navaliti na neprijatelja, udruženi sa našim moćnim saveznicima, slomiti neprijatelja i ponovo će sinuti sunce slobode u našoj dičnoj i miloj, a sada će biti i uveličanoj Srbiji, i ujedinjeno naše pleme umeće poštovati vaša slavna dela. Vaši herojski podvizi pronosiće se sa ponosom preko Drave, Dunava, Save, Vardara, Bosne i Neretve..." Oko 9.00 pre podne desno od nas, ka Vardaru, padahu šrapneli i razorna zrna i otud se čujaše borba. Na ovim položajima su engleske trupe... Na levom krilu, čujemo da su Talijani imali uspeha.
Dobrovoljci iz Amerike
Utorak, 25. april. Kod haubične baterije sistema "Bake" kod Grozdova kamena danas u 8.00 pre podne desio se nemio slučaj. Prilikom njenog dejstva eksplodiralo je zrno u cevi i oruđe svo u paramparčad prslo i tom prilikom poginula su kod haubice četiri, a teško ranjena dva vojnika. Ova baterija je formirana od ljudi dobrovoljaca Srba iz Dalmacije i Like, a koji su došli iz Amerike. Žao mi ih je bilo.
Utorak, 25. april. Oko 6.30 progreje sunce. Na istoku preko Kožuha na nebu videla se zastava trobojka, koja je malo stajala i nestala. Vrlo čudna pojava; mora čovek i u nešto verovati u ovoj pojavi, kada se baš danas, na dan našeg pokreta, javljaju ovi čudni nebeski znaci...
Subota, 29. april. Baterije sve na našem desnom odseku tako precizno dejstvovahu kao da čovek spušta rukom zrna u rov... Na desnom pak krilu na ograncima Pajika, na Humu kod Vardara, gde se već nekoliko dana vode užasne borbe, tutnji od dejstva oruđa težeg kalibra. Celo brdo je tako strašno u crnom dimu koji kuljaše kao vulkan. Nisam imao prilike da ovako šta vidim, a čitao sam za silno bombardovanje teške artiljerije pred Verdenom i na Somi, na francuskom frontu, ali mislim da je i ono od svoga izostalo. Mogu potpuno reći da ovde na ovom bregu, čiji font je otprilike četiri kilometra, ne može ostati žive duše, pa kakva god da su utvrđenja. Pred samo veče vatra sa ovoga brega pomeri se severu. Znači da su na ovom bregu bili Bugari i ja mislim da nigde neće biti tako tučeni kao ovde.
Nedelja, 30. april. U 7.00 izjutra sve baterije otpočeše dejstvo na svojim reonima odmerenom i preciznom vatrom; komandant XI puka traži na telefon komandanta i dopunjuje svoju zapovest... Tući sve rovove, tako da ne bi neprijatelju palo u oči na kome će se delu izvršiti pokret. Komandiru haubičke baterije 120 mm naredio je da gađa artiljeriju na Golom bilu, da je najjačom vatrom obaspe i drži u šahu, tako da kad se naša pešadija krene, ne trpi bočnu vatru ove artiljerije...
Pošto je komandant pukovnik Vukašin Petrović već u detalju izdatu zapovest dopunio, tražio je načelnika armijske artiljerije pukovnika Dragomira Ž. Stojanovića i od istoga zahtevao, s obzirom na zadatak ove kolone, da se od armijske artiljerije, koja je na levom odseku, okrene koja cev na neprijateljsku haubicu na Veterniku, jer engleska baterija dugačkih topova, koja ima zadatak da ovu bateriju neprijateljsku gađa, ne može uspešno to da izvrši, zato što su cevi njene dugačke i njegove su putanje zrna prave za tučenje haubice koja se podbila u dublji zakon. U isto vreme je tražio da se u 14.30 uputi avion koji će leteti iznad artiljerije na Golom bilu u cilju reglaže grupnog gađanja i držanja artiljerije da se dejstvuje, dok naša pešadija ne uđe u rovove. Tražio je da u 15 časova i francuska baterija poručnika g. Venžera gađa, što mu je stavljena na raspoloženje...
Dobrovoljci iz SAD na Solunskom frontu
Dejstvuje se laganom, ali preciznom vatrom, tako da su se svi rovovi prosto rušili... U 15 časova vatra je na delu fronta naspram Šuplje stene od potoka Sušice do rovovskog topa kod Gole rudine, pomerena, i gađao je po izdatoj zapovesti da se ostavi slobodan prostor za prolaz pešadije, koja se sada po izveštaju komandanta puka kreće. Izaslala je patrole. Vide se vojnici kako se jedan po jedan privlače od žbuna do žbuna; tek za žbunom stanu, opale sa mašinskom puškom nekoliko metaka tak, tak, tak, pa produže. Naša artiljerija sva dejstvuje najjačom vatrom. Ali, pešačke vatre nigde se ne čuje, sem patrola, koje s vremena na vreme po nekoliko metaka opale, kao da se nekom javljaju ili pucaju iz straha. Već izviše kod Šuplje stene poče i neprijateljski mitraljez sa Golog bila dejstvovati. Videsmo kako se naša patrola povuče i u svoje rovove vrati se... Komandant odmah naredi da Timočka haubica gađa tačku 5 na Golom bilu, odakle ovaj mitraljez dejstvuje, a komandant Kovilske grupe da gađa neprijateljski mitraljez kod Crvene zemlje. U 14.45 komandant XI pešadijskog puka javlja nam da su se sve patrole povukle...
Komandant naš strašno se sikiraše za neaktivan rad pešadije, jer od vatre jednog dalekog mitraljeza vraća se patrola, a četa i ne polazi. "Kako bismo krenuli ili se i održali, kada bi neprijateljska artiljerija ovako tukla?" Žalio je naše ljude koji su oko topova brzim posluživanjem topa i radom i danju i noću bez odmora prosto popadali. Naredi telefonom baterijama da 20 minuta obustave dejstvo da se ljudi odmore... U 18.15 ponovo grmnuše sa svih strana topova bržom paljbom. Veternik se upali. Sve se po dimu eksplozije vidi pravac rovova: kao pojas od dima pružio se preko Veternika, od Sušice preko Gole rudine, Krvavog zuba, i ispod dva gradića zamiče velikoj jaruzi ka zapadnom Veterniku. Ovo silno tučenje neprijateljskih rovova trajalo je 15 minuta i opet se vatra na delu fronta naspram desnog krila XI pešadijskog puka prenese dalje, da se četa krene. Opet izvestiše nas da je pošla patrola, a ne četa.
Na Golo bilo dejstvuju pored haubice Timočke i Francuska baterija. Sve crni dimovi izbijahu iza gudura i stena Golog bila. Neprijateljska artiljerija kao i mitraljez sa tačke 5 Golog bila ne smeju da se jave, stavljeni su pod jaku vatru. Patrole izbiše Šupljoj steni, čete nema da se kreće. Opet nas izveštava komandant XI puka da sada dobijaju mitraljesku vatru od rovova kod Crvene zemlje; odmah je izdato naređenje majoru g. Saviću, da ih stavi pod jaču vatru. Mitraljez se otuda nije čuo. Izgleda da je pešadiji samo to izgovor. Vidi se da neće da rade, kad pod ovim sada stvorenim prilikama nije puk grunuo, a neprijateljska artiljerija ne sme da se javi, rovova prosto i nema, sve porušeno. Čovek gubi volju na rad i gubi nadu na kakav uspeh. Patrola se vratila, a mi smo vrlo laganim dejstvom baterija dejstvovali do u mrak...
DUŠEVNI NEUSPEH
Današnji rad naše artiljerije je za svaku hvalu za ovako idealno izvedenu pripremu, ali uzalud se tobdžije naprežu da svoje znanje i sposobnost ulože ne žaleći sebe, kad pešadija leži i ne misli da što preduzme... Duševni pritisak za neuspeh mori me: gubi se nada da ćemo mi moći šta uraditi i da ćemo moći skoro videti svoje mile i drage na koje svakoga minuta i danju i noću mislimo, kako smo mi računali da ćemo prvim pokretom prodreti. vestionline _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Dnevnik Velikog rata (14): Priča iz Francuske
Četvrtak, 4. maj. Prošle noći predala su se tri bugarska vojnika sa fronta kod Šuplje stene i pričaju da su ih naše tobdžije, odnosno Kovilska grupa 1. i vod 3. baterije sa Kovila strašno potukli. Kažu, "neke nove haubice". Iz njine čete su imali ovih dana oko 40 gubitaka i kažu: "Sada nas možete ubiti ili činite sada sa nama šta znate, samo kad smo se mi spasili onoga čuda od artiljerije".
Haubica pod Kovilom: Front Šumadijske divizije
Kažu da su im dosta vojnika ogluveli, a i pomerili pameću. Razlog uspeha bio je taj što su naši uspeli da pomoću metnutih gvozdenih prstenova na upaljač dobiju putanju zrna krivlju, i time je omogućeno građanje niskih padina pod Šupljom stenom gde se neprijatelj kao siguran skupljao, jer ih do sada niko nije mogao tako gađati. Izdali smo naređenje baterijama da prekonoć s vremena na vreme sa ponekim metkom dejstvuju u cilju uznemiravanja i ometanja neprijatelja u porušenim zaklonima.
ČOKOLADA ZA OCA
Petak, 12. maj. Čujemo da su na zapadnom frontu Englezi probili Hinderburgovu liniju... U 15 časova dobismo od komandanta desne kolone pukovnika g. Tomića strogo poverljivo naređenje u kome se javlja da se po naređenju Vrhovne komande naša ofanziva obustavlja dalje, naređuje ove položaje dobro braniti, voditi računa o čistoti i ishrani vojnika, a kada se izvrši potrebna organizacija i prevlačenje oruđa, i kada Rusi i Englezi grunu, tada ćemo i mi opet preduzeti ofanzivu; položaje braniti do iscrpljenosti snage. U ponedeonik, 5. jun. saznadosmo da je u Grčkoj izvršen prevrat i da su Grci proterali kralja.
Nemačka na kolenima: Englezi probijaju Hinderburgovu liniju
Zao glas
Nedelja, 2. juli. Dobio sam danas kartu od kuće u kojoj me izveštavaju da su moja sestra Draga u Kniću i mala Olgica umrle. Ta vest me je ožalostila, jer sam sada potpuno pokojnog Zdravka izgubio, a onako sam u maloj Olgici gledao moga dobroga Zdravka; i Drage mi je žao, moje dobre sestre, koja svoju mladost ostavi, ne mogavši doživeti da se opet vidimo...
Četvrtak, 20. juli. Čitajući jedan feljton o ratnim užasima stvorenim o ovome krvavom i besnom ratu, plakao sam kao malo dete. Pisac iznosi koliko je razvijena ljubav male dečice naspram svoga roditelja, oca koji je na bojištu. Doživljaj je iz Francuske, koji ću izneti. "Pošto su pozivom Francuske svi njeni sinovi stali na branik svoje otadžbine, časti i ponosa francuskog naroda, među njima imalo je dosta njih, koji su ostavili kod svoga doma siročad svoju, dečicu, samu. Država se postarala i svu tu decu skupila, obrazovala je zavod za negu ratne siročadi i pobrinula se za njihovu negu i udobnost. Poverena su po grupama privremenim materama za negovanje, koje su svojom nežnošću svoju materinsku ljubav i negu ukazivale, ovoj, sada svojoj deci, ratnim siročićima...
Pobrinula se Francuska za njih da ni u čemu ne oskudevaju i da se razvijaju u punom zadovoljstvu i da ne tuguju za svojim jedinim hraniteljem - ocem, koji se sada na frontu bori za čast Francuske. Masa dece je priticala u taj zavod sa sviju strana Francuske. I po samim borbenim linijama, gde je neprijatelj opustošio, kupili su ih i upućivali u Etertat, gde je zavod za njih bio. Jednog dana direktor tog zavoda dobi depešu da je upućeno jedno dete od 3 godine, žensko, po imenu Nineta, železnicom i da se na stanici sačeka i primi. Odmah je direktor uputio jednu mati da je primi. Kada je voz stigao, iz vagona II klase pojavi se devojčica koja je oko vrata nosila natpis "Putujem u zavod ratne siročadi. Molim svoje saputnike da me u putu pomažu". Mati je odmah prišla devojčici, uzela je i upitala za ime, a ona je nežno rekla da se zove Nineta Sažej. Kada su došli u stan, deca su pevala, i kada je mati uvela malu Ninetu i upitala decu, čija je ovo sestrica, svi ćutahu, a mali Žozej kome je 5 godina izađe; mala Nineta radosno viknu:
Dobrovoljci iz Amerike: Krajiški Srbi na Solunskom frontu
- Žožo moj! Žožo moj! Dečica se zagrliše, dakle, nađoše se bratić i sestrica, koji su neprijateljskim upadom kao jarebice rasprsle se. Svi su ih neobično voleli. Svakog dana su mala Nineta i Žozej šćućureni sve nešto jedno drugom pričali, zabavljajući se po ceo dan sami. Primetilo se da o užini jedu samo suv hleb, a dobivenu čokoladu brzo negde sklone i sakriju. Posle kratkog vremena, direktor bi izvešten da je njihov otac poginuo u velikoj borbi na Ipru... To već direktor nije saopštavao nikome, sem privremenoj majci, a obratili su iz sažaljenja još veću pažnju i negu za njih. Uvek se i dalje primećivalo da o užini mala Nineta pod svoju keceljicu brzo skloni čokoladu, a suv hlebac i ona i Žozej jeli su.
Jednog jutra dolaze mali Žozej i Nineta kod direktora, noseći jedan paket hrđavo zavijen u novine i Žozej će reći direktoru, radosnim glasom: - Došli smo da vas umolimo da ovaj paket ispošaljete nAšem tati, koji je na frontu. - A šta vam ima tu? - upitaće ih direktor. Mala Nineta sa sjajnim očicama iz kojih se vide velika radost, reći će: - Čokolada. Ima 30 ploča... Ovo je jako potreslo direktora kao i majku, koja se nije mogla uzdržati a da ne zaplače, već je odmah izašla, a i sam direktor teško se uzdržao da ne zaplače, kada vidi ovu silnu ljubav ove male dečice naspram svoga tate, koji je već poginuo na polju časti. Rekao im je da će im učiniti po volji, a savetovaše ih, milujući ih, da svu čokoladu od sada koju dobiju jedu, da ne ostavljaju: - Ja ću za vas slati - samo da im učini po njihovoj volji. Ova pričica toliko me je rastužila, kad sam video ovu veliku ljubav ove male dečice - siročadi, koja svome tati, koga oni zamišljaju da će ih videti, porasle i zdrave, i da će ih zagrliti, kada rat prestane. Njega, međutim, više nema, neće ga videti. Pomislio sam na moju malu dečicu. Plakao sam kao malo dete... Dolazi nova godina 1918, pa smo uveče posedeli i u razgovoru, uz čašu vina dočekali je radosno, poželevši da u toku nje budemo kod svojih kuća.
Ponedeonik, 15. januar. Dobismo po ordonansu poverljiv akt da se obrazuje još jedna divizija, Jugoslovenska, od dobrovoljaca Srba, Hrvata i Slovenaca. U nju ulaze trupe koje su se borile u Rusiji i koje su pre mesec dana došle na Balkan. Nedelja, 25. januar. Pregovori nemački sa Rusima u Brest-Litovskom idu teško i nema za sada izgleda da će moći šta Nemačka uraditi sa Lenjinovom vladom. U Rusiji haos, masa pojedinih pokrajina u Rusiji ocepljuje se u zasebne državice. Poziva se i naša Narodna skupština u Krf da 1. februara tekuće godine zasedne u prvu svoju sednicu posle napuštanja Srbije. Svi ministri kao i poslanici, koji su bili u Solunu, otputovali su na Krf.
ROĐENDANSKA KARTA
Nedelja, 4. februar... Odavno ovakvog snega nije bilo ni kod nas u Srbiji posle 1907/8. god. Dobili smo naredbu Vrhovne komande po kojoj se naša Vardarska divizija ukida, i da će se zvati Jugoslovenska divizija u kojoj će biti formirani Jugoslovenski pukovi. Dobio sam kartu od kuće od moje Cvijete, koja me je oveselila, jer od njih odavno nemam izveštaj. Danas navršavam 35 godina. Napisao sam kartu kući i pozdravio ih na moj rođendan. Na položaju mirno; 24. februara čitajući iz novina, videli smo da je Rumunija zaključila mir.
Vojnička bašta
Četvrtak, 1. mart. Toplo i lepo vreme... Prošli smo selo Prebedište i iza brega Ajšinog pupka došli u baštu. Komandant je naredio te je od meštana uzet ovaj prostor, oko 3 hektara. Pored samoga jaza vodeničkog, uzoralo se. Određena su 3 vojnika vična baštovanluku. Kupljena su im razna povrtarska semena kao: luk, paprika, tikvice, kupus, i ostalo povrće. Bašta je na vrlo lepom mestu i ima uslova za vrlo uspešno gajenje povrća te će tako vojnici našega diviziona kad stigne povrće imati ga u izobilju. vestionline _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Dnevnik Velikog rata (15): Slava ili smrt
Subota, 26. maj. Beše se vreme izlepšalo, toplo sunce grejaše. Na frontu mirno, nigde puške ni topa da se čuje... Bejah izašao i seo na jedan kamen strme litice Peštara... Ispod sebe, u podnožju, posmatrah selo Bahovo; nasred sela velika škola, čiji krov beše isprobijan neprijateljskim haubičnim zrnima; po selu ne primećuje se niko, sve je već otišlo na posao. Iz sela izlaziše stoka na pašu...
Želja za pobedom jača od smrti: Srpska pešadija napreduje kroz kišu granata
Na stoci koja se penjaše Pešteru čujaše se glas jedne medenice, koji beše potpuno jednak sa medenicom koju imadosmo kod kuće. Njen zvuk prene me u mislima o ranijem sretnom životu. Kao opijen seđah. Činjaše mi se, kao da se dim na bregu iznad voćnjaka na Vodeničkom brdu, gde sam vrlo rado ranije sedeo i posmatrao svoja imanja... Kao da čujem majčin glas kako ćutka pilež i zove moju ćerčicu Bosu da otera jagnjad u pašnjak; kao da gledam pod voćnjakom u pašnjaku pored reke, kako se konji igraju, njihove čarapaste noge prelivahu se, a malo ždrebe trčaše tamo amo; činjaše mi se da posmatram krupne i šarene krave u pašnjaku pored rečice Smrduše kako pasu, a iz pašnjaka gledam moju Cvijetu kako se vraća noseći sa muže kravljaču sa mlekom; tiha pesmica njenog mekog i umiljatog glasa kao i da se čujaše, a za njom trčkaraše moji mali sinčić Milan, čas zastane te ubere neki cvetak... Ko zna koliko bih dugo ostao ovako zamišljen da me ne trgoše parčad neprijateljskog šrapnela, koji proletahu u mojoj blizini. Zanesen, topovske pucnje nisam ni čuo...
NOVA NADA
Sreda, 4. juli. Na Zapadnom frontu Francuzi su zadržali Nemce i prešli u kontraofanzivu; zarobili su im 17.000 vojnika i 360 topova. Tako isto napredovale su i talijanske trupe u Albaniji.
Francuski orden
Komandant je... sačekao spiskove iz baterija za učinjena hrabra dela u mesecu aprilu, za predlog za francuska odlikovanja, koje je komandant Savezničke vojske na istoku tražio. Komandant je i mene predložio za francusko odlikovanje, sa kratkom motivacijom: "Lično veoma hrabar, retko svestan službenik, vršio dužnost izviđača oficira od 8 - 15. aprila ove godine. Učestvovao u izviđačima za preduzete radove jurišnih odeljenja."
Nedelja, 8. jul... Reče mi dežurni telefonist da je baš sada javljeno sa Katunca, da te izvestimo, da imaš kartu od kuće a to javlja Ivan Brković iz X pešadijskog puka i kaže da će je on danas poslati u diviziju, da mi se dostavi. Kao što plaha kiša oveseli klonulu od suše biljku, tako je isto ta vest na mene blagotvorno uticala i duševno me oživila.
Ponedeonik, 9. jul. Izvestiše me da je 3. četa II bataljona X pešadijskog puka došla u Bahovo, radi izlaska na položaj Veternik. To je ta četa iz koje su pre nekoliko dana pobegla i predala se neprijatelju 36 vojnika sa dva oficira. U toj četi su moji Pranjanci, te sam sišao u Bahovo, behu kod štaba XI puka, neoperativnog, skoro pod stražom. Bilo mi je mnogo milo kad sam ih video, a tako isto i svima njima. Željno smo porazgovarali. Svi su prezirali svoje drugove koji su ih bekstvom osramotili, a meni je bilo milo kad su moji seljaci ostali verni svojoj otadžbini. Istina, oni sada ispaštaju i moralno zbog onih izdajica, ali sam uveren da će osvetlati obraz u nastupajućim borbama i osvedočiti da Takovski srez rađa junake...
Srpska artiljerija u akciji: Bugarima nije bilo spasa
Nedelja, 12. avgust. Čuli smo sinoć da su Francuzi na Zapadnom frontu imali velike uspehe; naglo je povlačenje Nemaca na Zapadnom frontu. Teško je stanje u Bugarskoj. A ove silne pripreme kod nas što se čine ulevaju nadu da će sada ovaj napad uspeti da se neprijatelj potisne i sruši. Već dolaze i francuske i grčke trupe...
U zoru 1. septembra 1918. (po starom kalendaru) počela je saveznička ofanziva na Solunskom frontu linijom Soko - Dobro Polje - Veternik, strahovitom vatrom iz 580 topova. Dan kasnije, pošto je artiljerija prokrčila put, krenule su u juriš srpska i francuska pešadija. U presudnoj bici kod Dobrog polja front je probijen.
Kada su Bugari za to vreme uspeli da zaustave britanske i grčke snage kod Dojranskog jezera, pojavila se nedoumica među komandantima da li da se nastavi ofanziva ili da se pređe u odbranu. Tada je regent Aleksandar Karađorđević izdao istorijsku zapovest: "Napred, u slavu ili u smrt!". Srpsko napredovanje nastavljeno je istim poletom, pomagano francuskim pešacima i konjicom. Bugarska, videvši rastrojstvo svoje vojske, a već razočarana porazima svojih saveznika, brzo se odlučila na separatan mir.
O tim herojskim danima svedoči artiljerijski narednik Mileta Prodanović: "Subota, 1. septembar. Tačno u 8 časova otvorena je vatra iz svih oruđa na neprijateljske rovove. Na našem desnom odseku na Istočnom Veterniku Bugari su navukli jako dejstvo naše artiljerije pa su... bili se dobro na tom delu i utvrdili, ali pak na levom odseku naše divizije pozadi Zapadnog Veternika na Bezimenoj kosi, gde će biti pravac glavnog napada naše divizije, tamo se do sada sasvim slabom artiljerijskom vatrom dejstvovalo i njihova posada bila je slabija, jer je teren bio strm i krševit, i sada, kada je teška artiljerija počela strahovito tući, njihova posada zavukla se u kamene zaklone... Oko 8.40 časova dva ordonansa konjanika... doneše zapovest od komandanta desnog odseka. To beše kratka zapovest za napad za proboj fronta: "Druga Srpska Armija pod komandom Vojvode Stepe Stepanovića dobila je zadatak da probije neprijateljski front na prostoru Soko-potok Sušica." Ova armija broji pet divizija sa 363 topa...
Sramni poraz: Zarobljeni Bugari, Nemci i Austrijanci na Solunskom frontu
Nedelja, 2. septembar. U 5.30 časova tačno počeo je pešadijski napad. Silnim naletom, naše trupe zauzele su prvu neprijateljsku liniju čisto prepadom, jer je neprijatelj držao da će artiljerijska priprema biti duža, kao što je do sada uvek bila... Nemoguće je čoveku koji ovo nije preživeo opisati uzbuđenje. Gledajući pokret naših hrabrih pešaka kako u velikom naletu žure da se dočepaju neprijateljskih rovova, spazih jednog našeg pešaka kako ranjen pada i skotrlja se blizu Gole rudine, a njegovi drugovi uskočiše u neprijateljske rovove. Neprijateljska artiljerija otvori vatru, ali dockan: naše trupe izbijaju sa zapadnog Veternika ka prevoju Slonova uva. Kosa mi se sva digla, a krv je jurila od uzbuđenja, prosto i dah sam zaustavio, gledajući na kretanje naše pešadije.
Neprijatelj je očajno branio utvrđeni položaj. Telefonom nas izvesti pukovnik g. Tomić da su naše hrabre trupe leve kolone već ovladale zapadnim Veternikom i produžuju napad ka Slonovom uvu... Moralo se osvajati korak po korak, lomiti neprijatelja i bajonetskom borbom; ali odabrane naše jurišne, hrabre jedinice sve su savlađivale i lomile. Ne obazirući se na padanje svojih drugova, žurili su neverovatnom brzinom, i u 11 časova pada i Gola rudina, glavni položaj Istočnog Veternika... Leva kolona naše Šumadijske divizije produžila je napad... prema položaju 17. francuske kolonijalne divizije, kod koje je situacija bila kritična... U 16.40 časova pao je i Kravički kamen, jedan od vrlo važnih položaja neprijateljske odbrane. Padom Borovih čuka i Kravičkog položaja situacija 17. francuske kolonijalne divizije se popravila i ona je grunula napred.
UZALUD SE BRANE
Ovo je završen prvi period ovih probojnih operacija, posle koga je izvršeno zamenjivanje trupa. Jugoslovenskoj diviziji naređeno je da pređe 122. francusku diviziju i da odmah preduzme nadiranje i napad na Kozjak, a Timočkoj diviziji da pređe 17. francusku diviziju i preduzme napad na Topolec. Tako je napad na neprijateljski položaj Kozjak - Topolec preduzet srpskim divizijama, a francuske divizije ostale su na zauzetim položajima kao rezerva. Nastupanje je produženo i cele noći 2-3. septembra. Bugari su svoju liniju uporno branili pošto su dobili pojačanje. No, sve je bilo uzalud. vestionline _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Dnevnik Velikog rata (16): Upisani u istoriju
Probijen je neprijateljski front, razbijen je i pokoleban moral kod neprijatelja, tako da se nije moglo ni bojati ma kakve protivnapadne akcije sa ovim trupama, beleži početkom septembra 1918. godine Mileta Prodanović, artiljerijski narednik u Šumadijskoj diviziji, i nastavlja: - Ponedeonik, 3. septembar. Šumadijska divizija je i ovog puta pokazala primer svoje hrabrosti, pa je komandant II armije izdao svoju naredbu za danas, koju smo dobili, a koja glasi: "...
Heroji Solunskog fronta: Prestolonaslednik Aleksandar (levo) sa komadantima Šumadijske divizije na Katuncu
Šumadijska divizija, zapojena junačkim duhom i vođena mudro i vešto, otela je taj jaki položaj Veternik, i dala svetu novoga dokaza da nenadmašno junaštvo srpske vojske plamti neugasno u srcima srpskog vojnika, i kao sunce zagreva izmučeno srce naše otadžbine, noseći joj skoru slobodu. Šumadijska divizija toga dana ne samo da je izvršila svoj zadatak, već je i preko toga zauzela Borove čuke, koje su trebale da zauzmu susedne trupe i pomogla je tim trupama doprinoseći da Druga armija izvrši toga dana svoj prvi zadatak i preduzme izvršenje drugoga, mada je to oboje stajalo pod pitanjem, zbog zastoja tih susednih trupa pred tim položajima.
Ovim delom Šumadijska divizija je pretvorila svoj sporedni zadatak u glavni i time stekla slavu kakva se ređe nalazi u istoriji ratne veštine. Veličina zasluge za ova dela ističe se vidno time što je ona uspeh postigla sa relativno malim gubicima, a imala je veliki broj zarobljenika i znatan plen u topovima i vojnom materijalu. Ja sam vrlo sretan što sam imao čast da Šumadijska divizija ova dela izvrši pod mojoj komandom. I zadahnut osećajima nacionalnog ponosa hitam da Šumadijskoj diviziji izjavim priznanje na ovim delima i stoga je pohvaljujem za sva velika dela, koja će obradovati našega Kralja Petra I, našeg Vrh. zapovednika Nj. K. V.
Zasluženi predah: Srpski vojnici u predahu dok se nahrani stoka
Prestolonaslednika Aleksandra i našu izmučenu, ali preslavnu otadžbinu i šaljem joj svoj srčan pozdrav. Slava i hvala Šumadijskoj diviziji. Komandant, počasni ađutant Nj. V. Kralja, Vojvoda Stepa Stepanović..." Pobedonosne naše armije nastupaju bez prekida. Mi smo još na svojim položajima, čekamo željno svaki čas kada ćemo dobiti naređenje za pokret.
OSVOJEN I NIŠ
Sreda, 12. septembar. Pred sam mrak stigli smo na Krivolačku železničku stanicu, gde sam video kako je sve pogorelo i porušeno od eksplozije. Pri povlačenju, neprijatelj je jednu celu kompoziciju koju nije mogao izvući iz aviona bacajući bombe upalio. Na sporednim kolosecima ostalo je nepovređenih vagona u kojima je bilo brašna, pšenice, dva aeroplana i mnogo druge spreme. Mi smo produžili kretanje i odmah više Krivolaka prebacili se na levu obalu Vardara gaženjem. Skrenuta nam je pažnja da se svaki postara i napuni čuturicu sa vodom, pošto je teren kojim imamo se kretati bezvodan...
Subota, 15. septembar. Putovali smo ceo dan, današnji marš bio nam je dosta dugačak... Kočani su mala i turska varoš u veoma plodnom i bogatom zemljištu u podnožju talasastih, golih brežuljaka. Velike kasarne turske uzdizale su se na bregu iznad varoši. Bugari su napustili Kočane pre tri dana. Na ovom zastanku otišao sam kod komandanta. On beše u razgovoru sa našim oficirima veseo i raspoložen. Reče mi da je naša I armija uzela Veles, prebacila se preko Vardara i napreduje ka Kumanovu, a da je danas francuska konjička brigada đenerala Žunija Gambete zauzela Skoplje i time potpuno odsekla Nemačku XI armiju da se može izvući ka Kumanovu. Oko 18 časova krenuli smo se putem za Carevo Selo, ka našoj staroj granici...
Vojnička čast: Sahrana izginulih Bugara i Nemaca
Nedelja, 16. septembar. Oko 10 časova prođe komandant II armije vojvoda Stepa Stepanović automobilom na front Carevom Selu. Malo bi, pa se vrati. Sa fronta se ništa ne čuje, naše su trupe ispred Carevog Sela... Komandant mi o večeri reče da su Bugari tražili mir, a da je naša I armija zauzela varoš Svetog Nikolu i nastupa ka Kumanovu. Ova radosna vest nije na mene uticala, već mi je, naprotiv, bilo krivo što se Bugari izvlače iz zaslužne kazne, dovoljno nekažnjeni i da njihova zverska dela ne budu kažnjena. Žao mi je bilo što je njihova diplomacija uspela da zadrži njihovu konačnu propast, a naša je velika greška što pobeda nije do kraja iskorišćena.
Arnautska deca
Petak, 21. septembar. Silazeći sa Crnog vrha ka Kratovu sretao sam dosta Arnauta sa porodicom i sitnom dečicom, koji se vraćahu svojim kućama ka Strugi iz Bugarske, gde su bili internirani. Svi izgledahu mršavi kao senke, dečica bleda i mršava da te je strah pogledati, sve od gladi i bede i golotinje. Veoma me je ovo rastužilo. Srce mi se od tuge cepa. Samo sam u sebi pomislio: "Bog je kaznio Bugare za ovaka nečovečna dela", pa sam zažalio što naša vojska nije upala u Bugarsku, da joj odmeri zasluženu kaznu. Skupio sam nešto hleba te dao ovim Arnautima.
Utorak, 18. septembar. Čujemo da je bugarska kapitulirala i primila sve uslove mira koje je komandant Balkanskog vojišta - savezničkih vojski đeneral francuske vojske Franše Depere postavio im. Naša armija preko Svetog Nikole i Kumanova nastupa ka Vranju i Nišu...
Subota, 22. septembar. Bugarska IV divizija predala je oružje, topove i puške u Kumanovu i prolazi sa komorom i stokom za Bugarsku. Čujemo da je veoma dirljiv prizor bio kada je naša vojska ulazila u Vranje. Po pričanju prebeglih naših vojnika iz Bugarske kao i od interniranih građana naših, koji se vraćaju iz Bugarske, pričaju da je u Bugarskoj revolucija i da je 15. ovog meseca u Sofiji bio strahovit pokolj, kažu da je oko 5.000 mrtvih palo.
Petak, 28. septembar. Krenuli smo se iz bivaka sa prenoćišta u 7.00 za Kumanovo... Na istočnoj padini kod Mladog Nagoričana stajaše masa oruđa bugarske artiljerije raznoga kalibra, koje su ovih dana ostavili i predali. Izlazimo na plato talasast i prostran, kuda je vođena 1912. godine velika i krvava Kumanovska bitka sa Turcima... Čuli smo da je naša I armija uzela Leskovac i sada vodi borbu pred Nišom...
Nedelja, 30. septembar... Popodne sam otišao u Kumanovo, prošetao se, razgledao varoš i vratio se u logor... Naša I armija uz pripomoć francuske konjice gonjaše neprijatelja, i komandant mi večeras reče da je Niš uzet posle velike i krvave borbe. Neprijatelj daje jak otpor da bi naše trupe zadržao dok svoje trupe i materijal evakuiše.
Ponedeonik, 1. oktobar. Prošli smo varoš Skoplje, koja je puna savezničke vojske. Varoš lepa i radnje pune, svega ima, ali su cene isuviše velike.
Utorak, 2. oktobar. Čujemo da su naše trupe I armije uzele Aleksinac i Kruševac; nemačka i austrijska vojska povlače se, a tako isto čujemo da su Francuzi na Zapadnom frontu uzeli Mec i da su zarobili 60.000 Nemaca... Čujemo da će skoro opšti mir, Nemci su ga ponudili.
Sreda, 3. oktobar. Komandant beše raspoložen i veseo, jer baterije imađahu dosta hrane za stoku i ljude. Čim bi se sa hranom umanjilo, te bi se oskudevalo, bio bi ljut i neraspoložen. Zvao bih tada blagajnika i komesara i terao ih da jure za hranu. Uveče oko založene vatre dugo smo sedeli i komandant nam je pričao o situaciji i šalio se.
TRAGOVI PROPASTI
Subota, 6. oktobar. Oko 9.00 već ulazimo u najtešnje grlo tesnaca Kačaničke klisure, gde se vide silni tragovi neprijateljske propasti. Neprijateljske kolone XI nemačke armije, koje su odstupale od Tetova, bile su zauzećem Skoplja odsečene, pa su se morale kretati novoprosečenim putem... Kako je put kroz klisuru bio zakrčen, to je prolaz bio težak i masa neprijateljskih kola i konja, valjda gurajući se, otiskivala se niz strme strane u Lepenac i na železničku prugu. Na sve strane viđale su se razbacane hartije i knjige nemačke i bugarske arhive, polomljena kola, izlupani sanduci, razbacane razne stvari i materijal, automobili i motobicikli, burad, sanitetski materijal, kare i ostalo. Viđahu se i mrtvi konji na sve strane...
Železnički mostovi svi su porušeni. U 10.30 prošli smo varošicu Kačanik, gde beše oko 500 austrijskih vojnika, zarobljenika, među kojima beše dosta oficira, a koji behu zarobljeni kod Mitrovice na Kosovu. Čuli smo ovde da je Turska sa Engleskom zaključila mir. vestionline _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
Dnevnik Velikog rata (17): Dugo putovanje kući
Sreda, 10. oktobar. Kada smo odmakli ka Prištini, komandant pukovnik Vukašin (Petrović) mi reče: "Obodi, Mileta, konja pa hajdemo brže. Hoću da ti pokažem na terenu raspored trupa Kosovske bitke 1389. godine"... Pokazujući mi rukom ka turbetu Muratovu na Mazgit polju, komandant mi reče: - Vidiš, Mileta, tu je slavno izginula naša vojska na Vidovdan 15. juna 1389. godine. Pogledaj tamo preko reke Laba ka Vučitrnu, vidiš onaj obli brežuljak, tu je bio šator kneza Lazara, tu je bio centar naše vojske, a malo niže onog brega i severozapadno od njega, ka reci Sitnici, bila je crkva Samodreža, u kojoj je srpska vojska pričešćena.
Poslednji trzaji rata: Srpska baterija na proboju fronta kod Niša 1918. godine
DUŠANOVO CARSTVO
Ja mu pak ispričah događaj i moj osećaj, kada sam prvi put izašao na Kosovo. - Kada je naša vojska 1912. godine pošla u rat sa Turcima, Šumadijska divizija I poziva imala je pravac preko Prepoloca-Malog Kosova-Tenešdolskog klanca i izašla je na Kosovo... I tu, eto, baš na onom mestu smo održali molitvu. Dva pešačka puka, koji su bili sa nama sa Šumadijskim poljskim artiljerijskim pukom "Tanasko Rajić" u kome sam i ja bio, stali smo u karu. Zasvirali su trubači molitvu. Svako je plakao od radosti sretan kad je doživeo da lično učestvuje i osveti tužno Kosovo. Posle završene molitve, jedan od komandanata održa patriotski govor vojnicima. Opijeni slavom što smo dočekali da osvetimo tužno Kosovo i da vidimo našu zastavu da se na njemu leprša, uveren sam da bismo svi do jednog namah izginuli, ako bi potreba zahtevala, isto onako kao što su naši preci na centru i desnom krilu u Kosovskoj bici 1389. godine izginuli...
Jašući preko Mazgit polja, pomišljao sam na krvave grozote Kosovske bitke što su se ovde odigrale, sami mravci uza me, ali neko raspoloženje blaženstva vladalo je nada mnom što sam doživeo da lično učestvujem u osvećenju Kosovskih junaka 1912. godine, a eto i sada u ime Boga oslobađamo svoju otadžbinu, prolazimo kroz Kosovo, da ujedinimo sve Srbe i da stvorimo Dušanovo carstvo. Četvrtak, 11. oktobar. Već izlazimo sa Kosova, prošli smo kroz Kosovsku Mitrovicu i po prelazu reke Ibra, pod gradom Zvečanom. Uveče nam komandant reče da Jugoslovenska divizija iz naše II armije ostaje ovde u Kosovskoj Mitrovici, za operacije prema Crnoj Gori i Severnoj Albaniji... Mi, pak, produžujemo severu, dok izađemo na liniju I srpske armije, gde ćemo se tada uputiti za operacije ka Sarajevu i Dubrovniku... Utorak, 16. oktobar. Kod sela Konareva ubivakovali se za prenoćište. Uveče mi komandant reče: - Pošto ćemo mi Mileta, preko Čačka, to možeš uzeti moga konja, otidi svojoj kući u Pranjane, pa 20. ovog meseca da budeš u Čačku, jer ćemo mi tada tamo stići...
Četvrtak, 18. oktobar. Sveti Luka. Krenuo sam se kući za Pranjane... Nikakvo pero ne može opisati radost koja me je obuzela kada sam, Bogu hvala, došao opet svome domu, svojim milim i dragim u njihov zagrljaj. Dečica koju sam ostavio malu, behu sada već poodrasla. Istrčala su preda me, zajedno sa mojom sestrom Ljubinkom i majkom Macom, koja je plakala od radosti. Otac beše otišao u Kamenicu na slavu, a tako isto i moja Cvijeta sa ćerčicom Bosom, na slavu u Markoviće. Odmah su otrčali da im jave i uzmu muštuluke... Otac, kad me vide, poče od radosti plakati. Svi su, hvala Bogu, živi i dobro izgledahu... Sve je to otac dobro očuvao koliko se moglo. Imali su svega i svačega. Nisam znao kud bih pre pogledao. Svega sam se uželeo i hteo sam sve videti...
Uveče smo svi posedali u kujni za večeru. Pričali su mi kako su preživeli ove teške dane pod neprijateljem. Dečica su sva oko mene, grle me, penju se u krilo, samo mali Momčilo ne sme meni da dođe. Stra' ga, ne poznaje me... Kako smo mi u kujni glasno razgovarali i pas Džoma čuo moj glas spolja, koji od 1914. ne beše čuo, lupio je svom snagom u vrata na kujni. Šip od vrata izbio je i on je uleteo u kujnu. Veseo skičući, skakao je na mene umiljavajući se tako da me svog iskalja. Nije se nikako dao od mene odvojiti...
Smetao partizanima: Mileta M. Prodanović u Bosni 1945. godine
Petak, 19. oktobar. Mali Momčilo tek se malo oslobodi i dođe meni, vide kako me ova druga moja deca, Bosa, Ana, Krina i Milan grle. Obišao sam svo imanje i zgrade, a ceo dan dolažahu kod mene komšije i prijatelji, kad su čuli da sam došao.
Subota, 20. oktobar. Divizion beše došao u Čačak... Javio sam se odmah komandantu, isporučivši mu topal pozdrav od mojih roditelja, žene i dece. U austrougarskoj vojsci naši srpski i hrvatski pukovi odrekli su poslušnost i pridružuju se našoj vojsci, tako isto i svi odbegli vojnici iz austrougarske vojske, koji su bili po šumama, Zelena vojska, kako su je zvali, javila se našim trupama i produžila sa našom vojskom čišćenje i gonjenje austrougarskih i nemačkih trupa...
Petak, 2. novembar. Svuda, kod svake raskrsnice puteva ili rasputica, istrčavao je svet te gleda vojsku, a na mnogim mestima čula se u selima kuknjava, jer im je neko od svojih na Solunskom frontu poginuo... U prvi mrak stigli smo u Knić. Žikica, ćerka pokojne moje sestre Drage poodrasla, i beše došla, čekala me je, pa smo otišli na prenoćište.
Subota, 3. novembar. Rano smo krenuli za Kragujevac, maršovali smo i danas pozadi XI pešadijskog puka; pred samim Kragujevcem smo se zadržali, jer se Kragujevčani spremaju da svečano dočekaju svoj XI pešadijski puk i svoju artiljeriju, koji su odavde i otišli u ovaj veliki rat, i da im sada prvi povratku u svoje mesto prirede doček. Zbog toga smo morali dugo čekati, dok se sve uredi i tek oko 2 časa po podne krenuli smo se kroz Kragujevac, koji beše sav okićen. I vojska se lepo uredila, a bila je skoro sva iskićena; lepi venci bacani su konjima na vratove. Ispred XI pešadijskog puka jahali su napred pukovnik g. Tomić i moj komandant pukovnik Vukašin, pa za njima ađutant XI pešadijskog puka i ja pa za nama ordonansi i seizi, zatim XI pešadijski puk sa zastavom u poretku, pa za pešadijskim pukom naš divizion, koga je vodio major g. Voja Savić.
Silan svet uparađen izašao je da nas sačeka, a svi prozori na kućama i balkoni kuda prolazimo bili su puni sveta, koji je bacao cveće. Prolamala se vika narodna "Živeli! Živeli!" Kod krsta, u centru varoši, predsednik Kragujevačke opštine pozdravio je komandante lepim patriotskim govorom. Krenuli smo uz varoš, koja je sva iskićena zastavama. Svo građanstvo je, i žensko i muško, izašlo da nas dočeka i pozdravi. Mnoge sam video i ljude i žene da od radosti plaču; klicanju vojnicima nije bilo kraja... XI pešadijski puk ode u svoje kasarne, a komandant moj i ja sa našim ordonansima sačekasmo kod gimnazije divizion i kad on stiže, okrenusmo levo, prođosmo reku Lepenicu i mi odosmo u naše kasarne odakle smo 19. jula 1914. godine i pošli u rat... Po našem dolasku u Čačak, okružne komande izdale su bile naređenje opštinskim vlastima da se svi vojnici, koji su bili ostali kod kuće ili su došli iz ropstva, odmah upute u svoje jedinice...
RAĐA SE JUGOSLAVIJA
Naša vojska napredovaše bez otpora i već koncem novembra beše doprla na sever iza Temišvara, do Segedina, reke Drave i Mure, do Triglava i na zapad do Sušaka. Naša se zastava lepršala na obalama Jadranskog mora. Silan plen u materijalu i brodovlju pao je u naše ruke. Sada se ostvaruje donesena i potpisana deklaracija na Krfu, koju su članovi Srpske vlade na čelu sa Nikolom Pašićem i predstavnicima Jugoslovena, Austrougarske, koji su od Jugoslovenskog odbora delegirani na čelu sa Antom Trumbićem, posle više održanih konferencija postigli su potpun sporazum i ovu su deklaraciju potpisali značajnog dana za nas Jugoslovene 20. juna 1917. godine na Krfu.
Pogubljen u Bosni
Mileta M. Prodanović je između dva svetska rata bio ugledni privrednik i političar u redovima Demokratske stranke. U julu 1943, u velikoj nemačkoj raciji odveden je u Banjički logor u Beogradu, u kome je proveo mesec dana. Januara 1944. na kongresu predratnih političkih stranaka, održanom u selu Ba, izabran je u nacionalni komitet, kao predstavnik Demokratske stranke, a u septembru se, zajedno sa nacionalnim komitetom, povlači prema Bosni. Posle preležanog tifusa u zimu 1945. odlučuje da se vrati kući. Na tom putu, u okolini Foče, u proleće iste godine, uhvatile su ga jedinice KNOJ i pogubile.
K R A J vestionline _________________
|
|
|
|
|
|
|
Senka
|
|
Vječita sanjalica
Pridružio se: 18 Apr 2012, 12:07
Postovi: 45921
|
|
|
|
|
|
|
|
| Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 130 gostiju |
|
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
|
|
|
